У дане незнабожачких царева Валеријана и сина му Галијена живљаше у Риму један угледан и врлински сенатор, по имену Астерије, по вери хришћанин. Он беше знаменит и богат човек, и уживаше љубав царева. И у време љутих гоњења на хришћане, Астерије беспрекорно чуваше своју побожност и ни најмање не скриваше своју веру у Господа Христа.
Једном, налазећи се у пределима Палестине, Астерије дође у град Кесарију Филипову, називан од Феничана Панеада. У том граду, препуном идолопоклоника, бејаше обичај светковати један незнабожачки празник крај врела које избија из горе Панеас, одакле и река Јордан тече. Жртва приношена на тај празник демону, постајаше невидљива: јер демон који тамо обитаваше, узимаше жртву и скриваше је од очију, и ослепљени заблудом незнабошци прослављаху ту демонску обману као велико чудо. А слуга Христов Астерије, налазећи се тамо и гледајући ово незнабожачко празновање, сажали се срцем на слепоћу душе и заблуду обманутог народа, па подигавши очи и руке к небу помоли се са вером Христу Богу, да отера одатле демона који обмањује народ. И тог часа демон би прогнан силом Божијом, и престаде варљиво чудо демонско: сви очима својим гледаху жртву која се сада не сакри и не постаде невидљива, као раније. А кад престаде чудо, престаде и празновање, јер се незнабошци више не скупљаху крај врела. Тако вера и молитва светог Астерија очистише то место од демонске прљавштине.
Страдање пак светаг Астерија за Христа догоди се, по промислу Божјем, на следећи начин. У другој Кесарији, Палестинској бејаше неки војник Марин, угледан пореклом и богат имањем, али још угледнији вером у Христа и богатији добрим делима. Војници другови позваше Марина да заузме место капетана, које се упразни смрћу дотадањег капетана. И када се Марин припремаше да заузме то место, други неки војник, завидећи Марину и желећи да сам добије тај положај, оде к судији који се зваше Ахеос и оптужи Марина да је хришћанин и неће да приноси жртве боговима и киповима царева; при томе додаде да по римским законима такав човек не може заузимати тако угледан положај. Судија одмах позва Марина и упита га које је вере; па кад из његових уста чу да је хришћанин, он му даде три сата времена да размисли шта ће изабрати: живот или смрт. Јер Марину предстајаху само два излаза: или да принесе незнабожачку жртву и остане жив, или да умре за исповедање вере у Христа.
У то време епископ Кесарије Палестинске Теотекн дође к исповеднику Христовом, узе га за руку и уведе у цркву, говорећи му душекорисне поуке. Затим га уведе у свети олтар, па показујући му руком на Свето Еванђеље и на војнички мач којим Марин беше опасан, рече му: Од ових двеју ствари, добри јуначе, изабери једну: или да носиш овај мач и служиш земаљском цару привремено, па да после смрти добијеш вечиту погибао; или да постанеш војник Небеског Цара, и да за пресвето име Његово, написано у овој књизи, положиш душу, па да царујеш са Њим у бесконачне векове. - Свети Марин, одмах пружи десну руку ка Светом Еванђељу, целива га с пламеном љубављу. и изјави да је готов на смрт за Христа. Тада му епископ рече: Приљуби се свом душом уз Бога, па укрепљен Његовом силом прими оно што си изабрао. - После тога епископ отпусти свегог Марина са речима: Иди с миром!
Када свети Марин иђаше из цркве, биров већ стајаше на вратима суда и поче громко викати, позивајући Марина по имену, пошто беху прошла три сата. Ушавши у судницу, свети Марин неустрашивије него пре изјави да је хришћанин, громогласно славећи Христово име и кудећи идолопоклоничко безбожје. Зато га судија осуди на смрт; и свети мученик Марин би изведен ван града и тамо обезглављен. Његовој мученичкој смрти беше присутан свети Астерије, који по промислу Божјем у то време стиже у тај град. Видевши мученичку кончину светог Марина, он скиде са себе своју горњу скупоцену хаљину, распростре је по земљи, положи на њу чесно мучениково тело и главу, уви их њоме, натовари на леђа и однесе те сахрани чесно. Због тога се он и сам удостоји мученичког венца: јер га незнабошци ухватише и мачем му главу одсекоше. На тај начин свети Астерије предстаде заједно са светим Марином небесноме цару Христу у лику светих мученика.
Ово се догоди за царовања Галијена, који после погибије свога оца Валеријана цароваше сам. Јер отац његов би кажњен гневом Божјим што проли много хришћанске крви: у рату са Персијанцима он би заробљен од персијског цара Сапора, пошто Персијанни победише Римљане; и би одведен у Персију, где служаше цару Сапору као подножник када је Сапор уседао на коња. И беше немогуће откупити Валеријана из срамнога ропства: јер Сапор није хтео да га да ни за какве паре, задовољан славом што ступа на леђа и врат римскоме цару. После дугог исмевања са Валеријаном, персијски цар нареди да се пред целим народом одере кожа Валеријану и посипа сољу. Тако зли погибе зло, још у овом животу почевши своје вечне муке. Оваква погибија Валеријанова уплаши његовог сина Галијена: он у томе познаде казну Божју за душманско проливање хришћанске крви, па издаде заповест у свима областима римског царства, да трестане гоњење на хришћане и да епископи слободно управљају својим црквама. Међутим, пре но што та заповест стиже у Кесарију Палестинску, свети Марин и Астерије примише мученичку смрт за Христа и уђоше у радост Господа свог и нашег владара Исуса Христа, који царује са Оцем и Светим Духом.
