Кћи побожних родитеља Стратигија и Февроније, света Антуса се подвизаваше у осмом веку у Мантинејској страни у Азији. Измалена заволевши девство и чистоту, блажена остави родитељски дом и живљаше по горама и по пећинама и по рупама земаљским. Одвраћајући се од свега житејског и мрзећи све светско, она љубљаше и грљаше безмолвије, побожно усамљеништво и молитвено тиховање.

У то време догоди се те у место Мантинеју наиђе неки јеромонах Сисиније, човек који упражњаваше сваку врлину, и беше свет и чудотворац. Посматрајући га, блажена Антуса свом душом зажеле да подражава врлине светога старца Сисинија. И најпре она доби од њега образац и правило о вођењу усамљеничког живота. Затим, да би је извежбао у послушности, свети старац јој нареди да уђе у зажарену пећ; светитељка послуша: уђе у пећ, и опет изађе, не претрпевши никакву повреду. А научи преподобна од светог Сисинија и друге узвишене врлине, које људско биће приближавају Богу. И још јој свети монах прорече да ће она основати манастир и да ће она у њему бити игуманија над деведесет сестара, што се касније стварно и зби.

После тога је чудотворац Сисиније постриже у монаштво и нареди јој да живи на малом острвцу језера, у близини места Перкеле. Проводећи време у уздржању и у осталим тегобама, блажена Антуса постаде обиталиште Свете Тројице. Она ношаше кострет и вериге; и мудри је људи сматраху бестелесном. Једном пак она оде к светом Сисинију и замоли га за благослов и дозволу да подигне цркву у име свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Преподобни Сисиније јој даде благослов и дозволу; при томе је много поучи и научи, и тачно јој предсказа шта ће јој се све догодити. Опраштајући се с њим, он јој откри дан своје смрти.

Преподобна Антуса подиже жељену цркву светој Ани, и ту се сабраше до тридесет монахиња најпре, и када се навршаваше њихов број, као што преподобни Сисиније беше прорекао светој, блажени Сисиније изиђе из овога живота и отиде ка Господу. После тога света Антуса, видећи да њене сестре напредују у послушности и покорности, подиже још две цркве, једну у име Пресвете Богородице, а другу у име светих Апостола: прву одреди за монахиње, а другу за монахе. Јер многи световњаци, желећи да се кају за грехе своје, напуштаху свет и долажаху најпре споменутом светом Сисинију док он беше у животу, а касније светој Антуси; и она их руковођаше и васпитаваше у врлинама.

Пошто преподобна Антуса познаваше одлично догмате православне вере, она беше одлучно против сваке јереси. По томе она беше чувена, и тај глас о њој дође и до самог цара. У то време цароваше Константин Копроним, христомрзац и иконоборац, и он се стараше да свету Антусу придобије за своју заблуду. Зато позва једног свог једномишљеника иконоборца и нареди му ово: Иди у Мантинејски манастир, нађи Антусу и убеди је да се приклони нашем веровању, тојест да одбаци молитвено поштовање светих икона. Не пристане ли на то, ти је онда стављај на муке све док не буде пристала да се покори заповестима нашим.

Посланик узе са собом пратиоце и понесе многе свете иконе. Дошавши у Мантинеју, посланик изведе преда се на испитивање преподобну Антусу и њеног нећака који беше игуман у једном мушком манастиру. Посланик одмах стави на муке светитељкиног нећака игумана, и дуго га бијаше и тело му кидаше, а светитељка га храбраше и сокољаше да остане у православном исповедању и молитвеном поштовању светих икона и да јуначки подноси муке. А када посланик виде да ће игуман издахнути у мукама, он нареди да престану са мучењем.

Тада посланик нареди да свету Антусу опруже по земљи, и бездушно је бише воловским жилама. Затим бездушник запали свете иконе које беше донео са собом и метну их на главу светитељки, а на ноге јој натрпа жеравицу. Но благодаћу Христовом преподобна остаде неповређена, и посланик је отера.

После тога дође цар Копроним у Мантинејску покрајину и изведе преда се свету Антусу, са намером да је стави на најстрашније муке. Али светитељка га спречи у томе, јер га удари слепилом и он обневиде. Ускоро потом требало је да се царица породи, и беше у смртној опасности од тога. Цар упита свету Антусу поводом тога, и она му прорече да царица неће умрети, него ће родити близанце: мушко и женско; па не само то него предсказа још и какав ће живот имати и једно и друго дете. Чувши то, царица посла манастиру преподобне Антусе многе поклоне и дарове. Тада се и цар одобровољи према њој и више је не злостављаше. Да, зна врлина и зверове да укроти и непријатеље да начини пријатељима.

Због свега тога свету Антусу величаху и слављаху сви. Стога многи долажаху к њој: једни да узму од ње благослов и молитву, други - да постану монаси, трећи - да се исцељују од својих болести. Чудеса која сатвори света Антуса не могу се набројати. Но пошто и она беше људско биће, требало је да окуси смрт, због тога и она заспа сном који доликује праведницима, и то на сам празник светог великомученика Пантелејмона: јер блажена мољаше Господа да се упокоји на тај дан. Она се упокоји и би сахрањена у келији у којој је провела свој живот. И после смрти она сатвори премнога чуда у славу Христа Бога нашега и за доказ богоугодног живота свог.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal