Преподобни отац наш Алимпије Печерски показа се подражавалац светог еванђелиста Луке, јер Господу који нас је створио по слици и прилици Својој тако исто служаше, не само чудотворно изображавајући ликове светитеља на иконама, него и врлине њихове оваплоћавајући у својој души. Поред тога он беше и диван лекар. Његово побожно живљење показује нам се у следећем виду.

У време благовреног кнеза кијевеког Всеволода Јарославича, при игуману преподобном Никону, по промислу Божјем и по савету преподобних отаца Антонија и Теодосија који се десет година након свога престављења чудесно јавише у Цариграду, дођоше грчки иконописци ради украшавања свете печерске цркве; овим иконописцима би дат овај блажени Алимпије од стране његових родитеља да изучи иконописну уметност. И Алимпије би очевидац оног дивног чуда о коме се пише у повести о цркви печерској, наиме: када иконописци украшаваху живописом олтар, у њему се сама од себе живописа икона Пресвете Богородице; при томе она засија и сијаше јаче од сунца; онда излете голуб из уста Пресвете Богородице, и после дугог летења по цркви улете у уста иконе Спаситељеве, живописане у горњем делу Цркве. Тада се овај блажени Алимпије учаше, помажући својим учитељима, и добро уписа у души својој да благодат Пресветога Духа борави у тој светој печерској цркви.

Када поменути иконописци завршише свој посао и украсише свету цркве иконама, украшен би и Алимпије врлинским ликом ангелског монашког чина од стране преподобног игумана Никона. И стаде се блажени Алимпије учити да изображава у души својој врлине светих, добро већ знајући да вештаствено изображава њихове ликове на иконама. И он беше тако вичан и мудар у својој уметности, да је могао, благодаћу Божјом, на вештаственим, видљивим иконама изобразити духовне ликове врлине. Јер он изучи иконописну уметност не ради стицања богатства него ради стицања врлина. И он се непрестано труђаше, живопишући иконе за игумана, за братију и за све којима су биле потребне, не узимајући ништа за свој труд. Нарочито пак блажени Алимпије мољаше све да га извештавају ако у којој цркви виде остареле иконе; у таквим случајевима он је, не тражећи никакве награде за свој рад, украшавао такве цркве иконама. А када је светитељ бивао слободан од таквих послова, он је онда радио иконе које је давао онима, од којих је узимао на зајам злато и сребро ради украшавања икона. Тако је поступао блажени Алимпије, да не би био незапослен; у томе се он угледао на древне оце, који су се стално бавили рукодељем, и на самог врховног апостола Павла који каже о себи: Знате да потреби мојој и оних који су са мном послужише ове моје руке (Д.А. 20, 34). А када би се десило да он својим рукодељем заради извесну суму новаца, он је онда тај новац делио на три дела: један део је употребљавао на куповање материјала за иконе, други на милостињу сиротињи, трећи је давао на манастирске потребе. Тако дакле радећи сваке године, блажени не даваше себи одмора ни дању ни ноћу. Јер ноћу се подвизаваше у молитвеном бдењу и поклонима, а дању се са сваким смирењем, некористољубљем, чистотом, трпљењем, постом, љубављу, богомислију ревносно бављаше рукодељем. Њега нико никада не виде без посла. При свему томе он никада не пропушташе црквена богослужења ради својих послова.

Видећи код преподобног Алимпија тако велику иконописну уметност и толику врлину, игуман га уздиже на степен свештенства, јер сматраше да је преподобни достојан, поред анђелског монашког лика, носити на себи и свештенички чин, по угледу на Сина Божија Исуса, свештеника по чину Мелхиседекову (ср. Јевр. 6, 20-7, 28). Тада преподобни би стављен као свећа на светњак, или боље рећи, као образац за угледање на високо место, сијајући двоструком лепотом врлина монашких и свештеничких. И показа се блажени Алимпије образац не прост него чудотворан, и ми ћемо од многих чудеса његових споменути овде нека.

Неко од богаташа града Кијева бејаше губав, и дуго тражаше себи помоћ од многих лекара, врачара и иновераца, али му од тога не само не би боље, него му се стање погорша. Тада му један од пријатеља посаветова да иде у Печерски манастир и моли оце да се помоле за њега, на шта он једва пристаде. Када затим овај губавац би одведен у манастир, игуман нареди да га напоје водом са студенца преподобног Теодосија и да му том водом умију лице. И одмах цело тело његово тако узавре гнојем због неверства његова, да сви бежаху од њега због неподношљивог смрада. Губавац се онда врати кући својој плачући и тугујући, и не излажаше из куће много дана од стида због смрада, и говораше пријатељима својим: Срамота попаде лице моје; туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере моје (Пс. 68, 8-9), јер не отидох са вером к преподобним оцима: Антонију и Теодосију. - И сваки дан очекиваше смрт. Међутим, дошавши к себи, он одлучи да исповеди све грехе своје. Стога оде поново у Печерски манастир к преподобном Алимпију и исповеди се пред њим. Преподобни му рече: Добро си урадио, чедо, што си исповедио Богу грехе своје пред мојом недостојношћу; јер тако сведочи и пророк о себи, говорећи ка Господу: Рекох: исповедићу Господу безакоње своје; и ти скиде с мене кривицу срца мога (Пс. 31, 5). - Потом преподобни Алимпије даде болеснику многе поуке о спасењу душе; затим узе иконописне боје, помаза му њима лице и гнојна места, па га уведе у цркву, причести га Божанским Тајнама и нареди му да се умије оном водом којом се свештеник обично умива после светог Причешћа, и одмах му спадоше красте са рана, и постаде здрав као што је био пре болести.

Тако се у овом чуду преподобни отац наш Алимпије показа подражатељ самог Господа Христа: јер као што Христос, исцељујући губавог, нареди му да се покаже свештенику и принесе дар за своје очишћење (Мт. 8, 4), тако и овај преподобни нареди своме губавцу да се покаже њему, свештенику, и принесе онај дар о коме говори пророк: Шта ћу узвратити Господу за сва добра што ми је учинио? Узећу чашу спасења (Пс. 115, 3-). Да споменемо овде и тај дар, јер праунук овог губавца, у знак благодарности за очишћење његово, окова златом кивот над светим престолом у цркви печерској.

Осим тога, преподобни Алимпије исцели и слепог од рођења, слично Христу: јер као што Христос, исцелуујући слепог од рођења, помаза му најпре очи калом, па му онда нареди да се умије у бањи Силоамској (Јн. 9, 6.7), тако и овај преподобни најпре помаза иконописним бојама ране губавог, па му после тога нареди да се умије водом којом се обично после Причешћа умивају посланици Божји, свештеници. На тај начин светитељ исцели болесника како од телесне губе тако и од слепила греховног. И сви који заједно са болесником беху дошли из града, веома се удивише тако брзом исцељењу његовом. Но преподобни Алимпије рече им: "Браћо, обратите пажњу на Еванђелске речи: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Јер овај човек најпре зароби себе ђаволу грехом враџбина; а кад после дође овамо к Богу, он по савету вражијем посумња у своје исцељење и не верова Господу који га једини и могаше спасти, те због неверја његовог губа још јаче спопаде тело његово. Господ је рекао: Иштите, и не просто иштите, него иштите са вером, и даће вам се (Мт. 7, 7). Но када се он сада по други пут обрати к Богу с покајањем, у моме присуству, онда га Бог, увек богат милошћу, исцели". - Чувши то, присутни људи се поклонише светитељу и вратише се својим кућама са исцељеним, славећи Бога, Пресвету Богородицу, преподобне оце Антонија и Теодосија, и њиховог ученика преподобног оца нашег Алимпија; и говораху за њега да је нови Јелисеј, јер исцели од губе овога човека као што пророк Јелисеј исцели од губе Немана Сирјанина (4 Цар, 5, 14).

Бејаше још неки из истог града Кијева, човек христољубив, који сазида цркву и зажеле да је украси са седам великих икона. Са том намером овај човек даде сребро са даскама за иконе двојици познатих му монаха из Печерског манастира, замоливши их да се договоре са преподобним Алимпијем односно израде икона. Но ти монаси ништа не рекоше Алимпију, а сребро присвојише себи. После неког времена онај човек посла и упита монаха, да ли су његове иконе израђене. Они му одговорише да Алимпије тражи још сребра. Човек посла сребро, а они и то сребро узеше себи. Затим ова два бестидна монаха поново послаше к томе човеку и рекоше, клевећући светитеља, да Алимпије тражи још онолико сребра колико је примио. А христољубиви човек даде сребро и трећи пут, говорећи: Веома желим молитву и благослов од дела руку његових. - Међутим преподобни Алимпије ништа знао није шта ти монаси раде.

Напослетку онај човек посла још једном да тачно дозна, јесу ли иконе већ израђене. Но они монаси, не знајући шта да одговоре, рекоше да је Алимпије узео сво сребро, трипут послано, али неће да ради иконе. Тада христољубиви муж тај дође у Печерски манастир са својом дружином к преподобном игуману Никону и исприча му какву му је жалост нанео Алимпије. Игуман позва Алимпија и рече му: Зашто, брате, учини такву неправду овом сину нашем који те је много молио да му израдиш иконе и дао ти сребра колико си тражио? Ти си узео толико сребро и обећао да израдиш иконе, и ниси их израдио, мада ти у другим случајевима забадава радиш иконе. - Блажени Алимпије му одговори: Чесни оче, твоја светост зна да никада нисам био лењ у овом послу, но сада не разумем о чему говориш. - Тада му игуман поново рече: Ти си трипут узео новац за израду седам икона, и још их ниси израдио. - И желећи да изобличи преподобног, он одмах нареди да се донесу даске одређне за иконе. А те даске дан раније беху видели у једној манастирској одаји где стоје потпуно празне. Игуман исто тако нареди да се позову и они монаси преко којих човек шиљаше сребро преподобном Алимпију, да би га и они изобличили.

Они што беху послани по даске нађоше на даскама веома уметнички живописане иконе, и донесоше их пред игумана и оне што с њим беху. Када то они видеше, сви се удивише и препадоше, па падоше на земљу ничице и поклонише се тим нерукотворним иконама Господа, Пречисте Богоматере и других светитеља Божјих. Затим дођоше и она два монаха што беху оклеветали Алимпија, па не знајући за догодивше се чудо, стадоше нападати светитеља говорећи: Трипут си узео новца, а иконе нећеш да живопишеш. - Чувши то, присутни показаше тој двојици монаха иконе, рекавши: Ево ове иконе сада, живописане самим Богом, посведочавају Алимпијеву невиност. - Видевши иконе, монахе спопаде ужас од тако великог чуда. А игуман их одмах изобличи за крађу и лаж, и истера их из манастира не давши им ништа од њихових ствари.

Међутим, ови се монаси не мануше своје злобе: они стадоше ширити по граду клевету на преподобног Алимпија, тврдећи како су, тобож, они сами живописали те иконе; - старешина пак наш, говораху они, не желећи да нас награди за наш труд, намерно слага да су иконе кобајаги живописане самим Богом, да би оправдао Алимпија. - Ове њихове речи учинише те многи од грађана који су намеравали отићи у манастир и поклонити се тим иконама, не одоше. Али Бог који прославља светитеље Своје, као што рече у светом Еванђељу: "Не може се град сакрити кад на гори стоји; нити се ужиже свећа и меће под суд него на светњак, те светли свима" (Мт. 5, 14-15), не утаји врлинске подвиге овог праведног мужа. Јер глас о овоме чуду са светим иконама, које учини Господ ради светог Алимпија, дође до самог кнеза Владимира Мономаха. Ово чудо би потврђено још и на следећи начин.

По попуштењу Божјем, у Кијеву се догоди пожар, од кога изгоре скоро цео Подол, где изгоре и црква у којој беху споменуте иконе; међутим после пожара нађоше све те иконе читаве и неповређене. Када кнез чу за то, он сам лично оде на место пожара, желећи да види тамошње чудо. Видевши иконе, остале неповређене од огња, кнез поуздано сазнаде да су оне живописане у току једне ноћи по промислу Божјем, који је желео да преподобног Алимпија избави од напасти. Тада кнез Владимир Мономах веома усрдно прослави Творца свих Бога, који учини толика чудеса ради врлина преподобног Алимпија. Потом, узевши једну од тих икона, и то икону Пресвете Богородице, посла је у град Ростов, у тамошњу камену цркву, коју он сам беше подигао. Но догоди се једном да се и ова црква сруши, али та икона остаде потпуно неповређена. Онда икону однеше у дрвену цркву. Но накои извесног времена пожар уништи и ту цркву, али икона опет остаде потпуно читава, без иједне огреботине од пожара.

Све то са сигурношћу посведочаваше врлински живот преподобног оца нашег Алимпија, ради кога се те иконе нерукотворно живописаше.

Сада ћемо прећи на чудо које се догоди пред престављење светитељево, да би се видело како овај човек, чудотворни иконописац, пређе из овог временог живота у вечни живот.

Неки благочестив човек замоли преподобног оца нашег Алимпија да му изради икону Успенија Пресвете Богородице, и то да икона буде готова за празник Успенија. Но не много дана после тога преподобни се разболе, и већ се приближаваше својој смрти, а икона, међутим, још не беше израђена. А онај човек туговаше због тога, и узнемираваше светитеља. Но блажени Алимпије му рече: Чедо, немој ме узнемиравати, већ тугу своју баци на Господа, и Он ће учинити како хоће: икона ће о свом празнику бити на свом месту.

Човек поверова речима светитељевим, и оде кући својој радујући се. Потом он поново дође к преподобном Алимпију уочи самог празника Успенија Пресвете Богородице. Видевши да икона још није живописана и да је преподобни Алимпије још болеснији, он стаде корити блаженога, говорећи: Зашто ме ниси обавестио да си тешко болестан, па бих ја поручио икону код другог иконописца, који би је израдио до празника, те би ми празник био радостан и свечан, а сада си ме посрамио. - Преподобни му одговори кротко: О чедо! зар сам ја то учинио из лењости? Ипак Бог може једном речју живописати икону Своје Матере; а ја ево одлазим из овог света, као што ми откри Господ, но тебе нећу оставити тужна.

Човек онда оде тугујући силно. И гле, чим он оде, к преподобном Алимпију уђе неки светли јуноша, и стаде живописати икону за оног човека. Алимпије помисли да је онај човек, наљутивши се на њега, послао другог иконописца, и спочетка сматраше јуношу за човека; но брзина и красота његовог рада показиваху да је то анђео: јер у току три сата он изради необично дивну икону, час мећући злато на икону, час размазујући разне боје на камену и живопишући њима. Затим рече преподобноме: Оче, можда овде што недостаје, или сам у чему погрешио? - Преподобни одговори: Све си дивно урадио; сам ти је Бог помогао да израдиш икону такве лепоте; сам је Он то израдио преко тебе. - А када наступи вече, јуноша иконописац заједно са иконом постаде невидљив.

Међутим наручитељ иконе не могаше сву ноћ заспати од туге, што му икона не би готова за празник, и сматраше себе недостојним такве милости и великим грешником. Стога, уставши ујутру, отиде у цркву да тамо исплаче своје грехе. Но тек што отвори врата цркве, он угледа икону где стоји на своме месту и блиста. Од страха он паде на земљу, мислећи да је то неко привиђење. Затим, подигавши се мало са земље и пажљиво се загледавши у икону, он познаде да је то његова икона. Од тога га спопаде трепет и ужас, и он се опомену речи преподобнога Алимпија да ће икона бити готова за празник, па отрча и пробуди своје укућане. Сви с радошћу похиташе за њим у цркву са свећама и кадионицама, и кад видеше икону где сија као сунце, сви падоше ничице на земљу, поклонише се икони и целиваше је радосне душе.

После тога овај благочестиви човек упути се игуману и исприча му о чуду са иконом. Онда они заједно одоше к преподобном Алимпију и нађоше га већ где одлази из овога света. Без обзира на то, игуман га упита: Ко и на који начин изради икону овоме човеку? - Преподобни им исприча све што виде, и рече: Ту икону изради анђео, и ево га стоји овде са намером да ме узме. - Рекавши то, блажени предаде дух свој у руке Господу, у седамнаести дан месеца августа. Братија припремише тело његово и однесоше у цркву. Затим га по пропису опојаше, па тело светитељево положише у пештери преподобног Антонија.

Тако овај свети чудотворни иконописац украси небо и земљу: оставши телом на земљи, а врлинском душом узишавши на небо на прослављење Начелника иконописаца, Бога Оца, који је рекао: "Да створимо човека по слици и прилици нашој" (1 Мојс. 1, 26), а тако исто и "по слици бића његова" (Јевр. 1, 3), Бога Сина, који се по обличју нађе као човек (Флб. 2, 7), заједно са Светим Духом који је силазио с неба у виду голуба (Мт. 3, 16) и у виду огњених језика (Д.А. 2, 3). Све Њих, Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светога, који постоје у једном бићу, хвалимо заједно са преподобним оцем нашим Алимпијем и прослављамо кроз бесконачне векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal