У оно време када Господ наш Исус Христос живљаше на земљи међу људима и прохођаше градове и села Јудеје и околних земаља проповедајући Еванђеље и исцељујући сваку болест и сваки недуг на људима, живљаше у сиријском граду Едеси, с оне стране реке Еуфрата, кнез неки Авгар. Он боловаше од неизлечиве болести губе: споља беше покривен плавкастим ранама, а унутра му се распадаху кости, и сви му удови беху раслабљени. Чувши о Господу Христу и о великим чудесима која чини, како речју Својом исцељује губу, раслабљеност и сваку болест по људима, Авгара обузе силна жеља да својим очима види Творца таквих чудеса, надајући се да и сам добије од Њега исцељење. Но пошто њему беше немогуће да сам иде у Јудеју, он посла молбу Господу Исусу, молећи Га да дође к њему у Едесу. Али сумњајући да ће Господ хтети доћи к њему, Авгар упути у Палестину искусног живопиеца Ананију да живопише лик Његов, да бар гледањем лика Његова олакшава себи болове; тако велика беше љубав његова према Господу Христу, изазвана оним што он беше чуо о Њему.

Писмо кнеза Авгара Господу Исусу гласило је овако: "Авгар кнез Едески Исусу, благоме Спаситељу који се у телу јавио у Јерусалимским покрајинама, радовати се! До мене је допро глас о Теби и о преславним чудесима Твојим, да Ти без лекова и биља исцељујеш болести: слепима дајеш вид, хромима ход, губаве очишћујеш, из људи нечисте духове изгониш, раслабљене који годинама леже на одру исцељујеш речју, и мртве васкрсаваш. Слушајући то о Теби, ја сам дошао до двојаког закључка о Теби: Ти, или си Бог, који је сишао с неба, или си Син Божји, пошто таква дивна чудеса чиниш. Стога Ти и упућујем ову смирену молбу моју, да се потрудиш доћи к мени и исцелити неизлечиву болест моју, од које већ много година патим. Такође чујем и то, да те Јевреји мрзе и хоће да Ти учине неко зло. Ја пак имам град, иако не веома велик, али леп и изобилан сваким благом. Дођи дакле код мене и живи са мном у моме граду, у коме ће се наћи за нас обојицу оно што нам је потребно".

Са овим Авгаревим писмом живописац Ананија стиже у Јерусалим. У Јерусалиму он виде Господа Исуса усред мноштва народа где на равном месту говори поуку народу, али Му се не могаше приближити од силне тескобе и тискања. Очекујући да се народ разиђе, Ананија стаде на један повећи камен и пажљиво посматрајући Спаситељево лице покушаваше да га живопише. Али му то беше немогуће, јер Свевидац, ненаклољен живопишчсвој намери, мењаше пресвето лице Своје божанском, непостижном и неизобразивом славом и благодаћу. Дуго се Ананија труђаше, али без икаквог успеха. Господ пак нареди апостолу Томи да иде и доведе му тог човека који, стојећи на камену, живопише Његово лице. Када га доведоше, и док он још не беше ни проговорио, Господ га позва к себи по имену и по занимању, назваши га Ананијем живописцем и откривши му разлог због кога је дошао, и упита га: "Где је писмо кнеза твога Авгара, које си ми донео из Едесе?"

Ананија, удивљен и запањен овом прозорљивошћу Господа Исуса, брзо извади писмо из недара и с трепетом га предаде у руке Спаситељу. Прочитавши писмо, Господ отписа Авгару овако: "Блажен си, Авгаре, што си поверовао у мене не видевши ме. Јер је писано о мени: да они који ме виде неће веровати, а који ме не виде повероваће у мене и наследиће живот вечни. Ти ми пишеш да дођем к теби, али мени ваља извршити оно ради чега сам послан, и по извршењу вратити се к Оцу који ме посла. Када будем узнесен к Оцу, ја ћу ти послати једног од мојих ученика, који ће те потпуно исцелити од твоје болести, и кроз крштење подарити живот вечни теби и онима што су с тобом".

Написавши такво писмо Авгару, Господ Христос га запечати печатом, на коме је јеврејским словима стајало написано: Божије виђење, Божанствено чудо. - Затим Господ, испуњујући другу жељу Авгареву и живопишчеву, нареди да се донесе вода, те Он уми пресветло лице Своје, и убриса га поданим Му четвртастим убрусом. И, о чуда! проста вода претвори се у боју, и на убрусу се уписа савршено пречист лик Његов. Предајући тај убрус са Својим ликом Ананији и писмо, Господ рече: "Носи и предај ономе који те посла". (Ово се догоди у последње дане живота Спаситељева на земљи, пред Његово страдање).

И врати се Ананија у Едесу к своме кнезу, и предаде му нерукотворену икону лица Христова на убрусу и писмо. Примивши их, Авгар се испуни великом радошћу и с љубављу их целива; и поклонивши се лику Христовом, он се одмах исцели од болести, само један мали део губе остаде на лицу његовом, до онога времена када је имао доћи к њему послани од Господа ученик.

После добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господњег на небо, у Едесу дође послат Божанском благодаћу свети Тадеј, један од седамдесеторице апостола. Пошто довољно поучи Авгара светој вери у Христа, свети Тадеј приведе кнеза крштењу; и када се Авгар, ушавши у купељ, крсти, тог часа нестаде преостали део губе, и он изиђе из купељи потпуно чист, и здрав телом и душом. Заједно са Авгаром крсти се и сав дом његов, затим и сав град, и слављаше се у Едеси име Господа нашег Исуса Христа, јединога истинитог Бога.

На капији града Едесе бејаше идол неког незнабожачког божанства, коме је сваки улазник у град дужан био поклонити се. Тог идола Авгар збаци и уништи, па изнад капије начини у каменом зиду округло удубљење, да киша не допире до њега, намести убрус са нерукотвореном иконом Христовом на дасци од нетрулежног дрвета, окружи га и украси златом и драгим камењем, па постави на том месту удубљеном, изнад капије. Поред тога он написа златним словима испод иконе ово: "Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада".

И нареди Авгар свима, да који год улази у град и излази из њега има се поклонити божанственој икони Христовој; и издаде закон да се такво поштовање неизоставно указује икони Господњој кроз векове. Ова побожна наредба Авгарова, потврђена законом, држала се у току много година, како за живота његова и његовог сина који је после њега кнезовао у Едеси, тако и за владавине његова унука. Затим, за кнезовања у Едеси једнога од праунука Авгарових, обнови се у граду древно незнабоштво: јер тај кнез покваривши се одступи од Христа и скрену у идолопоклонство. Угледавши на градској капији Христов лик, поштован од свију улазника и излазника, кнез као непријатељ Христов узнегодова, и донесе одлуку да ту божанствену икону скине одатле и место ње постави идола. Дознавши о томе нарочитим откривењем од Господа, епископ града Едесе дође са својим клирицима ноћу код градске капије, попе се уз лествице, постави пред светом иконом Христовом упаљено кандило, огради то ћерамидом, па зазида циглом, премаза малтером и кречом, и изравна са зидом, - јер тако беше наређено епископу божанским откривењем. Када нерукотворна икона Христова поста невидљива, незнабожни кнез одустаде од своје намере. После много времена код људи ишчезе сећање на свету нерукотворну икону, и заборављено би место где она беше зазидана. И нико не знађаше о њој све до чудесног јављења њеног које се после врло много година догоди на следећи начин.

У дане благочестивог цара Ираклија (610-641 г.) персијски цар Хозрој са силном војском дође под Едесу, опколи је, и дуго је држаше под тешком опсадом. И када се грађани, изнемогавајући у недоумици и великом страху, мољаху Богу са сузама, једне ноћи јави се епископу едеском Евлавију нека пресветла у великој слави невеста, и указујући прстом на градску капију и место у зиду она рече: "Изнад ове капије сакривена је божанствена нерукотворна икона Спаса Христа; извади је из зазиданости, и добро ћеш учинити".

Епископ хитно оде ка капији града, попе се до показаног му у зиду места, и нађе све као што му би речено у откривењу: познаде зазидано место, разида цигле, уклони ћерамиду и нађе пречисти и пресветли лик Христов читав и неповређен, и кандило где после толико година још гори и пуно зејтина; а на самој ћерамиди, којом је био покривен лик, бејаше нерукотворно одсликан тај исти лик Христов. Епископ узе свети убрус са ликом Спасовим и показа грађанима, и сви се веома обрадоваше и охрабрише уздајући се у Господа. Епископ у литији обнесе по бедемима градским лик Спасов, показујући га војницима персијским који опседаху град; и одмах се сва персијска војска помете у великом страху, и даде се у бекство гоњена силом Божијом. Тако град Едеса би избављен од непријатеља својих милосрђем Христа Бога нашег и јављењем нерукотворног лика Његовог пресветог.

Затим, после много и много година, када у Грчкој цароваше Роман II звани Лекапин (920-944. г.) са својим зетом Константином, сином Лава Мудрог, би свети убрус нерукотворног лика Христовог пренесен у Цариград из Едесе, држане од стране Сарацена, јер у то време сва Сирија, и у њој град Едеса, беху под влашћу Сарацена. То пренесење би на овај начин: грчки цар Роман, желећи да има у Цариграду то неизмерно благо - нерукотворни лик Спасов, слао је много пута молбу Сараценском емиру да му да нерукотворни лик Христов. А емир, мољен од едеских хришћана, није хтео да да лик Христов, и настаде рат: цар Роман посла своју војску на град Едесу и опколи га, пустошећи околину. Тада Едешани послаше молбу грчкоме цару, да прекине рат и не пустоши њихову земљу; али цар захтеваше од њих Христов нерукотворни лик. Међутим емир сараценски, под чијом влашћу бејаше Едеса, не хте га дати забадава. Тада цар хришћански, обузет силном жељом да има код себе нерукотворни лик Христов, даде емиру дванаест хиљада сребрника, и врати му двеста угледних Сарацена који су били грчки заробљеници; поред тога даде му своје царско написмено са златним печатом, да никада неће ићи у рат на Едесу и на њену околину. Добивши на тај начин оно што жели, цар узе нерукотворни лик Христов, а са њим заједно и оно писмо које, као што је раније речено, Господ наш Исус Христос написа кнезу едеском Авгару, и пренесе их свечано у Цариград рукама архијереја и осталих уважених људи духовнога чина. Путем и у самом Цариграду биваху многа чудеса од свечесног лика Спасовог: исцељиваху се сваковрсни недузи, - слепи прогледаху, глуви слух добијаху, хроми хођаху и ђаволи се изгоњаху. Један ђавоимани човек викаше говорећи: "Прими, Цариграде, славу и весеље твоје, а ти, Порфирородни, част царства твога". Тако вичући, човек се тај исцели од бесомучности.

Празновање пренесења нерукотворног лика Христовог одређено је на шеснаести дан месеца августа, када га управо веома свечано прими царска град и постави најпре у Цркву Пресвете Богородице у Влахерни, а затим у цркву Пресвете Богородице Фароске на заштиту града, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

Неколико година касније цар Никифор Фока (963-969. г.) пренесе из града Едесе у Цариград и ону свету ћерамиду на којој беше одсликан нерукотворни лик Христов и постави је у царском граду 967 године.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal