У граду Коману, близу Неокесарије коју тада украшаваше свети епископ Григорије Чудотворац, живљаше у добровољном сиромаштву један човек по имену Александар. Његов богоугодни живот беше сакривен од људи, и познат само Богу јединоме. Јер Александар бејаше изврстан философ, и могао је стећи велика богатства и углед међу људима, али он изабра себи добровољно сиромаштво Бога ради.

Презирући свет, он ниушта не рачунаше своја знања и прављаше се веома прост, неук и невјежа. На тај начин од испуњаваше на себи апостолову реч: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1 Кор. 3, 18). Приводећи себе у крајње смирење и желећи да себе издржава трудом руку својих, блажени Александар се одаде последњем занату - постаде ћумурџија: прављаше ћумур и продаваше, и тако зарађиваше себи насушни хлеб. Сав гарав и поцепан, свети Александар служаше деци за забаву и задиркиваље: правећи ћумур и доносећи га на пијацу, он беше гарав у лицу као црнац, а и одело му беше црно од ћумура. У целом граду он беше познат као Александар ћумурџија.

Међутим Господ, који на висинама живи и на смирене поглсда и уздиже их, благоволи да још у овом животу прослави смиреног слугу Свог Александра и да Цркву Своју њиме помогне и украси: Он га уздиже на свечесни степен архијерејства. И то на следећи начин. Епископ комански умре, и житељи овога града послаше изасланике у Неокесарију к светом Григорију Чудотворцу са молбом, да дође у њихов град ради постављења епископа. Свети Григорије оде к њима. Када на сабору стадоше бирати човека који би био достојан епископског чина, настадоше несугласице: једни су хтели лице високог порекла, други - богато, трећи - красноречиво, четврти - лепо на изглед и зрело, и све избранике они привођаху к светом Григорију Чудотвоцу, као људе достојне похвале и епископства. Свети пак Григорије Чудотворац не хиташе са избором и посвећењем епископа, него очекиваше да сам Господ покаже достојнога. И обраћајући се сабору он га подсети како Бог изабра Давида да царује у Израиљу: јер када Јесеј приведе најстаријег сина свог Елијава к светом Самуилу пророку, и пророк упита Господа, да ли је овај одређен за помазаника Његовог, Господ рече Самуилу: "Не гледај на лице његово ни на висину раста његова" (1 Цар. 16, 6.7). Тако и ми, говораше свети Григорије, треба да изаберемо пастира овоме граду, не гледајући на лице него иштући онога кога је Бог припремио за то: јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце, и достојност зависи не од спољашњег изгледа него од унутрашње невидљиве настројености срца која је позната једино Богу.

Ове речи светог Григорија беху непријатне некима, и они с подсмехом рекоше: Ако се при избору епископа не гледа на спољашност и достојанство, онда нека Александар ћумурџија буде изабран и постављен за епископа! - При овим речима наста општи смех; а свети Григорије помисли у себи: "Тај човек коме се сви смеју, споменут је овде не без дејства промисла Божјег". И стаде распитивати: "Ко је тај Александар кога споменусте? хоћу да га видим". - У то време свети Александар стајаше пред зградом у којој се одржавао сабор и држаше мазге оних што заседаваху у сабору; неки изиђоше и доведоше Александра у сабор. А када он стаде усред сабора, сви уперише очи у њега, и стадоше се смејати, јер беше сав гарав од ћумура, са оделом поцрнелим од ћумура. У време тог свеопштег смеха он стајаше пред епископом Григоријем с поштовањем, удубљен у себе и не обраћајући ни најмању пажњу на оне који му се смејаху. А свети Григорије Чудотворац, имајући дар прозорљивости, познаде Духом благодат Божију обитавајућу у блаженом Александру, која га чињаше достојним архијерејског престола. Уставши са свога места, он узе насамо тог гаравог човека и стаде га питати, заклињући га именом Божјим, да му каже истину о себи, ко је. А Александар, мада је желео да сакрије себе, ипак није могао рећи неистину иред тако уваженим светитељем, усто се и клетве бојао, и исприча све о животу свом: како најпре беше философ, затим Бога ради смири себе и узе на се добровољно сиромаштво. Из разговора с њим свети Григорије се увери да он одлично зна не само световне науке него и Свето Писмо. Стога светитељ нареди својима да светог Александра одведу у његов стан, да га тамо окупају, обуку у пристојно одело, па поново доведу у сабор. Сам пак свети Григорије, севши на своје место у сабору, држаше за то време богонадахнуту беседу.

После мало времена у сабор би уведен свети Александар, окупан, у светлој одећи, диван лицем, и једва га познаше они који су га раније знали, и чуђаху се. А свети Григорије стаде разговарати с њим, постављајући му питања из Светога Писма. Свети Александар одговараше тако паметно, да сви присутни увидеше да је он заиста врло учен и паметан; при томе се они нарочито чуђаху томе, што је човек тако велике мудрости скривао своју мудрост живећи међу њима као последњи невјежа. И они осуђиваху себе у савести својој што су тако мудрог човека, који је Бога ради смирио себе, исмевали, сматрајући га за луду. Тада сви на сабору с радошћу и једногласно изабраше светог Александра за епископа, на испуњење речи Господњих које кажу у Светом Писму: "Човек гледа на лице, а Господ гледа на срце" (1 Цар. 16, 7).

Свети Григорије, уздижући блаженог Александра по стененима свештенослужитељским, посвети га најпре за јереја, па затим за епископа. По посвећењу за епископа, свети Чудотворац му нареди да изговори народу поуку. И када свети говораше поуку, из његових уста течаше благодат Светога Духа као река, приводећи у умилење срца свих. И сав се град радоваше и слављаше Бога што имају таквог учитеља и пастира.

После тога свети Григорије отпутова у Неокесарију, а свети Александар пасијаше у Коману стадо Христово, служећи вернима за пример својом речју и животом. При овом светитељу догоди се да се један млади философ из Атике нађе у Коману, и чувши архијерејеву поуку народу, он се подсмеваше простоти његове беседе, лишене ораторских украса. Међутим свети Александар се у својим поукама народу бринуо не о лепоти речи него о користи душа, и због простоте слушалаца његове беседе биваху просте, али веома душекорисне. Но једном овај млади атички философ имаде овакво виђење: пред њим се појави јато веома лепих белих голубова, који чудесно блистаху, као што каже псалмопевац: Крила голубија посребрена а перје се златни (Пс. 67, 14); и при томе би глас: "Ово су речи Александра епископа, којима си се ти подсмевао". - Пренувши се од виђења, млади философ се застиде свога поступка, и отишавши к архијереју моли га за опроштај.

Ускоро потом цар Диоклецијан подиже гоњење на хришћане, и свети Александар, епископ Комански би ухваћен од безбожних многобожаца; и примораван на идолопоклонство он се не одрече Христа. Због тога га мучише, па у огањ бацише, где свети епископ мученички сконча за Христа Бога нашег.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal