Епарх римски Валеријан ухвати светог папу римског Сикста са његовим клиром и затвори их у народну тамницу у време када се цар Декије са славом врађаше у Рим после победе над Персијанцима. Свети Сикст беше родом из Атине; и спрва философ а потом ученик Христов. По доласку у Рим он се показа веома користан Цркви Христовој својом мудрошћу и врлинама и животом, и са временом добијаше разне црквене чинове. А када за Христа би убијен свети Стефан, папа римски, на његов престо, као на сигурну смрт, би уздигнут свети Сикст; јер у то време не беше папе кога би мимоишла чаша страдања.

Када свети папа Сикст са клирицима и другим хришћанима сеђаше у тамници, у Риму бише мучени за Христа два персијска кнеза, Авдон и Сенис, које Декије беше довео са собом оковане, као заробљенике. После њихове мученичке кончине цар Декије и епарх Валеријан наредише да ноћу доведу пред њих папу Сикста у храм зван Тељуди. А када послани дођоше по папу у тамницу, папа рече својим сасужњима: Браћо и саборци моји, не бојте се привремених мука, знајући какве муке претрпеше пре нас свети, да добију венац вечнога живота. Сам Христос Бог наш пострада ради нашег спасења, да нам остави углед. Стога се не бојте пострадати за Христа, да бисте се зацарили с Њим.

Заједно са папом бише одведени два ђакона, Фелицисим и Агапит, и изведени пред Декија и Валеријана. Цар Декије упита папу: Знаш ли због чега си ухваћен и изведен пред нас? - Знам, врло добро знам, одговори папа. - Ако знаш, узврати цар, онда поступи онако како поступају други, да би остао у животу и повећао број свога клира. - Стварно, ја се старам, рече папа, да се мој клир увећа. - Онда принеси боговима жртву, предложи цар, и добићеш старешинство над свима жрецима. - А блажени папа Сикст одговори на то: Ја свагда приносим чисту и непорочну жртву свемоћном Богу Оцу и Сину Његовом, Господу нашем Исусу Христу, и Светоме Духу. - Ми штедимо твоју старост, настави цар; а и ти поштеди себе сама, и постарај се о клиру свом, да би га избавио од смрти. - Свети папа одговори: Све до сада старао сам се, и старам се, како о себи тако и о своме клиру, да би све њих са собом отео и избавио од вечне смрти. - Цар нареди војницима: Водите га у Марсов храм, да тамо принесе жртву. Не учини ли то, онда га затворите у засебну тамницу, Мамертинову.

Папу са оба ђакона одведоше у Марсов храм, и стадоше га наговараги да принесе жртву. А он на то рече војницима: О, кукавци, достојни сажаљења! зашто се клањате немим и глувим идолима, који не могу помоћи ни себи ни икоме другом? Него послушајте мене, децо моја, и покајте се, па ћете тиме душе своје избавити од вечних мука. - Али они, извршујући царево наређење, одведоше папу и оба ђакона у Мамертинову тамницу.

Свети архиђакон Лаврентије, угледавши где светог папу Сикста воде у тамницу, повика к њему говорећи: Куда идеш, оче, без сина? куда хиташ, архијереју свети, без архиђакона свога? Ти никада ниси без мене приносио Бескрвну Жртву; а чиме то сада ја разгневих твоје милосрђе? Еда ли сам изрод? Еда ли сам постао недостојан бити служитељ теби? И када сам учествовао с тобом у приношењу Божанских Тајии Христових, зашто да не учествујем с тобом и у проливању крви своје за Христа? Оче, узми са собом мене, сина свог; учитељу, узми са собом ученика свог, и принеси ме пре себе на жртву Богу, као Авраам сина свога Исака, и као врховни апостол Петар првог архиђакона Стефана, па кад видиш да сам примио мучеништво, онда ти сам похитај ка венцу. - Свети Сикст му одговори: Не остављам ја тебе, чедо, него те чувам за велике муке: јер теби предстоје велики подвизи за веру Христову. Ја као стар излазим на лакшу борбу, а ти треба да однесеш преславну победу над мучитељем. Стога не плачи, него знај да ћеш три дана после моје смрти ти левит поћи за својим свештеником; теби није потребно моје присуство као нека помоћ. Илија је оставио Јелисеја, али га није лишио чудотворне силе. Иди, искористи ово време, те по своме нахођењу раздај црквено благо сиромашнима и невољнима.

Свети Лаврентије оде, узе све црквено благо и утвари, и хођаше по свему граду тражећи прикривене клирике и убоге хришћане; и које год проналажаше, помагаше их према њиховој потреби. Тако он дође на гору Хелион; тамо нађе обиталиште једне удовице, која после смрти свога мужа живљаше тридесет две године у удовиштву, и зваше се Киријакија. Она у своме обиталишту скриваше многе хришћане са презвитерима и клирицима. Свети Лаврентије однесе тамо ноћу много сребра, одеће и других потребних ствари, и стаде прати ноге свештенослужитељима Божјим и осталим хришћанима. А удовица Киријакија, поклонивши му се до ногу, рече: Молим те, слуго Христов, метни руке своје на главу моју, јер љуто патим од главобоље. - Свети Лаврентије јој даде убрус којим отираше ноге, па начинивши крсни знак метну руке своје на главу њену и рече: У име Господа нашег Исуса Христа буди здрава! - И одмах удовица оздрави од болести своје.

Те исте ноћи свети Лаврентије оде у град у улицу Канаријску, и тамо у дому неког хришћанина Наркиса нађе сакупљене хришћане. Он и њима опра ноге, и даде им од црквенога блага колико им беше потребно. Ту се налажаше и један слепи хришћанин, по имену Крискентион; он се са плачем обрати светоме: Метни руку своју на очи моје, да бих видео лице твоје. - Свети Лаврентије рече: Господ наш Исус Христос, који отвори очи слепорођеноме, нека те просвети! - При овим речима он начини крсни знак на очима слепога, и овај одмах прогледа, и виде лице светог Лаврентија, и обрадова се.

Изишавши одатле, свети Лаврентије дознаде да се у Непотијановим пештерама скрива мноштво хришћана. Он крену тамо, поневши са собом сребра за њихове потребе. Тамо он нађе седамдесет три хришћанина, људи и жена; међу њима беше и презвитер свети Јустин. Умивши им ноге и давши им последње новце, свети Лаврентије отиде. Чувши пак да су светог папу Сикста са два ђакона повели на суд у храм Тељуди, свети Лаврентије похита тамо, желећи да види шта ће бити.

Када се папа појави пред Декијем и Валеријаном, Декије му рече: Препоручујемо твојој старости оно што је добро: послушај нас и принеси боговима жртву. - Светитељ одговори: Боље препоручите себи самима оно што је добро, и не хулите Бога небеснога, и покајте се због проливене крви светих, да не бисте љуто погинули. - Ове речи разјарише силно Декија и он рече Валеријану: Ако овога не уништимо између живих на земљи, онда се нико неће покоравати властима и слушати их. - На то Валеријан рече: Нека буде кажњен смрћу! - Тада ђакони повикаше к мучитељима, говорећи: О, бедници! када бисте послушали савете оца нашег, ви бисте избегли вечне муке које вас очекују. - Валеријан рече на то: Докле ће ови живети и претити нам мукама? Водите их у Марсов храм, да принесу жртву. Ако пак то не ураде, онда им тамо одсеците главе.

Марсов храм се налазио ван градских бедема, пред Апијевом капијом. Када свете одведоше тамо, свети Сикст рече томе храму: Нека те сруши Христос, Син Бога живога! - Тек што присутни хришћани рекоше "амин", настаде изненада земљотрес, и паде део храма тог, и разби се идол који се налазио у њему. А свети Лаврентије викну к светоме папи, говорећи: Не остављај ме, оче, јер већ раздадох поверено ми тобом благо.

Чувши о благу, војници ухватише светог Лаврентија и задржаше га, а светог папу са ђаконима посекоше на брежуљку пред храмом, и тела њихова оставише непогребена. Када се спусти ноћ, дођоше презвитери и ђакони и остали хришћани, узеше та чесна тела, и папу положише у пештери на гробљу Каликстовом, а ђаконе погребоше на гробљу Претекстатовом. Мученички сконча за Христа свети папа Сикст, и с њим два ђакона Фелицисим и Агапит, у шести дан месеца августа.

После погубљења светог папе Сикста, војници одведоше светог Лаврентија к цару и рекоше му: Ухватисмо Сикстовог архиђакона; он је од епископа добио благо и негде га сакрио. - Чувши за благо, цар се обрадова, и извевши светог Лаврентија преда се, упита га: Где је црквено благо које си сакрио? - Свети Лаврентије му не одговори ни речи. Тада га цар Декије предаде епарху Валеријану, говорећи: Испитај га односно црквеног блага, и приморај га да се поклони боговима. Ако пак не прокаже благо и не поклони се боговима, онда га мукама погуби.

Валеријан узе светог Лаврентија и предаде га војеначалнику и надзорнику тамнице Иполиту да га држи у тамници. Иполит затвори светог Лаврентија у тамници са осталим сужњима. Међу њима беше неки јелин, по имену Луцилије, који се одавна налазио у тамници и од силног плача изгубио вид и постао слеп. Њему свети Лаврентије рече: Веруј у Сина Божјег Господа нашег Исуса Христа и крсти се, па ће ти Он повратити вид. - Слепи одговори: Ја већ одавно желим да се крстим у име Христово. - Свети Лаврентије га упита: Верујеш ли свим срцем? - Слепи одговори са плачем: Верујем у Господа Исуса Христа, а ништавних се идола одричем и пљујем на њих.

Иполит стрпљиво слушаше разговор светог Лаврентија са слепцем, желећи да види, да ли ће се отворити очи слепоме, и како ће се отворити. Свети пак Лаврентије, учинивши Луцилија оглашеним и благословивши воду, крсти га; и одмах се отворише очи слепоме, и он ускликну громко: Благословен Господ Исус Христос, вечни Бог, који ми дарова вид!

За ово чудо сазнадоше и други слепци, и стадоше долазити у тамницу к светоме Лаврентију. А он, стављајући на очи њихове руку са крсним знаком и призивајући име Христово, повраћаше им вид. Гледајући све то, Иполит се дивљаше. Након неког времена он рече светом Лаврентију: Покажи ми црквено благо. - Ако поверујеш, одговори му свети Лаврентије, у свемоћног Бога Оца и у Сина Његовог Господа Исуса Христа, биће ти показано благо и даће ти се живот вечни. - На то Иполит рече: Ако се заиста испуни то што говориш, ја ћу стварно урадити што налажеш. - Послушај ме, продужи свети Лаврентије, и уради брзо што ти саветујем: одбаци неме и глуве идоле и прими свето крштење.

Иполит пристаде, и уведе светог Лаврентија из тамнице у свој дом. Поучивши Иполита о светој вери и огласивши га, свети Лаврентије га крсти. После крштења Иполит рече: "Видех праведне душе у великој радости". (То и беше благо, о коме му свети Лаврентије говораше, да ће му бити показано: јер за време крштења Господ му у дивом виђењу показа небеска блаженства). - Потом се Иполит обрати светом Лаврентију са молбом: Заклињем те Господом Исусом Христом, да сав дом мој крстиш. - И свети Лаврентије крсти у његовом дому деветнаест душа.

У то време стиже Иполиту наредба да Лаврентија води Валеријану. Иполит саопшти то светом Лаврентију, и светитељ му рече: Хајдемо, јер се и мени и теби припрема мученички венац. - Када дођоше пред Валеријана, рече Валеријан светом Лаврентију: Остави упорност своју и покажи благо, за које кажу да је у тебе. - На то светитељ рече: Дај ми време од два или три дана, па ћу ти показати благо. - Тада се Валеријан обрати Иполиту, рекавши: "Теби га поверавам на три дана". И отпусти светог Лаврентија. И Валеријан извести цара о томе, да ће Лаврентије кроз три дана показати благо.

Отишавши од Валеријана, свети Лаврентије у току три дана сабра у Иполитов дом мноштво ништих, и удовица, и сирочади, и слепих, и хромих, и болесних. И кад истекне три дана, он их све одведе пред Декија и Валеријана, који се тада налажаху у Салустијевој палати, и рече им громким гласом: Ево у овима које сада видите положена су, као у сасудима, вечна блага, и ко у ове сасуде ставља своју имовину, примиће је са добитком у царству небеском.

Постиђени овим поступком светог Лаврентија, цар Декије и епарх Валеријан се силно разгневише, и више га не распитиваху о благу, него га стадоше приморавати на идолопоклонство. И рече Валеријан: Зашто плетеш толике замке? принеси боговима жртву, одбацивши своје мађије у које се уздаш. - Свети Лаврентије одговори: Зашто ви допуштате ђаволу да вас наговара да приморавате хришћане на клањање демонима? Сами расудите, је ли праведно поклањати се идолу који је начињен рукама људским и у коме живи демон, а не поклањати се Богу небесноме, Саздатељу свега видљивога и невидљивога.

Разјарен, цар нареди да Лаврентија обнаже и распрострта на земљи бију скорпионима. Док светог мученика бијаху тако жестоко да се земља обагри крвљу његовом, сам цар Декије викаше: Не хули богове, не хули! - А бијени мученик одговараше: Ја благодарим Богу моме што ме удостојио удела слугу Својих, светих мученика; а ти, бедниче, мучиш се безумљем и јарошћу својом.

Затим Декије мучитељ нареди да престану бити мученика и да га подигну са земље. Онда издаде наређење да се донесу и поређају пред њим гвоздени одар, даске, оловно пруће и друга оруђа за мучење. Указујући на та оруђа, Декије говораше мученику: Свим овим оруђима биће мучено тело твоје, ако боговима не принесеш жртве. - На то мученик одговори: Бедниче, ја одавно желим сва та мучења као гозбе, јер су она за вас мучења а за нас слава. - Ако су та мучења за тебе гозба и слава, подсмеваше се мучитељ Декије, онда нам кажи где се крију остали, слични теби, хришћани: да их доведемо овамо, па нека заједно с тобом гозбују. - Светитељ одговори: Погане очи ваше недостојне су да виде оне чија су имена написана на небесима.

После тога цар нареди да мученика воде везана у Тиберијев дворац, куда се и сам упути. Дошавши тамо, он седе у Зевсов храм и нареди да мученика доведу преда њ. И он рече мученику: Кажи нам где се крију безбожни хришћани, да бисмо очистили град од њих; а ти се поклони боговима, и не уздај се у благо које скриваш. - Светитељ одговори: Слуге Христове нећу ти открити; а у благо се стварно уздам, и сигуран сам односно њега. - Мислиш ли, упита цар, да се златом и сребром откупиш од мука? - Ја сам слуга Христов, одговори Јчученик, и у Њега се уздам; а сигуран сам односно небеских блага, која Христос Бог мој уготови мени и свима слугама Својим.

Разгневљени цар нареди да мученика бију штаповима и да му усијаним гвозденим даскама жегу слабине. У тим мукама свети мученик се мољаше Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже од Бога, помилуј мене слугу Твога; клеветали су ме, али се ја не одрекох Тебе; испитивали су ме, и ја исповедах пресвето име Твоје. - Потом Декије нареди да мученика бију оловним прућем; и свети Лаврентије викну притом: Господе Исусе Христе, прими дух мој! - Тада дође к њему глас с неба који говораше: Још много имаш страдати! - Овај глас чуше сви. А Декије, страховито бесан, повика громким гласом, говорећи: Римљани и народни скупе! ви чујете глас демона који теше овог мађионичара и богохулника, који нити богове наше поштује, нити цара слуша, нити се мука боји!

И онда нареди Декије да мученика опруже на мучилишту и понова бију оштрим скорпионима. Међутим се свети мученик у тим мукама смејаше, ругајући се мучитељу Декију. Затим се помоли Богу говорећи: Благословен си Господе Боже, Оче Господа нашега Исуса Христа! благодарим Ти што нама недостојнима јављаш милост Своју, но подај ми још и благодат Своју, да би ови што овде стоје и гледају на мене познали, да Ти утешаваш слуге Своје.

Док се светитељ мољаше тако, један од присутних војника, по имену Роман, поверова у Христа и узвикну говорећи: Свети Лаврентије, ја видим пресветлог младића који стоји поред тебе и убрусом ти отире ране и сво тело. Стога те заклињем Господом Христом, који ти посла анђела Свога, не остави ме! - Декије рече Валеријану: Побеђени смо од овог мађионичара! - И наредивши да мученика одреше са мучилишне справе, предаде га Иполиту под стражу. А војник Роман донесе к светом Лаврентију пун водонос воде, и припаде к ногама његовим молећи га са сузама да га крсти. А када Роман би крштен, одмах га узеше други војници и одведоше к цару. А Роман, пре но што га стадоше испитивати, клицаше: Хришћанин сам! - Цар одмах нареди да га обезглаве. Тада изведоше Романа из града кроз Саларијску капију и одсекоше му главу у девети дан месеца августа. Тело његово узе ноћу гореспоменути презвитер Јустин и чесно погребе.

Те исте ноћи цар Декије и епарх Валеријан, налазећи се у Олимпијадским купатилима, недалеко од Салустијева дворца, наредише да се спреми судиште, да се Лаврентије последњи пут изведе на суд. Уједно с тим наредише да се припреме и сва оруђа за мучење. Дознавши о томе, Иполит стаде плакати. Тешећи га, свети Лаврентије му одговараше: Не плачи због мене, него се весели, пошто идем ка славном венцу мученичком. - Иполит га упита: Зашто да ја не викнем крај тебе: "хришћанин сам!" да бих заједно с тобом умро? - Светитељ му одговори: Сакриј сада своје исповедање Христа у срцу свом; а после кратког времена, када те ја позовем, ти ћеш чути и доћи к мени.

Када цар заједно са епархом седе на судишту, пред њих би изведен свети мученик Лаврентије. Цар му рече: Остави своје мађије, и кажи нам каквога си рода. - Светитељ одговори: Рођен сам у Шпанији, васпитан у Риму, од колевке сам хришћанин, и од детињства научен свему закону Божјем. - Цар га упита: То ли је за тебе закон Божји: не поштовати богове и не бојати се мука? - Светитељ одговори: Закон коме сам се учио, научи ме да знам и поштујем Бога мог, Господа Исуса Христа; крепљен Његовим именом, ја се стварно не бојим мука, којима ми ти претиш. - Цар му рече: Принеси боговима жртву; не учиниш ли то, сву ноћ ћеш бити мучен. - Свети Лаврентије му на то одврати: Моја ноћ нема ничег тамног, већ сва блиста светлошћу.

Мучитељ нареди да мученика камењем бију по устима. Но свети мученик се још више сиљаше, ругаше се цару и благодараше Бога. - Декије нареди слугама: Донесите гвоздени одар, да ову ноћ проведе на њему горди Лаврентије. - Одар би донесен; он беше као гвоздена решетка; на њега положише мученика нага пред Декијем и Валеријаном, и подложише огањ под одром, а слуге гвозденим вилама притискиваху мучениково тело на одру, и распириваху ватру пекући га као печење. И рече цар мученику: Принеси боговима жртву! - Мученик одговори: Ја себе самога скрушеним духом принесох на жртву Богу моме као миомирисни кад.

У то време слуге све јаче ложаху огањ и све силније ужариваху одар. И свети мученик рече цару: Знај, бедниче, да ми ова жеравица припрема хладовину, а теби вечне муке. Јер Господ мој зна да ја, оптужен због исповедања светог имена Његовог, не одрекох се Њега, већ упитан изјавих да сам хришћанин, а сада печен на огњу ја Му узносим благодарност. - А где је тај огањ којим нам претиш? упита Валеријан светог мученика. - О, безумници и бедници! одговори светитељ, знајте да ова жеравица на којој ме печете јесте хладовина души мојој, а вашим душама она ће бити неугасиви огањ.

Сви присутни чуђаху се свирепости цара, који нареди да жива човека испеку. А свети Лаврентије светла лица говораше: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме укрепио! - Затим скренувши очи према Декију и Валеријану рече: Ево, бедници, ви већ испекосте једну страну тела мога, окрените на другу, па једите испечено месо моје. - После тога, славећи Бога, рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме удостојио да уђем на врата Твоја! - Рекавши то, испусти дух.

Цар и епарх видевши да мученик умре, отидоше са стидом, остављајући мучениково тело на одру. А Иполит пре зоре уграби чесно и многострадално тело светог мученика, обави га платном и мирисима, и извести о томе светог презвитера Јустина. Овај одмах дође к Иполиту, и обојица однеше чесно тело к споменутој удовици Киријакији, држаше га у њеном дому све до вечера; и проведоше тај дан у посту са сузама. А касно увече однесоше чесно тело у пештеру, на имању удовице Киријакије, где се беху сабрали многи хришћани и много плакаху. Сатворивши ту свеноћно мољење, они чесно погребоше мученика. А свети презвитер Јустин одслужи божанствену литургију, и сви се причестише Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.

Свети мученик Лаврентије архиђакон заврши свој страдалачки подвиг у десети дан месеца августа. А свети Иполит са осталима пострада у трећи дан после светог Лаврентија, о чему ће бити опширније речено на свом месту. За све њих нека је слава Богу нашем, у Светој Тројици слављеном, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal