Свети праведни Евдоким бејаше родом из Кападокије, син побожних родитеља, Василија и Евдокије. За царовања Теофилова он служаше у војсци, и вођаше врлински живот, усрдно држећи све заповести Божје, пребивајући у посту и уздржању, у молитви и сузама, марљиво читајући и изучавајући божанствене књиге, чинећи обилну милостињу ништима и убогима, сиротама и удовицама, помажући цркве и манастире, и указујући свима самилосну доброту. Он очува беспрекорном и девствену чистоту своју. Јер он беше толико целомудрен, да никада није хтео разговарати са женама, нити гледати на њих; чак не допушташе да жене долазе к њему, осим мајке своје, коју синовски поштоваше и с којом разговараше. У свима разговорима он је чувао себе од празнословља и таштословља, претпостављајући ћутање многоговорљивости; клонио се оних који празнослове и говоре глупости; а лажи, клевете и осуђивање других, није хтео ни да слуша. Једном речју: он душу своју украшаваше свима врлинама. Усред метежа и сујете светске он беше као крин усред трња, и као злато усред огња. Њему ни најмање не могаху нашкоднти ни искушења света ни напади страсти.

Због необичних врлина његових Евдокима су сви волели и поштовали. Познавао га је и цар, који га и постави за војводу Кападокијског пука и посла у Харсијанску област да управља народом. Налазећи се на том високом положају он мудро управљаше и твораше сваку правду, тако да у свему животу свом беше праведан пред Богом и праведан према људима. Његове пак тајне врлинске подвиге нико не може ни знати, ни испричати, осим свезнајућег Бога, који једини испитује срца и помисли наше, коме овај блажени и праведни муж послужи свим срцем и свом душом својом, и пошто Му потпуно угоди, престави се к Њему у младим годинама: јер имађаше само тридесет три године од рођења. На њему се испуни писмо: Он, усавршивши се за кратко време, испуни дуго време: јер душа његова беше угодна Богу (Прем. Сол. 4, 13-14). Мада он не дочека старачку седину, али савршенством врлинског живота превазиђе многе старце, јер се богоугодна старост не мери бројем година, пошто ту богоугодну седину представља мудрост, а старачки узраст - чист живот врлинског мужа; и када неко достигне такав узраст, њему није потребно да много година живи у овом сујетном и варљивом свету, него жели "отићи и с Христом бити" (Флб. 1, 23). Достигавши такав узраст, свети Евдоким премину, премда беше млад по годинама. Он угоди Богу, и Бог га заволе, зато и би узет из средине грешника, да не би злоћа изменила разум његов и обмана преластила душу његову.

На који начин се упокоји овај праведник, испричаше они који су тада били поред њега. Када се он, лежећи на болесничкој постељи, приближи к смртноме часу, он сазва своје домашње и заповеди им са заклетвом, да они, по исходу душе његове, не гледају тело његово, нити га омивају, нити га опремају, него да га сахране у оделу и обући који су на њему. Затим наредивши да сви изађу из собе и затворе врата, он стаде узносити Богу молитву, коју неки чуше кроз врата. У молитви он мољаше да кончина његова никоме не буде позната, као што и живот његов, који је имао тајне подвиге своје, није био никоме познат. Заблагодаривши Богу за све, он напослетку рече: "У руке Твоје, Господе, предајем дух свој", и изиђе из тела, и отиде ка Господу. А домашњи његови сахранише га онако како им беше заповедио.

Господ, желећи да прослави угодника Свог и покаже после кончине његове какве је светости био његов живот, даде чудотворну благодат чесним моштима његовим: да исцељују од сваке болести. Тако најпре неки човек по имену Илија, у коме беше нечисти дух и он силно паћаше од њега, након не много времена по престављењу и погребу светог Евдокима, гоњен и мучен бесом, притече гробу праведниковом. И чим се нога његова дотаче гроба, дух нечисти као огњем опаљен одмах повика громко и, бацивши човека на гроб, изиђе из њега и побеже гоњен молитвама праведника. Људи видевши то стадоше доводити и доносити своје болеснике и полагати их на тај гроб, и сви брзо добијаху исцељење. Због тога указаше нарочито поштовање светом Евдокиму начинивши му надгробни трем са ужеженим кандилом.

Слава о чудесима светог Евдокима брујаше на све стране, и к њему се стицаху многи, болесни од свакојаких болести: и једни помазујући се јелејем из кандила, а други узимајући земљу са гроба и стављајући је на болесна места, одмах добијаху исцељење. Једна жена донесе своје дете, коме руке беху одузете, непокретне као мртве; и чим их помаза јелејем из светитељева кандила, тог часа се исцелише, и дете стаде слободно дејствовати својим рукама. - Слично томе, други дечко би донет са одузетим ногама, није био у стању ни ходати, ни стојати; а када омртвеле ноге његове помазаше јелејем из кандила, одмах се исцели дечко, и стаде ходити и скакати хвалећи Бога. - Једна жена која на телу имађаше неку љуту рану, дође, узе земљу са светитељева гроба, окваси је водом, или боље рећи сузама, и пристави је на рану као неки целебни фластер, и тог дана потпуно нестаде оне ране.

Слава о чудесима светог Евдокима допре и до Цариграда, где живљаху његови родитељи, преселивши се тамо из Кападокије. Мати његова онда отпутова из Цариграда у Харсијански крај, и угледавши гроб сина свог и мноштво људи крај њега који се беху стекли ради исцељења, паде на гроб, и грлећи га говораше са сузама: Чедо моје слатко! светлости очију мојих! Откуда теби та велика чудотворна сила. Откуда таква исцелитељна благодат? Зацело је то дато теби од Бога за твоје тајне врлинске труде, којима си угодио Господу своме! Блажена сам ја међу мајкама што сам се удостојила да будем родитељка таквога сина, и ја већ не нижем ридања за тобом као мајка за умрлим чедом, него приносим духовне песме као пријатељу Божјем који живи са Богом.

Изговоривши и многе друге речи са радосним сузама, мати нареди да скину камен, да откопају земљу и отворе сандук. Када то би урађено, они угледаше светитељево тело без икаква знака труљења, лице светло као живо, и уста у својој природној лепоти. Иако се светитељ већ осамнаест месеци налазио у земљи, ипак се ни најмање не беше изменио; изгледао је као жив, само заспао и диван мирис дизаше се од њега. И изнеше сандук са моштима из земље на површину. Када мајка узажеле да тело синовље обуче у нове хаљине, деси се да ту беше дошао један монах по имену Јосиф, муж врлински, по чину презвитер. Он подиже из сандука тело светитељево као живо, - његове руке и ноге су се слободно савијале; и скину с њега пређашње хаљине, и изу му с ногу обућу без икакве муке: јер припомагаху саме руке у свлачењу и саме ноге у изувању. И обукавши чесно тело у нове хаљине, опет га са страхопоштовањем положише у сандук.

Мати имађаше жељу да узме и однесе са собом у Цариград чудотворно тело свога љубљеног сина, и говораше: Ова је звезда засијала из моје утробе, стога и нека се врати к мени у мој дом! - Но житељи те земље сабраше се и не дадоше јој тело, говорећи: Премда је ова звезда изашла из твоје утробе, али у нас зађе; и поново је јасније засијала чудесима. Премда од тебе ниче ова добра лоза, али у нас роди слатко грожђе целебне благодати. Да је Бог хтео да чудотворне мошти Његовог угодника буду на другом месту, зар га Он за живота не би могао вратити тамо откуда је к нама дошао?! О, добра мајко! не противи се промислу Божјем и не завиди нам на таквом дару; доста је теби те дивне славе што си родила таквог светитеља!

Чувши овакве речи њихове мајка ућута; и провевши неколико дана на синовљем гробу, она се опрости са свима, па се врати дома. Гореспоменути пак јеромонах Јосиф постаде чувар чесних моштију светог угодника, и доста времена проведе тамо. Но потом, улучивши прилику, он тајно ноћу узе праведникове мошти и наже бежати с њима путем за Цариград. И на томе путу збиваху се чудеса: јер као што украдено миро, ма колико скривано, не може се сакрити због силног мириса што излази из њега, тако и мошти светог Евдокима, тајно узете, не могаху се сакрити због целебне благодати која излажаше од њих: јер где год се путем задесио болесник, добијао је исцељење. Тако, једна бесомучна жена притече к чесном кивоту, и викаше у њој бес ружећи ношеног праведника и ригајући хуле на њега, но одмах, поражен невидљивом силом, он баци жену и побеже од ње. - Игуманија Мантинијског манастира имађаше неку болест и љуту рану на тајном месту тела; она се никако није могла излечити, и силно је страдала. Сревши ношеног светитеља, она се дотаче чесног кивота, нагну се к светоме телу и шапатом му као живоме каза своју болест, и одмах доби потпуно исцељење.

Доневши чесне мошти светог Евдокима у Цариград, јеромонах Јосиф их предаде његовим родитељима. Они се неисказано обрадоваше; и не само они него и цео град се обрадова због донесених к њима чудотворних моштију. Родитељи убрзо сребром оковаше чесни кивот свога светог сина и положише га у цркви Пресвете Богородице коју они подигоше, славећи и благодарећи у Тројици слављеног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека је слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal