Безбожни цар римски Декије, пошто поубија многе хришћане, крену са свом војском својом на Персију. Победивши персијску војску и освојивши њихову земљу он распростре своју власт на Вавилонију, Вактринију, Ирканију, Асирију; и нашавши у тим земљама врло много хришћана, он их стаде гонити и разноврсним мучењима убијати. Беше тада у Вавилону епископ Полихроније, а с њим три презвитера: Парменије, Елим и Хрисотел, и два ђакона: Лука и Муко. Ухвативши их, Декије нареди да их одмах воде да идолима принесу жртву. Но свети Полихроније смело рече: Ми себе саме приносимо на жртву Господу нашем Исусу Христу; а демонима и ништавним идолима, које руке људске начинише, никада се нећемо поклонити.

Декије нареди да епископа са презвитерима и ђаконима вргну у тамницу, а сам стаде зидати у граду Вавилону храм поганом богу свом Сатурну, коме и позлаћеног идола начини. И писа у Рим епарху Валеријану, извештавајући га о срећној победи својој над Персијанцима, која му, писаше он, би дата од богова, и нареди му да у Риму приреди велики празник у част боговима, а да хришћане мучи и убија. И Валеријан поступи у Риму по Декијевом наређењу.

Када одвратни храм Сатурну би довршен у Вавилону, безбожни Декије изведе преда се на суд епископа Полихронија са његовим презвитерима и ђаконима, и рече: Јеси ти то онај богохулник који ни богове не поштује ни царске наредбе не слуша? - Свети епископ му не одговори ни речи, само стојаше ћутећи. Тада се цар обрати презвитерима и ђаконима и рече: Ваш је старешина онемео! - На то презвитер Парменије одговори: Отац наш није онемео, него не жели да упрља своја чиста и света уста, испуњујући заповест Господа нашег Исуса Христа који је рекао: Не бацајте бисера свога пред свиње, да га не погазе ногамас војим, и вративши се на растргну вас (Мт. 7, 6). Је ли добро чиста уста упрљати гнојем?

Разгневљен, Декије рече: Дакле, ми смо гној? - И одмах нареди да се презвитеру одсече језик. Када светом Парменију одсекоше језик, он и после тога, обраћајући се светом Полихронију јасно говораше: Свети оче, моли се за мене, јер видим на теби Цара, Духа Светога, који ти уста запечаћује, а у моја ставља медено саће.

Тако је диван Бог у светима Својим: ономе који има језик наређује да ћути, а ономе коме је језик одрезан даје дар говорења, да би показао Своју свемоћну силу.

И рече Декије епископу: Полихроније, принеси боговима жртву, па ћеш ми постати пријатељ, и нови Сатурнов храм поверићу теби. - Епископ му не одговори ништа. Декија онда спопаде бес и он нареди да га камењем бију по устима. А свети епископ, када га бијаху, подиже руке и очи к небу, и испусти дух. Декије остави мучениково тело, бачено пред Сатурновим храмом. Идуће ноћи дођоше два благородна човека који беху из персијских кнезова, по имену Авдон и Сенис, потајни хришћани, узеше кришом тело светог епископа Полихронија и погребоше близу градског бедема.

Декије крену у персијски град Кордуву, наредивши да за њим воде оне сужње, презвитере и ђаконе, оковане у железне ланце. А кад светитеље вођаху, спадаху им железни окови са врата и руку. Стигавши у град Кордуву, цар Декије нареди да преда њ изведу доведене сужње, и он им рече: И ви, о безумници, желите да погинете! Ево, ја вам предлажем да принесете жртве бесмртним боговима! - На то му презвитер Парменије, коме језик беше одрезан, громко одговори: О, бедниче! ти нас наговараш да се поклонимо идолима, који су начињени рукама људским! Боље ти је да се ти поклониш Господу нашем Исусу Христу, јер ако Му се не поклониш, погинућеш заједно са боговима својим.

Деканије онда нареди да их све обесе на мучилишту. Међутим светитељи, када их истезаху, благодараху Бога, и говораху презвитеру Парменију: Моли се за нас, оче! - Он им рече: Бог, Отац Господа нашег Исуса Христа, нека нам да утеху Светога Духа који царује кроза све векове. - Они одговорише: Амин! - А Декије у бесу повика: Ево мађија! човек без језика говори. Није ли то очевидан доказ мађиоништва? - На то презвитер Парменије одговори: Господ наш Исус Христос, који је некада немоме дао говор, Он и мени грешноме, после одсечења мога језика, даде способност да говорим. А ти, иако имаш језик и говориш, ипак си нем, јер не славиш истинитог Бога.

Декије нареди да их огњем жегу, и да им на слабине прислањају усијане гвоздене даске, и да им гвозденим ноктима стружу тела. Када тако мучаху свете, чу се с неба глас који говораше: Ходите к мени, смирени срцем! - Чувши овај глас, Декије и то приписа мађијама, и нареди да мученике скину са мучилишта и да им одсеку главе, а тела њихова да баце изван града поред пута и да поставе стражу, да их неко не би узео и сахранио. Тако окончаше своје страдање за Христа свети мученици: три презвитера - Парменије, Елим и Хрисотел, и два ђакона - Лука и Муко. Бачена пак тела њихова украдоше ноћу гореспоменута два кнеза, који заједно с царем беху дошли тамо, и сахранише их на свом имању близу Кордуве.

У то време Декије посла по свој Персији да ишту хришћане и да их муче. А неке слуте његове ступише пред њега и рекоше му: Царе, они заробљеници које си ти помиловао и поклонио им живот и слободу, хришћани су. Они скупљају телеса хришћанска, сахрањују их на своме имању; не клањају се боговима, нити извршују твоја наређења. - Ко су ти бедници? љутито упита цар. Слуге му рекоше, да су то Авдон и Сенис.

Цар одмах нареди да их позову к њему. Када они дођоше, цар им рече: Зар сте толико безумни, те не схватате, да сте ви зато побеђени и покорени под нашу римску власт што не поштујете богове? - Они му на то одговорише: Зато нас Христос и учини победитељима над ђаволом што презиремо богове ваше. - Декије им с гневом рече: Зар не знате да је живот ваш у мојим рукама? - Свети одговорише: Живот је наш у рукама Бога нашег, и ми се клањамо Ономе који је сишао с неба на земљу ради нашег спасења. - Декије нареди да их окују у железне ланце и затворе у тесну тамницу. Када их оковаше у железне ланце, свети мученици рекоше: Ето славе наше, којој смо се свагда надали од Господа нашег!

Тог истог дана два друга благородна човека, Олимпије и Максим, бише оптужени цару да су хришћани. Цар их одмах ухвати, и нареди да их без ислеђења бију моткама, говорећи: Нису они достојни да слушамо њихове речи, пошто не поштују богове, и заслужују смрт што умрлог човека сматрају за свога Бога. - На то му свети Максим примети: Добро си рекао "умрлог", но зашто не кажеш и "васкрслог"? - Декије рече: Кажите нам ризнице ваше. - Свети Олимпије одговори: Ризница наша, злато и сребро и све богатство наше јесте Господ наш Исус Христос, ради кога ми не штедимо здравље наше и презиремо сва богатства земна. - Жестоко бијени, светитељи викаху: Слава Теби, Господе Исусе Христе, што си благоволео да нас придружиш слугама Својим!

Силно разјарен, Декије нареди да их бију оловним прућем. Затим их предаде своме намеснику, неком Анисију, који настави да их мучи, па им најзад секиром одсече главе, а тела њихова баци псима да их поједу. Пет дана лежаху тела непогребена, али их се ништа не дотаче. Шестога дана хришћани их узеше ноћу и чесно погребоше.

После тога незнабожни цар Декије пође у Рим, и са њим вођаху из Персије свете мученике Авдона и Сениса, оковане у ланце. Декије их вођаше са собом као хвалу своју, да приреди Римљанима забаву. У то време епарх Валеријан у Риму узе свјатјејшег папу Сикста, његов клир и многе хришћане, и затвори их у тамницу. Много дана сеђаше папа у тамници; к њему долажаху потајни хришћани, доношаху децу своју, а довођаху и сроднике и познанике који се од идолопоклоничке безбожности обраћаху ка Христу, и папа их крштаваше у тамници.

У те дане Декије са славом и веома свечано уђе у Рим, водећи за собом као заробљенике два персијска кнеза, Авдона и Сениса. После тога Декије сазва цео римски сенат са епархом Валеријаном и изведе пред њих доведене из Персије кнезове, оковане у ланце, но кнежевски одевене; премда беху измождени разним мукама на путу, ипак у славу Декија ови беху украшени златом, сребром, накитима и драгим камењем. Указујући на њих прстом, Декије рече сенату: Погледајте непријатеље, које богови и богиње предадоше у руке наше. Ето непријатеља римскоме царству!

Погледавши на њих, сав сенат римски се удиви њиховом племенитом изгледу и, обузет сажаљењем према њима, дође у умилење. Јер Господ даде слугама Својим такву благодат, да оне који их посматраху обузимаше умилење а не јарост. И нареди Декије да позову главног Капитолског жреца по имену Клавдија. Овај дође и донесе са собом идола и троножни жртвеник. И рече Декије светима: Принесите жртву боговима, па ћете бити слободни римски кнезови, и бићете господари над свим имањима својим, и још ћете се обогатити врло многим другим богатствима, и добићете од нас велике почасти. - Но свети одговорише: Ми једино себе приносимо на жртву Богу нашему Господу Исусу Христу, а боговима твојим ти сам приноси жртву.

После тога нареди цар да се за сутрадан спреми гледалиште, да се на њему персијски кнезови Авдон и Сенис даду зверовима да их поједу. Када освану дан и гледалиште већ беше спремљено, цар Декије не дође на гледалиште, него место себе посла епарха Валеријана. Дошавши, Валеријан изведе најпре преда се мученике и наговараше их да се поклоне идолима, и говораше им: Поштедите своје високородство и положите тамјан на жртвеник боговима; ако то не урадите, зверови ће вас растргнути. - Светитељи одговорише: Ми смо већ изјавили, да једино Господу нашем Исусу Христу приносимо жртву хвале и тамјан молитве, и да се једино Њему клањамо, а идоле рукама начињене нећемо никада поштовати.

Ту на гледалишту налажаше се идол сунца, и Валеријан нареди војницима да мученике одведу к томе идолу, и да их приморају да му се поклоне; но светитељи, пришавши к идолу, пљунуше на њега. Тада се Валеријан страховито разјари, и нареди да свете мученике бију оловним прућем; затим да их наге одведу на оно нарочито ограђено место, где ће их зверови појести пред очима народа који је посматрао са високих степеница.

И стадоше светитељи наги, али у Христа обучени, и осенише себе крсним знаком. И пуштени бише на њих прво два лава, затим четири медведа, али их звери не повредише него лежаху крај њихових ногу као стражари. Тада Валеријан рече: Очигледно ово су хришћанске мађије! - И нареди да зверове одведу, а оруженосцима заповеди да уђу и убију мученике. И бише светитељи заклани мачевима; онда, закачивши их за ноге, извукоше им тела и бацише пред идола сунца на страх хришћанима, као што нареди мучитељ; и лежаху тамо три дана. Међутим, један потајни хришћанин, по имену Кирин а по чину ипођакон, који је становао у близини гледалишта, украде ноћу тела светих мученика и погребе их у свом дому у оловном кивоту.

Тако завршише свети мученици Авдон и Сенис, кнезови персијски. А свети папа Сикст са клиром својим би мучен после њих; његово страдање спомиње се под десетим августом заједно са светим архиђаконом Лаврентијем. Чесне пак мошти ове двојице светих мученика Авдона и Сениса налазиле су се у земљи до цара Константина Великог; а за царовања његова оне бише, по Божјем откривењу, обретене од стране верних и пренесене у Понтијанову гробницу, у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом, слављеног вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal