Ко може поверовати, ако га Господ не привуче к Себи? Ко може ући у подвиг, ако Господ не помогне? Ко се може удостојити мученичког венца, ако га Христос не дарује? Стога се и ја недостојни, вели писац овога житија Валерије, не удостојих такве благодати да мученички умрем за Христа заједно са светим мучеником Понтијем, са којим сам заједно одрастао и заједно школу учио. Али ради његових подвига и мучеништва надам се добити милост од Господа. Све што говорим о њему, - призивам за сведоке Христа и Његове анђеле, - очима сам својим видео, и ушима својим чуо, па чак делимично и трпео са њим. Због тога и ви верујте овом верном приказивању ствари, да бисте за веру своју добили заједно са светим мучеником награду од Господа у дан васкрсења мртвих.

У граду Риму живљаше угледни сенатор Марк; он не имађаше деце, иако много година бејаше у браку са својом супругом Јулијом, и обоје беху веома жалосни због тога. У двадесет другој години брачног живота Јулија осети да је бременита, чему се обоје силно радоваху. У петом месецу трудноће Јулија са својим мужем, обилазећи храмове својих богова, - обоје беху идолопоклоници, - и делећи прилоге, дођоше у храм Јупитера, кога називаху великим. Ту Јулија погледа на жреца који са венцем на глави приношаше жртву пред идолом; изненада се тај жрец разбесне, па скинувши са себе венац стаде га кидати на парчад, вичући плачним гласом: Ова жена носи у утроби онога који ће овај храм до темеља срушити и богове његове уништити.

Ове речи демонујући жрец неколико пута громко понови, од чега све присутне спопаде ужас; нарочито се Јулија и Марк много уплашише, и дршћући побегоше из храма кући својој која се налажаше у близини храма. Јулија, узевши камен, удараше се њиме по стомаку и по бедрима, говорећи: О, да ни зачела нисам таквога, који ће разорити храм и богове уништити! боље ће ми бити да и сама умрем са њим него да га родим!

Потом, када Јулији наступи време да роди, и сви очекиваху да ће родити мртво дете пошто се беше силно ударала каменом по стомаку, она роди дете подпуно здраво и читаво. Јулија хтеде да убије новорођенче, али се отац успротиви томе, говорећи: Ако Јупитер усхте, он ће сам одмаздити непријатељу своме, а ми немојмо бити убице детета свог.

Тако малишан остаде жив, и наденуше му име Понтије. А када Понтије поодрасте, родитељи га дадоше у школу, и никада га не вођаху са собом у храмове. И растијаше дечак не само годинама него и умом: већ у раној младости он се показа изврстан философ; уједно с тим он беше веома напредан у свима наукама, пошто имађаше изванредно памћење и беше врло начитан; и све вршњаке своје он превазилажаше знањем.

Једнога дана Понтије крену к своме учитељу врло рано изјутра, и догоди му се да пролажаше поред једног хришћанског дома и то баш у време када у њему беше скуп верних са свјатјејшим папом Понтијаном и појаше се јутарње псалмопјеније. Пажљиво слушајући појање, Понтије разабра ове речи: Бог наш на небу и на земљи, створи све што је хтео. Идоли су сребро и злато, дело руку човечијих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; ноздрве имају, а не миришу; руке имају, а не хватају; ноге имају, а не ходе; и не пуштају гласа из грла свога. Такви нека буду и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 11-16).

Чувши ове речи, Понтије стаде, и уздахнувши из дубине срца он се замисли над смислом ових речи. Затим, под дејством благодати Светога Духа срцем му се разли умилење, и он запласа, па подигавши руке к небу, он кликну: Боже, коме чујем хвалу што узносе, дај ми да Те познам! - Онда приђе к вратима ога дома и стаде усрдно лупати на њих. Они што нагвирише одозго кроз прозор рекоше светоме папи: Неки дечак лупа на врата. - Папа, који је све то већ знао откривењем Светога Духа, рече: Идите, отворите му, нека дође к нама, "јер је такових харство Божије" (Лк. 18, 16).

Чесни дечак Понтије уђе у дом само са једним својим вршњаком и другом по школи Валеријем, писцем овога житија, а робове своје остави на улици. Ушавши у собу и видећи да се врши богослужење, он се повуче у угао и тамо остаде до краја богослужења, пажљиво слушајући са умилењем у срцу. По завршетку службе он приђе к светом папи, и павши му пред ноге, говораше: Молим те, оче свети, откриј ми смисао речи које сте малочас појали: Идоли незнабожаца су слепи и глуви, нити могу мирисати, ни рукама хватати; али ме нарочито поразише речи: Такви нека буду и они који их граде, и сви који се уздају у њих.

Папа с љубављу пригрли Понтија и рече му: Видим, чедо, да Бог просвети твоје срце, да би ти Њега потражио. Размисли дакле и погледај: нису ли сви идоли начињени или од злата, или од сребра, или од бакра, или од неког другог материјала? Ко не зна да су камени идоли истесани од стена у планини, и отуда на колима довезени на тржиште ради продаје. Како могу бити богови ти идоли, када су од земље начињени, и када ће се после нзвесног времена распасти и поново у земљу претворити? А наш Бог, у кога ми верујемо, на небу је, и Он се може видети не телесним очима него очима срца, и познатим вером.

На то блажени Понтије одговори: Господине мој и оче, сасвим је тако као што говориш. И ко не види да су идоли бездахни и непокретни, и да их је пуно не само по тржиштима него и по свима улицама и храмовима и Капитолу, и да их је просто немогуће избројати? Они имају разна обличја и израђени су на висок уметнички начин, какав само ум људски може пронаћи. Ко не види такође да су они железом и оловом причвршћени за своја места, да их ветар не би оборио, и они се разбили? Познаго је и то, да лопови и разбојници често краду златне и сребрне идоле. Како онда они могу чувати људе од зла, када њих саме треба други да чувају, да их не би покрали?

Слушајући то, свети папа Понтијан се дивљаше таквој памети дечаковој, и узевши га за руку хтеде да га посади поред себе, но блажени дечак рече: Када ми не смемо да седимо код наших учитеља који нас уче безначајним стварима, како ћу онда сести у присуству таквога оца који ми уместо пута заблуде показује пут правде и светлост уместо таме? - Папа одговори: Господ и Учитељ наш Исус Христос дао нам је наук, да сви будемо једно у Њему и да један другога поучавамо ономе што је корисно. - Потом папа упита блаженог дечка: Имаш ли оца и мајку? - Понтије одговори: Већ је друга година откако ми је мајка умрла, а отац ми је још жив, веома стар, и ја сам му једина утеха. - Папа упита: Је ли твој отац хришћанин или многобожац? - Дечак одговори: Мој отац је ватрени многобожац, као и већина људи. - Папа на то рече: Бог који просвети тебе без икакве поуке са стране људи, моћан је просветити и оца твога, да он који те родио у овај смртни живот позна преко тебе бесмртни живот. А ти, чедо моје, послушај мене: веруј у Христа и прими свето крштење, јер оно избавља од вечних мука.

Оваквим и сличним речима свети папа три сата поучаваше Понтија, објашњавајући му учење о Царству Божјем. И пошто огласи за крштење Понтија и дошавшег с њим дечака Валерија, он их отпусти с миром. А они изишавши, иђаху као јагањци нахрањени добром пашом, радујући се и веселећи се што нађоше спасење душама својим. Од тога времена они сваки дан одлажаху к светитељу Божјем, и он их поучаваше.

Једнога дана сенатор Марк упита сина свог Понтија: Чедо моје, шта си ових дана научио од својих учитеља? - Понтије одговори: За све време мога учења, ја никада нисам чуо од њих ништа боље од онога што научих ових дана. - И отац се радоваше мислећи да је његов син научио нешто ново из науке које су се изучавале у незнабожачким школама. А блажени Понтије, тражећи згодну прилику да и оца свог приведе к вери у Христа, рече једнога дана: Господине оче, чујем од многих да су богови којима се ми клањамо ништавни и немају у себи ништа божанско, што и ја донекле увиђам: они имају подобија људских удова, али потпуно недејствених; и сваки који жели да у кући својој има богове, најми мајстора, и према могућности прави себи богове какве хоће: од злата, од сребра, од бакра, или од чега другог. Молим те, оче, реци ми, јеси ли икада видео да су богови што се у нашем дому налазе показали какву силу и дејство откако су направљени и постављени? - Марк одговори: Никада они нису показали никакво дејство. - Зашто их онда поштовати, упита Понтије, приносити им жртве, прислуживати им тамјан, и клањати им се?

Ове речи силно разјарише Марка и он хтеде мачем ударити сина, говорећи: Ти хулиш моје богове! - Затим, смиривши се мало, рече: Зар ми једини у овом граду, сине мој, нећемо признавати богове и приносити им жртве? - На то блажени Понтије примети: У овом граду има много људи који приносе истиниту жртву истинитоме Богу. - А где ћемо их наћи? упита Марк. - Ако хоћеш, предложи Понтије, ја ћу ићи и довести к теби мужа који ће ти све јасно изложити.

Отац пристаде. Понтије се обрати к Валерију и рече: Ето каква се промена изврши десницом Вишњега. - И одмах оде к свјатјејшем папи Понтијану и доведе га к оцу. Папа је дуто разговарао с Марком, учећи га познању истинитога Бога и откривајући му тајне свете вере; и Марк свим срцем поверова у Господа нашег Исуса Христа, и заједно са папом и сином стаде разбијати идоле који се налажаху у кући; и пошто их све поразбијаше он прими свето крштење са сином и целим домом својим. После крштења Марк поживе не дуго, па се престави ка Господу у дубокој старости. А блаженом Понтију у то време беше двадесет година.

Након шест месеци по престављењу оца, Понтије би узет на двор цара Александра и наименован за сенатора на место свога оца, иако он то није желео. Међутим то се догоди по нарочитом промислу Божјем, да би у своје време Понтијем били приведени Христу не само народ него и цар. Бог дарова толику благодат Понтију да га сви дворјани веома вољаху и поштоваху. Тих дана славном смрћу пређе ка Господу свјатјејши папа Понтијан, убијен за Христа по наређењу цара Максимина који се зацари после Александра, а на престо папе дође свети Антир. Али и он једва месец дана проведе на престолу, па мученички сконча, убијен за Христа такође по наређењу цара Максимина. После светог Антира за папу би изабран свети Фавије; он љубљаше светог Понтија као отац своје рођено чедо. Свети предаде светом Фавију сва своја имања ради раздавања сиромасима, нарочито једновернима. Али већ је време изложити на који начин истинити слуга Христов свети Понтије обрати ка Христу цареве, и како у борби с ђаволом однесе победу задобивши венац мучеништва.

После погибије мучитеља Максимина царем постаде Гордијан; а после овога зацари се Филип, који себи за сацара постави сина свог Филипа. Оба ова цара веома љубљаху светог Понтија као човека мудра, врлинска и корисна својим саветима. У трећој години свога царовања, која беше хиљадита од оснивања Рима, намеравајући да иду и принесу боговима својим захвалне жртве, цареви позваше са собом и свог љубљеног сенатора Понтија: Хајдемо да узнесемо благодарност великим боговима што нам пружише прилику да хиљадугодишњицу Рима празнујемо у самом граду. - Но свети Понтије се на све могуће начине стараше да избегне одлазак са њима у незнабожачки храм, међутим цареви упорно наваљиваху на њега као на пријатеља свог да пође с њима. Тада свети Понтије видевши да је наступио згодан час да царевима објави јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, рече им: О, добри цареви, од Бога постављени над људима, зашто не приклањате главе своје пред Оним који вам даде царску част и власт, и зашто Њему, Јединоме, не приносите жртву хвале? - На то цар Филип старији рече: Ја и хоћу да принесем жртву великоме Јупитеру управо зато што ми је дао власт царску. - Осмехнувши се, свети Понтије примети цару: Не обмањуј себе Јупитером, о царе! постоји Бог на небу, који је све Једином Речју Својом створио и благодаћу Духа Светог оживотворио.

Ми не разумемо, рекоше на то оба цара, са каквом намером нам ти то говориш. - Свети Понтије их упита: Постоји ли Јупитер од увек? - Не, одговорише цареви, пре Јупитера био је отац његов Кронос, који је царовао у Италији и добро управљао народима Италије. - Онда их свети Понтије упита: А у време док је Кронос царовао на Криту и пре но што, прогнан сином својим Јупитером, беше дошао у Италију, зар у то време Италија није имала народе и њихове управљаче? И зар Кронос створи и умножи италијанске народе? О, добри цареви, не варајте себе лажним баснама ваших стихотвораца. Један је Бог свих на небу: Бог Отац који са Својим Сином и Светим Духом све што је створио држи и управља силом Својом. А створио је Он и небо, и земљу, и море, и све што је у њима; најпосле је створио по слици и прилици Својој бесмртног човека и потчинио његовој власти све што је на земљи, у мору и ваздуху. Видевши човека толиком чашћу почаствована од Бога, збачени с неба ђаво позавиде човеку и лукаво му саветова да постане неблагодаран и непослушан своме Творцу и Добротвору. Послушавши лукави савет кушачев, човек лиши себе бесмрћа, и непослушношћу својом навуче смрт на себе и на сав род људски. Но ђаволу не би доста та превара човека, него он измисли идоле, које ви називате боговима, да би помоћу њих још више отргнуо род људски од Творца. Међутим, милосрдни Господ, не желећи да човек, саздан по лику Његовом, коначно пропадне, благоизволи послати на земљу са небеског престола Јединородну Реч Своју: ова Реч Божја дејством Светога Духа усели се у утробу Пречисте Дјеве, оваплоти се у њој на недокучљив начин, и роди се од Ње на неисказан начин, и постаде човек, да обнови палог човека и да уништи власт ђавола. И Богочовек сатвори међу људима многа чудеса: слепима је вид давао, раслабљене и многогодишње болеснике речју исцељивао, губаве чистио, мртве васкрсавао, четвородневног Лазара из гроба позвавши жива извео, и безбројна друга славна чудеса као свемогући Бог чинио.

Но Јевреји, не верујући у Њега и завидећи Му, предадоше Га Понтијском Пилату игемону и приковаше на крст Онога који беше дошао да их спасе. Међутим Он, будући Богом, устаде трећи дан из мртвих, и по васкрсењу Свом у току многих дана јавља се ученицима Својим; и смрт, нанесену људима од ђавола, Он уби Својом смрћу, и живот нам дарова Својим васкрсењем, те ћемо и ми, попут Њега који уставши из мртвих већ више не умире, после краткотрајног и многострадалног овог живота, васкрснувши из наших гробова, живети вечито с Њим. Узневши се на небо, Он показа вернима пут спасења. Ко занемари то спасење, тај ће са ђаволом бити подвргнут вечној осуди; а који верује и иде путем спасења, тај ће са Христом вечито бити у Царству Небеском.

Оваквим речима свети Понтије дуго просвећиваше оба цара: и док им он подробно причаше све о Христу, о тајнама свете вере и о будућем животу, благодат Светога Духа која помаже спасењу људском, дејствова кроз његове речи и отвори ум царевима да разумеју што им говори, те се срца њихова испунише миљем и они повероваше у Господа нашег Исуса Христа. Цареви замолише светог Понтија да им следећег дана још јасније опширно протумачи тајну спасења, да би они могли избећи огањ неугасиви и добити у бесмртном животу удео са светима. И тог дана, као и касније цареви не идоше у Каптол ради приношења жртава идолима; једино они наредише да се хиљадугодишњица отпразнује у народним позориштима. Свети пак Понтије оде к свјатјејшем папи Фавију и обавести га о свему. Силно обрадован, папа паде ничице на земљу пред Богом, говорећи: Господе Исусе Хрисе, благодарим Ти што си благоизволео да преко слуге Свог Понтија приведеш цареве римске к познању пресветог имена Твог!

Другога дана папа и Понтије одоше заједно к царевима и дуго разговараше с њима о једином истинитом Богу и о целом путу спасења. Видећи веру царева, папа их огласи ка светом крштењу, па их после не много дана и крсти. Заједно са њима крстише се и други, јер по угледу на цареве многи повероваше у Христа. И ко може исказати радост ондашњих хришћана? Тада се зби оно што ђаво, приморан силом Божјом, предсказа кроз уста ђавоиманог жреца о светом Понтију, који се још налажаше у утроби матере, да ће разорити Јупитеров храм: добивши дозволу од царева, свети Понтије заједно са светим папом Фавијем оде у храм поганог Јупитера, где беше изговорено споменуто предсказање о њему; ту они најпре поломише идоле, затим и сам храм срушише до темеља. Порушише они и неколико других храмова многобожачких, и место њих подигоше свете цркве Божије. И у те дане врло многи се обраћаху ка Христу, и крштаваху се. Али се у то време још не просвети сав Рим, већ само један део његов, нити бише разорена сва идолишта са идолима пошто промисао Божји прекрати то благопријатно за Цркву Христову време. Такву слободу Црква уживаше само четири године, јер Господ Исус Христос, желећи да Цркву Своју прекали као злато у огњу, допусти ново гоњење на њу: погани Декије, налазећи се на челу идолопоклоника, диже буну и убише благочестиве цареве због њихове вере у Христа. И стадоше немилице таманити све верне, међу којима и свети Фавије папа би убијен. Тада многи од новокрштених, уплашивши се гоњења, поново се вратише идолопоклонству; други пак разбежаше се и кријаху се где је ко могао; Међутим они који бејаху храбри, смело иђаху на муке и полагаху душе своје за Христа. У време тог гоњења, које неочекивано удари на Цркву као олуја, свети Понтије се сакри негде у самом граду Риму. Међутим незнабожачки жреци врло ревносно трагаху за њим, јер беху страховито кивни на њега што им поруши храмове и поразбија идоле, и жуђаху да га ставе на муке. То побуди светог Понтија те једне ноћи побеже из Рима, повинујући се речима самог Господа који у Еванђељу каже: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и дође у град Кимелу који се налазио на граници Галије, близу Алпских Гора, и ту живљаше ка странац и дошљак.

Насилник цар Декије ускоро погибе, и после краткотрајног царовања Гала с Волузијаном на престо римског царства ступи Валеријан са сином Гелијеном. Ови цареви, желећи да потпуно униште хришћанско име не само у Риму него и у целој царевини римској, разаслаше игемоне на све стране да муче хришћане; и два таква мучитеља, Клаудија и Анавија, послаше у Галијску област. Они најпре дођоше у град Кимелу, и принесоше жртве боговима; онда усред града устројише судиште и издадоше наређење да хришћане хватају и доводе к њима на мучење. Тада би ухваћен свети Понтије, као муж знаменит у угледан, и пре свих приведен на незнабожно судиште. Погледавши на њега игемон Клаудије упита с гневом: Јеси ли ти тај Понтије који, ко зна каквим лукавством, изазва буну у Риму, па чак и цареве одврати од богова? - Светитељ одговори: Ја никакве буне стварао нисам, нити сам кога звао на странпутицу, него сам, кога сам могао, обратио од незнабожачке заблуде ка истинитоме Богу. - Игемон рече: Цареви наши, знајући да си ти човек знаменитог рода, наредише ти да боговима принесеш жртву; не учиниш ли то, бићеш осуђен на разне муке заједно са људима ниског порекла и ништима. - Свети Понтије одговори: Мој цар и утешитељ јесте Христос, и ако се Њега ради лишим земаљске отаџбине, постаћу наследник вечне, и уместо брзо пропадљивих богатстава удостојићу се удела са светим анђелима у слави небеској. - На то игемон Клаудије рече: Зашто покушаваш да се извучеш помоћу тешко схватљивих речи? Теби предстоји једно: да боговима принесеш жртву. Ако то не урадиш, ја ћу тело твоје растргнути мукама. - Свети Понтије одговори: Ја ти већ рекох да сам хришћанин, и никада нећу принети жртву демонима.

Тада игемон нареди да Понтија окују у ланце и држе у тамници, док он не извести цареве о њему. И Клаудије упути царевима овакво писмо: Господарима васељене и непобедивим победитељима Валеријану и Галијену, царевима римским, слуге ваше Клаудије и Анавије: улазећи у крајеве Галије ми пронађосмо Понтија, који некада узбуни Рим, полупа многе богове и поруши њихове храмове, а сада се крије од ваше власти и не повињава вашим наредбама, али пошто је он један од најпрвих сенатора, ми се не усудисмо да га ставимо на муке, него га оковасмо у ланце и посладисмо у тамницу, док ви не расмотрите ту ствар и не наредите како да поступимо с њим. - Цареви послаше овакав одговор: Господство наше наређује вам следеће: ако Понтије не усхте принети боговима жртву, онда имате потпуну власт над њим и можете га погубити каквим хоћете мукама.

Добивши од царева такву наредбу, игемони Клаудије и Анавије одоше на судиште и наредише да Христова сужња доведу пред њих. И Клаудије рече светом Понтију: Саслушај корисну наредбу твојих господара, којом ти они наређују да боговнма принесеш жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш бити мучен заједно са осуђеницима. - Свети Понтије одговори: Ја немам другог господара сем јединог Господа мог Исуса Христа, који је моћан да ме избави од оних мука којима ми ви претите. - Игемон Клаудије рече на то: Чудим се теби, човеку знаменитом, што си добровољно примио на себе толико сиромаштво и срамоту, служећи таквоме господину, за кога ви сами кажете да је био човек сиромашан и неславан и да га је, не знам због какве кривице, убио Пилат, игемон по чину као и ми. Није ли ти боље да будеш покоран господарима, који кротко управљају римским царством? - На то свети Понтије узврати: И ја се чудим теби, човеку паметном, што си постао толико безуман, да не желиш да познаш Творца неба и земље, који ради спасења твог осиромаши, и што се усуђујеш назвати неславним Онога кога анђели на небу почитују, и који не по морању него добровољно благоволи ради нашег избављења претрпети распеће од Јудејаца и Пилата. О, када би ти узажелео да се преклониш пред тако великим у Својој смирености Богом! одмах би се ум твој узнео к небу, и ти би увидео да у заблуди својој лежиш у мрачном понору заједно са боговима твојим, који су очигледно ђаволи. А господари твоји, које ти називаш управљачима римскога царства, не само сами иду у пропаст клањајући се дрвећу и камењу, него вуку са собом и потчињени им народ. Знајте дакле, ако останете у своме неверју, љутом смрћу ћете отићи из овог живота и у дан Страшнога суда бићете заједно са вашим боговима осуђени на вечне муке.

Ове речи разјарише игемона и он повика к слугама говорећи: Спремите гребене, железне кочеве, огањ и сва друга оруђа за мучење, да би се пред свима обелоданило безумље његово. - Слуге одговорише: Све је већ готово. - Игемон онда нареди: Растегните га нага на мучилишту, да би све муке прошле по целом телу његовом, да видимо да ли ће га Бог његов избавити из наших руку. - А свети Понтије када га растезаху на мучилишту говораше игемону: Премда ти по неверју свом назва Бога мог немоћним, ипак верујем да ће Господ мој Исус Христос силом Својом уништити муке које хоћеш да ми нанесеш, те оне неће причинити никакав бол телу мом.

И тог часа мучилишна справа паде са великом хуком и расу се у прах; попадаше и слуге од сраха као мртви; а свети Понтије радостан рече игемону: Бар се сада увери маловерниче, да је Господ мој моћан побожне избављати од напасти, а вас неправеднике предати вечноме огњу у дан суда (2 Петр. 2, 9).

Игемон Клаудије од силне јарости не знађаше шта да ради, а друг његов Анавије рече му: Премудри човече, у време када ми дођосмо овамо, бише одведена два огромна медведа из Далматских гора; нареди дакле да се спреми циркус и дај Понтија тим зверовима да га поједу. - И одмах, по наређењу игемоновом, циркус би спремљен, и свети мученик постављен у средину; два стражара изведоше медведе да поједу светитеља. Међутим медведи се неочекивано бацише на своје стражаре и поједоше их, а светоме Понтију се не усуђиваху ни прићи. Тада присутни народ громогласно повика: Једини је Бог - Бог хришћански, у кога верује Понтије.

Рањен у својој гордости и бесан од гнева, игемон стаде викати на слуге да што пре донесу дрва и суварака, да сажеже мученика. А свети Понтије рече игемону: Какву си то кривицу нашао на мени, те хоћеш да ме предаш огњу? Међутим тебе сама погубиће неугасиви огањ, а Бог мој је моћан да ме неповређена сачува усред огња, као што је у старини сачувао три младића у вавилонској пећи.

Када слуге навукоше много дрва и других запаљивих вештастава, онда светог Понтија поставише окованог у средини циркуса и оградише га свуд унаоколо дрвима и суварцима, па их запалише. И сви мишљаху да ће од мученика остати само пепео. Но када сва дрва и суварци изгореше, они угледаше светог Понтија живог и здравог и потпуно неповређеног од огња. И народ поново повика: Велики је Бог хришћански.

Веома постиђен због оваквог пораза свог, игемон рече светом мученику: Зашто се гордиш као да си већ победио све муке; мислиш ли да ћеш избећи и оне најстрашније? Него ево близу је чесни храм Аполонов, уђи у њега и принеси жртву. - Свети Понтије одговори: Ја Господу моме Исусу Христу приносим на жртву тело моје, које досад сачувах чисто од идолопоклоничких гадости; а вас и цареве ваше скоро ће постићи Божја одмазда, јер неправедно гоните невине слуге Христове. - Тада га игемон стаде лукаво наговарати, говорећи му: Требало је да ти нама будеш судија, јер си ти један од најпрвих сенатора, а ми не разумемо због какве то празне наде ти лишаваш себе части и богатстава. - Свети Понтије одговори: Част овога света и његова богатства личе на јутарњу маглу која скрива од очију људских и земљу, и планине и море; али чим дуне ветар, магла брзо ишчезне потпуно, као да је није ни било; Међутим, част, и богатство, и слава, које ја желим, остају вечито.

Док свети Понтије говораше ово, Јевреји којих беше много усред народне гомиле, стадоше викати ка игемону: Убиј, убиј што пре тог мађионичара! - А свети мученик, подигавши руке к небу, рече: Благодарим Ти Боже мој, што и Јевреји вичу против мене, слично оцима својим који су викали к Пилату против Христа: Распни, распни Га!

Тада игемон изрече светом Понтију смртну пресуду, говорећи: Водите га ван града, и тамо на камену што је близу потока одсеците му главу, а тело му баците у долину.

Наређење мучитељево би извршено. И тако свети Понтије заврши своја страдања за Христа тиме што му глава би одсечена мачем. А чесно тело светитељево сахрани његов вршњак и описатељ страдања његовог Валерије, и то на оном месту где оно по посечењу би бачено.

Након не много времена после тога збише се пророчке речи светог Понтија. Незнабожни цар римски Валеријан у току рата са персијским царем Сапором би заробљен и као заробљеник свакодневно исмеван: јер кад год је Сапор уседао на свога коња, увек је ногом ступао на врат Валеријану као на подножје. А други цар римски Галијен би убијен од својих војника на путу за Медиолан. Игемон пак Клаудије и његов друг Анавије полудеше онога часа када свети мученик би посечен: Клаудије својим властитим зубима одгриза себи језик и испљува га из уста, а Анавију испадоше очи из очних дупља и висијаху му на образима; и после кратких, али страховитих мучења од бесова, они извргоше душе своје. А незнабошци и Јевреји, видећи испуњење речи светог Понтија, спопаде их страх, и многи стадоше указивати поштовање гробу мучениковом. Валерије пак, описавши живот и страдање светог Понтија, и видећи да гоњење на хришћане не престаје, седе на лађу и отплови у Ливију, бојећи се мучитеља. А свети мученик Понтије чесном душом својом уђе у радост Господа свог и Владара нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal