Овај ваистину Божји човек, учитељ и проповедник, Козма, родом од Етолије у Грчкој, из маленог села Мегадендрон, беше син благородних родитеља. Одгајен и васпитан од родитеља "у науци и у страху Господњем" (Еф. 6, 4), он у двадесетој години оде у Свету Гору, где у Филотејском манастиру би пострижен за инока. Као инок он се свим срцем подвизаваше у трудовима монашког живота. А када се потом у обитељи указа потреба за свештеником, онда на снлно настојавање и молбу отаца Козма би рукоположен за јеромонаха.

Још као мирјанин блажени Козма је имао силну жељу да свим оним што је научио послужи на корист браћи својој хришћанима, и често је говорио: "Како велику потребу за речју Божјом имају браћа моја, хришћани! Зато учени људи треба да хитају не у господске куће, не у дворове велможа, нити да своју ученост расипају за новац и славу, него су дужни да зађу међу прост народ, који живи у великом незнању и грубијанству, да њега уче". - Али при свој тој жељи и пламеној ревности да служи другима, он је био потпуно свестан тешкоћа такве апостолске делатности, и као смиреноуман и скроман човек он се није одлучивао на такав подухват пре но што сазна вољу Божју о томе. Стога, желећи да дозна је ли његова намера угодна Богу, он насумце отвори Свсто Писмо и његов поглед паде на апостолове речи: Нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа што је ближњега (1 Кор. 10, 24).

Ослонивши се на то, он своју намеру откри духовним оцима. И пошто доби од њих дозволу, он отпутова у Цариград ради виђења са својим рођеним братом, учитељем Хрисантом. Код њега он стаде изучавати беседништво. У Цариграду он откри своју намеру богобојажљивим архијерејима и учитељима. И пошто га сви једнодушно подстицаху да приступи томе Божјем делу, он узе писмену дозволу од патријарха Серафима II. И блажени Козма стаде проповедати Еванђеље царства небеског најпре по црквама и насељима цариградским. Затим пропутова Навпакт, Врахори, Мисолинги, и друга места, па понова дође у Цариград. (Патријарх Серафим II патријарховао од 1757 до 1761 г.).

Након извесног времена блажени Козма замоли за савет тадашњег патријарха Софронија (1774-80) па добивши од њега дозволу и благослов, он стаде са још већом пламеношћу и ревношћу проповедати реч Еванђеља. Тада он обиће скоро све подунавске кнежевине, свуда учећи хришћане да приносе покајање и творе дела достојна покајања, па се године 1775 врати у Свету Гору. Посећујући тамошње манастире и скитове, он је говорио поуку оцима и провео неко време у читању божанствених књига светоотачких.

Али пошто пламена љубав да користи хришћанима сагореваше срце блаженом Козми, то он поново крену из Свете Горе и стаде проповедати по околним насељима. Затим продужи проповедати у Солуну, у Верији и готово у целој Македонији; прође области: Химару, Акарнанију, Етолију до саме Арте и Превезе; одатле отплови на острва: Свету Мавру и Кефалонију. И ма где пролазио блажени, свуда се стицало мноштво хришћана, који су с умилењем и побожношћу слушали његове благодатне и слатке речи, које су их побуђивале на исправљање себе. Учење његово, слично учењу светих рибара (апостола), било је веома просто, спокојно и кротко; а то је био доказ да је оно пуно благодати кротког и ћутљивог Духа Светог. Нарочито на острву Кефалонији овај свештени учитељ сејањем божанственог учења произведе обилан душекорисни плод. Бог с неба помагаше му и проповед његову потврђиваше знацима и чудесима, каквима некад потврђиваше и проповед светих апостола Својих. На том острву бејаше један сиромашан кројач, коме десна рука одавна беше сува и неупотребљива. Он притече к светитељу и мољаше га да му исцели руку. Блажени му даде овакав савет, да долази и побожно слуша његову проповед, па ће се Бог смиловати на њега. Сухоруки послуша овај савет, и чим саслуша прву проповед светитељеву, сутрадан се потпуно исцели. А други човек, такође узет, чувши за ово необично исцељење, нареди те га на одру ношаху онамо где је блажени проповедао, и кроз неколико дана он потпуно оздрави, славећи Бога и благодарећи светитеља. У тврђави пак Аси један човек страховито паћаше од ушију, од чега већ много година беше скоро сасвим глув. С побожношћу и вером дошавши онде где светитељ учаше, он брзо стаде јасно чути и престаде осећати болове.

У Кефалонији постоји село Куруни. Пролазећи лети кроз ово село, свети Козма осети путем жеђ и замоли да му из оближњег безводног бунара донесу воде; житељи му говораху да у бунару нема воде, али послушања ради одоше, захватише са дна бунара нешто блата и земље с водом, и донесоше. Светитељ метну мало воде у уста и попи, и од тог времена тај бунар стаде давати чисту воду, и беше свагда пун и зими и лети, па чак постаде целебан и исцељиваше од многих болести.

Због мноштва народа који није могао стати ни у једну цркву, блажени Козма је проповедао ван села у пољу. Стога је имао обичај да унапред објави где ће се задржати и говорити проповед: у том месту су спремали и постављали велики дрвени крст, а поред крста правили говорницу, са које је блажени проповедао. По завршетку проповеди он је говорницу узимао са собом и носио у друго место где се задржавао, а крст је остављао на месту као свагдашњу опомену на његову проповед. И где ти крстови беху постављени, тамо Бог касније јављаше многа чудеса. Тако се насред аргостолског трга, на острву Кефалонији, крај једног крста остављеног светим Козмом, отвори чудотворни извор који никада није оскудевао водом.

Са острва Кефалоније блажени Козма се превезе на острво Закинт, праћен са преко десет лађа, пуних побожних Кефалоњана. Али ту овај благословени проповедник не имађаше успеха, па зато се и не задржа дуго, него се поново врати на Кефалонију и крену на Корфу (Крф), где га с чешћу примише, особито тамошњи кнез. Но пошто се у град слеже силан свет и из околних села да чују проповед светитељеву, то градски главари, бојећи се немира, молише светитеља да се удаљи. Свети Козма пређе онда на копно у Албанију, у село звано "Четрдесет светих", и тамо стаде поучавати хришћане. Нарочито је посећивао она места где је највише било незнања и непросвећености, где су хришћанска вера и хришћански живот били у опасности да се изгубе, где су се људи одавали убиствима, краћи и другим безакоњима, те својим пороцима постајали понекад гори од безаконика. У таква подивљала и огрубела срца хришћанска свештени Козма је сејао семе речи Божје и уз помоћ благодати Божје жео обилан род; свирепе је претварао у кротке, разбојнике у добре људе, бездушне и немилосрдне у милосрдне, непобожне у побожне, невјеже и непросвећене обучавао и побуђивао да посећују света богослужења; једном речју: огрезле у гресима приводио је искреном посајању и исправљању себе. Због тога сви стадоше говорити да се у њихово време јавио нови апостол.

Под руководством светога Козме почеше се по већим и по мањим местима оснивати школе, у којима се деца учаху свештеној писмености; а тиме се утврђиваху у вери и побожности и руковођаху у врлинском животу. На његов предлог и савет, боатији људи купише преко четири хиљаде великих бакарних крстионица за крштавање деце и раздадоше их црквама. Свети Козма је такође препоручивао имућнијима да купују светоотачке књиге, хришћанске поуке, бројанице, крстиће, повезаче, чешљеве. Књиге је блажени раздавао на поклон писменима, повезачс женама да повезују главе, чешљеве је давао људима који су обећавали да не брију косу на глави и да живе врлински, по хришћански; бројаницама и крстићима, којих је било купљено преко педесет хиљада, обдаривао је прост народ, наређујући свакоме да се моли за приложнике.

Блаженог Козму пратили су четрдесет до педесет јереја. Када је прелазио из једне области у другу, тада је наређивао Хришћанима да се исповедају, да се посте, да врше бденије при мноштву упаљених свећа. Ради тога је он имао израђене дрвене свећњаке, од којих се на свакоме могло поставити до сто свећа; ти су се свећњаци расклапали, и он их је носио са собом из једног места у друго. Свеће је свима раздавао бесплатно; јереји су вршили свештање масла и помазивали све хришћане; на завршетку је блажени Козма говорио проповед. Пошто је за њим ишло по две и по три хиљаде људи, то је он наређивао унапред с вечера где је имао сутрадан доћи, да за народ спреме хлеба и куване пшенице.

Бог је и у Албанији, као у другим местима, чинио преко блаженог Козме многа чуда. Један турски чиновник, подстакнут или од Јевреја или од бесова, толико омрзну светог Козму, да једном уседе на коња и појури за њим с намером да му нанесе зло; но коњ у трку збаци Турчина на земљу, и овај при паду сломи десну ногу; а када се врати кући, затече свог сина мртвог; стога се раскаја, и посла светитељу писмо просећи од њега опроштај. Најугледнији аге кренуше да виде светитеља и чују његову проповед; пошто беше лето, они се зауставише и заноћише усред поља; и гле, око поноћи они видеше где небеска светлост, као облак, покрива оно место где се налажаше свети Козма, о чему они сами причаху хришћанима. Зато чим освану аге отидоше к светом Козми, и молише га, не само устима него свим срцем, да се помоли Богу за њих.

Један Турчин, чиновник, страховито паћаше од "камене болести". Чувши за светог Козму он посла слугу свог да га позове да дође к њему и помоли се за њега, јер се надао да ће га Бог на светитељеву молитву исцелити. Светитељ не пристаде да иде, говорећи за себе да је грешан човек. Турчин по други пут посла слугу свог са судом воде наредивши слузи, да моли светитеља да благослови воду. Тада светитељ, видећи велику побожност Турчинову, даде му две заповести; да не пије ракију, и да десети део свога богатства разда беднима. Турчин обећа да ће то испунити; свети Козма онда благослови воду; болесни стаде пити од ње, и за четрдесет дана потпуно се исцели; а после тога чињаше велике милостиње.

На месту званом Лукуриси, према Фанари, налазио се крст који блажени Козма беше поставио тамо, по свом обичају, после одржане проповеди. Власник тога имања, неки Турчин, узе крст и понесе дома са намером да од њега направи ногаре за кревет у стражари свога винограда. Али путем Турчина спопаде неки страшни потрес: паде на земљу и бијаше се дуго време, бацајући пену и шкргућући зубима, као бесомучник. Најзад га подигоше два Турчина који туда наиђоше, и када овај дође к себи, одмах му постаде јасно да је настрадао од гњева Божија што се дрзнуо узети и понети часни крст. Стога се он врати, постави крст где је и раније стајао, и потом је сваки дан долазио да га са великом побожношћу целива. Доцније пак, када свештени учитељ Козма једном приликом пролажаше туда, Турчин приђе и поклони му се, и пред свима исприча чудо и смирено мољаше за опроштај.

Куда год ишао, свети Козма је свуда учио хришћане да недељом не раде и не пазаре, него да иду у цркву на свету службу и слушање речи Божје. Оне који нису слушали светитеља у томе, Бог је уразумљивао путем разних казни. Тако, у месташцу Халкиди, недалеко од Арте, један трговац се усуди трговати у недељу, и одмах му се одузе рука. Дошавши к светитељу и измоливши од њега опроштај за свој грех, он се кроз неколико дана исцели. На сличан начин један радник у Парги хтеде да у недељу прода своју рукотворину, и тог часа му се одузе рука. Али, пошто исповеди свој грех светитељу и доби поуку од њега, он уједно са опроштајем доби и исцељење руке.

У поукама својим блажени Козма је много пута говорио јавно, да је на еванђелску проповед призван самим Господом Христом и да ће из љубави према Господу пролити крв своју. Најзад се његово предсказање приближи остварењу. И то се догоди на следећи начин. Овај апостолски учитељ ни у Тесалији, ни у Касторији, ни у Јањини, нити у другим местима где бејаше Јевреја, никада није говорио против њих, него је само учио хришћане да се држе правде и да се покоравају оним влатима какве је дао Бог. Сами Албанци, долазећи онамо где је ветитељ учио на отвореним пољима, слушаху то из његових ста и проглашаваху га Божјим човеком. Стога и Куртпаша, када допре до њега тај добри глас, призва к себи блаженог Козму; и беседа светитељева толико се допаде паши, да он нареди да говорницу, коју је светитељ носио са собом и са ње учио народ, обложе сомотом. Но као што је и у ранијим вековима лукави род христомрзитеља Јевреја свагда испољавао своу крајњу злобу против хришћана, тако и садашњи богомрзитељи Јевреји у Јањини налагаше код паше како је свештени Козма тобож послан да турске поданике вара позивајући их у Руију. Но Божји Промисао овога пута сачува Козму од такве смртоносне клевете, само хришћанима због тога би одузето много имања.

Од тога времена свештени Козма стаде изобличавати лукавство и непомирљиву мржњу Јевреја према хришћанима.

И пошто би јасно доказано да је све за што су Јевреји окривљавали светитеља пред пашом чиста измишљотина и очигледна клевета, то светитељ понова дође у Јањину. Ту он најпре усаветова хришћане да пазарни дан пренесу од недеље у суботу; а то Јеврејима причини велику штету. Друго, он објави да су Јевреји јавни непријатељи, готови да хришћанима чине свако зло у свако време. Треће, он забрани хришћанима да на главама својим носе дуге кићанке и све томе слично, што су они куповали од Јевреја, а уливао им је убеђење да богоубице оскврњују све што продају хришћанима, и зато не треба ништа куповати код Јевреја.

Раздражени тиме, Јевреји одоше Куртпаши, дадоше му много пара и молише да учитеља Козму лиши живота. Паша се посаветова са својим хоџом, и донесе одлуку да убије Козму уз гомоћ хоџину, што и би урађено на следећи начин. Свети Козма је имао обичај: чим дође негде, одмах је тражио дозволу од надлежног архијереја или његовог намесника; исто тако слао је по неког хришћанина, и од месних грађанских власти добијао дозволу; и после тога проповедао је насметано. Тако, када дође у албанско место Коликонтаси он узе дозволу од месног архијереја; од грађанских пак власти дознаде да је главни управник Куртпаша, и налази се у месту Берати, удаљеном дан хода, а да хоџа тог паше живи недалеко; стога он посла човека хоџи да од њега добије дозволу, а сам поче учити народ. Ипак, незадовољан тиме, он жељаше да лично сам види хоџу и испита његово расположење. Хришћани дуго одвраћаху блаженог Козму од тога, говорећи му: Ти никада раније ниси сам ишао к агарјанским старешинама да иштеш од њих дозволу. - Али га не могаху задржати. Он узе са собом четири монаха и једног јереја, који му је могао послужити као тумач, и упути се хоџи. Хоџа претворно рече да је добио од Куртпаше писмо, у коме му налаже да Козму пошаље к њему на разговор. Међутим, хоџа беше издао наређење својима да светог Козму држе под стражом док га не упути паши.

Тада блаженом Козми би јасно да имају намеру да га убију, и зато узнесе благодарност Господу Христу што му дарује могућност да течење апостолске проповеди своје овенча мучеништвом. Обраћајући се сапутницима својим монасима, он говораше речима псалма: Прођосмо кроз огањ и воду, али си нас извео на одмор (Пс. 65, 12). И сву ноћ проведе славећи Господа у псалмима, сав радостан идући на смрт као на весеље и славље. А кад свану, седам агарјана посадише светитеља на коња, под изговором да га воде Куртпаши. Међутим, када после два сата стигоше до големе реке, они саопштише светитељу да га је Куртнаша осудио на смрт. Светитељ с радошћу саслуша овакву пресуду, и преклонивши колена стаде се молити Богу, благодарећи Му и славећи Га што му дарује милост: да Му сада принесе на жртву живот свој, за чим је свагда чезнула душа његова. А кад заврши молитву, он устаде, благослови унакрст све четири стране света и помоли се за све хришћане. Затим га мучитељи поставише уз једно дрво и хтедоше да му вежу руке, али им светитељ не допусти, него сам прекрсти руке, као да су везане. Онда он наслони своју свештену главу на дрво: мучитељи му конопцем завезаше врат и удавише, и света душа његова одлете на небо. Тако се блажени Козма, тај дивни украс света, удостоји као равноапостол и као свештеномученик, примити од Господа двоструки венац, у шездесет петој години живота, четвртог августа 1779 године.

Свукавши чесно тело светитељево, агарјани му везаше велики камен о врат, па бацише у реку. Дознавши за то, хришћани убрзо дођоше да траже мошти светитељеве: бацаху мреже у реку, а употребљаваху и друга средства, али их не могоше пронаћи. Међутим, након три дана дође један богобојажљиви јереј, по имену Марко, из оближњег Ардевуског манастира Ваведења Пресвете Богородице, прекрсти се и на малом чамцу крену да тражи чесно тело светитељево, и убрзо угледа како свето тело плови поврх воде, и преподобни, као жив, стоји усправно. Марко се одмах прикучи к моштима, обгрли их и извуче из воде. Када подиже чесне мошти, из медоточних уста светитељевих истече много крви у реку. Покривши мошти својом мантијом, јереј Марко их пренесе у споменути манастир Богородичин и чесно их погребе иза светог олтара.

По убиству светитеља догоди се ово: Куртпаша се покаја дубоко што је, заведен клеветом и среброљубљем, убио невина и мирољубива човека, пусти монахе, пратиоце светитељеве, да иду у гореспоменути манастир Богородичин и тамо живе. Када монаси стигоше у манастир, чесно тело светитељево већ беше погребено. Заједно са неким јерејима и хришћанима они откопаше гроб и нађоше свето тело које, иако је три дана било у реци као Јона у китовом трбуху, беше без икаквог знака труљења и мирисаше, и светитељ је изгледао као да спава. Пошто побожно Целиваше ове свете мошти, монаси их поново погребоше.

У то време деси се ту једна бесомучна жена која, чим угледа отворен гроб светитељев, би силно стресена бесом, и убрзо се потом потпуно исцели, славећи Бога и Његовог светитеља. Један од оних агарјана који убише светитеља, беше узео светитељеву камилавку, и враћајући се хоџи надену је себи на главу, исмевајући светитеља. Но он тог часа полуде, збаци одело са себе, па стаде трчати и викати да је он убио подвижника. Дознавши о томе, паша нареди да га метну у ланце, и он у мукама умре.

У споменутом месту Коликонтаси, изговоривши последњу проповед, свети Козма, по обичају свом, остави тамо побијен у земљу крст. А после светитељеве кончине хришћани сваку ноћ виђаху небеску светлост која сијаше над овим крстом. Стога на Крстовдан јереј и народ дођоше тамо са литијом, и узевши тај крст поставише га иза олтара, близу светитељева гроба, да буде стални подсетник на чудо.

Молитвама светог Козме нека се и ми удостојимо небеског царства!

Св. Козма Етолски изговорио је на својим мисионарским путовањима безброј поука. Његова реч је била Еванђелски проста, дубока и пуна благодатног миомира. Зато је и имала толики утицај на народну душу. Од тих његових Поука сачувано је само осам, које су забележили неки од његових верних ученика и слушаоца. Сачувана су и нека од његових многобројних писама, такође и неке од његових изрека и пророштава, која се и данас живо памте у народу. Ми дајемо овде у преводу његову прву Поуку, од сачуваних осам, и неколико његових изрека (већина његових изрека се односила на ослобођење народа од турског ропства).



ПОУКА ПРВА СВЕТОГ КОЗМЕ ЕТОЛСКОГ



Господ и Бог наш Исус Христос, браћо моја, свесладосни Господар и Владика, Творац анђела и целокупног духовног и чулног света, покренут Господ великом Својом добротом, коју има према роду нашем, поред безмерних добара која нам је подарио и дарује сваког дана и часа и минута, прими и постаде и савршени човек од Духа Светог и од пречисте крви Госпође наше Богородице и Приснодјеве Марије, да би нас ослободио од ђавољих руку, да би нас учинио синовима и наследницима царства Свога, да би се свагда радовали у рају с анђелима а не горели у паклу с безбожницима и демонима. И као што неки човек кад има њиве и винограде изнајмљује раднике, тако и Господ има цео свет за виноград, и узе 12 Апостола и даде им благодат своју и благослов свој и посла их у сав свет да науче људе како да живе овде поштено у миру, љубави, и после тога да иду у рај да се вечно радују. Да се кају, да верују и да се крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа, и да имају љубав према Богу и према брату своме. А кад оду апостоли у неку земљу па их људи приме, заповеди им Господ да благосиљају земљу ону, а кад опет оду у неку земљу па их не приме, заповеди им Господ да отресу обућу своју и да беже. Тако свети Апостоли примајући благодат Светога Духа као разумне и верне слуге Христа нашег, похиташе као муња у сав свет. Са том благодаћу лечаху слепе, и глуве, губаве и ђаволоимане, чак штавише, именом Христа нашег заповедаху мртвима и васкрсаваху. И у коју земљу иђаху свети Апостоли и људи их примаху, крштавали су их, рукополагали архијереје и јереје, сабирали црквене општине, и благосиљали земљу ону, тако да је постајала земаљски рај, радост и весеље, обиталиште анђела, обиталиште Христа нашег. Кад би опет ишли у неку земљу па их људи не би примили, заповеди им да отресу прах с обуће своје, и остајало би у земљи оној проклетство а не благослов, обиталиште ђавола а не Христа нашег.

Оправдано је и неопходно, кад један учитељ жели да проповеда, да испита прво ко су му слушаоци; исто тако и слушаоци да испитају какав им је учитељ. И ја, браћо моја, који се удостојих и стадох на ово свето и апостолско место, по милосрђу Христа нашег, распитах се о вама и сазнадох да, благодаћу Господа и Бога нашег Исуса Христа, нисте многобошци, нисте непобожни, јеретици, безбожници, него да сте побожни православни хришћани, да верујете и да сте крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и да сте чеда и кћери Христа нашег. А ја не само што нисам достојан да вас учим, него ни ноге да вам целивам. Јер сваки од вас више вреди од целога света. Но и ваша благородност треба да зна и о мени. Знам да вам други сваки другачије говори, па ако хоћете да сазнате сву истину (о мени), рећићу вам је: што се тиче моје лажљиве отаџбине, ове земаљске и таште, ја сам из области Артског владике, из места званог Апокуро. Отац мој, мајка моја и род мој, побожни су православни хришћани. И ја сам, дакле, браћо моја, човек грешан, гори од свих. Али, слуга сам Господа нашег Исуса Христа разапетог Бога. И то не стога што сам ја достојан да будем слуга Христов, него што ме Христос прима по свом милосрђу. У Христа нашег, дакле, браћо, верујем, њега славим и клањам му се. Христа нашег молим да ме очисти од сваког греха душе и тела. Христа нашег молим да ми да снаге да победим три непријатеља: свет, тело и ђавола. Христа нашег молим да ме удостоји да и ја пролијем крв своју за Његову љубав, као што је и Он за моју љубав пролио. Кад бих могао, браћо, и кад би било могуће да се попнем на небо и да викнем силним гласом, да кажем целом свету, да је Христос наш Син и Слово Божје и истинити Бог, и живот свега - то бих учинио. Но пошто нисам у стању да учиним ту велику ствар, чиним ову малу, и идем из места у место, и поучавам браћу моју колико знам и умем, не као учитељ него као брат: само је Христос наш учитељ.

Открићу вам, браћо моја, шта ме је на то покренуло. Кренувши се пре педесет година из мог места рођења, прошао сам многе крајеве, градове, земље и места. Био сам у Цариграду, највише сам боравио у Светој Гори, седамнаест година оплакивао тамо грехе своје. Поред безбројних дарова којима ме обдарио Господ мој, дарова ми да изучим књигу јелинску, постадох и калуђер. Изучавајући свето и свештено Јевађеље, нађох у њему многе и разноврсне истине које су све бисери, дијаманти, благо, богатство, радост, весеље, живот вечни. Између осталог нађох и ову реч Христову: да ниједан хришћанин, био мушкарац или жена, не треба да се стара само о свом спасењу, него да се брине и за браћу своју да не би били осуђени на мучење. Кад сам чуо, браћо моја, ову сладосну реч Христа нашег, да се бринемо и о браћи нашој, та реч ми је гризла срце годинама, као што црв гризе дрво, - шта да радим и ја у својој простоти и незнању? Посаветовах се са својим духовним оцима, архијерејима, патријарсима, открих им своју помисао, да је можда богоугодно да покушам нешто тако. И сви ме потстицаху на то, и говораху ми да је такво дело свето и корисно. Особито ме подстицаше најсветији патријарх господин Софроније, да имамо благослов његов. И узевши благослов од њега, занемарих свој напредак, своје добро, и кренух се да идем из места у место и да учим браћу моју. Кад почех да проповедам, јави ми се успут помисао да тражим паре, јер бејах среброљубац, и волио сам новац, особито златнике, а не као ваше благородство што их презирете. Или можда их не презирете? - Читајући опет свето Еванђеље, нађох и другу реч Христову: На дар сам ти дао благодат моју, даруј је и ти браћи твојој, бесплатно да учиш, бесплатно да саветујеш, бесплатно да исповедаш. А ако случајно затражиш било шта да ти се плати за учење, мало или много, макар један грош, убићу те и у пакао бацити.

А ја чувши, браћо моја, ову пресладосну реч Христа нашег да бесплатно радимо за браћу своју, учини ми се тешка у почетку, али касније схватих да је слатка као пчелињи мед; и прославих и славих безброј пута Христа мог што ме сачува од ове страсти среброљубља. Тако благодаћу Господа нашег Исуса Христа распетог Бога, немам ни торбе, ни куће, ни ковчега, ни мантије изван ове коју носим. Но и даље молим Господа мога да ме удостоји до краја живота да останем без кесе, јер чим бих почео да примам паре, одмах бих изгубио браћу своју: не могу имати обоје - и Бога и ђавола.

Мудро је и потребно, браћо моја, то сазнајемо из божанског Еванђеља и светих Писама, да започнемо проповед нашу с Богом и да је завршимо са благодарношћу Богу, не зато што сам достојан да поменем име Бога мога, но зато што ме Бог трпи по милосрђу Свом.

Манимо се, дакле, браћо моја, брбљања непобожних, јеретика, безбожника и говоримо само оно што је Дух Свети открио светим Пророцима, Апостолима и Оцима Цркве наше и што нам они написаше. И опет не да све кажемо, јер је немогуће. За то би нам требало много дана и времена. Него само нешто што је најпотребније, а онај који је љубитељ учења, нека тражи и остало да научи.

И тако, један је, браћо, сведобри Бог и свемилостиви. Онај који тврди да постоје многи богови - ђаво је. Бог је и Тројичан, Отац, Син и Дух Свети, једна природа, једна слава, једно царство, један Бог. Он је непојмљив, необјашњив, свесилан, сав светлост, сав радост, сав милосрђе, сав љубав. Нема примера с којим би могли да упоредимо Свету Тројицу, јер такав у свету не постоји. Али ипак богослови Цркве, да би бар мало помогли уму нашем, наводе неке примере. Између осталих наводе и пример сунца. Сви знамо да је сунце једно. Један је и Бог. И као што сунце осветљује овај чулни свет, тако и Света Тројица, Бог, осветљује духовни. Рекосмо, браћо моја, да је сунце једно, али оно је истовремено и тројично: поседује зраке који допиру до очију наших као линије, као струне, има и светлост која се распростире по целом свету. Са сунцем упоређујемо беспочетног Оца, са зрацима сабеспочетног Сина а са светлошћу јединосуштног Духа. Постоји и други начин да схватите Свету Тројицу. Како? - Да се често исповедите, да се причестите непорочних Тајни са страхом и побожношћу и онда ће вас просветити благодат Пресветог Духа да боље схватите.

Ту Пресвету Тројицу ми побожни хришћани славимо и клањамо Јој се. Ово је истинити Бог; који се зову богови ван Свете Тројице, у ствари су демони. И не само што ми верујемо, славимо и поклањамо се Светој Тројици, него су и Пророци, Апостоли, Мученици, Подвижници, којих има као звезда небеских и песка морског, пролили крв своју из љубави према Светој Тројици, и купили рај те се вечно радују. Слично њима и многи људи и жене, одрекли су се света, отишли у пустиње и подвизавали се целог свог живота и доспели у рај. Други опет људи и жене поживеше у свету целомудрено и девствено, у посту, молитвама, чињењу милостиње и добрих дела, тако да и овде прођоше добро и одоше у рај да се свагда радују.

Нема места где Бога нема. Зато је потребно да и ми, побожни хришћани, кад хоћемо да учинимо неки грех, да се сетимо да је Бог у нашем срцу, да је свуда присутан и да нас види. И да се застидимо анђела, светитеља, особито пак анђела чувара душе наше који нас гледа. Кад чинимо грех, стид нас је од малог детета, како онда да нас не буде стид од толиког броја ангела и светитеља?

Сведобри и многомилостиви Бог, браћо, има многа и разна имена: назива се светлост, и живот, и васкрсење, али је главно име и назив Бога нашег - љубав. Зато ако желимо да и овде прођемо добро и да стигнемо у рај, и да зовемо Бога нашег љувљу и Оцем, - потребно је да поседујемо две љубави: љубав према Богу нашем и према ближњем свом. Природно је ако имамо те две љубави а неприродно ако их немамо. И као што су птици, да би полетела небу, потребна два крила, тако се и ми нуждавамо у ове две љубави, јер је без њих немогуће да се спасемо. Прво је неопходно да волимо Бога свог, јер нам је даровао тако велику земљу да на њој обитавамо привремено, толико хиљада биљака, извора, река, мора, ваздуха, дан, ноћ, небо, сунце дажд. Све ово за кога је створио ако не за нас? Шта нам је био дужан? - Ништа. Све је дар: створио нас је људима а не житињама; учинио побожним православним хришћанима а не побожним јеретицима. Па и ако грешимо хиљаду пута на час, милостив је као отац према нама, не убија нас и не шаље у пакао него очекује наше покајање отвореног загрљаја. Чека кад ћемо се покајати, престати са злом и почети са чињењем добра; да се исповедимо, поправимо, да би нас пригрлио и у рај настани да се вечно радујемо.

Реците сад, зар једног таквог пресладосног Бога и Господа, не треба и ми да волимо? Па чак ако буде потребно да пролијемо и крв своју хиљаду пута за љубав Његову, као што је и он пролио за нашу љубав? Позове те неки човек у дом свој и части те чашом вина, па га се целог живота срамиш и поштујеш. А Бога зар не треба да поштујеш и да Га се стидиш, Њега који ти је даровао толика добра и био разапет из љубави према теби? Који отац се разапео за децу своју икада? Пресладосни Господ наш Исус Христос пролио је крв Своју и искупио нас из руку ђавољих. Зар онда не треба и ми да волимо Христа нашег? А ми не само што Га не волимо него Га свакодневно ружимо гресима које чинимо. Кога би ви хтели да волимо, браћо моја? Да волимо ђавола који нас је извео из раја и увео у овај проклети свет где нас толика зла сналазе? А кад би ђаво могао, тако би нас радо овог момента све побио, и бацио у пакао! Сад вас питам, браћо моја, шта да радимо: да мрзимо ђавола, непријатеља нашег, или да волимо Бога, Творца нашег и Саздатеља?

- Да, светитељу, добро кажеш.

- Да имам молитву вашу, и ја тако мислим, али Бог тражи место где да се настани. А које? - Љубав. Имајмо, дакле, и ми љубав према Богу и према браћи својој па ће онда доћи Бог наш и обрадовати нас и засадити у срце наше живот вечни; тако ћемо и овде добро проћи и отићи и у рај да се вечно радујемо. Међутим, ми не само што немамо љубави него имамо мржњу и непријатељство у срцу нашем и мрзимо браћу своју. Долази лукави ђаво, трује нас и усељава смрт у душу нашу, тако и овде рђаво пролазимо и одлазимо у пакао да вечно горимо.

У природи нам је да волимо браћу своју: једне смо природе, имамо једно крштење, једну веру, причешћујемо се истих непорочних Тајни, надамо се да исти рај задобијемо. Срећан је онај човек који се удостојио да задобије у срцу свом ове две љубави: љубав према Богу и према браћи својој. Јер онај који има Бога свог у срцу, има сва добра и не подаје се греху; који пак нема Бога у срцу, има ђавола и твори свако зло и све грехе. Можемо да чинимо безбројна добра, браћо моја: постове, молитве, милостиње, чак и крв за Христа да пролијемо, али ако немамо ове две љубави, него имамо мржњу и непријатељство према браћи својој, - сва добра која смо учинили - од ђавола су и одводе нас у пакао. Но, рећи ћете, зар због оно мало непријатељства које имамо према браћи својој, и поред толико добара која смо учинили, па опет идемо у пакао? - Да, браћо моја, јер то непријатељство је ђаволски отров и као што стављамо у сто ока брашна мало квасца и он има толику снагу да од њега нарасте сво тесто, колико год га има, тако бива и са непријатељством: сва она добра што смо учинили претвара у ђаволски отров. Овде, хришћани, како живите, имате ли узајамне љубави? - Ако желите да се спасете, ништа друго да не тражите у овом свету изузев љубави. Има ли неко овде од благородства вашег који поседује такву љубав према браћи својој? Нека устане да ми то каже, како бих му и ја честитао, да заповедим и свим хришћанима да му дају опроштај, да добије опроштење, кога не би могао добити ни за хиљаду златника.

-Ја, светитељу Божји, волим Бога и браћу своју. -Добро, чедо моје, нек те прати благослов мој. Како се зовеш? -Коста. -Којим послом се бавиш? -Чувам овце. -Кад продајеш сир, мериш ли га? -Мерим. -Ти си, чедо, научио да мериш сир а ја да мерим љубав. Да ли се вага стиди господара свога? -Не. -Е, да измерим и ја сад твоју љубав па ако буде права а не шугава, онда да те и ја благословим, да заповедим и свим хришћанима да ти опросте. Како да схватим, чедо моје, каква и је љубав према браћи? Ја који идем по свету и учим народ, кажем: госпон Косту волим као очи своје. Ти, међутим, не верујеш, хоћеш прво да ме испробаш и тек онда да поверуеш. Ја имам хлеба да једем, ти немаш. Ако дам једно парче и теби који немаш, показујем да те волим. Ако ти гладујеш а ја поједем цео хлеб, шта то значи? Значи да је моја љубав према теби лажна. Имам две чаше вина да попијем, ти немаш. Ако дам и теби да пијеш, значи да те волим. Ако ти недам, моја љубав није права. Тужан си: умрла ти мајка или отац. Ако дођем да те утешим, онда ми је љубав истинита; ако ти плачеш и тугуеш а ја једем, пијем и играм, лажна је љубав моја. Реци ми сад: волиш ли оно сирото дете онде?

-Волим. -Да га стварно волиш, купио би му једну кошуљу, јер је голо, па би се и оно молило за твоју душу. Тада би твоја љубав била истинита, сад је лажна. Је ли тако, хришћани? Са лажном љубављу не задобија се рај. А сада, ако хоћеш да ти љубав буде мелем, узми и обуци сиромашну децу, па ћу онда рећи да ти опросте. Хоћеш ли то урадити?

- Хоћу. -Хришћани, наш Коста је схватио да му је љубав коју је до сада имао била лажна и жели да је претвори у мелем: да обуче сироту децу. Но пошто смо га мало измучили, молим вас уа кажете три пута за госпон Косту: Бог да му опрости и да га помилује.

Сведобри, дакле, и свемилостиви Бог, љубав је и зове се љубав; Тројица је и зове се Тројица. Господ својим милосрђем и љубављу, створи прво десет анђелских чинова. Анђели су огњени духови, нематеријални, као и наша душа. Сваког чина има као звезда на небу. Ко је покренуо Бога да их створи? - Његова доброта. Зато и ми, браћо моја, ако хоћемо да зовемо Бога својим Оцем, треба да будемо љубавни и милостиви, да причињавамо радост браћи нашој и онда да говоримо Богу: "Оче наш који си на небу..." Ако смо пак немилосрдни, тврда срца, ако трујемо (мржњом) браћу нашу и испуњавамо смрћу срце њихово, онда не треба Бога да зовемо Оцем, него ђавола, јер он је тај који жели да трујемо душу браће своје, а не Бог. Зато што, браћо моја, први чин анђела о којима смо говорили паде у гордост и затражи да постане по слави раван Богу. Тако од анђела светлог и сјајног, постаде свемрачни ђаво и непријатељ људи. А крај му је - вечно мучење у паклу. Кад чујемо, дакле, реч ђаво, то се односи на онога који је прво био анђео, онај који потстиче људе на гордост, да убијају, да краду; он је онај који улази у мртвог човека тако да изгледа као жив и зовемо га вукодлак; он је онај који се усељава и у живог човека, узима Христов лик, лик Богородице или неког светитеља, те такав јури горе доле као ђавоиман и тврди да је чудотворац... Слава Богу што нам је подарио три оружја да се боримо против њега. Ако има неко међу вама ђавоиман и жели да нађе лека, то је лако: исповест, пост, молитва. Што се човек чешће исповеда, пости и моли се, то више пали ђавола и одгони га.

Кад отпаде први чин из анђелске славе и постадоше демони, осталих девет чинова се смирише и поклонише се Пресветој Тројици и остадоше на свом месту да се вечно радују. Треба и ми, браћо моја, да размишљамо о томе како је рђава ствар гордост: како је срушила ђавола из анђелске славе и ан има вечно да гори у огњу; и како је смирење одржало анђеле на небу, да се вечно радују у оној слави Свете Тројице. Треба уз то да размислимо како сведобри Бог мрзи гордог и воли смиреног; и не само Бог него и ми кад видимо неког да је смирен, гледамо га као анђела, хтели би да отворимо срце своје и да га ставимо унутра, а кад видимо неког да је горд, гледамо га као ђавола, окрећемо главу на другу страну да га не видимо. Бежимо, браћо моја, од гордости јер је она прва ђаволова ћерка, пут који нас одводи у пакао, и пригрлимо смирење, јер је анђелско, пут који одводи у рај. Како стоје ствари овде код вас? Волите ли смирење или гордост? Онај који воли смирење, нек устане да ми каже, да га благословим.

- Ја, светитељу Божји, волим смирење.

- Ако је тако, онда скини рухо своје, обуци се у рите и изађи на сабор. Нећеш да то урадиш, стид те је? Учини онда друго: обриј пола брка и изађи на пијацу. Нећеш ни то? Не говорим ово само због тебе него да чују и други, да не мислите да сте стварно смирени. Видите ли и мене са овом брадом? - пуна је гордости, коју нека би Бог искоренио из срдаца наших. Хришћанину су потребна два крила да би полетео и узашао до раја: смирење и љубав.

Кад отпаде први чин и постаде демонски, заповеди тада Бог и постаде овај свет. А свет је овај сличан јајету: као жуманце у јајету, тако је Бог земљу створио, да стоји без да се игде опире. И као што је беланце око жуманцета, тако је ваздух око земље; небо пак личи на љуштуру око ње. Сунце, месец и звезде су на небу, земља је округла. Онамо где иде сунце, ту је дан, а ноћ је сенка земљина. Сад је овде ноћ, на другој страни је зора; као што овде има људи тако их има и с друге стране земље. Зато и одредише свети Оци да фарбамо ускршња јаја: јаје значи свет, црвена боја крв Христову, коју проли на крсту и освети сав свет. Треба и ми да се радујемо и вечно веселимо зато што је Христос пролио крв Своју и избавио нас из ђавољих руку, али и да плачемо с друге стране и наричемо што греси наши разапеше Сина Божјег, Христа нашег.

Заповеди Бог и бише седам дана. Прво створи недељу и задржа је за себе. Осталих шест дана дарова нама да радимо за лажно ово земаљско (благо) а у недељу да се одмарамо, да идемо у цркву да прослављамо Бога нашег, да стојимо с побожношћу, да слушамо Еванђеље и друге књиге Цркве наше. Шта нам заповеда Христос да радимо? - Да размишљамо о гресима нашим, о смрти, паклу, рају, о нашој души која је скупоценија од целог света, да једемо и пијемо умерено, исто тако да се скромно облачимо; остало време да употребимо за душу нашу, да је направимо невестом Христовом. Тек тада се можемо звати људима и земним анђелима. Ако се пак само бринемо о томе шта ћемо јести, шта ћемо пити, како ћемо грешити, како украшавати ово прљаво тело, које ће колико сутра појести црви, а не будемо се бринули за бесмртну душу, - онда не треба да се зовемо људи него животиње. Потчините, дакле, тело души па се онда зовите људима.

Први дан заповеди Бог и би светлост. Другог дана постаде небо, земља, воде, ваздух итд. Трећег дана постадоше трава и биљке. Четвртог сунце, месец, звезде. Петог море, рибе и птице. У петак заповеди земљи и она изнедри животиње. Човека и жене још не беше на свету. Тада узе Бог иловачу од земље и створи човека као што смо ми, и удахну и дарова му бесмртну душу. И као што ми људи стављамо брашно и воду и месимо и правимо хлеб, тако и Бог. Погледајмо шта је душа а шта тело. Тело је земља и сутра ће га појести цркви, а што се тиче душе, она ће да се вечно радује у рају ако чини добро, или да гори у паклу, ако чини зло. Ово тело што видите, браћо, одело је душе. Душа је човек; душа је оно што гледа, чује, говори, ходи, учи науке, даје живот телу и не дозвољава му да се усмрди. Чим душа изађе, одмах тело почиње да смрди, да се црвља. Тело има очи али не види; има уши али не чује; слично је и са другим телесним чулима која једино кроз душу дејствују.

- Реците ми, оплакујете ли ви умрлог? -Оплакујемо. -Значи, жао вам га је. Колико дана га дворите? -Два, три сата. - Зар вам је тако мала љубав према несрећнику? Од данас па убудуће, да га не сахрањујете одмах него да га дворите 24 часа, да се скупите сви, мали и велики, и да се добро замислите јер нема бољег учитеља од смрти. И да се не гребете за умрлим јер шкодите и себи и њима ...

Кад је Бог створио човека, узе Сведобри једно ребро и направи жену и даде му је за друга. Направи је равноправном са мужом а не нижом. Овде, шта мислите о женама?

- Мислимо да су ниже.

- Ако желите, браћо моја, да ви мушкарци будете бољи од жена, треба да чините боља дела од њих, а ако су жене боље по делима и иду у рај а ми у пакао, каква нам је корист? Мушкарци смо а од њих смо гори. Видим овде где путујем и учим, рекох реч за жене и спремне су да скину непотребне украсе са себе, прстење и сл.; одмах су ме послушале. Видим их како трче на исповест. Рекох и једно слово за мушкарце: природно је човек кад се приближава педесетој, да пусти браду. Међутим, гледам овде - старци од шесдесет и од осамдесет и још увек се брију. Зар вас није срамота да се бријете? Зар Бог није знао шта ради кад је дао браду? И као што је неприлично да се украшава стара жена и да се кинђури, слично је и са старцем погледу бријања. Шта тражи пшеница кад узре и убели? - жетву. Тако и мушкарац, кад сазри и оседи, на шта указује? - на смрт. Има ли неко међу вама који би хтео да пусти браду? Нек устане да ми то каже, да се побратимимо, да га и ја благословим и да замолим све хришћане да му дају опроштај.

- Имам ја, учитељу. -Добро, нек си благословен. Молите се Богу за мене грешика, па ћу се и ја молити за вас, све док год сам жив. Хоћете ли? -Хоћемо, светитељу Божји. - Молим вас, хришћани, да за оне који пуште браду кажете три пута: Бог да им опрости и да их помилује! А и њихово благородство нек тражи опроштај, и нек би вас Бог просветио да као што ћете престати да се бријете, да престанете и да грешите. А ви млађи да их поштујете. Чак ако се деси неки човек од 30 година а с брадом, а неки други од 50 или 60 или 100 а брије се, онога који има браду стави на почасније место од нога који се брије, било у цркви било за трпезом. То не значи опет да ће те брада одвести у рај, већ добра дела. И рухо да ти је скромно, и јело твоје и пиће, и све ваше понашање да буде хришћанско, како би били и другима за углед.

Мушкарац, браћо моја, роди жену из свог ребра без жене, опет остаде здрав и читав. Она позајми ребро од мушкарца остаде му дужна. Жене се народише у свету као звезде небеке, али ни једна од њих не би достојна да плати ребро које је ила дужна, изузев Госпође Богородице, која се удостоји због своје чистоте и роди од Духа Светог свесладосног Христа, без мужа, Дјева и опет остаде Дјева, и тако плати оно ребро. Чује; ли, браћо моја, какве радосне тајне има Црква наша? Међутим, скривене су па их треба открити. Зато сви ви треба да се описмените, да би схватили и знали како и куд ходите. А ти, човече, не злоупотребљавај жену своју као ропкињу јер је и она Божје створење као и ти. Бог се исто толико због ње разапео колико и због тебе. Ти зовеш Бога Оцем, и она га Оцем зове. Имате једну веру, једно крштење, Бог је не сматра нижом. Зато је и створио из средине (појаса) човекове, да би човек био као глава а она као тело. Није је створио од главе да не би презирала мужа. Исто тако није је створио од ногу, да не би муж презирао њу.

Назва Бог мужа Адам а жену Ева, направи и рај на Истоку сав од радости и весеља. Не беше у њему ни глади, ни жеђи, ни болести, нити икакве жалости. Украси их са седам дарова Духа Светог, постави их у рај да се радују као анђели. Рече Бог Адаму и Еви: ево сам вас створио људима сјајнијим од сунца и поставио у рај да уживате сва рајска добра. Али да би знали да вам је Бог Творац и Саздатељ, дајем вам једну заповест: само од једног дрвета да не једете плода. Али и ово да знате: ако случајно погазите моју заповест и једете - умрећете. И тако их остави Бог у рају да се радују. Зато их украси Бог са стидом да их чува од сваког греха, особито жену. Стога, хришћани моји и кћери Христове, покривајте се што више можете стидом и личићете на мелем.

Али, браћо моја, видећи добромрзац ђаво велику славу коју примише од Бога Адам и Ева, ухвати га завист, и шта уради? - Знајући као зао дух да је жену лакше преварити од мушкарца, помисли: ако преварим жену, после ћу лако преварити и човека преко ње. Затим уђе у змију, отиде Еви и рече јој: шта вам је казао Бог да радите овде у рају? - Ева му одговори: Бог нам је рекао да се хранимо свим рајским добрима, само са једног дрвета да не једемо плода, јер оног дана кад погазимо ту заповест - умрећемо. Ђаво одговори и рече: Нећете умрети него ако будете јели, постаћете слични Богу, зато вам је и забранио. Зато узми прво ти и поједи, онда подстакни на то и твог мужа, да постанете богови. Тада жена узе и једе, наговори и мужа те и он једе. И чим поједоше, браћо моја, оног момента изгубише седам дарова Духа Светог и задобише неразумље и страх.

Онај човек, браћо моја, који чува заповести Божје, постаје мудар и не боји се целог света. Други опет који се не држи заповести Божјих постаје неразуман, плаши се сенке своје, па ма био и цар који господари целим светом. Зато пазите, хришћани, да се држите колико је могуће заповести Божјих и да не чините по вољи ђаволу. Ако се пак деси да погрешите као људи, не наговарајте бар као Ева мужеве своје. Слично и мужеви, не слушајте савете ваших жена као Адам.

Бог желећи да им опрости и да их остави у рају, направи се као да незна шта се збило и рече Адаму: Адаме, где си? - Где си се сакрио или где је слава коју си раније имао? Био се као анђео а сад си постао као незнавено дете? Адам одговори и рече: ту сам, Господе. Чух да долазиш па се уплаших и побегох. Бог му рече: Зашто си се уплашио и побегао? Зар сам ја разлог за страх? Да ниси јео од плодова које сам ти забранио? - Одговори Адам гордо: да, Господе, јео сам, али нисам ја крив. Жена коју си ми дао, она ме превари и једох. Рече Бог Адаму: ја сам ти је дао за друга а не да те превари. Рекао сам ти да не једеш јер ћеш умрети; требало је да послушаш моју реч а не женину. Али ето, појео си, преварио си се. Зар ти је тешко да кажеш: преварих се, Боже мој, сагреших Створитељу мој! Да ти опростим, да те опет оставим у рају. А ти, осуђујући жену, мене осуђујеш, зато што сам ја створио жену.

Чујете ли, браћо моја, колико је велико зло осуђивање другог. Зато, ако мислимо да се спасемо, осуђујмо увек себе и не бацајмо наше погрешке на друге. Потом рече сведобри Бог Еви: зашто си јела од плода који сам ти забранио? Одговори и она гордо и рече: да, Господе, јела сам али нисам ја крива; змија ме преварила. - Видећи Господ гордост њихову, протера их из раја и прокле Адама да ради земљу и у зноју лица свог да једе хлеб свој и да неутешно плаче да му се смилује Бог, да га поново врати у рај. Зато, браћо моја, треба да се радујете ви који једете хлеб од свог труда, јер тај хлеб је благословен. А ако хоћеш дај од тог хлеба мало и сиромаху: њиме се купује рај. Исто тако да плачете и црне сузе проливате ви који живите од пљачке и неправде: убиће вас Бог и у пакао бацити. - Како живите ви овде, хришћани моји? Живите ли сви од труда свога или од неправде? Ако сте хришћани, живите од свог рада, јер њега Бог благосиља, а неправду проклињите. - Бог прокле и жену - да буде потчињена свом мужу, да рађа децу своју са трудом и мукама и сузама; да неутешно плаче како би јој се Бог смиловао и у рај је повратио. Свима је очевидно, кад рађају животиње, оне немају болове које жена има кад се порађа; јер немају проклетство које жена има. Тако прокле Бог Адама и Еву и протера их из раја и поживеше 930 година у горким сузама. И изродише децу своју и деца њихова своју децу и испуни се сав свет. Тако су сви људи од једног оца и једне мајке, само нас вера дели.

Умреше Адам и Ева и гореше пет и по хиљада година због једног греха. А ми који чинимо многе грехе, особито ја, шта тек чека нас? - Бог је милостив али и праведан. Има и гвоздену палицу, па као што је казнио Адама и Еву и нас ће казнити ако не будемо чинили добро.

Погазише Адам и Ева заповест Божју и бише из раја протерани. А шта ми радимо данас, хришћани? - Тражите и сазнаћете да су сви они који су умирали у току пет и по хиљада година ишли у пакао. Тада се смилова Бог роду људском и дође и постаде савршен човек од Духа Светог, од пречисте крви Госпође Богородице и Приснодјеве Марије и избави нас из ђаволових руку. Ако се заинтересујете сазнаћете да је Благовест Богородици била у Господњи (недељни) дан. Христос се родио у недељу и открио нам праву веру, свето Крштење, непорочне Тајне. Би ружен, бијен, разапет као човек; васкрсе трећи дан, сиђе у ад, изведе Адама и Еву и род њихов. Тако наста радост на небу и у аду и у целом свету: отров и мач са две оштрице за Јевреје и ђавола. Вазнесе се на небо и седе с десне стране Оца да сацарује вечно, да Му се и анђели клањају. Тражите и дознаћете да данас - сутра чекамо крај света. Разумни сте и паметни, сами знате шта је добро и творите га.

А сад, шта би било добро да радимо? - Имам две помисли. Једна од њих ми каже: ово што си рекао - доста им је; устај сутра, иди на друго место да проповедаш. Друга помисао ми каже: немој ићи. Седи да им кажеш и остало па онда крени на пут. Шта ви кажете: да идем или да останем?

- Остани, светитељу Божји.

- Добро, децо, остаћу. Но да ли је поштено да неко окопава виноград или да чува овце а да не једе од њихова плода? Зар је дакле поштено да и ја, који дођох овде и трудим се, не добијем мало утехе, плате? Какву плату тражим? Новац? Шта да радим с њим? Ја, с помоћју Божјом, немам ни кесе, ни куће, ни друге мантије, чак и клупица коју имам и која изображава мој гроб - ваша је. Овај гроб има моћ у себи да буде учитељ краљева, патријараха, архијереја, јереја, мушкараца и жена, младих и старих и целог света. Кад бих ходао и поучавао за паре, био бих луд и безуман. Онда какву награду тражим? - Да седете педесет, да поразговарате о овим божанским истинама, да их урежете у срце своје, како би вам биле извор вечног живота. Ове речи што сам вам рекао, браћо моја, нису моје но Духа Светог, из Светог Писма. Ово што вам рекох, исто је као да сиђе сам Бог да вам каже. Ако то извршите и урежете у ум свој, уопште ми неће бити жао труда; ако ли то не извршите, одлазим жалостан, са сузама у очима. - Имате ли овде у вашем месту школу да се уче писмености ваша деца?

- Немамо, светитељу Божји.

- Да се сви скупите, да направите једну добру школу, да поставите и одбор који ће њом да руководи, да поставе учитеља да се деца уче, богата и сиромашна. Јер у школи учимо ко је Бог, шта је Света Тројица, шта су анђели, демони, рај, пакао, врлина, грех; шта је душа, тело итд. Без школе лутамо по мраку. Школа отвара манастир. Кад не би било школе, откуд бих ја научио да вас поучавам?

Читао сам и о свештеницима, и о непобожним, јеретицима, безбожницима; испитао сам дубине мудрости и схватио истину да су све вере лажне: једино је Православна вера добра и света. Зато да верујемо и да се крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово вам говорим сад на крају, да би се радовали што сте православни хришћани, и да би оплакивали непобожне и јеретике који ходе по тами. Ми хришћани, шта смо? - Праведници или грешници? Ако смо праведни, срећни смо и треблажени, ако смо пак грешници, сад нам је време да се покајемо, да престанемо са злом и да творимо добро. Иначе, чека нас пакао. Кад да се покајемо? - Не сутра и прекосутра, него данас, јер не знамо шта ће до сутра с нама бити. Пазите, дакле, браћо моја, да се не гордите, да не убијате, да не чините прељубе, да се не кунете, да не лажете, да не клевећете, да не издајете, да не кинћурите тело, јер је оно храна за црве. Него украшавајте душу која је часнија од целог света. Постите, молите се, дајите милостињу, имајте смрт пред очима, кад ћете напустити овај лажљиви свет и отићи у онај вечни.

Почујте, браћо моја: као што неки кнез који има десет слугу, кад један од њих погреши, отера га и постави другог на његово место, - тако и Господ: кад је пао први анђелски чин, заповеди Бог те постаде овај свет, и створи нас људе да нас постави на место анђела. Ми хришћани, немамо овде отаџбине, зато нас је Бог и створио са главом усправно, и поставио нам ум у горњи део, да би увек размишљали о небеском царству, истинској отаџбини нашој. То ми и даје повода, браћо моја, да вас учим, саветујем. И опет се усуђујем да молим свесладосног Исуса Христа да пошаље с неба благодат Своју и благослов Свој на ово место и на све хришћане, људе и жене, младе и старе и на дела руку ваших. На првом месту, браћо, нека би вас помиловао и опростио вам грехе ваше; да вас удостоји да проживите и овај овде ташти живот у добру и миру, и онај после смрти у рају, правој нашој отаџбини и истинитој. Да се свагда радујемо и прослављамо и клањамо се Светој Тројици у векове векова. Амин. Молим вас, браћо, да речете и за мене грешног три пута: опростите ми и Бог нека вам опрости! Затражите и ви опроштај један од другог.



НЕКЕ ОД ИЗРЕКА И ПРОРОШТАВА СВ. КОЗМЕ



1. Доћи ће време кад ће вам непријатељи узети и пепео са огњишта, али ви немојте издати и променити веру вашу, као други што ће то да ураде.

2. Чекају вас још многе невоље. Сећајте се речи мојих: молите се, трудите се и имајте чврсто трпљење. Све док не зарасте ова рана на платану, село ће вам бити у ропству и несрећно (изговорено у селу Чараплана у Епиру).

3. Покушаће да реше (ствари) пером али неће успети; двадесет девет пута (решаваће) ратом а једном - пером.

4. С једнима ћете заноћити а с другима осванути.

5. Ићи ћете да живите на друго место, а други ће доћи да живе на ваше место.

6. Видећете четрдесет коња свезаних за један колац.

7. Многи ће умрети од глади.

8. Богаташи ће постати сиромашни а сиромашни ће умрети од глади.

9. Шака брашна, шака злата.

10. Доћи ће време кад ће се хришћани клати између себе. Ја препоручујем слогу и љубав.

11. Доћи ће време кад ће светом управљати алала и балала (безгласне жице и машине?).

12. Све што траже дајите, само душе спасавајте.

13. Доћи ће време кад неће бити више ове слоге између свештенсгва и народа.

14. Зло ће вам доћи од начитаних.

15. Свештеници ће постати гори и безбожнији од свих.

16. Крв ће се пролити у Цариграду, да заплива у њој трогодишња јуница.

17. Тако страше ствари ће се догађати, да ће мајке превремено рађати од страха свог.

18. Наметнуће порез на кокошке и прозоре.

19. Доћи ће време кад ће ђаво свуда стизати с тиквом својом.

20. Папу да проклињете, јер он ће бити кривац.

21. Људи ће постати сиромашни због недостатка љубави према дрвећу.

22. Ви ћете друге спасити, а други вас.

23. Много шта ће се догодити. Градови ће постати бараке.

24. Доћи ће време кад ће проклети демон изаћи из јазбине своје.

25. Појавиће се у неко доба лажни пророк; не верујте му и не радујте му се. Поново ће се изгубити и више се неће вратити.

27. Доћи ће време кад ће хришћани устати једни против других.

27. Имајте крст на челу, да би вас познали да сте хришћани.

28. Школа ће дати такве ствари, какве вам ни на памет не могу доћи.

29. Видећете кола како јуре по пољани брже од зеца.

30. Доћи ће време кад ће људи разговарати са једног удаљеног места на друго, као у две суседне собе, као напр. из Цариграда у Русију.

31. Видећете људе како лете по небу као црне птице и како бацају огањ на земљу. Они који у то време буду живели, трчаће на гробове и викати: изађите ви мртви да уђемо ми живи.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal