Свети преподобни Макарије желтоводски

Свети угодник Божји Макарије родио се у Нижњем Новгороду од побожних и богобојажљивих родитеља, Јована и Марије. Још као младенац радовао се када су га родитељи носили у цркву и одстајали богослужења. Када поодрасте родитељи га дадоше да учи књигу. Врло паметан, Макарије благодаћу Божјом убрзо превазиђе своје вршњаке. Ненаклоњен дечјим играма, он веома марљиво учаше књигу у кротости и тишини. Ходећи сваки дан у цркву и с радошћу слушајући црквено читање и појање, у њему се душа разгореваше љубављу Божијом и он се одмалена навикаваше на богоугодни живот.

Видевши као дечак монахе, он веома заволе монаштво, пун жеље да постане монах, јер му Дух Свети загреваше срце. Не казујући никоме ову своју жељу и намеру, он тајно напусти родитељски дом и крену у манастир који се налазио на неколико километара од града, на обали реке Волге. Путем он срете једног просјака са подераном одећом, и умоли га да се промене оделом, и он даде просјаку своје ново одело. Дошавши у свету обитељ он стаде молити архимандрита Дионисија, који потом постаде епископ суздаљски, да га замонаши. Видећи пред собом дечка, архимандрит га распитиваше, откуда је и ко су му родитељи. А он му казиваше да је из другог града, да је сироче без родитеља и да жели служити Богу. Видевши да је дечко паметан, и предосетивши да ће постати изабрани сасуд Светога Духа, архимандрит га прими у манастир, и после не много времена обуче га у анђелски образ, и би му наставник и учитељ.

Остваривши своју жељу, Макарије се стаде свим срцем подвизавати, творећи све монашке врлине и у свему угађајући Богу. А угађаше и наставнику своме као Христу самоме; исто тако служаше и братији, проходећи свако послушање са смирењем и тихошћу и упражњавајући ћутање и незлобивост, те се у самом почетку показа изврстан монах и добар подвижник.

По Макаријевом одласку од куће, отац и мајка га тражише свуда, али га не могоше наћи. И веома туговаху и плакаху, држећи да су га или зверови појели или зли људи убили. Но после три године Макаријев отац Јован срете у граду једног инока из манастира у коме беше Макарије. Причајући овоме иноку своју муку, Јован у разговору са њим дознаде од инока да је пре три године дошао у њихов манастир дечак по имену Макарије. Према иноковом опису Јован познаде да је то његов син Макарије. Инок додаде да се Макарије веома врлински подвизава у монаштву и да напредује боље од свију. Чувши све то, Јован се расплака и похита у манастир да види свога сина. Стигавши у манастир, он паде архимандриту Дионисију пред ноге, са сузама га молећи да му покаже сина пострижена у монаштву. Архимандрит оде у келију и рече Макарију: Чедо, отац твој о коме нам ти ниси причао, дошао је и жели и тражи да те види. - Блажени Макарије одговори: Отац је мени Господ Бог мој који је створио небо и земљу; а после Господа Бога, учитељу мој, ти си ми отац.

Јован пак, отац његов, стојећи напољу близу прозора од келије, чувши глас свога сина, радосно са сузама повика: Чедо моје Макарије, покажи лице своје мени, оцу твоме, и утеши мене и мајку своју! - Макарије одговори изнутра из келије: Немогуће је, господине оче, да се ми видимо овде, јер Господ Христос каже у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Желиш ли пак да ме овде видиш, значи да не желиш да ме видиш у будућем животу. Зар није боље да се тамо вечито гледамо у благодати Господа нашег, него ли овде привремено? Зато ме не узнемиравај, оче, већ иди с миром дома, јер ја нећу да због љубави твоје лишим себе љубави Господа мога. - Тада отац стаде још јаче плакати и говорити: Чедо моје драго, ја нећу отићи од ове келије док ми не покажеш лице своје. Еда ли се ја не радујем спасењу твоме? Еда ли хоћу какву сметњу да сатворим добром подвигу твоме? Нипошто, већ само да видим лице твоје и мало поразговарам с тобом.

Но блажени остаде тврд као дијамант, не потресен сузном молбом родитељском, и никако не пристајаше да му се покаже. Најзад отац рече: О, чедо моје, пружи ми кроз прозор бар десницу своју. - Преподобни сасвим нерадо једва пружи руку, утољавајући ридање очево. Отац, ухвативши руку његову, рече: Чедо моје слатко Макарије, спасавај душу своју, и моли се Богу за нас, да и ми молитвама твојим будемо спасени. - И тако Јован отиде дому свом радујући се, и обавести супругу своју о сину њиховом, те се обоје заједно радоваху и слављаху Бога.

Живећи у тој обитељи, преподобни Макарије напредоваше из дана у дан у монашким подвизима и превазилажаше врлинама тамошње иноке. Испосништво његово беше изнад свију, јер је врло мало јео, тек да не умре од глади. О обедима увек је са братијом седео за трпезом, али је са тако великим уздржањем и страхом Божјим примао храну као да прима свето Причешће; и правио се да једе, да се пошћење његово не би обелоданило. Због таквог живота свог он после извесног времена постаде угледан међу братијом, и сви га слављаху. Али он, не желећи славу људску, намисли да напусти тај манастир и повуче се далеко од људи у пустињу, јер га обузе жеља за слатким безмолвијем, за слатким молитвеним усамљеништвом.

Улучивши згодну прилику, преподобни Макарије изиђе кришом из манастира и лати се пута уздајући се у Господа, наоружан вером и молитвом. Ходећи по пустињи он дође на реку Лух. Ту му се допаде једно место, те он направи себи малу колибу, и стаде живети сам о Богу. Какви беху у тој пустињи подвизи његови, какве борбе са невидљивим непријатељима, какво трпљење и трудови, ко то може исказати?! То је познато једино свевидећем Богу. Међутим, овај се светилник није могао дуго скривати под поклопцем пустињског усамљеништва, јер после неког времена Господ проказа слугу Свога ради користи многима. И стадоше долазити к њему они што ишту спасења, и добијајући од њега духовне користи остављаху свет и настањиваху се поред њега. И тако, у току неколико година сабра се доста братије, и преподобни Макарије устроји манастир и подиже цркву у име Господа нашег Исуса Христа, светог Богојављења Његовог.

Пошто потпуно уреди обитељ ову, угодника Божјег опет обузе чежња за безмолвијем. Не подносећи вреву и спољашне бриге, и избегавајући славу од људи, он одреди братији игумана, па тајом од њих напусти манастир и крену у унутрашњу пустињу. Ходећи по непроходним местима он, вођен Богом, дође на Жуте Воде, с оне стране реке Волге где се и језеро налази. То му се место допаде, и он начини себи пећиницу, па се настани ту славећи Бога. Испрва он живљаше сам о Богу, као и на првом месту крај реке Лух. Затим Бог који све строји на корист, опет обелодани слугу Свога људима, и прослави га не само међу хришћанима него и међу агарјанима, који у том крају живљаху под влашћу руских кнезова, и склони срца њихова на љубав к угоднику Своме. Јер агарјани, долазећи к светитељу, посматраху његово убого живљење у пустињи, дивљаху се његовом трпљењу и испуњаваху се умилењем, и доношаху му хлеб, и меда у саћу, и пшеницу, и остале намирнице. Он то примаше од њих с благодарношћу, и чуваше то не за себе него за оне што долажаху к њему. Јер га многи стадоше посећивати, користећи се духовно и од живота његовог и од богонадахнутих речи његових. Други пак, одрекавши се света, жељаху да живе поред њега, да би их он руководио на путу спасења. Преподобни, опомињући се речи Господње у Еванђељу: "који долази к мени нећу га истерати напоље" (Јн. 6, 37), не одвраћаше од себе оне који долажаху к њему, нити забрањиваше да се настане у пустињи они који то жељаху. И након доста времена, пошто се сабра много братије, преподобни Макарије образова манастир и сагради цркву у име Пресвете Животворне Тројице, и постаде игуман братији, старајући се о спасењу њиховом. О ономе пак што им беше потребно за живот, Бог се стараше, јер или њихов рад награђиваше изобилним берићетом, или их преко дарежљивих људи снабдеваше оним што им је потребно.

Обитељ преподобног Макарија постаде славна, те врло многи стадоше долазити у пустињску обитељ светитељеву, и он их постригаваше у монаштво. Међу таквима беше блажени Григорије Пелшемски[15], јер он, упознавши таштину света, остави своје родитеље и дође у пустињско место, звано Жуте Воде, к преподобном игуману Макарију, који га постриже у монашки чин. И постаде Григорије изврстан постник, угледајући се на свога старешину, светог Макарија; и за велику врлину своју би удостојен свештеничког чина. Јер доброга оца добри беху синови, искуснога учитеља искусни ученици. Глас о богоугодном животу преподобнога Макарија и о стаду његовом прохођаше сву Русију, и име његово поштоваху сви. И обитељ његова цветаше и спољашњим и унутрашњим красотама. Преподобни предвођаше богоугодни збор својих монаха онако како Господ наређује у Еванђељу: он свима беше слуга. Он настојатељ служаше својим потчињенима; он пастир угађаше својим овцама: јер у свима манастирским пословањима он беше први, и никада га не видеше беспослена у све дане живота његова, и у све године старешинства његова све до старости. И народ прозва преподобног Макарија Желтоводским, према називу места на коме он устроји своју обитељ.

Блажени Макарије живљаше по обичају свом у светости и правди, дању и ноћу служећи Господу молитвом, славословљем и подвижничким трудовима, те тако свима беше образац богоугодништва и светости. Због тога њему би дата од Бога благодат исцељивања. Тако он учини следеће чудо: к њему родитељи доведоше своју луду и слепу кћер, девојку; он је молитвом и крсним знаком исцели, изагнавши из ње беса и подаривши вид очима њеним. Исто тако, молитвом својом он учини те из шуме дође јелен гладним људима, и они га са благословом његовим заклаше, те глад своју утолише.

Доживевши дубоку старост, он се пред смрт разболе. Пошто се помоли Богу и опрости са свима, он заспа у Господу у двадесет и пети дан месеца јула[16], пошто проведе у богоугодним монашким подвизима осамдесет година. Свега поживе на земљи деведесет и пет година. У часу када преподобни Макарије предаде своју свету душу у руке Божије, сво се место и сва околина испунише чудесног мириса, те сви људи, и они по кућама, и они на путевима, и они по осталим местима, осећаху дивни миомир, као од тамњана и измирне, и свима би јасно да се преподобни Макарије Желтоводски престави ка Господу, те се због њега умириса сав ваздух. И к чесном телу његовом стече се на погреб мноштво народа, и би плач велик што се лишише таког светилника и к Богу молитвеника. И чесно погребоше преподобног оца, славећи Бога.

У време престављења овог светог оца и погребења чесних моштију његових многи болесници, који су патили од најразноврснијих болести, добише исцељење и здравље молитвама преподобнога. Такође и по престављењу његовом стадоше се од чесног гроба његовог давати исцељења онима који са вером приступаху, светим молитвама угодника Божјег преподобног Макарија, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

PayPal