Блажени и славни Поликарп, по имену многоплодан, беше многоплодан и у врлинама, јер он роди многи род, о чему је Небески Делатељ рекао: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Који буде у мени и ја у њему, он ће родити многи род (Јн. 15, 5). Овај блажени, сматрајући пролазну славу и обличје овога света за прашину, прими свети анђелски монашки лик у манастиру прослављеном пештерама, и на све могуће начине испосничким подвизима умртвљаваше тело своје као зрно у изораној земљи, и духом свагда борављаше у Богу. На тај начин он роди многе родове достојне покајања и показа на себи све пладове Духа: љубав нелицемерну према Богу и братији, радост беспрекорне савести, мир после победе над свима страстима, дуготрпељивост у напастима и невољама, благост у покорности свима, жалостиву милосрдност према невољнима, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост у јелу и пићу и свима телесним жељама (ср. Гал. 5, 22-23).

Све ове плодове Бог узрасте у блаженом Поликарпу, а посади их свети Симон, епископ владимирски и суздаљски. Овај беше сродник Поликарпу по телу, и не хте да се Поликарп удаљава од њега ни по духу, него као добар корен он се стараше да и изданак његов буде добар. Стога када Симон би узет из светог манастира Печерског на престо владимирске и суздаљске епископије, он поведе са собом тамо и блаженог Поликарпа. Тамо он подстицаше Поликарпа на врлински живот и ради тога казиваше му душекорисне поуке, које је сам читао или слушао од очевидаца о ранијим светим црнорисцима печерским, како се они жестоко потрудише и толико Богу угодише, да чак и овде засијаше чудотворном нераспадљивошћу својих моштију, што је знак да су на небу примили нераспадљиви венац. А блажени Поликарп, послушањем изоравши земљу срца свог и посејавши тамо семе отачких поука, донесе стоструки плод. Он не само беше сам многоплодан у врлини него жељаше да и у свима православнима укорени такву исту плодност. Тога ради све што чу од блаженог епископа Симона о богоугодним подвизима преподобних отаца печерских, он се потруди те записа на корист и другима који се спасавају. На тај начин, живећи поред овог блаженог епископа, он изложи дивна житија многих светих у својој посланици блаженом Акиндину, архимандриту печерском. Међутим блажени Поликарп, иако се потом удаљи телом од оца и наставника свог Симона вративши се из његове епископије у свој Печерски манастир, ипак својим врлинама не беше далеко од тог светог мужа. Јер добро укоренивши у срцу свом његове раније поуке, он се усрдно стараше чувајући их и узрастајући их. И свети Симон са своје стране не престаде ни ту поучавати га преко својих посланица, пуних богонадахнутих поука и описа врлинских живота многих печерских светаца. Имајући то свагда пред очима, блажени Поликарп све речи записиваше на таблицама срца свог, и прочитаваше их умом и испуњаваше на делу. Подвизавајући се тако строго, он достиже високи ступањ врлине.

Када архимандрит печерски блажени Акиндин, мудро и богоугодно пасавши стадо Христово, достиже дубоку старост, он се после многогодишњих трудова пресели ка Господу на вечни покој. Тада у богоизабраном броју свете братије не беше старијег и у монашким подвизима искуснијег од Поликарпа. Зато сва војска добрих војника Христових једногласно и једнодушно изабра себи за предводника и наставника овог блаженог, као достојног и способног да управља крмом свете велике лавре Пресвете Богородице и преподобних отаца наших Антонија и Теодосија Печерских. То би при великом кнезу кијевском Ростиславу Мстиславичу, а при митрополиту Јовану, четвртом митрополиту тога имена.

Примивши управу над светом великом лавром Печерском, блажени Поликарп се усрдно старао да се држе манастирска правила, предата преподобним Теодосијем, не додајући им ништа туђе. И он се показа искусан руководилац у делу спасења каквога је та чудотворна лавра стварно и захтевала, и њиме се дичила. Свуда се шираше слава о дивном поретку у њој под управом блаженог Поликарпа. Многи од високородних и моћних кнезова коришћаху се његовим поукама и одушевљаваху се за врлински живот, тако да остављаху своје славне престоле из жеље да живе заједно с њим, чега је очигледан пример незаборавни кијевски кнез Ростислав Мстиславич. Овај христољубац, веома се угледајући на врлински живот блаженог Поликарпа, заведе код себе овакав добри обичај: за време Великог Поста сваке суботе и недеље он је позивао к себи на обед дванаест монаха печерских и тринаестог - блаженог архимандрита Поликарпа, и нахранивши их отпуштао их не празних руку. Сам пак причешћиваше се сваке недеље Божанским Тајнама, лијући сузе, много уздишући и јецајући од срца, тако да се нико који га је видео у таком умилењу није могао уздржати од суза. А када се свршавао свети Велики Пост, онда је христољубиви кнез на Лазареву суботу сазивао све печерске блажене и светолике старце, постом просијале, срдачно их све гостио, дарове им давао и с чешћу отпуштао. Исто тако он је сазивао и угошћавао братију и других манастира, но нарочито братију печерску, јер је веома волео врлински живот свију њих, првенствено наставника њиховог Поликарпа који је на све могуће начине подражавао првобитне наставнике печерске Антонија и Теодосија. Стога кнез и говораше често блаженом оцу Поликарпу да га прими за монаха у свој манастир. Но блажени Поликарп му одговораше: Благочестиви кнеже! вама је Бог наредио да водите други живот: да праведно управљате, да праведни суд творите, и да непоколебљиво стојите у целивању крста. - На то му кнез Ростислав узвраћаше: Свети оче! кнезовање овога света не може бити без греха, и већ ми је додијало, и изнурило ме својим свакодневним бригама, стога бих хтео да бар мало у старости својој послужим Богу и угледам се на оне цареве и кнезове који тесним и мучним путем идоше и у царство небеско стигоше. - Чувши ово, блажени Поликарп рече: Христољубиви кнеже! ако ти то свим срцем желиш, онда нека буде воља Божја.

Мада кнез не успе да ову своју намеру приведе у дело, ипак се из следећег јасно види, да је он то истински од срца желео, одушевљен за то врлинама светог Поликарпа. Када се кнез тешко разболе у Смоленску и нареди да га возе у Кијев, сестра његова Рогњеда, видећи да јој је брат веома изнемогао, мољаше га говорећи: Остани овде у Смоленску, и ту ћемо те положити у својој цркви. - Он јој на то одговори: Нипошто то не чините, него иако сам врло слаб, нека ме ипак возе у Кијев. А ако ме Бог узме на путу, онда нека тело моје положе у манастиру светог Теодора, подигнутом мојим оцем. Ако ме пак Бог избави од ове болести и подари ми здравље, онда обећавам да ћу се замонашити у светом манастиру Печерском код блаженог Поликарпа. - Потом када му се болест силно погорша и већ беше на самрти, он рече своме духовном оцу, јереју Симеону: Ти ћеш одговарати Богу што ми ниси дозволио да ме постриже онај свети муж у Печерском манастиру, јер сам истински желео то, и нека ми Господ не упише у грех што не испуних обећање. - И тако кнез прими блажену кончину.

Почетак и повод тако врлинског живота овог незаборавног кнеза би не што друго него пример подвижничког живота и богонадахнуте беседе преподобног оца нашег Поликарпа, који за његова кнезовања бејаше достојни старешина у светој чудотворној лаври Печерској. Примером свога врлинског живота привлачећи угледању на њега не само братију него и благочестиве световњаке, он их упућиваше на пут покајања и спасења. И тако он мудро пасијаше поверену му Богом паству. И поживе дуго блажени Поликарп, и у дубокој старости престави се ка Господу двадесет четвртог јула 1182 године. И пошто опремише тело његово, погребоше га чесно са светим оцима.

После смрти блаженог Поликарпа настаде тешкоћа у манастиру: братија не могоше изабрати себи игумана. Иако многи од тадашњих блажених стараца беху достојни тога чина, ипак се ниједан не хте примити због смирења и безмолвија, молитвеног тиховања: изгледало им је боље бити потчињен и усрдно се држати молитвеног усамљеног тиховања, да не би своју ризницу врлина, стечену великим трудом, страћили бригама и главобољама које обично прате старешинство. И велика туга, жалост и мука обузе братију: јер тако велико стадо није требало ни једнога часа бити без пастира. Сутрадан ударише у клепало, и сва се братија сабраше у цркву, и стадоше се поводом своје невоље молити Пресветој Богородици и преподобним оцима Антонију и Теодосију, призивајући у помоћ добро подвизавшег се наставника свог, новопрестављеног блаженог Поликарпа, и просећи га да умоли Бога да им укаже на игумана место себе, и тиме им покаже да ли је угодио Богу. И догоди се чудо: као једним устима многи рекоше: Хајдмо к побожном свештенику Василију на Шчекавицу, нека нам он буде игуман и управља монасима Печерског манастира. - И отишавши сви поклонише се презвитеру Василију и рекоше: Ми сви, братија Печерског манастира, клањамо се теби и хоћемо да нам ти будеш отац и игуман. - Веома збуњен, свештеник Василије сам паде пред њима и поклони им се, и рече: Оци свети! ја сам само мислио на монаштво; како ја бедник могу бити игуман!

И дуго се он отказиваше, док напослетку не попусти на њихове упорне молбе. Онда га братија узеше и одведоше са собом у манастир. У петак пак на постриг овог Богом изабраног Василија дођоше: преосвећени митрополит кијевски Никифор, и богољубиви епископи, Лаврентије туровски и Николај полоцки, и сви пречасни игумани. Преосвећени митрополит Никифор постриже га својом руком. И тако он постаде наставник и пастир добрим иноцима светог манастира Печерског после блаженог Поликарпа. Подражавајући његов живот и помаган његовим молитвама, он свима беше образац свих врлина, у славу и част Небеског Наставника и Начелника пастира, Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, коме са беспочетним Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом приличи од целокупне творевине непрекидно славословље и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal