ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ: СИМЕОНА, Христа ради лудог, и ЈОВАНА, сапосника његовог


Под побожним царем Јустинијаном, када се Христољубиви људи са свих страна стицаху у Јерусалим на празник Крстовдан, по промислу Божјем дођоше из Сирије у Јерусалим на поклоњење чесном дрвету животворног Крста Господњег два младића. Једноме беше име Јован. а другоме Симеон; обојица високог порекла и богати. У то време Јовану беше двадесет четири године; он имађаше младу жену и живљаше поред старог оца, а мајка му већ беше умрла; Симеон пак беше још нежењен и имађаше само мајку удовицу, старицу од осамдесет година. Ова два младића, као земљаци, спријатељише се љубављу Христовом и проведоше у Јерусалиму доста времена, заједно обилазећи света места и поклањајући им се. А када се при повратку у своју постојбину они спустише у долину Јерихунтинску и идући подгорјем проминуше град, они угледаше манастире на обалама свештене реке Јордана. Тада Јован упита Симеона: Знаш ли ко живи у тим обитељима? - Жељан да сазна, Симеон упита: А ко обитава у њима? - Јован одговори: Анђели Божји живе у њима. - Зачудивши се, Симеон уздахну и запита: Можемо ли да их видимо? - Јован одговори: Ако зажелимо водити живот који они воде, онда ћемо се несумњиво насладити гледањем лица њихова и разговорима њиховим.


Обојица они беху на коњима; сада сиђоше с коња и предадоше их слугама својим, рекавши: Идите пред нама не журећи. - Слуге онда пођоше напред са коњима, а они идући издалека за њима разговараху како да спасу душе своје. Идући полако, они дођоше на раскрсницу: један пут, народни, водио је у Сирију, куда је и њима ваљало ићи, а други пут водио је ка Јордану, где су се видели манастири. Указујући Симеону прстом на пут који је водио ка Јордану Јован рече: "Ево пута који води у живот". А показујући на пут који је водио у Сирију он додаде: "Овај пут води у смрт. Стога станимо, брате, на овом раскршћу и помолимо се Богу да нас научи којим путем да кренемо". - И клекнувши, они се стадоше ватрено молити Богу говорећи: "Боже! Боже! Боже! Ти желиш спасење целоме свету! Јави вољу Своју слугама Твојим и покажи нам пут којим да кренемо!" - И пошто се дуго време молише, они бацише коцку, и коцка паде да иду путем који води к светоме Јордану. Тада се они испунише велике духовне радости и смирено заблагодарише Богу. И одмах заборавише на родбину своју: један на оца и жену, а други на мајку, презреше богатства своја, и све красоте и сласти овога света стадоше сматрати као сан. И загрливши се они целиваше један другог светим целивом, и пођоше путем ка Јордану, којим стварно стигоше у живот вечни. И хитаху с радошћу, као Петар и Јован ка живоносном гробу Христовом (Јн. 20, 1-10), бодрећи и саветујући један другог. Јер Јован се бојаше да сажаљење према остарелој мајци не одврати Симеона од добре намере, а Симеон се исто тако бојаше за Јована, да га љубав према младој жени, као магнет гвожђе, не одвуче од предузетог пута. Стога се они обраћаху један другоме са речима духовне поуке и утехе. Јован говораше Симеону: Не тугуј и не падај духом, мили брате! јер се уздам у Господа који нас препороди у данашњи дан. А и каква нам је корист од светске таштине? И какву ћемо помоћ наћи у богатствима на дан Страшнога Суда? Неће ли нам она пре нашкодити? Исто тако и младост наша и лепота телесна, зар ће свагда остати? Неће ли се оне изменити старошћу и уништити смрћу? Та ми и сами не знамо да ли ћемо доживети старост, јер и младићи, који не очекују смрт, умиру. - А Симеон са своје стране говораше Јовану: Ја, брате, немам ни оца, ни браће, ни сестара, већ само родитељку, и то већ престарелу, те и не тугујем толико због ње, колико се у души бојим због тебе, да те са овог доброг пута не одвуче жеља за дивном и љубљеном женом твојом, са којом си недавно ступио у брак.

Тако разговарајући међу собом они путоваху. Осим тога они мољаху Бога да им покаже вољу Своју, у ком би се манастиру постригли у монаштво. И изабраше за себе овакво указање: на ком манастиру нађу отворену капију, значи, Бог им наређује да у њега уђу. И догоди се да они дођоше к манастиру преподобног Герасима, у коме игуманом беше богонадахнут човек, по имену Никон; њему би унапред јављено Богом о доласку ове двојице младића, запаљених божанском љубављу. Јер тога дана Никон виде у сну Господа који говораше: "Устани, отвори капију на тору, да овце моје уђу овамо". Тргнувши се из сна, игуман оде и отвори манастирску капију, и седе поред ње очекујући долазак оваца Христових. А Јован и Симеон, приближавајући се манастиру, када угледаше отворену капију и старца где седи крај капије, обрадоваше се великом радошћу. И Јован рече Симеону: Ово је добро указање, брате, јер ево манастир је отворен и вратар седи као да нарочито очекује наш долазак.

Када дођоше до капије, игуман устаде и рече: "Добро дошли, јагањци Христови!" И примивши их с љубављу, уведе их у манастир и угости их телесном и духовном храном; и као путнике одмори их ту ноћ. Сутрадан изјутра игуман им се обрати оваквим речима: Дивна је и Богу пријатна љубав ваша, коју ви једнодушно имате к Њему, о децо! Али ви морате будно пазити, да је враг спасења нашег на неки начин не угаси у вама. Пут ваш је добар, но не треба ослабети на њему док не добијете венце. Намера је ваша похвална, али се немојте разленити, да се не би расхладила садашња духовна топлота у срцима вашим. Мудро је што вечно претпостависте временском. Добро је служити и родитељима по телу, али је неупоредљиво боље служити Оцу небесноме. Добра су браћа по телу, али су далеко кориснија духовна браћа. Корисни су пријатељи које имате у свету, али је боље стицати пријатеље међу светим угодницима Божјим. Добри су ваши заступници и посредници које имате пред кнезовима, али нису онакви као што су анђели који посредују за нас пред Богом. Добро је чинити милостињу ништима Бога ради, али никакав принос није тако благопријатан Богу као душу и вољу своју предати Њему потпуно. Слатко је наслађивање овим животом, али је ништавно према насладама рајским. Красно је богатство, и сви га људи воле, али се не може упоредити са оним ризницама које око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше (1 Кор. 2, 9). Красна је и лепота младости, али је ништа у порећењу са лепотом Најлешнега међу свима синовима човечјим. Добро је војниковати цару земаљском, али је то војниковање кратковремено и мучно; међутим, бити војник Цара Небеског, значи триумфовати над свом вражијом силом.

То и слично томе говораше им преподобни игуман, па видећи где им силне сузе теку из очију, рече Симеону: Не жали, не плачи због седих власи твоје госпође мајке, јер ради трудова твојих Бог је може боље утешити, него ли ти сам налазећи се поред ње. Када би ти чак и неодступно био покрај ње, ипак не би насигурно знао да ли ћеш ти њу сахранити раније или она тебе. И ти би умро не угодивши Богу, немајући оно што би те могло после смрти избавити од будућих мука: јер ни материнске сузе, ни очева љубав, ни богатство, ни слава, ни супруга, ни љубав к деци, не могу умолити страшнога Судију, већ само врлински живот, подвизи и трудови, узети ради Бога.

Затим обративши се Јовану рече: И теби, о чедо! нека не убацује враг такве помисли, да би стао расуђивати у уму свом: ко ће без мене подржати и прехранити престарелог оца мог? ко ће утешити ридање супруге моје? Јер да сте ви њих препустили једноме богу, а сами пошли служити другоме, онда бисте се с правом жалостили због њих. Но пошто је један исти Бог, коме ви поверисте своје родитеље и из љубави према коме их ви остависте, то насигурно знајте да ће се Он сам побринути за њих. Поред тога помислите и то, да када бесте у свету и рађасте за временски живот, доброта Господња стараше се о вама и пуњаше домове ваше сваким благом; утолико више Господ ће се постарати о домовима вашим сада, када сте ви дошли да Му служите свим срцем, желећи да Му савршеније угодите. Опомените се, о децо! одговора Господњег ономе који је желео да иде за Њим и рекао Му: Господе, допусти ми најпре да идем да укопам оца свога. - Господ му је одговорио: Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Мт. 8, 21-22). Тако и ви несавитљивом вољом и одлучним срцем идите за Христом. Јер када би вас земаљски и смртни цар позвао к себи, желећи да вас постави за своје постељнике и саветнике, зар ви небисте оставили ваше домове и ваше домашње и похитали к цару да му служите у слави и части и да се наслађујете његовом милошћу? И то бисте ви учинили за кратко време, док би он хтео да вас држи у части пред велможама својим.

Јован и Симеон одговорише: Да, тако је, оче! - И игуман настави: Утолико пре, о децо! дужни смо ми да са највећом ревношћу и усрђем похитамо на позив Небескога Цара који нас позива к части, са којом се никаква част овога света не може упоредити или сличити. Ми смо дужни послушати Бога који нас призива к себи, сећајући се љубави Његове према нама, због које Он не поштеде Јединородног Сина Свог, него Га нас ради предаде на крсну смрт, да би нас учинио синовима Својим. И када би за то ми пролили сву крв своју, ни тада не бисмо учинили ништа достојно у поређењу са добротом и љубављу које Он показа према нама, јер се крв царска не може поредити са крвљу слугу.


Рекавши им све то, и досећајући се да су Симеон и Јован, богато одевени, одрасли у световној раскоши, богонадахнути игуман, премда му беше очигледно њихово пламено усрђе к Богу, ипак им саветоваше да одмах не примају на себе монашки образ, већ да причекају неко време: нека сами испитају себе, да ли ће моћи поднети тегобу подвижничког живота монашког. А они, павши му пред ноге, са сузама га молише да их без одлагања постриже и обуче у свети чин.

После тога старац, желећи да их проба, узе насамо Јована и рече му: Ја сам већ убедио твога пријатеља да остане још годину дана у световном лику. - Јован му на то одговори: Ако он хоће, нека остане, а ја нисам у стању чекати тако дуго на постриг, него те молим оче, да одмах извршиш на мени оно за чим жуди душа моја. - Симеон пак, видећи их где насамо разговарају, рече старцу: Не оклевај, оче, слушајући Јованове речи, јер у мени трепти срце моје због њега, да не устугује за супругом својом, богатом и врло лепом, са којом је ове године ступио у брак, и да ради ње не отпадне од љубави Божје. - И Јован такође обрати се старцу са сузама (јер он беше врло склон сузама): Молим те, оче, пострижи нас одмах, да не погубимо милог ми брата, јер он има мајку која га силно воли и не може живети не видећи га, па се бојим за њега, да не би, сећајући се мајчине љубави, одступио од љубави Божје. Стога нећу престати бринути се, док га не видим пострижена.

Видећи њихову велику узајамну бригу и знајући из искуства да Бог не посрамљује нити одбацује оне који Му прибегавају свом душом и тврдом вером, старац их без даљег одлагања уведе у цркву и постриже их у почетни монашки образ. Када се вршаше њихово пострижење, Јован силно плакаше, а Симеои га кришом гуркаше дајући му на знање да умукне, јер је мислио да он плаче за оцем и женом својом. Но овај проливаше сузе из пламене љубави срдачне према Богу.

После пострижења и по завршеној светој литургији игуман им опет изговори дугу поуку, знајући својим прозорљивим духом да они неће дуго остати у његовом манастиру, пошто ће их Бог позвати на још савршеније живљење. Тај дан беше субота, и хтео је игуман да сутрадан, у недељу, стави на њих савршени монашки чин ангелског образа. И стадоше неки од братије говорити Јовану и Симеону: Блажени сте ви, јер ћете се сутра препородити и чисти бити, као од утробе матере рођени; и очистићете се од грехова ваших, као да сте тог дана примили крштење!

Они пак, не разумевајући то што им говораху, зачудише се и препадоше се, па похиташе к светом игуману у суботу вече и мољаху га говорећи: Не крштавај нас, оче, јер смо хришћани и деца хришћанских родитеља, препорођени бањом светога крштења. - Игуман, не схватајући речи њихове, упита их: Ко хоће да вас крсти, децо? - Они одговорише: Чусмо од братије да ћемо сутра бити крштени.

Тада игуман, схвативши да су им братија говорили о светом ангелском образу, рече: Добро су вам рекли оци, јер сутра хоћемо да вас обучемо у савршени свети чин ангелског образа, који ће вас, као друго крштење, очистити од сагрешења ваших учињених у свету. - А Јован и Симеон не знађаху шта је то савршени чин ангелског образа. И нареди игуман да позову брата, кога прошле недеље обуче у тај савршени чин, и још се не беху навршили седам дана, те тај брат још ношаше сву одећу светога чина, по манастирском уставу. А кад тај брат дође, Јован и Симеон угледавши га, припадоше к ногама игуману молећи га да их одмах, још те вечери, обуче у такав чин. И говораху: Људи смо, и не знамо да ли ћемо преживети ову ноћ и дочекати сутрашњи дан, па ћемо отићи из овог живота без таквог венца, радости и славе, какве видимо на овоме брату.

Схвативши да они виде неко виђење, игуман отпусти позванога брата да иде у своју келију. Када он оде, опет Јован и Симеон стадоше са сузама молити игумана: Оче, Бога ради обуци нас одмах у хаљине какве видесмо на овоме брату, јер у твоме манастиру заиста не видесмо ни једнога у такој слави у каквој је овај брат. - Игуман их упита: Шта видесте, децо, на томе брату? - Они одговорише: Видесмо на његовој глави блистави венац и сијање унаоколо, и неке светле личности са свећама у рукама, које га окружавају и дивно певају.

И удиви се игуман толикој душевној чистоти њиховој и рече им: Сутра ћете и ви, благодаћу Светога Духа, добити такав венац и славу заједно са светим ангелским чином. - И када свану недеља, игуман изврши над њима тај свети чин; и они обојица гледаху један на другоме венце који сијају над њиховим главама; и ноћу виђаху јасно лице један другоме; и таком се радошћу испуњаваше душа њихова, да они не жељаху окусити ни хране ни пића.

Два дана након примања светог савршеног чина деси се да они сретоше оног гореспоменутог брата, кога видеше у слави, а сада га угледаше обученог у врећу и где врши манастирско послушање, али не видеше над њим пређашњу славу и венац, и чуђаху се. Тада Симеон рече Јовану: Веруј ми, брате, по истеку дана и ми нећемо видети један над другим диван венац и сијање, као што сада видимо. - Јован га упита: А шта ти још хоћеш за себе, брате? - Симеон му одговори: Хоћу да ме послушаш, те као што побегосмо из света, тако и одавде да отидемо у најусамљенији пустињски живот, јер откако нас чесни игуман обуче у овај свети образ, разгоре се срце моје неком чудесном жељом, и душа моја не жели никога да гледа, нити да говори, нити да што слуша од кога, него жуди да борави у дубоком ћутању и у потпуној удаљености од свију. - А шта ћемо јести, живећи у пустињи? упита Јован. - Симеон одговори: А шта једу остали пустињежитељи, о којима слушасмо из уста поучавајућег нас игумана? Онај који храни њих, прехрањиваће и нас; и ја држим да нам је игуман говорио тако много о пустињежитељима, да бисмо и ми изабрали пустињачки живот. - Јован му на то рече: Али, ми се још нисмо научили појати псалме по манастирском уставу. - Симеон одговори: Онај који је спасао оне што Му угодише пре Давида, спашће и нас; и као што је Он научио Давида, који је пасао овце у пустињи, да пева псалме, тако ће и нас научити. Стога, немој ме не послушати, брате, него као што заједно посветисмо себе Богу, тако да Му заједно и послужимо. - Јован пристаде, говорећи: Учинићемо као што хоћеш; али како ћемо изаћи из манастира, када се капија ноћу затвара? - Симеон одговори: Онај који нам је отвори дању, отвориће је и ноћу.


Тако се они договорише и одлуку донесоше. А кад наступи ноћ, игуман виде у сну неког чесног мужа, светог по изгледу, како отвара манастирску капију и говори: "Изађите, овце Христове, на пашу своју". - Пренувши се из сна, игуман од мах похита ка капији, и нађе је отворену; па мислећи да су Јован и Симеон већ изашли, седе ожалошћен, и уздишући говораше: Ја грешни не бејах достојан да примим молитве отаца мојих, јер не ја њима него они мени беху оци и учитељи. О, какво се скупоцено камење (као што каже Свето Писмо) нераспознавано ваља по земљи; многи га виде, али га мало њих распознају! - Док игуман тако размишљаше у себи и туговаше, гле, појавише се слуге Христове идући из своје келије ка капији, да би напустили манастир. И виде игуман где испред њих иду прекрасни младићи са упаљеним свећама. Јован пак и Симеон не виђаху те младиће, него, угледавши отворену капију, веома се обрадоваше што их њихова нада не изневери. Али када код капије угледаше старца, уплашише се, и хтедоше да се врате, јер се не досећаху да је то игуман. Но игуман их призва говорећи: Не бојте се, чеда, идите у име Господње! - А они, познавши да је то игуман, силно се обрадоваше, и разумеше да Бог, који му раније беше открио њихов долазак, откри му и њихов одлазак. И поклонивши се старцу, рекоше: Благодаримо ти, оче! али не знамо како да достојно заблагодаримо Богу и чесној глави твојој. Ко се од нас могао надати да се таких дарова удостоји? Какав би нас цар могао почаствовати оваквим чином? Какве би нас ризнице обогатиле тако брзо? Каквих бања воде очистиле би тако душе наше? Какви би нас родитељи могли тако љубити и спасти као ти, чесни оче?! Ти си нам по Христу отац и мати, владар и пастир, наставник и руководилац! Преко тебе добисмо неукрадљиву ризницу и наћосмо свескупоцени бисер спасења, познасмо истински силу другога крштења, као што нам казиваху оци. Молимо твоје блаженство, оче, помоливши се за нас, отпусти нас слуге твоје да идемо куда нас упути Бог, јер пожелеемо да Му свом душом послужимо. И спомињи, оче, овце своје које си Христу принео на жртву.

Све ово они говораху са много суза. Плакаше и игуман од духовне радости, видећи њихову тако велику жудњу за Богом. Затим, поставивши Симеона с десна а Јована с лева, он подиже руке к небу, па се стаде молити овако: Боже праведни и славни! Боже велики и силни! Боже предвечни и вечни! чуј ме грешнога у овај час! услиши ме, Господе, јер си обећао услишити све који Ти истински служе! управи стопе ових слугу Твојих, и ноге њихове постави на пут мира! Буди помоћник овим безазленим младићима и сачувај их читаве, као голубове! Запрети свим нечистим дусима да им се не приближују, него да беже далеко од лица њихова. Узми оружје и штит, и устани им у помоћ! исучи мач и пресеци пут онима који их гоне! реци души свакога од њих: ја сам твоје спасење (ср. Пс. 34, 2.3). Учини да од мисли њихове побегне свака малодушност и страх, и да од ума њиховог погине гордост, уображеност и свако неваљалство. Нека се угаси свака распаљеност тела, која бива од природе и од демонског искушења! нека се освети њихово тело и душа; и дух њихов нека се просвети светлошћу благодати Твоје, да би они, растући духовно, достигли у човека савршена, удостојили се удела угодника Твојих, славили Те са светим анђелима и свагда се клањали Теби, Оцу и Сину и Светоме Ауху, Једноме у Тројици Богу, вавек, амин.

После тога, обраћајући се слугама Христовим, он кроз сузе рече: Бог, кога ви, добра децо, избрасте и коме прибегосте, нека Он пошље анђела пред лицем вашим, који ће уклонити сваки страх са пута вашег и ићи пред вама, избављајући вас од свих вражјих сила, као Јакова од Лавана и од Исава, и Данила од чељусти лављих! - И загрливши их, он се опет молитвом обрати к Богу: Спаси, Боже, спаси оне што Те свим срцем заволеше, јер си Ти праведан, Господе, не остави оне који Тебе ради оставише све таштине! - Затим се опет обрати њима и рече: Чувајте се, чеда; јер одлазите у страшан и невидљиви рат, али се не бојте! Моћан је Бог и неће пустити на вас искушења изнад ваших сила. Подвизавајте се, чеда, да не будете побеђени од врага; стојте јуначки, имајући као оклоп свети иночки чин ангелског образа. Сећајте се Рекавшег: Ни један није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Не будите лењи и мрзовољни почињући овај пут Господњи, да се и на вама не испуни прича о ономе што поче зидати кулу: поче зидати, и не може да доврши (Лк. 14, 30). Будите храбри, децо, знајући како је ништавна борба а како велики венац, како краткотрајан труд а вечит покој.

Док они вођаху овакве разговоре, наступи време да клепа за јутрење и да они изађу из манастирске капије. Симеон одведе игумана насамо и рече му: Молим те, оче, Господа ради помоли се усрдно Богу за мога брата Јована, да се из ума његовог избрише сећање на жену, да ме услед вражјег искушења не би оставио и ја пресвиснем од туге због растанка с њим; помоли се и за оца његовог да га Господ утеши, да не би туговао што га је син оставио.

Тако и Јован, одвевши старца устрану, мољаше га: Бога ради, оче, не заборави у светим молитвама својим мога брата Симеона, да не побегне од мене к мајци својој, вучен љубављу к њој, те ћемо се тако у пристаништу удавити. - Удиви се старац таквој њиховој међусобној љубави, обећа им да ће се молити за њих, па их благослови ограђујући их крсним знаком и отпусти с миром.

Отишавши од преподобног игумана слуге Христове, Јован и Симеон, мољаху се: Боже, молитвама слуге Твога а оца нашега Никона, сам нас води куда хоће воља Твоја; јер ми смо странци и не знамо ни место ни земљу куда бисмо ишли, него к Теби гредемо, иако нас, можда, у дубокој пустињи очекује смрт. - Затим Јован упита Симеона: Шта ћемо сада радити, брате? Куда ћемо кренути? - Симеон одговори: Кренимо на десно, јер све што је десно, добро је. - И они кренуше на десну страну. А то би по промислу Божјем, јер Господ не оставља слуге Своје. После дужег путовања они се приближише к Мртвоме Мору, и нађоше близу увора Јордана, који се улива у то Море, дивно место и келију, где је живео неки стари пустињежитељ, који се на неколико дана пре тога престави ка Господу. Беху ту и сасуди мали, и градина са зељем којим се преминули старац хранио. Видевши то, слуге се Христове тако силно обрадоваше, као што се радује човек који нађе богату ризницу, и благодарећи Бога они се ту настанише и почеше живети.

Након не много времена, непријатељ душа наших ђаво, не подносећи богоугодно живљење слугу Христових, отпоче рат противу њих: убацујући Јовану у душу сећање на жену и оца, а Симеону - љубав према матери. Они пак, када видеше један другог жалосна, одмах рекоше један другоме: Хајде, брате, да се заједно помолимо Господу нашем Исусу Христу, да нас молитвама светог старца нашег Никона сачува од ђавољих замки.

И када се они мољаху, убрзо им долажаше помоћ Божја која одбијаше од њих нападе вражије. Понекад им кушач убациваше жељу за месом и вином; понекад им показиваше у сну родитеље и сроднике, или како тугују за њима или како пирују; понекад их бацаше у мрзовољу и леност; понекад навођаше на њих страшилна привиђења, да их уплаши; понекад им убациваше помисао да се врате у манастир, тобож им је неподношљиво живљење у пустињи. И та шарена змија паштила се на разне начине да омете праведно живљење ових изврсних подвижника. А они, сећајући се својих обета и светлих венаца, које у почетку видеше један над другим, и памтећи поуке и сузе свога старца, јачаху у Господу; и тешаху се осећајући често неку духовну сласт у срцима својим.


После јуначког противљења вражјим искушењима, њима се јављаше у сну преподобни Никон, час саветујући их, час молитву творећи за њих Богу, час учећи их псалмима и молитвама. И пробудивши се, они су памтили на јави оно што су од њега научили у сну, и то им причињаваше велику радост. Исто тако и тугу коју је изазивало сећање на домашње, Господ им олакша после две године оваквим откривењима: у ноћном саном виђењу Симеону се чинило како он посећује своју мајку у њеном дому и говори јој на сирском језику: Ладохрелихем, тојест, не брини, мајко, јер нам је добро; ја и господин Јован здрави смо, и настањени смо у царском дворцу, и ево носимо венце којима нас овенча цар, и украси нас светлим хаљинама; кажи такође и Јовановом родитељу да не тугује за својим сином; и уопште не брините за нас.

Овакво виђење имађаше Симеон много пута, и из тога он разумеде да његова мајка, утешена Богом, не тугује више за њим. Исто тако и Јовану се у саном виђењу јављаше неко пресветло лице и говораше му: Ето, ја учиних да отац твој не тугује више, испунивши му душу спокојством и радошђу; и жену твоју узећу ових дана у своје царство.

Причајући један другоме оваква виђења, Јован и Симеон се радоваху у душама својим и весељаху се о Богу Спасу своме. И од тада они не имађаху никакву тугу: Јован због оца и жене, Симеон због мајке; но у њих беше једна брига: дан и ноћ славословити Бога. Њима беше труд безтрудни и туга безтужна: непрестано вршити молитве. И за не дуго време они постадоше достојни сасуди Светога Духа, и удостојаваху се виђења божанствених откривења. Понекад они живљаху одвојено један од другога, али не даље него колико се може добацити каменом. И када би једнога напао помисао вражји, он је одмах прибегавао другоме: јер они откриваху један другоме помисли своје и, молећи се заједно, одбијаху нападе вражије.

Пошто прође неко време, блажени Симеон, седећи на одвојеном месту, дође у усхићење и виде себе у своме отачаству, у граду Едеси, крај своје болесне мајке, и пита је: "Како живиш, мајко?" А она одговора: "Добро ми је, чедо". Он јој на то говори: "Иди к Цару ништа се не бојећи, јер Га ја умолих за тебе и Он ти припреми дивно место; и када Он узажели, онда ћу и ја доћи код тебе".

Дошавши к себи после овог виђења, Симеон разумеде да му је тог часа умрла мајка, па похита к брату Јовану и моли га да се помоли за душу његове мајке, а сам, клекнувши на колена, са сузама се мољаше говорећи: Боже, Ти си благоволео примити жртву Аврамову, и ниси одбацио жртве Јевтајеве, нити си презрео даре Авељеве, а ради слуге Свога Самуила његову си матер показао пророчицом, - Ти, Господе мој, Господе! ради мене слуге Твога прими душу моје добре мајке; сети се њених патњи и трудова које је поднела око мене; опомени се њеног јецања и суза које је пролила када је оставих и прибегох к Теби; сети се груди њених којима ме је одојила надајући се да ће имати од мене утеху и помоћ, и не доби чему се надала. Не заборави, Владару, ридања срца њеног због мене када је оставих Тебе ради. Сети се, колико ноћи није могла ока склопити од непрекидне мисли на моју младост и на њено сиротство. О, колико се кидало срце њено гледајући на моје хаљине, у које се више није облачио скупоцени бисер њен! Опомени се коликих сам је радости и весеља лишио отишавши од ње, да бих служио Теби, моме и њеном Богу и Господу! Дај јој ангела Твог, хранитеља силног, који ће душу њену избавити од злих и немилостивих духова ваздушних који желе да погубе све. Нареди, Боже мој, да се душа њена без бола и без страха одвоји од тела, и као Благ прости јој све грехе које је учинила у овом животу. О, Боже правосудни, не преведи је из туге у тугу, и из муке у муку, и из јецања у јецање, него јој место туге којом је туговала због мене, јединца сина свог, подај радост, и место суза весеље, припремљено светима Твојим, Боже мој!

Заједно с њим мољаше се и Јован за душу преминуле. И уставши са молитве, Јован тешаше Симеона говорећи: Ето, брате мој, Бог услиши твоје молитве и узе к себи твоју мајку. Хајде, потруди се са мном и замолимо обојица Господа, да и мојој бившој жени покаже Своју милост, те да је или приведе монаштву или узме к себи из овога света. - И обојица се молише о томе.

Пошто прође мало времена, и блажени Јован би у усхићењу, и виде своју жену где седи у своме дому; к њој дође Симеонова мајка, узе је за руку и рече јој: "Устани, сестро моја, и хајдемо код мене, јер диван дом даде ми Цар који сина мог заједно са мужем твојим начини војницима Својим; промени своје хаљине и обуци се у чисте". И она одмах устаде, промени хаљине и пође за њом.

Из овог виђења сазнаде Јован да је жена његова умрла и да је заједно са Симеоновом мајком настањена у месту праведних, и обрадова се великом радошћу. Од тога времена они обојица престадоше туговати и проведоше у пустињи двадесет девет година, живећи заједно у сваком злопаћењу, јуначки се борећи са невидљивим непријатељима и благодаћу Божјом побеђујући их и прогонећи их. А нарочито Симеон достиже толико бестрашће, да тело његово беше као безосећајно дрво, и не осећаше у себи никакве пожуде, пошто сви удови његови беху веома умртвљени.


Једнога дана Симеон рече Јовану: Више нам није потребно, брате, да остајемо у пустињи, него ме послушај: хајдемо да послужимо спасењу других, јер овде само себи користимо, а награде за приношење користи другима немамо. Не каже ли апостол: Нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа што је ближњега. Свима угађам, не тражећи своје користи него многих, да се спасу. Свима сам био све, да како год спасем кога (1 Кор. 10, 24.33; 2 Кор. 9, 22). - На то му Јован одговори: Држим, брате, да Сатана омрзну наше побожно тиховање и убаци ти такву миеао, него успротиви му се и седи овде, да бисмо наш подвиг, који овде почесмо и на који смо призвани од Бога, окончали у овој пустињи. - Симеон му на то узврати: Веруј ми, брате, ја овде више остати нећу, него по сили Христовој идем и наругаћу се свету.

Јован му онда стаде говорити: Ја још нисам достигао такво савршенство, да бих се могао ругати свету; бојим се да свет на неки начин не посрами мене и лиши ме благодати Божје. Преклињем те, добри мој брате, Господа ради који нас је сјединио, не остављај мене ништавног, нити се одвајај од свога брата. Ти знаш да после Бога ја никога немам сем тебе једнога, брате мој; свију се одрекох, и теби се привезах, а ти сада хоћеш да ме оставиш самог у овој пустињи као у мору. Сети се дана у који бацисмо коцку и пођосмо заједно да служимо Господу, и обећасмо да се не растајемо. Сети се онога часа у који нас преподобни отац наш Никон обуче у свети велики ангелски образ, и бејасмо оба као једна душа, и сви се дивљаху љубави нашој. Не заборави речи великога старца којима нас тешаше и саветоваше при нашем одласку из манастира. Не остављај ме, брате, молим те, да не бих на неки начин пропао сам без тебе, па ће Бог искати душу моју од тебе. - Симеон му на то рече: Сматрај да сам умро. Јер када бих сада умро, зар ти не би остао сам? Веруј ми, ако пођеш са мном, добро ћеш урадити; не пођеш ли, нека буде воља твоја. Но ја овде остати нећу, него ћу ићи куда ми наређује Бог.

Јован онда разумеде да је ова намера брата његовог од Бога, да иде из пустиње у свет, и престаде да му противречи. Жалећи због растанка са братом, он му рече: Пази, мили Симеоне, да ти свет не развеје оно што си сабрао у пустињи, и да оно што си стекао ћутањем не буде оштећено светском вревом. Нека сан не погуби твоја свуноћна неспавања, и варке света нека не разаспу монашку философију. Чувај се да гледање жена, од којих те Бог сачува до данашњег дана, не упропасти твоју целомудреност, и да те имањељубље не лиши пустињачког сиромаштва. Пошћења твоја нека се не разоре разноврсним јестивом; и плач твој нека се не затре осмехом и молитва леношћу. Ако си ти, мили мој, и добио од Бога силу да можеш без штете по своје спасење боравити у свету међу људима, ипак брижљиво чувај срце своје од онога што будеш видео у свету. И оно што будеш радио пред људима телом, нека у томе не учествује воља; нека се душа твоја не дотакне онога чега се дотакне рука твоја; нека се срце не наслађује када уста буду јела; када ноге буду ходиле, нека се не ремети унутрашњи мир; све што се чини споља, нека се не осећа унутра; и ум твој нека остане спокојан. Ја се радујем спасењу твоме, само се ти моли Богу за мене, да нас у будућем веку не раздвоји.

Не бој се, мили мој брате Јоване, - одговори му на то Симеон, - јер што хоћу да радим, хоћу не по својој вољи него по Божјем наређењу, и да је дело моје угодно Богу познађеш по томе, што ћу пред своју смрт доћи к теби поздравити се с тобом и позвати те за собом, и ти ћеш после не много дана доћи код мене.

После оваквог разговора они обојица стадоше на молитву, и дуго се молише са многим сузама. Затим се загрлише и целиваше један другог у уста и груди, и отпусти Јован Симеона, испраћајући га далеко, јер му се није хтело да се одвоји од њега. И сваки пут када му Симеон говораше: "Брате Јоване, врати се већ!" ове речи беху за њега као оштар мач који одваја душу од тела. На крају крајева, целивавши један другог они се растадоше: Симеон оде у свет, а Јован се врати у пустињу, лијући сузе из очију.

Изишав из пустиње, блажени Симеон крену у свети град Јерусалим, јер је силно желео да види света места која толико година видео није. Када стиже до свете Голготе, проведе тамо три дана, улазећи и поклањајући се чесном и животворном Крсту и светом гробу Господњем. И усрдно се мољаше Богу, да дела његова сакрије од људи док се не престави из овога света, да би на тај начин избегао ташту славу и гордост, која и анђеле упропасти и збаци с неба, него да га сви сматрају за безумног и лудог. И доби што је молио, јер Господ слуша молитве истинских слугу Својих и пази на молбе њихове.

И после тога колика чудеса овај угодник Божји чињаше: ђаволе изгоњаше, будућност предсказиваше, све болести исцељиваше, од напрасне смрти избављаше, неверне к вери привођаше, грешне на покајање упућиваше, па ипак људи не могаху сазнати светост његову, пошто је Бог скриваше од њих, те га сви до саме смрти његове сматраху за лудог и бесомучног. А и он сам умео је да чудесна дела своја, благодаћу Божјом чињена, скрива привидним лудилом, као што ће се видети из даљег излагања.

Нека се нико не саблазни читајући о неким необичним и смешним поступцима, које свети Симеон чињаше у свом претворном лудилу, ругајући се сујетном и гордељивом свету, него нека сваки размисли о апостолским речима: Ко хоће да је мудар на овоме свету, нека буде луд. Ми смо луди Христа ради. Лудост Божија је мудрија од људи (1 Кор. 3, 18; 4, 10; 1, 25). Из Јерусалима преподобни Симеон крену у град Емесу, и тамо отпоче своје лудило Христа ради: јер приближавајући се граду он угледа на ђубришту липсалог пса, па скиде свој појас, веза пса за ногу, одвуче га у град брзо прошавши кроз капију, и вуцијаше га по улицама. На то се сабра много деце, која трчаху за њим и викаху: "Монах јуродиви, монах сулуди!" И бацаху се камењем на њега, и бијаху га штаповима.

Сутрадан у недељу преподобни Симеон уђе у цркву у почетку литургије, са орасима у недрима. Најпре он стаде гасити свеће; а када покушаше да га истерају, он устрча на амвон, па се стаде орасима бацати на жене, и једва га са великом муком истераше из цркве. А он бежећи пообара хлебове продавцима хлеба, те га они тако силно избише да он једва остаде жив. - После тога један човек, пиљар по занимању, присталица Севирове јереси, угледавши овог блаженог старца, а не знајући за његово јуродство, рече му: Зашто се скиташ, старче? Хајде код мене, па продавај сочиво, пасуљ, хељду и остало поврће. - Он одмах пристаде, и севши у дућанчићу тога човека стаде бесплатно раздавати робу ништима који долажаху, а и сам једе, јер већ читаву недељу не беше јео. И када све раздаде, а ништа не наплати, онај га човек силно изби, почупа му браду, па најури из своје куће. Али старац не оде већ седе крај његових врата. После једног часа старац чу пиљареву жену где тражи жара да окади кућу, па отрча к пећи, и не нашавши ватраљ узе жар у шаке и однесе газдарици да метне тамњан и окади. Угледавши то, жена се препаде и викну на њега: Шта то радиш? Зашто руке своје гориш? - А он метнувши жар на своју хаљину рече: Ако ти није по вољи да рукама покадим, онда ћу то учинити хаљином. - И ставивши тамњан на хаљину кађаше док се жар не угаси. Видећи да му руке и хаљина не бише повређени од огња, жена и муж се веома удивише, па се потом присајединише светој васељенској Цркви, а старца стадоше поштовати као свеца. Но он побеже из њихове куће и не врати се док то чудо не пређе у заборав.


Када преподобни изиграваше луду по граду, један крчмар га узе код себе и држаше га као слугу. Беше крчмар сурове нарави и немилосрдан и ретко кад даваше старцу хране, ма да много зарађиваше због њега, јер су грађани подсмевајући се говорили: "Хајдемо да пијемо у крчми, где је јуродиви!" јер старац својом сулудошћу весељаше пијаче. Једном допузи змија, пи вино из суда, па испустивши отров у вино оде. У то време никога не беше у крчми, и јуродиви беше напољу, кревељећи се усред народа и играјући уз бубањ. А кад мало касније уђе у крчму, он угледа над судом исписану једну реч, коју нико други не виђаше, и то реч: "смрт". Старац разумеде шта се догодило, узе дрво и разби суд пун вина, и вино се проли. У том тренутку наиђе крчмар, па видевши старца где разби суд, дохвати исто дрво и би старца без милости док се сам не умори, и истера га из куће.

Сутрадан старац опет дође у крчму и као да се кријаше од свога газде. И змија се понова довуче и стаде пити вино из другог суда. Угледавши то, крчмар дограби дрво, и желећи да убије змију он удари у суд, али змија побеже, а суд се разби и вино се просу; па не само суд, него се поразбијаше и чаше што стајаху близу њега. Старац пак, стојећи позади, викну: Видиш, не само ја луд разбијам судове него и ти исто радиш.

Тада крчмар, схвативши да је Симеон разбио јуче суд са вином због змијиног отрова, раскаја се што је немилосрдно избио невиног Симеона, и стаде га уважавати као свеца. А старац, не желећи себи уважавање већ бешчешће и поругу, и изгледом лудака мудро скривајући своје свето ангелско у телу живљење, учини овакву ствар: једнога дана када се крчмарева жена одмараше сама у својој соби, а муж њен продаваше вино, старац дође код ње и стаде се свлачити као да хоће да легне поред ње. Видећи то, жена се развика, те муж њен дотрча и она му рече: Отерај ову проклету луду, јер хоће да ме напастује.

Крчмар ишамара старца, па га истера напоље на мраз, јер беше велика хладноћа и киша. И сеђаше старац напољу, трпећи хладноћу у једној ветој подераној одећи. Од тога времена не само сам крчмар га не сматраше за свеца него и другима који говораху да Симеон јуродствује Христа ради, он са заклетвом тврђаше: Он је заиста бесомучан и луд, а усто и блудник, јер је жену моју хтео да напаствује; он и месо једе и друге ружне ствари чини, као да нема Бога.

Преподобни је заиста, да би сакрио своје пошћење, много пута после седмодневног неједења јео месо пред свима нарочито ради тога, да би га сви сматрали не само за лудака него и за грешника. Да би што више показао своје тобожње лудило, он одбациваше људски стид и много пута хођаше по тргу го као бестелесан, он - истински подражатељ Бестелесних. Ђакон који је служио при цркви у том граду, по имену Јован, човек врлински и богоугодан, потпуно је знао Симеоново претворно јуродство Христа ради. Видевши једном да је старац веома изнемогао телом нешто од дугог неједења, нешто од тешког подвига јуродствовања, и желећи да га као у шали окупа, ђакон га упита: Лудо, хоћеш ли у купатило да се окупаш? - А он се насмеја и рече: Хоћу, хоћу, - И одмах скиде са себе своју пртену рубину, сави је и метну себи на главу. И рече му ђакон: Обуци се, брате, јер ако наг идеш, онда ја нећу ићи с тобом. - Старац му одговори: Ја похитах с овом ствари; ако нећеш да идеш са мном, онда ћу ја пожурити испред тебе. - Рекавши то он потрча напред. А беху два купатила: једно мушко, друго женско. Он промину мушко и пође ка женском. Достигавши га, ђакон викну: Стани, лудо, не иди тамо, јер је то женско купатило. - Обрнувши се к њему Симеон рече: То је свеједно, и тамо је топла и хладна вода, и овамо је топла и хладна вода, више од тога нема ништа ни тамо ни овамо. - Рекавши то, он отрча напред и уђе наг у купатило међу жене. Оне одмах све полетеше на њега, бише га и избацише напоље.

После тога ђакон насамо упита светог Симеона: Оче, како се осећало тело твоје, када си наг ушао међу жене? - Старац одговори: Веруј ми, брате, као дрво међу дрвећем, тако и ја тада бејах међу њима, нити осећах да имам тело, нити помишљах да к телима уђох, него сав ум мој беше у делу Божјем.

Такво бестрашће свог умртвљеног тела откри блажени томе ђакону, од кога не скриваше васцело житије своје, видећи у њему истинитог слугу Божјег. И беше међу њима пријатељска љубав у Христу и знађаху они један другоме богоугодна дела.

Преподобни Симеон упражњаваше јуродство спасавајући не себе једнога него и друге, јер многе грешнике привођаше к покајању, поучавајући их речима и делима. Један младић паде у грех прељубочинства, и одмах по казни Божјој би предат Сатани на мучење тела (1 Кор. 5, 5), и мучаше га нечисти дух. Угледавши то, старац удари младића по образу и рече му на уво: "Не чини прељубу". И тог тренутка изиђе бес, и младић постаде здрав. А када питаху младића како се исцели, он казиваше: "Видех старца са дрвеним крстом у руци, он одагна од мене страшног црног пса бијући га крстом, и ја постадох здрав". Младић не могаше открити да га Симеон јуродиви исцели, јер му Бог задржаваше језик све до престављења Симеонова.

Бејаше један глумац по имену Псифас, који на трговима извођаше смешне игре. Када једном он обављаше свој уобичајени посао пред народом, наиђе тамо преподобни Симеон, и угледавши глумца прозре да он има неку врлину у животу свом, па желећи да га одврати од тог непријатног посла, узе врло мали каменчић и, начинивши над њим крсни знак, баци га на глумца и удари га у десну руку, и тог часа се рука глумчева осуши, и никако не могоше дознати ко је бацио камен на глумца. И оде глумац болестан и тужан. У сну пак јави му се преподобни и рече: "Ја сам те ударио каменом, и ако се не покајеш, и не закунеш ми се да се више нећеш бавити смехотворном вештином, нећеш се исцелити". Глумац му се закле Пречистом Дјевом Богородицом да се више неће бавити тим играма. И пробудивши се, он се осети здрав, и рука му беше исцељена, али не могаше именовати свога исцелитеља, већ само тврђаше да га исцели неки монах који на глави имађаше венац од палмових гранчица.


Преподобни провиђаше и будућност, и унапред објављиваше оно што другима беше непознато. У време цара Маврикија велики земљотрес разори Антиохију и поруши многе зграде у Бмеси. Но на неколико дана пре тог земљотреса старац Симеон, јуродствујући дохвати из училишта бич исплетен од ремена, па трчећи по граду удараше камене стубове којима се подржаваху зграде, и понеком стубу говораше: "Господ ти наређује, стој чврсто!" А дошавши к једноме стубу рече му: "Ти нити стој, нити падај!" И када би земљотрес, сви стубови којима светац ударајући их нареди да стоје, остадоше читави и неповређени, а други попадаше са кућама које држаху и у прах се расуше. Онај пак стуб коме старац рече: "Ти нити стој, нити падај", раздвоји се напола одозго до доле и стајаше нешто мало искривљен. Када светац удараше стубове наређујући им да стоје, људи мишљаху да он то чини у лудилу; а када угледаше те стубове где после земљотреса стоје читави и нетакнути, многи схватише да је то било пророчко предсказање јуродивога о земљотресу.

Исто тако, када је имао настати помор, светац долажаше у училиште, целиваше децу као омејући се, и свакоме говораше: "Иди, о добри мој! иди, о прекрасни мој!" Али он не целиваше сву децу већ само ону коју му благодат Божја указиваше. А учитељу говораше: "Тако ти Бога, брате, не биј ову децу коју ја целивам, јер им ваља на далек пут ићи". А учитељ исмеваше старца, и бијаше га некад сам а некад наређиваше деци да га бију; и привезиваху старца за стуб и бијаху га. Када пак, по допуштењу Божјем, наиђе помор на град, не остаде у животу ни једно од оне деце које светац целиваше него сва помреше. И тада схватише његово пророштво.

Старац имађаше обичај да залази у домове богаташа и игра јуродствујући, при чему много пута целиваше пред свима робиње њихове. Но догоди се једној робињи знаменитог грађанина да паде с неким младићем и затрудни од њега. А када се дознаде да је трудна, и њена је госпођа распитиваше с ким је сагрешила, она не хте одати свога љубавника него рече да ју је јуродиви црноризац напаствовао. Када старац по обичају дође у ту кућу, госпођа га упита: Јеси ли добро поступио Симеоне што си напаствовао моју робињу, и она је сада трудна од тебе? - Насмејавши се старац рече: Не брини сада, не брини док она не роди, па ћеш имати малог Симеона. - Од тога дана поче старац ту робињу називати својом женом, и сваки дан долажаше к њој доносећи јој чист хлеб, месо и рибе, и говораше јој: "Једи, жено моја, једи". А када робињи дође време да роди она се разболе и три дана не могаше да роди, и већ беше на самрги. Тада госпођа рече преподобноме: Помоли се, старче, Богу, јер твоја жена не може да роди. - А он, играјући и пљескајући рукама, говораше: Тако ми Исуса, тако ми Исуса, она се неће породити док не призна ко је детету отац. - Чувши то робиња, мучена порођајним мукама, признаде да је оклеветала невиног монаха и каза свога љубавника с којим је пала у грех. Тада се она породи. И стадоше старца сматрати светим, а други говораху да он по дејству Сатане чини враџбине, и стварно је луд и бесомучан.

Свети Симеон такође и тајне помисли срца људских провиђаше, што се види из следећег. Близу града беше манастир, у коме нека два оца вођаху разговор о Оригену и истраживаху због чега је такав мудрац залутао у јерес. Један тврђаше да Оригенова мудрост није од Бога него од учења и читања многих књига, а други говораше да је човеку немогуће без благодати Божије говорити и писати ствари, од којих се неке и до данас примају од православних. После дугих расправљања и неслагања, они рекоше један другоме: Чује се да Јорданска пустиња има велике свете, богомудре оце; хајдмо дакле к њима, еда бисмо тамо пронашли неког који ће решити наш спор. - После такве одлуке они одоше најпре у свети град Јерусалим, поклонише се светим местима, па кренуше у пустињу Мртвог Мора, и по промислу Божјем који не презре њихове труде обретоше преподобног Јована, пријатеља и сапосника Симеонова. У то време и Јован већ беше дошао у савршену меру светости и имађаше дар прозорљивости. Он чим угледа дошавше к њему оце рече им: Добро сте урадили, оставили сте море, да бисте захватили воде из сувог језера! - После дуге духовне беседе међу њима, када би споменут и спор о Оригену, преподобни Јован рече дошавшим оцима: Ја, оци, нисам добио од Бога дар, да бих могао расуђивати о недокучивим стварима, него идите к Симеону јуродивом који се налази у вашем граду, он ће вам одговорити на све што га будете питали. - Вративши се у свој крај, они дођоше у град Емесу и распитиваху: Где је јуродиви старац Симеон? - Неки, смејући се, рекоше им: Шта желите да чујете од безумнога, који све саблажњава и свима се руга, а нарочито срамоти монахе? - А они, не обраћајући пажњу на овакве речи, тражаху старца, и нађоше га у кући једног пиљара где се наднео над пасуљем и као медвед једе пасуљ. И одмах се један од њих саблазни и рече у себи смејући се: Заиста смо на великог мудраца дошли да погледамо! овај ће нас многоме научити! - Када му се приближише, рекоше му: Благослови, оче! - А он с гневом погледавши на њих рече: Узалуд сте дошли, и безуман је онај који вас посла к мени. - Затим уставши, силно удари по образу саблазнившег се, и раздера се: Зашто исмеваш пасуљ? Четрдесет дана је квашен; Ориген такав није јео, и зашавши у море не могаде изићи из њега и утопи се у дубини. Одлазите одавде, одлазите! јер ћете иначе бити бијени! - Они одоше дивећи се старчевој прозорљивости, јер пре њиховог питања каза им о Оригену, и спомену онога који их посла к њему, и изобличи помисао срца; но не могаху никоме причати о њему. А што рече о пасуљу да је четрдесет дана квашен, тиме означи да је толико дана он провео без хране, као што о томе касније он сам исприча своме пријатељу ђакону Јовану.

Једнога дана преподобни Симеон узе из пиљарнице свиралу и изиђе на улицу близу места, на коме се у пустој кући беше настанио нечисти дух и плашио многе који су касно пролазили туда, а понеке и повређивао. Севши тамо, светитељ извођаше на свирали молитву преподобног оца свог Никона, којој се од њега беше научио, и прогна оданде беса. Међутим бес, преобразивши се у малог страшног црнца, побеже у пиљарницу и тамо све поплаши, и све посуђе поразбија. Када се Симеон врати, угледа пиљареву жену преплашену и уцвељену, и она му исприча ово: Некакав црнац страшан и јаростан, нискога раста, ушавши брзо све нас препаде, и све посуђе поломи. - На то јој светитељ рече: Ја га послах к вама зато што се не присаједињујете Светој Цркви (а они се држаху Севирове јереси). - Жена хтеде да дохвати јуродивог и бије, али се он саже, дохвати прегршт земље и баци јој у лице, те јој очи засу земљом, довикнувши јој: Зацело ме нећеш ухватити док се не присајединиш мојој Цркви; ако се пак не хтеднеш присајединити, онда ће вам поново доћи црнац.

Рекавши то он побеже из те куће. Сутрадан опет у исто време као и јуче, бес у облику црнца уђе у исту пиљарницу и учени што и први пут. Тада се сви житељи те куће присајединише Православној Цркви.

Тако исто и један Јеврејин, хулитељ имена Христова, би обраћен ка Христу преподобним Симеоном. Јер тај Јеврејин (пошто му Бог указиваше пут ка спасењу) виде једном старца где се мије и два анђела који разговараху с њим, и разумевши да је старац угодник Божји, хтеде да објави народу оно што виде о њему, али светац му се јави у сну и запрети му да никоме не прича то што је видео. Међутим Јеврејин, изишавши сутрадан на трг и, не будући у стању да сачува тајну, хтеде да отвори уста и говори народу о Симеону, но тог тренутка стаде пред њега светитељ, додирну му уста чинећи на њима крст и учини га немим, па побеже од њега скачући и играјући усред народа, а Јеврејин остаде нем. Затим Јеврејин оде к светитељу и клањаше му се, и махањем главе показиваше му да треба да се крсти. После тога старац му се јави у сну и рече му: "Или се крсти, или остани нем". Јеврејин се онда крсти, и кад изиђе из свете крстионице језик му се тог часа одреши, и он стаде говорити славећи Бога. Тада он приведе к светом крштењу и све своје укућане.

Свети Симеон достиже толику чистоту и бестрашће да и усред жена играјући бејаше као чисто злато усред огња; и много пута бестидне жене га голицаху завлачећи руке у недра, али он остајаше као мртав телом, сличан безосећајном дрвету, пошто благодаћу Божјом беше узета од њега свака природна пожуда. Казивао је он о себи раније споменутом ђакону Јовану, говорећи: Када бејах у пустињи, и спочетка имађах велику муку од телесних страсти, и мољах се Богу са сузама да ми олакша ту борбу, јави ми се свети Никон и упита ме: Како живиш, брате? - Ја му одговорих: Жестоко страдам, оче, и ако ми ти не помогнеш, не знам шта да радим, јер тело ратује силно против мене. Осмехнувши се, старац захвати воду из свог Јордана, и изливајући ми је на стомак начини крсни знак и рече: "Ето, здрав си!" И од тога времена ја престадох осећати у себи телесну пожуду и у сну и на јави.


Ето шта о себи исприча блажени ономе ђакону. Будући бестрастан, он је без бојазни приступао женама, и као што некада на Синају купина усред огња остајаше неопаљива, тако и он међу женама. Он је долазио међу њих желећи им спасења. Понекад је говорио каквој било блудници: "Хоћеш, ли да те имам за пријатељицу? Ево даћу ти сто дуката, само не чини грех ни с ким". Говорећи то, он је блудници показивао злато које му је Бог невидљиво давао колико је он хтео. Блуднице су му, исмевајући га, обећавале да неће грешити ни с ким. Али је он захтевао од њих заклетву. И ако би се која заклела да ће остало време провести у чистоти, он јој је давао злато. Но потом, ако она не би одржала заклетву и згрешила с ким, светац је одмах то дознавао, изобличавао је, и слао на њу или неку љуту болест или беса, да је мучи док не да истинске доказе да се стварно покајала. И на тај начин светитељ спасе многе блуднице.

А када су људи почињали да преподобног Симеона сматрају за свеца, он би одмах учинио тако нешто, што је било очигледан доказ не светости него безумља. Тако, понекад је ишао храмљући, а понекад скачући; понекад је лазио по земљи и саплетао пролазнике, а понекад лежао на земљи бијући земљу ногама. О мени месеца правио се бесомучан, и падао као мучен од беса. И многе друге ствари, непријатне и ружне за очи људске, он је чинио, приказујући себе свима као лудог, да га нико не би сматрао за светог. Једном он Свету Четрдесетницу проведе без хране, а на свети Велики Четвртак изјутра он седећи на тргу јеђаше. Видећи то, пролазници говораху: "Погледајте овог безумника; он ни Велики Четвртак не поштује него рано једе". Угледавши га, ђакон Јован га упита: "За колико си купио то што једеш?" - Он одговори: "За четрдесет бакаруша", - указујући прикривено да четрдесет дана није јео.

Слушајући о таквом живљењу Симеоновом један велможа, који живљаше близу Емесе, рече у себи: "Идем да га видим, па ћу познати да ли Христа ради јуродствује, или је стварно безуман". А кад уђе у град и бејаше близу јавне куће он угледа где једна блудница носи старца на својим леђима а друга га бије кајишем, саблазни се у души и помисли: "Ко неће поверовати да овај лажни монах блудничи са тим поквареним женама?" Када велможа помисли то у себи, он беше на каменомет далеко од јуродивога; утом старац остави оне жене, дотрча к велможи, удари му шамар у лице, па разгрну одећу, показа му не стидећи се своје умртвљено тело, и скачући пред њим питаше га: Мислиш ли, несрећниче, да се ту може појавити похота? - Велможа се удиви што старац издалека сазнаде његову помисао, и увери се да је он заиста слуга Божји који добровољно јуродствује Христа ради. Али он не могаше никоме причати о томе, иако је хтео, јер му нека сила задржаваше језик све до престављења светитељева.

Бес се опет настани у једној пустој кући у граду. Приближивши се тој кући преподобни Симеон виде беса где се спремио да нападне онога који туда буде прошао улицом. Старац онда набра у недра своја ситно камење, стаде на супротну страну и бацаше се камењем на све који су туда пролазили, не дајући никоме да прође; само један пас јурну тамо, и одмах би поражен бесом, и стаде бацати пену. Тада светитељ рече људима: Сада пролазите, јер уместо човека поражен је пас.

После тога догодило се старцу да пролажаше поред једног места где врло многе девојке играху. Угледавши га, девојке му се стадоше ругати вичући: "Монах! монах! и позивајући га у своју игру. А он, желећи да казни њихову непристојност и да их оцеломудри, помоли се тајно у срцу свом Богу, те им свима искриви очи и свака гледаше разрока, а он продужи својим путем. Када девојке приметише да су постале врљаве, сетише се да је то учинио јуродиви, па потрчаше за њим плачући и запомажући: "Исправи нам, јуродиви, исправи нам очи!" јер сматраху да им он то уради магијама. Достигавши старца оне га ухватише и силом примораваху и говораху: "Одвежи што си завезао!" А он играјући рече им: "Ако која од вас хоће да се исцели, нека допусти да јој пољубим разроке очи, па ће се исцелити". Неке од њих које је Бог хтео исцелити пристадоше да им старац пољуби очи, и од пољупца његовог одмах се исцелише: јер им се очи исправише и постадоше као и раније што беху. Оне пак које се згадише на старца и не пристадоше да их пољуби, те остадоше неисцељене и плакаху. А када старац оде од њих не сувише далеко, потрчаше и оне за њим: "Причекај, јуродиви, причекај тако ти Бога, причекај, и пољуби нас!" Али старац их не слушаше. И бежаше старац, а девојке трчаху за њим. Људи који то посматраху, једни говораху: "Играју се девојке с њим", а други сматраху да су и оне појуродивиле: међутим старац говораше некима од посматрача: "Да им Бог није искривио очи, оне би блудничењем превазишле све сиријске жене; а сада неће бити такве".

Једном неколико емесиских грађана отпутоваше у Јерусалим да тамо проведу Ускрс. При повратку са Празника, један се од тих грађана одвоји и крену у пустињу да посети свете оце и удостоји се њиховог благослова и молитава. Обилазећи келије отаца он даваше милостињу од своје имовине. И њему се, по Божјем устројењу, догоди да у пустињи сретне преподобног Јована, некадањег сапосника светог Симеона, који живљаше близу Мртвога Мора и Јордана. Грађанин му се поклони просећи благослов и молитве. И рече му преподобни Јован: "Имајући у своме граду угодника Божјег Симеона, званог јуродиви, зашто ти од мене убогог просиш молитве? јер се његових молитава нуждавам не само ја него и сав свет". - И узевши тог човека преподобни Јован га уведе у своју келију, и гле, нађе се у његовој келији невидљивом руком постављена трпеза, послата од Бога, необична за пустињу: јер ту беху хлебови чисти и врући, рибе изврсне, вино добро и посуђе. И они седоше и једоше, и наситивши се благодарише Бога. После трапезе преподобни Јован узе три просфоре, такође послате Богом, даде их томе човеку рекавши: Предај ово моме брату Симеону јуродивом и реци му: "моли се за твога брата Јована".

А када овај човек, враћајући се, улажаше у град Емесу, срете га на капији града преподобни Симеон и упита га: "Је ли здрав мој брат Јован? Ниси ли појео оне три просфоре које ми он посла на благослов?" - И удиви се тај човек таквој прозорљивости. А старац га одведе у своју убогу колибу и предложи му онаку исту Богом послану трпезу, какву му у пустињи беше предложио преподобни Јован. Притом преподобни Симеон исприча томе човеку све шта су они разговарали с Јованом у пустињи, и шта су јели и пили. А када отиде од старца, тај човек се са ужасом веома дивљаше старчевој прозорљивости, али никоме није смео причати о томе, делимично стога што му је Бог забрањивао, а делимично што се стидео људи, јер је знао да му неће поверовати, пошто су сви сматрали Симеона за лудог, - њега који беше мудрији од свих људи.

Гореспоменутог ђакона Јована једном, по Божјем попуштењу, снађе оваква напаст: неки зликовци извршише ноћу убиство у граду, па узеше леш убијеног човека и убацише у ђаконово двориште. А када свану и мртваца нађоше у ђаконовом дворишту, настаде не мала узбуна; и кнез ухвативши ђакона суђаше му као убици, и не нађе се сведока о његовој невиности, и он се не могаде оправдати. Тако невини ђакон би осуђен на смрт - да буде обешен на дрвету. А када га вођаху на губилиште, он ништа друго није говорио сем: "Боже јуродивога, помози ми! Боже Симеонов, дођи ми у овај час!"

Симеон пак у то време на другом месту обављаше своје лудовање. А пошто Господу беше воља да невиног ђакона избави од такве напрасне и срамне смрти, то к старцу Симеону дође један човек и рече му: "Лудо! твој пријатељ и добротвор ђакон Јован осуђен је на смрт, и ако он умре, ти ћеш умрети од глади, јер се нико не стара о теби тако као он". И онда исприча старцу због чега је ђакон осуђен на смрт. Светац одмах оде на тајно место, где је био навикао да се у тајности моли. То место нико није знао осим ђакона Јована. Тамо, преклонивши колена, старац се стаде усрдно молити Богу за избављење ђакона од смрти И одмах се пронађоше убице, и судија посла брзе коњанике за онима што ђакона вођаху на смрт, да га као невиног пусте. И нађоше их већ на месту, на коме су имали да обесе ђакона. Пуштен, ђакон не пође својој кући већ право оде ономе месту где се свети Симеон молио, и затече га на молитви са рукама подигнутим увис, и стаде у ужасу недалеко позади светог Симеона: јер виде (као што доцније заклетвом потврђиваше) где из светитељевих уста излазе пламенови као мачеви и огњени круг около њега, и не смеде му се ђакон приближити док он не заврши молитву и огњени круг не узиђе к небу. Обазревши се, светац рече ђакону: Шта, брате Јоване, ти умало не испи чашу смрти? Него иди, моли се, благодарећи избавитеља Бога. Ово пак искушење снађе те због тога што к теби дођоше два просјака, и ти си имао шта да им даш, али им не даде, него се окрену од њих и отпусти их без ичега. Еда ли је твоје оно што дајеш? или не верујеш Рекавшем, да ће онај који Бога ради даје сиромаху примити сто пута толико у овом животу, а у будућем добиће живот вечни. Ако верујеш, онда даји! Ако ли не дајеш, онда је очигледно да не верујеш Господу.


Такве беху речи јуродивога, лудога, или боље - светога и преподобнога мужа: јер када насамо биваше са тим ђаконом Јованом, он не чињаше ништа лудо, него кротко и скрушена срца разговараше о корисним стварима; и много пута тај ђакон, слушајући душекорисне речи светитељеве, осећаше диван мирис који излажаше из његових уста.

Једне недеље изјутра, после седмодневног неједења, свети Симеон јуродствујући узе у десну руку кобасицу и метну је преко рамена као ђаконски орар, а у левој руци држаше слачицу, и умачући кобасицу у слачицу јеђаше. Онима пак који му прилажаху да га задиркују он слачицом мазаше уста. Приђе му и један прост сељак са болесним очима, и то слеп на једно око, а светац му изненада натрља очи слачицом. Сељак зајаука, јер га очи силно заболеше од љуте слачице. Јуродиви му рече: "Иди, безумниче, умиј се оцтом са белим луком, па ћеш одмах оздравити". Али овај не послуша светитеља него оде к лекарима, и још више ослепе и теже се разболе. После се покаја и зарече: "Учинићу што ми нареди јуродиви старац, па макар ми очи испрсле". И када уми очи оцтом са белим луком, тог тренутка му очи потпуно оздравише. После тога срете га свети старац негде на путу и рече му: "Ето си здрав, па више не кради козе у свога суседа". - Тако светац поучи крадљивца, знајући тајна дела човечија.

Једноме грађанину би украдено пет стотина дуката. То га веома ожалости и он стаде трагати за украденим златом. Но беше то човек веома суров према својим робовима и бијаше их немилосрдно. Једном га јуродствујући старац срете на улици и упита га: Хоћеш ли да се твоји дукати пронађу? - Да, да, хоћу! одговори овај. - А шта ћеш ми дати, упита јуродиви, ако овога часа пронађеш своје злато? - Даћу ти десет дуката, одговори овај. На то му светац рече: Нећу злато, него хоћу да ми се закунеш, да нећеш тући онога који је украо, нити уопште икога другог. - И грађанин му се закле. Тада му светитељ откри: Пекар твој украде ти дукате, али пази, немој тући њега нити икога другог.

Вративши се својој кући, овај човек нађе све као што му каза светитељ, и узе од слуге свога пекара све злато, и није га био. Потом, кад год је хтео да избије кога било од робова за неку кривицу, њему се рука уз болове кочила и он то није могао учинити. Тада он, сетивши се своје заклетве, оде к јуродивом старцу, говорећи: "Разреши заклетву, лудо, да ми рука буде слободна". А овај као не разумевајући лудираше се. И тај грађанин много пута долажаше к старцу досађујући му да му разреши заклетву. Тада му се свети старац јави у саном виђењу и рече: "Разрешићу те од заклетве, али ћу те лишити и твога злата и све ћу ти имање уништити. Зашто хоћеш да бијеш своје слуге, који ће у будућем животу ићи испред тебе?" После овог виђења тај се човек испуни страха Божијег, и према свима беше кротак.

Да због таквих чудеса људи не би откривали у њему светитеља, преподобни Симеон се прављаше луд, бесомучан, и као да по дејству беса дознаваше шта људи тајно чине. Због тога је ишао са бесомучнима као да је и сам бесомучан; и сажаљевајући их он молитвом својом изагна бесе из многих; а други бесомучници, или боље сами беси који обитаваху у људима, роптаху на њега говорећи: О, лудо! ти си пренебрегао сав свет, зашто си дошао да нам чиниш неправду? Одлази одавде, ниси ти од нас; зашто нас сву ноћ мучиш и сажижеш?

У претворном лудилу свети Симеон, пошто је Духом Светим знао све, врло многе људе изобличаваше због тајних грехова њихових: неке због нечистоте, неке због крађе, неке због гажења заклетве, свакога због греха његовог. А изобличаваше их једне насамо, друге пред другима, трећима у причама указиваше на њихова зла дела да би завирили у своју савест, а неке јавно ружаше због безакоња која су чинили. И тако сав град он задржаваше од смртних грехова, приводећи људе к свести и к покајању. Међутим многи мишљаху да он њихове тајне зна не од Бога него од беса, те га и самог сматраху за бесомучног. Због тога се неки од непокајаних грешника бојаху да му изађу пред очи, или да се сретну са њим, него бежаху од њега, да не би били изобличени.

У то време живљаше у граду једна жена врачара, чаробница, која чињаше чини и многа зла наношаше људима. Желећи да разруши њене чини, преподобни стаде често долазити к њој, тобож као пријатељ њен, и доносити јој хране, новчиће и хаљине што су му давали други. Једном јој он рече: Хоћеш ли да ти начиним такву стварчицу, коју кад будеш носила при себи нико те неће моћи урећи, нити се икакво зло приближити к теби? - А она, држећи да јуродиви зна тако нешто по дејству беса, рече: Хоћу, начини! - Он онда узе малу дашчицу и написа на њој на сирском језику ово: "Нека ти забрани Бог да више не одвраћаш од Њега људе". Написавши то, он даде дашчицу жени, да је веже себи о врату. Чим то жена уради, одмах се уништи враџбинска сила што беше при њој, и врачара не могаше никоме више нашкодити, нити коме помоћи.

Старац, идући са убогом братијом својом, приближи се к пећи у којој се правило стакло. Стакло је правио Јеврејин. Светитељ седе поред пећи и грејаше се, а Јеврејин прављаше чаше. Светитељ рече убогим пријатељима својим: Хоћете ли да вас насмејем? - Они сви окренуше очи своје према њему, желећи да виде шта ће урадити. И када Јеврејин направи једну чашу, свети Симеон је издалека осени крсним знаком, и чаша тог тренутка прсну у комаде. Јеврејин направи другу чашу, али и она прсну као и прва од крсног знака Симеоновог; тако прсну и трећа, и четврта, све до седме, - и ништи се стадоше смејати и кикотати, и испричаше Јеврејину у чему је ствар. Јеврејин се расрди, дохвати главњу и отера јуродивог бијући га и опаљујући. А јуродиви одлазећи викаше к њему: "О, нечисти! све ће ти се чаше ломити док не начиниш крст на челу свом!" - Када Јеврејин стаде понова правити чаше, оне се сломише једна за другом, њих тринаест. Видећи своју штету он, иако није желео, прекрсти чело своје и чаше се престаше ломити. Познавши силу светога крста Јеврејин оде к светој цркви и постаде хришћанин, примивши свето крштење.

У то време разболе се један од најглавнијих грађана, у чију кућу преподобни јуродивац беше навикао одлазити и играти. Када се томе грађанину болест силно погорша, он у сну имаде овакво виђење: изгледало му је као да он игра барбут са неким страшним црнцем, и то под погодбом: ако болеснику не падне три пута шестица, онда победа припада црнцу. Њега, болесника обузе сумња и велики страх. Утом се њему јави јуродиви Симеон, говорећи: "Заиста ће те овога пута победити црнац, него дај ми реч да од сада нећеш оскврнити прељубом постељу своје жене, и ја ћу бацити за тебе и нећеш бити побеђен од црнца". И закле се у том виђењу болесник светитељу да више неће чинити прељубу. Светитељ узе коцкицу и баци, и три пута испаде шестица; и оде црнац од болесника. - Пробудивши се од сна, болесник осети да му је добро. Јуродиви Симеон, по обичају, дође његовој кући и рече му: "Срећно ти три пута испаде шестица; но веруј ми, ако прекршиш заклетву своју, онај црнац ће те удавити". Рекавши то и укоривши све јуродствујући, он истрча из куће и оде.


Преподобни имађаше колибу за одмор, а нарочито за ноћне молитве, и у њој не беше ничега сем нарамак сувог грања. У тој колиби он сваку ноћ провођаше на молитви до јутрења, квасећи земљу сузама; а са наступањем дана он је исплетао себи венац од маслинових гранчица или од трава, стављао га на овоју главу, и држећи у руци гранчицу ишао по граду и викао: "Славље цару победитељу и његовом граду!" У овим речима светац је називао градом душу а царем ум који господари над страстима, као што он то објасни своме пријатељу ђакону Јовану, коме је често кришом одлазио и опширно разговарао о свима својим речима и поступцима, заклињући га да никоме ништа не прича о њему све до саме смрти његове.

На два дана пред своје престављење преподобни дође к ђакону Јовану и рече му: Данас сам ишао к милом брату моме Јовану пустињежитељу, са којим сам се у почетку одрекао света и замонашио се, и нађох га да је силно успео у врлини и потпуно угодио Богу: јер видех где носи на глави блистави венац, на коме је писало: "Венац пустињачког трпљења".

После тога преподобни Симеон рече ђакону: Видех неког славног који ми говораше: "Хајде, лудо, хајде, да примиш не један него много венаца за спасење многих душа људских". Рекавши то свети Симеон уздахну и продужи говорити: Господине ђаконе, не знам ништа такво што сам учинио, да би било достојно небеске награде. Јер јуродиви и лишени разума какву награду може добити, сем да ме забадава благодаћу својом помилује Господ мој? Но молим те, брате, да не презиреш и не прекореваш никога од ништих, особито од монаха; нека зна љубав твоја да су многи од њих очишћени злопаћењем и као сунце сијају пред Богом. Такође и међу простим људима, који живе по селима и раде земљу, проводе живот у незлобивости и простоти срца, никога не грде нити вређају, него од труда руку својих у зноју лица једу хлеб свој, - међу таквима има много великих светитеља: јер сам их виђао где долазе у град и причешћују се Тела и Крви Христове и сијају као чисто злато. Све што ти говорим, господине мој, не мисли да ти из сујете говорим, него ме љубав твоја присили да не сакријем од тебе лењост кукавног живота мог. Знај пак, да ће Господ и тебе узети скоро одавде. Стога се побрини, колико имаш моћи, о својој души, да би узмогао без тешкоћа проћи ваздушне духове и избегнути опаке руке кнеза таме. Зна Господ Бог мој да и ја имам велику тугу и велики страх док не прођем она страшна места, на којима се подробно испитују сва људска дела и речи. Зато те молим, чедо и брате мој Јоване, старај се на све могуће начине да будеш милосрдан: јер у онај ужасни час милосрђе нам може помоћи више него друге врлине, као што је писано: Благо ономе који разуме ништег и убогог! Господ ће га избавити у зли дан (Пс. 40, 2). А пази и на ово: не приступај к божанственој служби имајући гнев на кога, да греси твоји не увреде долазак Светога Духа.

Проговоривши са чесним ђаконом о томе и о многом другом, преподобни Симеон моли ђакона да кроз два дана наврати у његову колибу. И отишавши од њега, он се више не појављиваше у граду, него остаде безизлазно у колиби до последњег тренутка земаљског живота свог. А какав би његов свршетак, нико не зна до једини Бог и анђели Његови: јер они обично присуствују кончини ништих, потпуно остављених од људи, као што су присуствовали Лазару када је умирао на ђубришту, о чему се у Еванђељу каже: када умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Аврамово (Лк. 16, 22). Нема дакле сумње да ти исти свети анђели предстадоше у час блажене кончине и преподобном Симеону, који беше сиромашан духом и стварима, и кротко одвојивши праведну душу од чистога тела, однесоше је у небеске обитељи радосно певајући.

Пошто прође два дана, неки од оних просјака који беху у пријатељству са светим Симеоном, не видећи га за то време, питаху се између себе: да није болестан јуродиви? И дођоше у његову колибу, и нађоше га где лежи мртав под сувим грањем, и рекоше: "Гле, он је јуродствовао за живота, па је и после смрти остао такав: јер није легао на суво грање, него је скончао под њим". - И двојица од њих узеше тело његово без умивања, без уобичајеног опела, без свећа и тамњана, и понесоше да то чесно тело сахране на месту где сахрањују странце. Када светитеља проношаху поред куће оног новокрштеног хришћанина, Јеврејина стаклара, он чу мноштво певача који најпријатнијим гласовима певаху неисказане песме, извири на прозор и не виде никога осим два човека што ношаху тело јуродивога да сахране, али гласови невидљивих певача не престајаху. То анђели Божји певаху, и тај хришћанин осети диван мирис који испуњаваше ваздух, и рече: "Благо теби, јуродиви, јер, не имајући људе који би ти певали опело, ти имаш Небеске Силе, које ти песмама одају поштовање и рајским те мирисима каде". И одмах се придружи тој двојици човека, и носи са њима то свето тело, и својим га рукама сахрани међу гробовима странаца и просјака, и причаше свима како чу анђелско појање над покојником са неизразивим миомиром.

Међутим ђакон Јован, дошавши у колибу преподобнога и не нашавши га у њој, свуда га брижљиво тражаше. А када затим дознаде да је свети Симеон умро и већ сахрањен, он горко плака. И оде на његов гроб, са намером да узме одатле тело, његово и чесно га сахрани на почасном месту. Но када отворише гроб, не нађоше светитељево тело: јер Господ са светим анђелима Својим беше га пренео на непознато за људе место. Тада сви житељи града Емесе, као пробудивши се из сна, стадоше се присећати и причати један другоме чудесна дела угодника Божјег, и пророчанства, и многострадално житије његово. Тек тада схватише да јуродиви није био луд већ мудрији од свих мудраца овога века, и да је он, кога су сматрали за грешника, био праведан и преподобан и да је под видом јуродства и грешности скривао од људи своје богомудро и богоугодно живљење.

Такво беше житије и такви подвизи овог чудесног Симеона, јуродствовашег Христа ради, који као некада Лот, живећи међу Содомљанима, не окаља себе њиховим гресима; тако и овај нови Лот, живећи усред света, не повреди себе страстима света. Преподобни Симеон сконча двадесет првог јула, а за њим и његов сапосник у Јорданској пустињи, преподобни Јован, упокоји се блаженом кончином. И као што обојица заједно на земљи почеше служити Господу, тако и на небу заједно предстадоше престолу Божију. Живот обојице њих би светим нелажним устима Симеоновим испричан ђакону цркве Емеске Јовану; а овај ђакон то верно и тачно исприча великоме међу оцима светом Леонтију, епископу Кипарског Неапоља; он пак то записа на корист оних који читају и оних који слушају, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног, сада и увек и кроза све векове. Амин.





НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal