Празновати спомен Светих, апостолска је заповест; а описивати њихове животе и подвиге ради свеопште користи, заиста је похвално и спасоносно. Због тога нам се прохте да макар укратко опишемо и живот блажене Атанасије, да се у току времена не би заборавиле добре ствари, и тако људи били лишени онога што је корисно за душу. Ова славна жена, чије име значи бесмртност, рођена је на острву Егини, од родитеља богатих и благородних: од оца Никите и мајке Ирине. Одгајена од побожних родитеља, она постаде благопријатан сасуд Светога Духа. У седмој години својој она за кратко време изучи Псалтир. Много је волела књигу, и усрдно је изучавала Свето Писмо. Једнога дана кад је платно ткала она виде сјајну звезду где силази с неба к њој, дође до њених прсију и сву је обасја; и чим се приближи њеним прсима, одмах постаде невидљива. Од тога часа блажена девојчица се просвети душом, и поче мрзети сујету овога света, и жељаше да иде у манастир. Али се родитељи њени силно успротивише томе, и силом је удадоше преко њене воље. Но она поживе са мужем само шеснаест дана, и изненада обудове. Јер Маври ударише на њихову земљу, и муж Атанасијин мораде у рат, у коме погибе од мача варвара.

После погибије свога мужа Атанасија опет пригрли своју пређашњу намеру, да иде у манастир. Али пре но што она то оствари, изненада стиже царева наредба да се девојке и младе удовице удају за његове копљанике. И родитељи опет примораше Атанасију да се по други пут уда. Но и после тога она се труђаше око свога спасења. упражњавајући ревносно псалмопјеније и приљежно читање светих књига. Њу никакве сласти овога света нису могле привући, нити брига о привременом благу захватити. Украшена кротошћу и смерношћу, она је свештено сијала, и сви су је домаћи веома волели а суседи хвалили, знајући њену врлину. У давању милостиње била је толико усрдна да, иако је њен дом био пун препун сваковрсних блага, ипак јој све то није било довољно за раздавање. Све иноке и странце који су њеном дому долазили, она је чесно примала и гостољубиво дочекивала. Удовицама, сиротама и свима невољнима она је обилно давала што им је било потребно за живот. Једном за време глади она је прехранила не само једноверне него и неверне. Јер испуњаваше реч Господњу која каже: Будите милостиви као што је и Отац ваш небески милостив, јер Он заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима (Лк. 6, 36; Мт. 5, 45). И она даваше невољнима не само храну него и одећу и друге потребне ствари. А у недељне и празничне дане она је с љубављу призивала к себи своје сусетке и читала им Свето Писмо. И отвараше им ум за Господњи страх и љубав, и побуђиваше их на врлину. Тако напредујући у божанским стварима, и украшавајући себе добрим делима као цвећем, она после неколико година усаветова свога мужа да се одрекне света и приступи светом монашком животу. Упућиван својом блаженом супругом, он би добар монах, и поживе свето, и упокоји се у Господу.

Блажена Атанасија, поставши слободна, сва се посвети Богу. Тада се окупише око ње и друге побожне жене, које су имале исту намеру и духом гореле. И Атанасија, раздавши све своје имање ништима, убрзо са свима тим женама напусти живот у свету и оде у једно повучено и забачено место. Тамо стадоше водити безмолвно житије, житије молитвеног испосничког тиховања и бише пострижене од једног светог старца. А после три-четири године блажена Атанасија, иако се много одупирала, би приморана да прими старешинство над тим женама. Оне су је називале игуманијом, а она је себе сматрала за најпоследњу, држећи заповест Господњу: Који хоће да буде међу вама највећи, нека вам буде слуга (Мт. 20, 26.27). Али која реч и који језик може изразити висину њеног смирења? Иако је била игуманија, она никада није допустила да је иједна сестра послужи, или воду јој на руке излије, говорећи за себе да је недостојна и да борави с њима, акамоли да је нека служи. Уздржање њено беше велико: узимала је храну само једном на дан, и то мало јечменог хлеба и воде увече; а само на Божић и Ускрс кушала је уље и рибу. Уз Часни Пост, и уз остале постове, узимала је храну једном у два дана, и то не хлеб већ мало дивљег зеља, а воду у дане поста уопште није пила. Постеља њена беше камење на земљи поређано, и једном суром одрпаном поњавом покривено. Одмарајући се на њој, она је сваке ноћи давидски постељу своју сузама квасила. Горећи у срцу божанском љубављу, из њених очију су се сузе потоцима лиле за време псалмопјенија и молитве. На телу је носила врло суру власеницу, а преко ње одећу од овчије коже. Спавала је мало, а већи део ноћи проводила свагда у усрдним молитвама Богу и у богоразмишљању; у току пак дана појала је псалме Давидове понекад сама, понекад заједно са осталима. Трудила се да јој ни један тренутак не прође без молитве, или да јој уста буду без славословљења Бога. По речи Давида: Благосиљам Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 2). Откако ступи у манастир, она уздржања ради не окуси воће до саме кончине своје. Многе је јаде видела старешинујући над сестрама и старајући се о њима. Смерна и кротка, она никада не изговори оштру или прекорну реч, нити из уста њених изиђе погрдна реч ни према коме: ни према маломе, ни према великоме, ни према робу, ни према слободњаку, иако много пута њена наређења нису била испуњена. Све је то она подносила кротке душе и блага срца, свагда имајући у виду будућу награду.

После четири године свога старешинства блажена Атанасија се договори са сестрама да се преселе на друго, усамљеније и безмолвније место, где би могле боље служити Богу у ћутању. По Божјем упутству оне нађоше једног старог инока Матеја, јеромонаха и игумана, човека ваистину божанственог и светог. Схвативши добро њихову намеру, он им показа такво место на истом острву Егини, на једној гори, где се налазила црква светог првомученика Стефана. Када преподобна Атанасија дође и виде то место, она рече: Ја сам ово место давно видела очима ума свог, и држим да ћемо остало време живота свога овде провести и умрети. А преподобни Матеј, са благословом епископа те области, устроји поред цркве светог Стефана обиталиште за блажену Атанасију и њене сестре.

Треба сада нешто рећи и о блаженом житију Матејевом. Овај преподобни отац упражњаваше велики подвиг: сваке ноћи прочитавао је цео Псалтир с молитвама. А кад је морао да се одмори спавањем, он не би легао, већ би седећи мало одспавао. И у њега беше тако велико умилење, да су се из његових очију непрестано лиле сузе кад је појао псалме и молио се или служио свету литургију. И који год би га видео, велику је корист духовну добијао. Стално је носио од одеће једну суру власеницу. Он тело своје изможди неизмерним уздржањем и умртвљењем. Но нарочиту је љубав и усрђе имао према љубљеном ученику Христовом, светом еванђелисту Јовану Богослову. Једне године о празнику овог светог Еванђелиста пред сам почетак свете литургије он рече једноме од саслужитеља: О каква би то била срећа, сада у Ефесу бити и светог апостола Јована видети. Рекавши то, грунуше му сузе из очију, и он од срца уздахну. И догоди се чудесна ствар: он угледа светог Јована Богослова у олтару где крај светог престола стоји. И то виде не само он, него и друга два саслужитеља. И стајаше свети Јован од почетка божанствене литургије па све до отпуста. А то испуни срце блаженог Матеја толиком сладошћу и радосним умилењем, да он три дана не могаде ништа окусити. - Једном приликом доведоше преподобном Матеју човека потпуно узета; он се сажали на њега, скиде са себе мантију, метну је болеснику на раме, и овај тог часа оздрави. Други један човек имађаше лице искривљено, и кад преподобни додирну својом руком то лице творећи крсни знак на њему, лице се одмах исправи и доби свој првобитни облик. Опет, старица нека, коју је мучио нечисти дух, дође к светоме, и он је молитвама својим ослободи од нечистог духа. Исто тако и једна монахиња, која је такође патила од нечистог духа, би исцељена молитвама светитељевим. Но овај угодник Божји и чудотворац, по неиспитаном промислу Божјем, утопи се у мору при једном бродолому. Јер кад је једном путовао лађом у Цариград, лађа потону у мору и сви се подавише који беху на њој. Тако острво Егина би лишено чесних моштију преподобног оца, од којих би болесници добијали исцељење. После њега настаде други јеромонах и игуман Игњатије. По богоугодном животу и даровима од Бога он беше сличан преподобном Матеју; и поживевши свето, он сконча у миру, а гроб његов изгоњаше демоне и исцељиваше болеснике. - Но време је да се вратимо на повест о преподобној Атанасији.

Веома смирена и кротка, блажена Атанасија се стално мољаше Богу, и често гледајући к небу, она се ужасом и дивљењем испуњаваше, јер је виђала облак који је сијао као сунце, и усред облака неког дивног човека који се блистао великом красотом. Она је то често виђала, и питала се: Ко оном човеку даде толику красоту? која ли га врлина учини тако светлим и дивним? Док је она тако размишљала у себи, причу јој се глас који јој говораше: Човеку, коме се дивиш, онаку красоту даде смирење с кротошћу. Буди сигурна, да ћеш и ти тако просијати за смирење и кротост.

Имајући то виђење сваки дан, блажена Атанасија украшаваше себе као нико други тим двема врлинама: смирењем и кротошћу. У њој не беше ни трага од гнева и величања. А да је узишла и на врх осталих врлина, очигледно је из тога што је чистим оком срца могла гледати небеска виђења. Усто је Бог обдари и чудотворством. Тако, једном приликом док је била погружена у богоразмишљање дође к њој неки човек са тешко болесним очима и замоли је да се помоли за њега Богу. А она, смиравајући себе и као тешећи болесника, рече му: И ја исто тако патим од очију; трпи дакле, и Бог ће ти помоћи. Али болесник не хте да иде, већ са вером мољаше за исцељење. Тада блажена, метнувши руку своју на његове очи, рече: Господ наш Исус Христос, који је исцелио слепог од рођења, нека ти, брате, да потпуно исцељење. И тог часа човеку потпуно оздравише очи.

Слава преподобне Атанасије пронесе се у целом том крају, и многи се болесници стицаху у њен манастир и добијаху исцељење њеним богопријатним молитвама. Покрај цркве светог Стефана преподобна подиже још три цркве: једну у име Пресвете Богородице, другу у име светог Јована Претече, и трећу у име светог Николаја Чудотворца. Но највише украси цркву Пресвете Богородице. Средства за подизање и украшавање цркава добијала је од својих христољубивих поштовалаца. Али пошто су је људи славили и поштовали, и посетиоци јој досађивали, она због тога стаде много туговати, и размишљаше где би се сакрила. Затим узе са собом две сестре, Марину и Евпраксију, и тајно побеже у Цариград. И тамо у једном женском манастиру проведе седам година. Али много туговаше за својом љубљеном црквом Пресвете Богородице, што у своме манастиру подиже, и много пута са сузама говораше: Због људског досађивања и указивања таштег поштовања ја прогнах себе из цркве Владарке моје Пресвете Дјеве Богородице; избегавајући сујетну славу, ја напустих дивни дом Пресвете Богородице, и седим овде као туђинка.

Али се преподобна ни тамо не могаде сакрити. Бог који прославља слуге Своје учини те она стаде изгонити демоне и исцељивати болести. И дознаше за њу сестре њене из манастира на острву Егини, дођоше к њој молећи је да се врати с њима у свој манастир. Осим тога и неко божанско виђење определи је да се врати у свој манастир. И рече својим љубљеним сестрама, Марини и Евпраксији: Време је да се вратимо у своје место, јер у виђењу видех цркву Пресвете Богомајке отворену, и нама се наређиваше да уђемо у њу.

И тако оде са сестрама из Цариграда, и дође на острво Егину у свој манастир. Но после неколико дана она се тешко разболе, и на дванаест дана раније сазнаде за своју смрт. Јер виде где јој дођоше два човека у бело обучена, пружише јој неку исписану хартију, и рекоше: Ето слобода твоја; узми је и радуј се! - Дошавши к себи после тог виђења, њој би јасно да јој је исход близу. И проведе дванаест дана у непрекидном богоразмишљању и молитви, и за то време не окуси ни хране ни пића. А присутним сестрама ништа друго не говораше до ово: Појте, сестре моје, појте, и славите Бога свагда, да би се смиловао гресима нашим! - А кад настаде дванаести дан, преподобна рече сестрама: Помозите ми изнемоглој, идите у цркву и довршите Псалтир, јер ја већ нисам у стању да га довршим, пошто ме сасвим издаде снага моја. А оне је плачући упиташе: До ког си псалма дошла, да бисмо знале одакле да почнемо? Она им тихо одговори: Деведесети псалам ми је у устима, и већ више не могу. Сестре онда одоше у цркву и довршише остале псалме. Затим изишавши, падоше на лица своја пред одром њеним, и плач велики учинише молећи од ње последње молитве. А она, пошто се помоли за све, загрли својим чесним рукама Марину и Евпраксију, говорећи: Сестре моје миле, ето данас се растајемо, али ће нас Бог опет саставити у оном свету. Нека вам Господ да мир љубави и један ум, и нека вас обаспе сваким благом Својим!

Када то изрече, лице њено засија као сунце, те се сви присутни запрепастише и удивише. А уочи Успенија Пресвете Богородице, блажена рече сестрама: Пазите да што не пропустите о празнику. Нека и богослужење буде како ваља, и угостите ниште и убоге. А после свете литургије предајте земљи моје убого тело- Рекавши то, и загрливши две споменуте сестре, она се упокоји у Господу, као да је заспала. Јер као жива, она сама и очи заклопи и уста затвори. А сестре, припадајући светом телу њеном, плакаху што остадоше сирочад, и нарицаху: Куда одлазиш сада, о света мати наша? Зар нас сирочиће остављаш, одлазећи са очију наших? Где ћемо одсад видети ангелолико лице твоје? Где ћемо чути глас твој који је радовао срца наша и упућивао нас на добра дела? Угаси се свећа наше добре наде. Ти сада спаваш, а ми од туге за тобом умиремо. Нећеш одсада с нама појати, читати, молити се, разговарати и радити, јер те Господ изабра и узе у своје бесмртне вечне обитељи. - Тако су сестре дуго плакале и нарицале за њом. Онда опремише свето тело њено.

Упокоји се у Господу преподобна Атанасија четрнаестог августа, уочи Успенија Пресвете Богородице, а на сам празник после свете литургије би чесно погребена уз неутешно ридање сестара, године 860. А нова игуманија дан и ноћ не одлажаше од њеног гроба плачући. И јави јој се у сну у виђењу света Атанасија, говорећи јој: Насигурно знај, да ћу по истеку четрдесет дана од мог престављења примити од Бога оно што ми је уготовио. - Игуманија се прену од сна, и беше у недоумици шта значи ово виђење и речи преподобне. А кад прође четрдесети дан, сестре заборавише, као што то често бива, да учине прописани помен, мислећи да ће се тек кроз два дана навршити четрдесет дана. И то вече опет се светитељка јави игуманији, говорећи јој: Зашто пренебрегосте мој четрдесети дан, те не спремисте оно што је потребно за помен, ни за милостињу сиротињи, ни за угошћење гостију? - Тргнувши се из сна, игуманија тачно изброја дане, и виде да је то вече - вече четрдесет дана у који је требало одржати парастос.

Сутрадан за време Божје службе и парастоса, две инокиње, хоровође двају црквених хора, којима Бог отвори душевне очи, видеше дивно виђење у цркви: нека два човека врло чесна изгледа, обучени у пресветле ризе, уђоше у цркву водећи између себе преподобну Атанасију, коју поставише пред светим олтарем. Ту је обукоше у царску порфиру, украшену драгим камењем и скупоценим бисерима, ставише јој на главу царску круну, на којој беше крст спреда и позади, дадоше јој у десну руку златан жезал, такође украшен драгим камењем, па је онда узеше под руку и кроз царске двери уведоше у свети олтар.

У Прологу пише за њу још и то, да је она, одлазећи ка Господу, заповедила сестрама да до четрдесетог дана сваки дан постављају трпезу за сиромахе. Оне тако чињаху до седмице, али отада престадоше. И јави им се светитељка са два Анђела, говорећи: Зашто преступисте заповест моју? Знајте ово: милостиње које се чине за душу до четрдесетог дана, и храњење гладних, и свештеничке молитве, умилостивљују Бога, те душе преминулих, ако су грешне, добијају од Господа отпуштење грехова својих, а ако су праведне, онда они који чине помен обогатиће се чињењем тих добара. - Рекавши то, светитељка забоде жезал свој у земљу, и постаде невидљива. А кад сестре ујутру устадоше, видеше где је жезал њен процветао. И прославише Бога Творца.

А кад се наврши година по престављењу преподобне Атанасије и наста дан светог спомена њеног, дођоше, пише о томе Метафраст, два свештена мужа и доведоше на гроб светитељкин једну жену која је патила од многих злих духова. Они дигоше плочу са гроба, откопаше земљу, извадише ковчег са моштима преподобне Атанасије, и зли дуси одмах побегоше од бесомучне жене, и она постаде здрава. А диван и јак мирис разли се од ковчега, и они угледаше где из ковчега капље миро. И када отворише ковчег, видеше преподобну као да је тог тренутка заспала: лепотом је блистало њено лице, усне и обрве, тело је било меко, руке гипке, и свето тело њено потпуно цело, трулеж га се ни коснула није, и точило је из себе миро.

Видевши то, сви присутни плакаху од радости. Онда она два свештена мужа затворише ковчег, и решише да свете мошти преподобне Атанасије не ставе у земљу него да их отворено положе у цркви. Тако и урадише. Затим направише нов ковчег, и у њега пренеше чесне мошти. Потом инокиње скидоше са моштију светитељкиних стару власеницу и хтедоше их обући у свилену, али им се не даде да то учине, пошто света Атанасија није то желела: држала је чврсто руке на грудима, бранећи се као да је жива и не хотећи свилене хаљине. Тако и по смрти показа да воли сиромаштво. А једна од тих инокиња, врлинска и сасуд Светога Духа, преклони колена своја и стаде се као живој молити светитељки, говорећи јој: Као што си, госпођо наша, живећи с нама показивала у свему савршено послушање, пристани да те обучемо у ову скромну одећу што смо донеле. - Пошто се девица тако помоли, преподобна је Атанасија као жива послуша. И, о чуда! она се подиже и седе, и пружи руке своје да је обуку. А кад је обукоше, она опет леже у ковчегу.

Од светих моштију њених биваху многа чудеса, јер се њеним молитвама исцељиваху од најразноврснијих болести и демони се изгоњаху из људи. Да се подробно опишу сва њена чудеса, требало би много времена. За духовну корист доста је и оволико. А ти, о блажена госпођо! почаствована именом бесмртности, сажитељко божанствених Анђела, Атанасијо, ти си Христа ради осиротела, али се и божанским дарима обогатила; ти си свагда плакала, али си бесконачну утеху добила; ти си се кротошћу украсила, и земљу си кротких наследила; ти си у глади и жеђи привремени живот провела, али си се вечном сладошћу наситила; ти си била милостива према ништима, и Бог је излио на тебе богату милост Своју; ради чистоте срца свога ти си при-мила у себе светлост Духа Светога, и имајући мир у души својој ти си начинила себе храмом Светога Духа, и била си на земљи ризница свих добрих дела, због чега си и удостојена на небу неисказане светлости; ти си се настанила међу Светима и веселиш се са Праведницима, помени и нас који славимо твоје врлинско житије и с духовном радошћу прослављамо твој спомен. Погледај на наш живот, потресан житејским валима, да бисмо, проживевши добро твојим молитвама, избегли замке ђаволске, и удостојили се с тобом вечних блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal