За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару. Намесник га упита: А ког си цара постао војник? Светитељ одговори: Цара који створи небо и земљу. По томе намесник познаде да је Теодор хришћанин, па га упита: Нећеш ли да принесеш жртву боговима нашим? Светитељ одговори: Ја никада нечистим демонима не принесох жртву, нити ћу принети.

Тада намесник нареди да га бију. И пошто га силно избише, опет га доведоше пред намесника, и овај га упита. Јеси ди се већ уразумио, и хоћеш ли нам одговарати питомије, и поклонити се боговима? Светитељ му одговори: Када би ти познао Бога Творца, ти би сам зажелео да Му се поклониш.

Онда намесник нареди да се наложи велика ватра, на њу стави велики тигањ, у њега положи го мученик, па растопи много смоле, сумпора и воска, и том врелом смесом полива мученик. Када се то рађаше, изненада Бог учини дивно чудо: настаде силна тутњава и земљотрес, земља се раседе онде где бејаше ватра и тигањ, из земље провре вода те угаси ватру и расхлади тигањ, а свети мученик устаде потпуно читав и здрав, и рече намеснику: Ето видиш, ово није дело моје силе него Христа Бога мог, коме служим; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи ватру и опет ужежи тигањ, положи на њега у име богова твојих једног од војника твојих, па ћеш онда познати силу њихову и свемоћ Бога мог.

Када то чуше присутни војници, рекоше намеснику: Не, господине, не чини то с нама, него учини то са жрецем богова, јер ће тигањ послушати и жреца као што послуша Теодора, и неће га опалити као што не опали овога. - Намесник одмах нареди да му позову жреца, и упита га: Како се зовеш? Жрец одговори: Зовем се Диоскор. Намесник га упита: Каквим се то биљем мажу хришћани, и каквим мађијама служе, те смело иду у огањ, и огањ их не опаљује, као што малочас и Теодор остаде неповређен од огња? Диоскор одговори: Хришћани нису мађионичари, него је име Христово тако моћно, да где се оно призове, тамо се руше све мађионичарске басне и све биље, и демони дршћу. Намесник га упита: Еда ли је Христос јачи од нашег Зевса? Диоскор одговори: Зевс и остали богови с њим, то су идоли глуви и мртви. Но молим те, немој: стављати мене на тигањ, већ ако хоћеш да познаш Зевсову силу, стави њега самог на огањ. Намесник на то одговори: Ко може то учинити, ко се сме дрзнути да бога метне на огањ? Диоскор му рече: Нареди мени, и ја ћу то учинити. А ако ми се Зевс одупре, онда ћу поверовати да је бог и може да заштити себе од огња. Намесник на то одврати: Ти заиста већ ниси жрец пошто тако говориш о боговима. Диоскор одговори: Бејах жрец, сличан теби у незнабожној вери. Али гледајући данас блаженог Теодора како га не могу савладати муке на које га стављаш, нити огањ опећи, ја познах силу Христову, и увидех немоћ лажних богова. То ме утврди у вери Христовој, и ја данас хоћу да војникујем заједно са Теодором. Намесник му на то рече: Кад тако говориш, Диоскоре, онда стани на тигањ као и Теодор. Тада Диоскор припаде к ногама мученика Христова, говорећи: Слуго Христа Бога истинога, Теодоре, помоли се за мене! - И помоли се светитељ за Диоскора. Тада свукоше Диоскора, и голог га положише на усијани тигањ, а он громко узвикну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже Теодоров, што ме увршћујеш међу слуге Твоје. Молим Те, прими у миру душу моју! - Рекавши то, он испусти дух, и за један тренутак доби венац мученички, као разбојник на крсту - рај.

По скончању блаженог Диоскора свети Теодор би вргнут у тамницу. А другог дана светом Теодору ноге везаше, па га привезаше за двоколице у које беху упрегнути бесни коњи, које војници тераху силно, и они га вукоше по улицама градским. У једном тренутку, бесно гоњени, коњи се сјурише низ градске бедеме, поломише се и погибоше, а мученик свети невидљивом силом Божјом би сачуван, и од веза одрешен, и појави се читав и без икакве повреде. Ово чудо зачуди све. А два војника, Сократ и Дионисије, који привезаше светога за двоколице, имађаху чудесно и дивно виђење: док су коњи јурили, они видеше где огњена кола сиђоше с неба к мученику, вучени мученик седе на њих, и она га одвезоше у судницу здрава и читава.

То сведочаху свима та два војника, Сократ и Дионисије, и викаху: Велики је Бог хришћански! - Чувши то, намесник нареди да и њих затворе у тамницу са светим Теодором. Затим три дана великим огњем загреваху пећ, и намесник баци у њу светог мученика и оба војника што повероваше у Христа, Сократа и Дионисија. И одмах нека божанска роса сиђе одозго, ороси их и пламен расхлади, и тројица светих сеђаху усред пећи као усред неког хлада и разговараху се. А свети Теодор се сети своје блажене мајке , коју пре три године иноплеменици са многим другима у ропство одведоше у Алодапију, и помоли се за њу Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже чудеса, Својом божанском силом покажи ми мајку како Ти знаш, јер желим да је видим. Теби је све могуће, покажи ми је, да би и други познали величину Твоју. - Док се светитељ тако мољаше Богу, огањ се постепено гашаше. Усто на мученикове молитве и киша паде, те потпуно угаси огањ и расхлади пећ. А пошто већ беше ноћ, светитељи се у пећи предадоше сну. А у сну стаде Анђео пред светог Теодора и рече му: Не тугуј, Теодоре, за мајком својом, јер ћеш је видети. - Пренувши се из сна, светитељ исприча својим самученицима своје сновиђење. И док он то причаше, одједном стаде усред пећи његова мајка Филипија. И угледавши свог милог сина, она га радосно загрли, као и његове другове. И исприча им, откуда је и како је невидљива рука доведе. А свети мученик Теодор подиже руке к небу и узнесе Богу дужну благодарност.

Сутрадан кад устаде од спавања, намесник рече својима: Мислим да у пећи није остала ни кошчица Теодорова и оних војника. Док он то говораше, дође му један од стражара који су чували пећ, и извести га да су мученици живи у пећи, да се пећ још синоћ потпуно угасила од кише која паде на пећ, да је мајка Теодорова изненада дошла из ропства и седи у пећи као у палати водећи са сином и војницима разговоре о Богу свом.

То запрепасти намесника и он сам лично оде до пећи, изазва блажену Филипију и упита је: Јеси ли ти Теодорова мајка? Блажена одговори: Јесам. Намесник јој рече: Усаветуј свога сина, да се поклони боговима, да не би лудо погинуо и тебе уцвељену оставио. А она му одговори: Син мој, као што ми пре зачећа његовог би откривено од Бога, биће распет тобом, и тако принети Богу жртву хвале. Намесник јој на то рече: Пошто си сама нарекла сину твом крсну смрт, то нека тако и буде!

И одмах нареди да се свети Теодор распне, светој Филипији отсече мачем глава, а два војника, Сократ и Дионисије, прободу копљем. И тако свети мученици примише своје венце. А свети Теодор три дана висаше на крсту жив, па отиде ка Господу. Онда неки хришћани узеше тела светих, помазаше их чесно мирисима и увише у плаштанице, и на нарочитом месту чесно положише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal