Многи људи, немарљиви и лењиви на тегобном путу врлине, имају обичај да говоре: да смо ми живели у дане отаца наших, који су заблистали у подвизима, и ми би се подвизавали као и они- Таквима, међутим, лако се може доказати да узрок доброг живота и врлинског подвизавања није време, него једино чврста вера и намера која воли добро. Ово је очигледно код многих потоњих подвижника, који су пројавили живот раван ранијим оцима и ниучем нису изостали иза њихових подвига и врлина. Такав беше и овај преподобни отац наш Атанасије, чије житије желимо овде да изложимо.

Преподобни и богоносни отац наш Атанасије беше родом из места Новог Патраса у Фтиотидском крају Јеладе (Грчке). Родио се 1305. године од родитеља угледних и богатих. Мајка његова, чим га роди, одмах издахну, а отац га крсти и на крштењу му даде име Андроник. После мало времена и отац му се пресели у други живот, а дете остави рођеном брату на старање. Овај се стараше о њему као о свом рођеном сину и настојаше да се дете научи писмености.

У то време Нови Патрас 6и заузет од Франака и многи од православних житеља бише одведени у ропство. Заробљен беше и млади Андроник и доведен пред франачког старешину. Видећи дете лепо у лицу, паметно умом. и благородно, од одлучи да га пошаље своме дому као живи победнички плен. Млади Андроник то чу, и зато се првом приликом даде у бекство, и успе да се спасе. Ослободивши се на тај начин, он отиде своме стрицу, који беше прогнан у неки далеки крај. Са њим он отплови у Солун, где стриц ускоро умре од болести артритис у манастиру Акапнијевом. Младог Андроника тада прихвати у свој дом неки човек, који беше подписник царских одредби. Пошто проживе неко време у његовој кући, младићу се јави жеља за учење световних наука и философије. Немајући за то довољно новаца да би плаћао учитеље, он је одлазио у школе где су се други ученици учили и стојећи напољу слушао оно што су учитељи говорили. Видећи такву његову вољу за учење, неки од учитеља философије учаху га бесплатно. Пошто се тако прилично научи наукама које је желео, јер беше по природи бистар и оштроуман, он реши да пропутује разна места.

Кренувши на пут из Солуна, он стиже најпре у Свету Гору. Тамо срете неке од преподобних отаца и разговараше са њима, просећи и њихов свети благослов. Они га благословише, али му не дозволише да остане у Светој Гори због тога што беше још врло млад. Зато напусти Свету Гору и дође у Цариград. У Цариграду се поклони црквама и осталим светињама; и живљаше заједно са два монаха. Видећи га, иако младог, али племенитог, монаси тражаху од њега да их он руководи. Младић не хтеде ни да чује за то, и говораше им: Како ја, мирјанин и још млад, да заповедам вама монасима и старцима?

За време свог боравка у Светој Гори и Цариграду преподобни се виђаше и разговараше са многим врлинским оцима и ученим људима, као што су: Преподобни Григорије Синаит, Данил Исихаст, Исидор, који касније би и патријарх Цариградски, Акиндин, који касније учаше неправославно, и још многи други. Од свих њих он, као нека мудра и неуморна пчелица, марљиво сабираше добре и корисне ствари, потребне за врлински живот.

Затим он седе на лађу и дође на острво Крит. Дошавши тамо, он се заустави код једног доброг хришћанина. Видевши врлине и гостопримство и сиротољубље свог домаћина, преподобни га замоли да га прими као помоћника у послу којим се бављаше, што овај човек радо и учини. Јер домаћин овај рачунаше да ће му од тога бити једна од двеју могућих користи: ако овај млади човек буде делатељ врлине, онда ће и он добити за то плату од Бога; а ако се окрене светском животу, онда ће се оженити његовом ћерком. Ово друго он већма жељаше, јер виде младића веома разумна и озбиљна, коме тек што брада беше почела да избија на лицу. Но блажени Андроник се повуче у једно усамљено место и тамо молитвено самоваше, примајући храну од овог човека. Овај пак човек све га више вољаше, и мољаше га да му што чешће долази кући ради виђења и разговора. Преподобни, схвативши да је то само замка ђавоља да би га на тај начин вратио на љубав према свету, напусти то место и отиде поново у Свету Гору.

Дошавши у Свету Гору, он отиде у скит звани Магула, близу манастира Ивирона. Тамо чу од неког јеромонаха Калиста да у месту званом Милеа живе два савршена монаха, који беху достигли до врхунца врлине. Преподобни оде к њима и замоли их да га приме код себе. Они га дуго одбијаху; али видећи његову добру и упорну вољу и његова преклињања, најзад га приме. Једноме од тих монаха беше име Григорије, а другоме Мојсије. Григорије постриже преподобнога у монашки чин и даде му име Антоније. Њему тада беше око тридесет година. После тога он прими од њих и свету схиму монашку и би назван Атанасије. Његово се срце тада веома загреја љубављу и потпуним поверењем и послушношћу према овим преподобним оцима, и он им се потчињаваше у свему и извршиваше сва послушања. А на месту где се они подвизаваху беше не мало тегоба. Јер то место беше под самим врхом Атоса и доста хладно; воћака није било већ само шума борова и кедрова. Зато преподобни Атанасије, као неко разумно и послушно магаре, ношаше на леђима велику корпу, и обилажаше манастире сакупљајући најнужније ствари за живот, и доношаше их овим оцима. А због висине и хладноће, на том месту падаше често велики и висок снег. Због овога се често дешавало да је преподобни, захваћен снегом на путу, остајао да преноћи крај неке стене или испод жила неке јеле, док се време мало не побољша.

Једнога дана, када зима и снег беху врло велики, преподобни се враћаше у келију својим оцима. На путу га захвати тако велики снег, да он не могаше даље ићи, него се заустави под једним дрветом. Мало после, снег се следи и беше по врху сав као кристал. Видећи преподобни да ће тако ту и остати, он се реши на један подвиг. Поверивши се молитвама својих отаца, и осенивши себе знаком часнога Крста, он умота ноге своје одећом својом и пусти се низ замрзнути снег као неким чамцем по води. Вођен божанским промислом, он падином упаде у једну келију у којој обитаваху три брата. Изненађени његовим таквим доласком, они га примише, огрејаше и нахранише. А када се време мало пролепша, блажени Атанасије крену ка својим оцима, који га дочекаше са великом радошћу, јер се беху уплашили да није уз пут пропао од велике зиме. Таквим и сличним подвизима подвизаваше се преподобни Атанасије, сежући се увек за оним што је напред, а заборављајући оно што је позади (ср. Фил. 3, 13-15).

У то време Агарјани, обично звани Турци, не престајаху да често досађују Светој Гори, нападајући је с мора и пљачкајући је. Једнога дана они доспеше и до њихове келије, и нашавши у њој старца Мојсија поведоше га са собом везана. Пролазећи успут покрај једне црквице Светог Николаја, Мојсије подиже очи к светоме храму и рече вапајно: Свети Николаје, доста нам је довде овога ропства. И истога часа онај Измаилћанин што га је водио, остави га, те се старац врати у келију. Нашавши у келији свог саподвижника Григорија, он му рече: Бог ми је сада учинио милост и спасао ме молитвама Великог Николаја. Али ја више нећу да кушам Бога, него ћу отићи у манастир и проживети тамо преостало ми време живота. А ти, додаде он, ако хоћеш остани овде, а ако нећеш, пресели се где хоћеш. Тако се братство из ове келије раздвоји. И Мојсије узе једнога од послушника, по имену Стефана, и отиде у манастир Ивирон, у коме потом и сконча. А преподобни Григорије, узевши Атанасија и Гаврила, одлучише да иду у Солун. Из Солуна продужише у град Верију. Многи од богатих грађана хтедоше их примити у свој дом и угостити, али старац то одбијаше, знајући да Атанасију као правом љубитељу самоће нису драга светска дружења и угошћавања.

Старац, дознавши од епископа Сервије Јакова да код места званог Стаге, на граници између Влахије (западна Тесалија) и Јањине, постоје неке велике и врло високе стене, које тако постоје од самог стварања света , рече Атанасију: Ако желиш да обитаваш у месту суровом и неузнемираваном, онда иди тамо. Ако пак хоћеш, узми и свог брата са собом. Тако они пођоше и дођоше на речено место, на коме заиста нађоше те велике стене. На њима нико не обитаваше, осим гавранова и других птица. Једино на једној од тих стена, која беше ближе граду, говораху, живљаше раније неки чобанин, који на тој стени беше уклесао храм у име Светих Арханђела, и стену назвао Столпом, У том дакле храму они се зауставише и проведоше неко време. У овом храму они нађоше и једног монаха званог Триферос, који беше веома стар и живљаше ту неко време хранећи се просјачењем.

Видећи превелику дивљину и суровост ових стена, старац Григорије хтеде да се врати натраг. Али Атанасије, знајући вољу Божју на овом месту, и желећи да охрабри старца, узе на се улогу јемца, и рече му: Ако желиш, оче, да останеш на овом месту, немој да те узнемирује то што овде недостаје и оно што је најнужније за живот. Јер, надајући се у Бога и у твоје молитве, обећавам ти да никада нећеш бити лишен хлеба, вина и јелеја. На те речи Атанасијеве, старац се одлучи да остане. А Атанасије се стараше да покаже сву своју ревност у служењу своме старцу. Бог пак, који толике хиљаде незахвалног Јеврејског народа храњаше у пустињи четрдесет година, не остави гладне ове Своје благодарне слуте. Он покрену становнике околних места, који чим чуше за долазак преподобних отаца на Метеоре, одмах им почеше доносити потребну храну, и окупљаху се код њих да се наслађују духовним поукама и благословом.

Ускоро затим њима дође и друга братија, коју старац радо прими и ослободи блаженог Атанасија од даљег служења њему. И даде му благослов да може пет дана у седмици проводити у молитвеној усамљености. Атанасије се повуче у једну пећину у оним стенама и провођаше у молитвеном тиховању тих пет дана у недељи. Да би избегао униније, мрзовољу и беспосленост, он се бављаше рукоделијем и певаше: Душо, бди и снажи се, да се спасеш; тело, ради да се храниш! Док се тако Атанасије усамљено подвизавао у рупи једне стене, виде старац једне ноћи многе демоне како су опколили пећину Атанасијеву и упињу се да га сруше одозго у бездану провалију испод стене. Дошавши себи од тог виђења, старац отиде к Атанасију и, изгрдивши га мало, не дозволи му више да самује у тој пећини, него му рече да обитава на другој страни њиховог Столпа. Но та страна стене беше окренута према насељу, откуда долажаше галама и Атанасије због тога не би задовољан тим местом. Зато замоли старца да сиђе са стене и настани се на неком пустијем крају њеном. Старац то благослови, и они пођоше заједно и нађоше једно такво место, где га старац остави да молитвено тихује шест дана у седмици, а да долази уочи недеље за бденије на Столпу. Тако је овај блажени певао и бдио заједно са братијом; па пошто би се причестио Божанским Тајнама враћао се у своју усамљену доњу келију.

Пошто проведе тако неко време, једне ноћи га силно узнемирише лопови, који беху дошли да га покраду мислећи да он има новаца. Међутим они код њега ништа не нађоше, осим мало сувих хлебова у котарици. Преподобни схвативши да таква и слична искушења од врага неће престати, реши се да узиђе на једну високу и пусту стену да би на њој безбрижно проводио своје молитвено самовање. Та стена беше највиша међу стенама Метеорским, и на врху беше широка. Уз то, она с једне стране беше изложена ветровима, док друга страна беше у заклону и имађаше дрвеће и растиње. На њој нико не живљаше, осим што је некада неки светогорски монах, проживевши мало на њој, сишао доле и ту се ускоро упокојио. Видећи ову високу стену, свети Атанасије нађе да је веома погодна за подвиге, па отиде своме старцу и саопшти му своју жељу. Старац с почетка одбијаше, јер имађаше намеру да Атанасија остави за свог наследника на Столпу, али на многе молбе преподобнога он попусти, под условом да Атанасије узме са собом и још неке од братије. Тако и би. Преподобни отиде на ону стену са још некима од братије, и настанише се у једној пећини те стене. Одатле Атанасије посла једнога од сабраће, по имену Јакова, да га архијереј рукоположи за презвитера, да би могли служити свету литургију. Јер у међувремену беху већ подигли цркву у пећини коју посветише Богоматери.

А старац Атанасијев, пошто проведе десет година на оном првом Столпу, би због узнемиравања од неког од тамошњих властодржаца принуђен да напусти то место, и он крену тамо одакле беше и дошао. Када за то дознаде Атанасије, одмах пожури за својим старцем. И стигавши га у Солуну, паде пред ноге његове молећи га да и он пође за њим. Али му старац то не благослови, него му нареди да се врати у свој камени град, то јест на своју стену коју је толико волео. Још му нареди да на оном Столпу постави за старешину јеромонаха Анастасија, а да са собом узме два рођена брата јеромонаха, који дотле беху са старцем, и да се стара о њиховом спасењу. Старац га затим благослови, и они се растадоше са плачем и многим сузама.

Преподобни Атанасије, вративши се на своју стену звану Платилитос (Широка Стена), коју он назва Метеор (то јест Велики Метеор), к њему стадоше долазити многи послушници, молећи га да их прими. Но он, волећи усамљеност и тишину, прими само неколицину, којима прописа монашка правила и упутства како да живе и како да се снабдевају најнужнијим стварима. Свима, и старцима и младима, он прописа како да се подвизавају, и уопште прописа правило општежића и правилног монашког живљења.

У то време он у братство манастира прими и блаженог царевића Јована Уроша (који се такође данас слави, са којим заједно он подиже на Метеору храмове Спаситељу Христу (тј. Преображењу Његовом) и Богоматери. Они украсише ове свете храмове и снабдеше их свим потребним стварима. И свети царевић Јован, у монаштву назван Јоасаф, остаде да се подвизава уз свог духовног оца, преподобног Атанасија, као што то већ пише у његовом Житију. А преподобни Атанасије стече подвизима велике благодатне дарове од Бога: дар прозорљивости и дар чудотворства, као што о томе опширно пише у његовом Житију.

Поживевши тако богоугодним животом и показавши велико старање за монашко живљење своје братије, преподобни се у својој седамдесетој години тешко разболе, и ускоро отиде ка Господу, Кога толико за живота љубљаше и свим срцем служаше.

Упокоји се на својој стени Метеору у свом манастиру, где и данас почивају његове свете мошти, заједно са моштима његовог ученика и заједничког ктитора Метеорског, преподобног цара Јоасафа Србина. А по успењу свом преподобни Атанасије учини многа чуда преко својих светих моштију, док се душом наслађује у царству Христа Бога, коме слава и хвала са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal