Богоносни отац наш Анастасије би рођен половином шестога века. Из малена би васпитан у побожности. О томе он сам сведочи пишући; о себи овако: Они који видеше Христа у телу, држали су Га за пророка; а ми, иако Га не видесмо телесним очима, још у детињству сазнасмо да је Бог, и научисмо се исповедати Га као Господа свемоћног и Творца векова и Блистање славе Очеве. Свето Еванђеље Његово са таквом вером слушамо као да Њега самог видимо где нам говори, и примајући беспрекорни бисер пречистог Тела Његовог ми верујемо да самог Христа примамо. А када само видимо изображење божанског лика Његовог на икони, ми као да видимо Њега самог како гледа с неба на нас, почитујемо Га, клањамо Му се и падамо ничице пред Њим.

Ово неколико речи јасно показују како је преподобни Анастасије још у раном детињству научен да зна Христа истинитог Бога, и да верује у Њега, и да Га се боји, и да Га љуби свим срцем, и да Му на светим иконама одаје богодолично молитвено поклоњење.

У младости он изучи све светске и духовне науке, и беше веома даровит говорник и мудар философ. А када би пунолетан, Анастасије остави свет и све што је у свету и, узевши крст, свим срцем пође за Христом. Јер, отишавши у манастир, он постаде монах. Но желећи да буде упућен у велике подвиге и да подражава најсавршеније у врлинама људе, он оде у Јерусалим. И пошто се тамо поклони чесним и светим местима, отпутова на Синајску Гору. Нашавши тамо многе свете људе, искусне у иночким врлинама, он поче живети међу њима, покоравајући им се и служећи им усрдно, под славним игуманом светим Јованом Лествичником. Због свог великог смиреноумља он доби од Бога дар духовнога знања и велике мудрости, те састави многе поучне књиге и написа житија неких светих Отаца, и би удостојен презвитерског сана. Затим, после светог Јована Лествичника и његовог брата Георгија би игуман Синајске Горе. Водио је жестоку борбу против јеретика акефалита, тојест безглавника, који су порицали Четврти Васељенски Сабор и учили да Христос нема истиниту и потпуну људску природу (монофизитство). Много је писао против њих, водио спорове с њима, изобличавао их, побеђивао и посрамљивао.

Та јерес монофизитска се појави за царовања Зинонова у Александрији међу непријатељима и противницима Четвртог Васељенског Сабора. Тада у Александрији беше лажни патријарх јеретик Петар, звани Монгос Овој акефалитској јереси приступи Север, који се за царовања Анастасијева дочепа патријаршиског престола антиохијског. Борећи се против ових јеретика не само списима него и живом речју, блажени Анастасије пропутова сву Сирију, и Арабију, и Египат, свуда искорењујући ову јерес а утврђујући у правоверју Цркву Христову.

Пошто угоди Богу више од других Отаца, он у дубокој старости отиде ка Господу, почетком седмог века. А иза себе остави дивну духовну и богословску књигу звану Одигос (Вођа, Руководиоц), списе против јеретика Монофизита и дивне беседе препуне духовне и спасоносне мудрости.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal