Рођен у Епиру у граду Јањини, негдашњој престоници цара Пира. Родитељи његови беху благочестиви хришћани. А када они помреше, и Јован као дечак остаде сироче, оде у Цариград да се запосли и живи од труда руку својих. И ступи на занат, и зарађиваше све што му беше по- требно за живот, јер му Бог помагаше у раду због његовог врлинског живота: беше то целомудрен младић који се Бога бојао и заповести Његове држао. Цариграђани га прозваше Епирцем, пошто бејаше родом из Епира. Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Свети Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. И често се препираше с њима јавно, укоревајући их због издаје Христа, јер он беше паметан младић, смео на речи, и неустрашиво говораше истину. И ове потурице га почеше мрзети силно што их је изобличавао и срамотио, и што му је радња ишла добро. И смишљаху како би га погубили.

Приметивши њихову злу намеру, блажени Јован се не уплаши него напротив зажеле свом душом да пострада за Христову истину. И на Велики Петак 1526 године он оде к своме духовном оцу, протопрезвитеру цариградске цркве, и исповеди се. И исприча му о непријатељској злоћи својих суседа који му раде о глави: и откри му своју жељу да хоће да пострада за Христа, и затражи савет од њега. А протопрезвитер, видећи га онако млада, не препоручи му да иде на мучеништво, и рече му: Пази, чедо, да ти ту помисао не убацује у душу ђаво, јер он многима убацује у душу такве помисли, потстичући их на мучеништво, да их потом, када не истрају у мукама и падну, извргне руглу и потсмеху. На то младић рече: Надам се у Христа мог, да ме неће дати на поругу непријатељима мојим, него ће ме укрепити да победим вражију силу. Протопрезвитер му рече: Чедо, писано је: дух је срчан, али је тело слабо (Мт. 26, 41). То што ти желиш, захтева велику припрему, захтева непрекидно пошћење и молитве, па кад се помоћу њих очистиш од сваког греха, сам ће ти Бог указати шта треба да чиниш, јер се у чистим душама настањује Бог. Пази дакле на себе, мили, и иди с миром, а ја молим Бога да те сачува од свих твојих видљивих и невидљивих непријатеља, тојест од људи и од демона, и да те учини славним победником над њима. Рекавши му то, он отпусти јуношу с миром.

Сутрадан блажени Јован озарена лица и радосне душе дође опет к своме духовном оцу, и рече му: Чесни оче, ове ноћи имадох виђење у сну: усред огња видех себе неопаљива, весела и ликујућа, као што некада беху Три Младића у вавилонској пећи. Стога се надам да ћу с помоћу Вишњега своју замисао успешно привести крају. А тебе молим, чесни оче, да ме наоружаш твојим молитвама. На то му духовни отац одговори: Нека те Бог укрепи, чедо, да победиш пакленог вука, невидљиву змију, и да се овенчаш мучеништвом за Христа. И учврстивши јуношу милим и корисним речима, и обећавши му да ће се за њега молити Богу помоћнику, он га отпусти.

Када блажени Јован дође у своју радњу, видеше га његови ненавидници и душмани, и говораху један другоме: Није ли ово онај што се у граду Трикали у Тесалији јавно одрекао Христа, а сада се овде прави да је хришћанин? Чувши то и љутито погледавши на њих, јуноша их упита: Да ли то о мени говорите или о неком другом? Они му одговорише: О теби, не о другом; и зар не говоримо истину? Блажени одговори: Никада се ја нисам одрекао Христа ни у Трикали ни у ком другом месту; нити ћу Га се икада одрећи. Јер за Христа живим, и увек ћу живети, и готов сам умрети за Њега.

Увређени тиме, они се силно разјарише, па скочише на њега, зграбише га и на суд повукоше. А свети младић радосна лица хиташе на суд као на гозбу. И предадоше га неправедном суду, јер сами беху и тужиоци и сведоци и судије. И изношаху на њега једну једину, и то лажну, оптужбу, као да се тобож у тесалијском граду Трикали јавно одрекао Христа и примио мухамеданску веру, али дошавши у Цариград, поново се вратио у хришћанство. У почетку суђења, правећи се лицемерно жалостиви, они га стадоше ласкама приволевати да се одрекне Христа. Затим, видевши да је чврст у хришћанској вери, стадоше му претити. Па кад им и то би узалуд, они га душмански бише, и силно намучена у тамницу вргоше, док смисле шта ће с њим да раде.

Сутрадан га поново изведоше на суд, и упиташе, да ли се решио да се одрекне Христа и буде једно с њима. И видећи да је непоколебљив, они га бездушно тукоше гвозденим шипкама. А он тврд као дијамант, све то ћутке подношаше, као да су тукли неког другог а не њега. Затим се тихо мољаше Богу говорећи: Укрепи ме, једини свемоћни Боже! дај ми силу и крепост, и пружи ми из светог обиталишта Твог руку помоћницу! - Потом говораше непријатељима својим: Никада ме никакво благо овога света нити икакво зло не може одвратити од моје намере! Увек ћу бити и остати хришћанин! Нити ће ме ласке саблазнити, нити претње савладати! Чините што хоћете, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да бих с Њим вечито живео! - Онда неправедне судије наредише да га поново воде у тамницу. И мученик не би вођен него вучен ка тамници: за косе су га вукли, по образима ударали, ногама газили, и тако у тамницу довукли и закључали.

Сутрадан би опет изведен на суд. И пошто се опет показа, као и раније, храбар, чврст и непоколебљив у хришћанској вери, они опет наредише да га немилосрдно бију. Тако бијен, мученик радосно појаше: "Христос воскресе из мртвих!", јер беше дан Васкрса Христова. И цело му тело би покривено ранама, и земља се обагри краљу, а свети мученик трпљаше као у туђем телу, и час појаше, час мучитељима својим говораше: Бијте, бијте, свом снагом бијте, и што више рана ми нанесите, али ме никада нећете моћи отуђити од Христа мог и за вашу веру придобити!

Постиђени, мучитељи поново вргоше мученика у тамницу, и неколико дана га мучише глађу и жеђу и осталим мукама тамничким. Потом га опет изведоше и мучише. И кад видеше да га никакве муке не могу одвратити од Христа, они га осудише да буде спаљен. А када га окована у синџире вођаху на спалиште, једни га шамараху, други у потиљак удараху, трећи псоваху, а четврти му самилосно предлагаху да поштеди своју младост. Али мученик Христов ликујући иђаше не као на смрт већ као на велико одликовање. И кад дођоше на спалиште Јован, видећи колики је огањ спремљен за њега, сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови, држећи крај од синџира којима је мученик био везан, извукоше га из огња. То ожалости мученика, и он упита мучитеље: Зашто ми не дате да у огњу изгорим? Зашто не допуштате да постанем благопријатна жртва Христу моме? - А судије, иако су знали да је смрт у огњу горка, пошто видеше да он воли смрт у огњу, осудише га на посечење мачем. Џелат отсече главу непобедивом младићу, па му затим и тело и главу бацише у огањ. Тако сконча смрћу мученичком и прими мученички венац свети нови мученик Христов Јован Јањински, 18. априла 1526. године. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахраншпе их у Великој Цркви у Цариграду, славећи Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal