Блажени Нифонт постаде инок светог Печерског манастира у време игумана Тимотеја, и веома ревносно подражаваше живот великих преподобних отаца, трудећи се богоугодно у молитви, бдењу, посту и свима осталим врлинама. А када блажени Јован; епископ новгородски, после двадесетпетогодишњег управљања епархијом онемоћа, и добровољно остави епископски престо, и повуче се у манастир на молитвено испосничко тиховање, тада блажени Нифонт, који зрацима многих врлина својих сијаше надалеко, би по вољи Божјој изабран од свих на епископски престо новгородски и посвећен за епископа у Кијеву од стране митрополита Михаила II.

Ступивши на престо, као свећа на свећњак, свети Нифонт још јаче засија својом великом ревношћу око благоустројства Цркве Православне. Он се веома стараше о умножењу славе Божје, и силно ревноваше око временског и вечног живота својих духовних оваца. Радећи на умножењу славе Божје, он поче усред Новгорода зидати камену цркву у част Пресвете Богородице, и Божјом помоћу убрзо је доврши. Новгородску саборну цркву свете Софије он сву украси иконописом, и кров њен покри оловом. Чувајући верно временски живот својих словесних оваца, он је нарочито упражњавао ову врлину. Кад год би се међу православнима појавила каква међусобица, он се на све могуће начине трудио да их измири. Тако, када једном сазнаде да Кијевљани и Черњиговци иду на Новгород да зарате са њим, он одмах узе са собом новгородске велможе и изиђе пред њих, и уз помоћ Божју умири их. Исто тако и у другим сличним случајевима преподобни се старао да осигура пастви својој мир, ревнујући за временски живот њен. Но још више преподобни се старао да својим духовним овцама осигура вечни живот. Тога ради он свом силом налагаше православнима, да се не удаљавају од заповести Господњих и црквеног предања, да се не би удаљили од вечнога живота. Оне пак који су се удаљавали од заповести Господњих и црквеног предања, и нарушавали их, он је оштро изобличавао, јавно им претсказујући да ће пропасти због својих грехова, настојећи благовремено и у невреме, карајући, претећи и молећи са сваким трпљењем, као што Апостол наређује (2 Тм. 4, 2).

Ову ревност доброга пастира нарочито обелодани следећи случај. Пошто Новгородци протераше свога кнеза Всеволода Мстиславича, они позваше на кнежевски престо Свјатослава Олговича, који се ожени противно црквеним канонима. Тада блажени архијереј Нифонт не само не хте да га венча, него и целокупном клиру свом забрани да ма ко присуствује том безаконом венчању, које обавише свештеници што беху дошли с новим кнезом. И преподобни Нифонт смело изобличаваше кнеза због нарушења закона, угледајући се на псалмопевца који је рекао: Говорах о сведочанствима твојим пред царевима, и не стиђах се (Псал. 118, 46).

Велику ревност показа овај јуначни ревнитељ залажући се да Руску цркву одврати од преступа- То се десило при следећим околностима. Када се упокоји кијевски митрополит Михаило II, од кога свети Нифонт би посвећен за епископа, велики кнез кијевски Изјаслав Мстиславич изабра на његово место Климента Философа, који тада беше црноризац и примио схиму. Не желећи да због удаљености шаље Климента у Цариград ради рукоположења за епископа, кнез поводом тога сазва сабор руских епископа. На сабор дођоше ови епископи: Онуфрије черњиговски, Теодор бјелгородски, Јевтимије перејаславски, Дамјан јурјевски, Теодор владимирски, свети Нифонт новгородски, Мануил смоленски, Јоаким туровски, Козма полоцки. На том сабору овај свети Нифонт, епископ новгородски, никако не пристајаше да сами руски епископи посвећују себи митрополита, без благослова васељенског патријарха цариградског. Он неустрашиво и чврсто изјављиваше да је то противно предању свете Православне Цркве, која синове руске просвети светим крштењем од цариградског престола, те нас на тај начин начини синовима Божјим, синовима Истока који нас је посетио одозго. А и први митрополит кијевски, Михаило, би постављен отуда, из Цариграда, и од тада постаде чврсто правило: да се митрополит кијевски поставља са благословом васељенског патријарха цариградског.

Говорећи то, овај храбри исповедник мушки караше синове руске да својим противљењем не отпадну од усиновљења Истоку, и уједно с тим Богу, јер, тврђаше он, иде гнев Божји на синове непокорне (Еф. 5, 6). овог мишљења преподобног Нифонта држаху се још пет епископа: Козма полоцки, Јоаким тутзовски, Мануил смоленски, Јевтимије перејаславски, Теодор бјелгородски. Међутим, кнез, не желећи из гордости да се одрекне своје намере, не послуша блаженог Нифонта, већ учини што беше намислио, подржаван од осталих епископа. И тако, по наређењу кнеза, Климент би од епископа који угађаху кнезу посвећен за епископа главом моштију светога Климента, папе римског, уместо благослова потребног од живог патријарха цариградског. То би учињено по савету епископа черњиговског Онуфрија. И седе Климент незаконито на архијерејски престо митрополије кијевске. И стаде Климент захтевати од блаженог Нифонта да заједно са њим служи божанствену литургију. Но свети ревнитељ православља говораше му: "Пошто ниси добио благослов од васељенског патријарха цариградског, то ја, како раније тако и сада, не одобравам твоје постављење, и са тог разлога није ми допуштено да служим с тобом".

Љут због тога на блаженог Нифонта, Климент подговараше кнеза Изјаслава и своје присталице , да преподобног пошљу у заточење. Са тог разлога кнез Изјаслав не пусти блаженог Нифонта у Новгород на епископски престо његов, него га задржа у Печерском манастиру, као у месту заточења. Међутим, блажени наставаше тамо са великом радошћу, хвалећи и благодарећи Бога што га удостоји да се врати своме безмолвном житију са светима.

Када пак христољубиви кнез Георгије Мономахович победи Изјаслава Мстиславича и постаде кнезом у Кијеву, тада он са великом чешћу поврати блаженог Нифонта у Новгород на епископски престо. А Новгородци, који дотле беху пометени и одбачени као овце које немају пастира, примише блаженог Нифонта са неисказаном радошћу. У то време васељенски патријарх цариградски, чувши о блаженом Нифонту како велико јунаштво показа борећи се за предања отачка, посла му посланицу, у којој га хваљаше због величине његова ума и јунаштва и убрајаше међу древне свете оце, који се јуначки борише за Православље. А блажени, прочитавши патријархов благослов, још се већом ревношћу разгореваше за Православље. Зато преподобни не би лишен достојне награде за своје трудове и од Начелника пастира - Господа Исуса, као што то показује његова блажена кончина. О томе ево повести.

Неко време по повратку свом на епископски престо у Новгороду, блажени Нифонт чу да од васељенског патријарха из Цариграда долази у Русију митрополит Константин, да свргне неправилно посвећеног митрополита Климента и заузме његов престо. Сазнавши о овоме, преподобни се испуни велике духовне радости са два разлога: прво, примиће благослов од митрополита; друго, у светој обитељи Печерској поклониће се Пресветој Богородици и преподобним оцима. У том циљу он отпутова у Кијев, и ту очекиваше долазак митрополита Константина који већ беше кренуо из Цариграда. Живљаше он у светом манастиру Печерском, имајући велику љубав према Пресветој Богородици и према преподобним оцима. Но ускоро тамо га снађе тешка болест, која убрза чесну кончину његову. Тада он исприча братији дивно виђење, које је имао на три дана пре но што се разболео.

"Када се, казиваше он братији, после јутарњег богослужења вратих у своју келију, осетих неопходност да мало отпочинем. Убрзо ме ухвати лак сан; и гле, ја се обретох у овој светој цркви печерској, на месту Николе Свјатоше, и молих се много са сузама к Пресветој Богородици просећи Је да ми покаже дивног стројитеља преподобног Теодосија, који се и после смрти стара о умножењу врлина у обитељи својој. Међутим, у цркву се сабираху братија; један од њих приступи ми, и упита ме: "Хоћеш ли да видиш преподобног оца нашег Теодосија?" Ја, одговорих: , Да, хоћу; ако можеш, покажи ми га!. Он ме онда ухвати за руку, уведе у олтар, и тамо ми показа светог Теодосија. А ја, угледавши светитеља, од радости потрчах к њему, падох пред ноге његове и поклоних му се до земље. Он ме подиже, благослови ме, и рече ми: , Добро си дошао, брате и сине Нифонте; одсада ћеш неразлучно бити с нама!. - Свети Теодосије држаше у својој руци свитак, који ја заисках од њега, и он ми га даде. Развивши свитак, ја га прочитах. Свитак се почињао речима: Ево мене и деце коју ми даде Бог (Ис. 8, 18). Пошто се ово виђење заврши, - казиваше блажени Нифонт, - ја одмах дођох к себи, и сада знам да је ова болест мени посета од Бога".

И тако, пошто одболова тринаест дана, преподобни усну с миром у Господу, двадесетог априла, у суботу Светле седмице. Тело његово би с чешћу положено у пештери преподобног Теодосија, а духом он предстоји са славним преподобним оцем Теодосијем престолу Владике Христа, где се неразлучно наслађују неисказаних дивота небеских. Нека се они помоле и за нас, чеда своја. Богу пак, слављеном у нераздељивој Тројици, Оцу, уједно и Сину и Светоме Духу, приличи свака слава, част и поклоњење, сада и свагда и у бескрајне векове, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal