Свети Евтихије родио се у Фригији у селу званом Божанствено. Доцније он своје село огради каменим зидовима, подиже у њему велику цркву у име светих Четрдесет Мученика, и сагради конаке у које смести врлинске људе који у монашком чину провођаху анђелски живот. Трудом светитељевим ово се село постепено претвори у град. Отац светог Евтихија Александар беше официр, а мајка Синесија кћи чесног и врлинског свештеника Исихија који је службовао у цркви града Августопоља. Када Синесија ношаше у утроби овај благословени плод, једне ноћи у сну виде себе обасјану неком неисказаном светлошћу. Уплашена, она се питаше шта то треба да значи. Уствари, то беше указање да ће она родити духовно светило који ће бити просветитељ многих што су у тами заблуде. Јер Господ освети слугу Свога, као некада пророка Јеремију, пре но што изађе из утробе мајке своје. И означи га да буде велики архијереј и светлост свету. И Евтихија крсти његов дед, презвитер Исихије, а у њега се Евтихије и књизи учаше. И на Евтихију као на детету примећиваху се знаци његовог будућег чина. У његовог деда, свештеника Исихија, бејаше много деце, његових вршњака који су се такође учили књизи. Једном се дечко Евтихије забављаше са вршњацима својим, а забава им беше у томе, што свак писаше име своје на зиду и поред имена онај чин , који ће, по слутњи, у животу добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! - То беше као неко пророчко претсказање о ономе чиме га је Бог имао почаствовати.

Када Евтихију би дванаест година, родитељи и дед послаше га у Цариград на веће школе. Тамо он показиваше одличан успех у наукама и многе превазилажаше. Притом јасно увиде да световна мудрост не силази одозго, по речи светог апостола Јакова, него је земаљска, чулна, ђаволска (Јак. 3, 15), и својим љубитељима не доиоси никакав духовни плод. А мудрост која је одозго, она је најпре чиста, потом мирна, кротка, блага, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17), којима се насићују њени љубитељи. И овај благоразумни јуноша ревносно тражаше ту мудрост која силази одозго и, нашавши је, он донесе добру одлуку: да не служи свету, него да служи Богу као монах.

Кад постаде пунолетан и зрео човек, и носећи у души чврсту одлуку о монашењу, Евтихију се, по Божјем промислу, догоди једна мала сметња која га за неко време задржа од монашења. Сметња беше у овоме: митрополит амасијски и неки други угледни људи великим молбама салетеше блаженог Евтихија, да се и без монашења прими за лазихијског епископа. Покоривши се вољи митрополита и осталих као вољи самога Бога, блажени Евтихије као јагње предаде себе том амасијском архијереју, који се у то време бавио у Цариграду неким црквеним пословима. Овај га одведе у цркву Пресвете Богородице, звану Урбикијева, пошто је војвода Урбикије беше подигао, и тамо га на нарочитом месту, у крстионици, постриже за црквеног клирика. При постригу деси се да његове одрезане власи падоше у свету воду која беше у крстионици, те присутни с дивљењем говораху да му мајка, света купељ, која га породи духовним рођењем, тојест крштењем, постаде кума при пострижењу за клирика примивши у себе његове власи. Затим би произведен за ђакона, а у тридесетој својој години рукоположен за презвитера. И кад је био пред хиротонију за епископа, промисао Божји, спремајући слузи своме оно што је боље, измени ту одлуку, те за епископа лазихијског би посвећено једно друго лице, а свети Евтихије оствари своју ранију намеру о монашењу: оде у један од амасијских манастира и замонаши се.

Тај манастир су раније подигли свети , људи: Мелетије, Ураније и Селевкије. Двојица од њих, Мелетије и Селевкије били су епископи амасијске цркве, сваки у своје време. И у светаштву свом упокојише се у Господу, и из гробова својих дају болесницима чудесна исцељења. Прича се за овог великог Селевкија да је и за живота свог био чудотворац. Тако једном задеси ту покрајину велика глад, те безбројно мноштво убогих и ништих долажаху к светом Селевкију за храну, и његова се житница потпуно испразни. Тада човек који је делио жито однесе кључеве и предаде их светитељу. Он узе кључеве, и сву ту ноћ мољаше се Богу да људе своје не умори глађу него да им својом свемоћном руком пошаље храну како сам зна. И ујутру нађоше житницу тако препуну пшенице, да су једва отворили врата. И сви несметано узимаху пшеницу колико је ко хтео и могао понети, а житница опет остајаше пуна. Тако Бог умножи пшеницу на молитве старог Селевкија. - Свети пак Ураније био је епископ у Грузији, и тамо сахрањен. И на његовом гробу се исцељују од сваковрсних болести.

Ето од тако великих људи би основан тај амасијски манастир у коме се преподобни Евтихије замонаши. Примивши на себе са црном ризом ангелски образ, он опаса бедра своја истином н обуче се у свеоружје Божје. И би постављен за архимандрита свих манастира у амасијској митрополији. И беше изврстан вођ монасима.

У то време цароваше Јустинијан Велики, и позиваху се архијереји на Пети Васељенски Сабор. Но пошто митрополит амасијски беше тада болестан, он моли преподобног архимандрита Евтихија да место њега иде у Цариград на Сабор. И кад се блажени припремаше за пут, имаде у сну овакво виђење: Прст руке Божје беше са небеског свода пружен на врло високу гору што је над манастиром и на којој се налази храм светог мученика Талалеја, показујући на врх горе, и би глас с неба који говораше Евтихију: Тамо ћеш бити епископ! - И пренувши се из сна, он се чуђаше виђењу, и беше у недоумици шта треба да значи. А виђење означаваше високу част патријаршијског престола цариградског на који је он по Божјем благовољењу имао ускоро да ступи.

Када преподобни Евтихије допутова у Цариград, затече старог пресветог патријарха Мину на измаку живота. Видевши блаженог Евтихија, свјатјејши Мина пророчки рече за њега своме клиру да ће он бити патријарх после њега. И нареди му патријарх да одседне у патријаршији. И мило разговараше с њим, наслађујући се његовим богонадахнутим речима. Па га и цару посла, известивши претходно цара о Евтихијевој благоразумности и доброти. Када блажени Евтихије дође к цару, затече код њега неке јеретике. И ови се стадоше препирати са светим о догматима вере, и не могоше противстати мудрости његовој и духу којим говораше. А препирка се водила о томе, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми. Неки су говорили да не треба предавати анатеми оне који су после своје смрти и обелодањени као јеретици, а свети Евтихије заступаше мишљење да на сваки начин треба јеретике и после њихове смрти предавати анатеми, позивајући се на Свето Писмо како цар јерусалимски Јосија извади из гробова кости пре много година умрлих идолопоклоника и огњем их сажеже (3 Цар, 13, 1-8; 4. Цар. 23, 16). И рече: Тако треба и јеретике после њихове смрти предавати казни- И од тога часа цар заволе преподобног Евтихија, и сви га стадоше почитовати и хвалити.

Пред почетак Сабора разболе се престарели патријарх свјатјејши Мина и отиде ка Господу. Тада многи људи духовнога звања стадоше помоћу поклона и посредника тражити од цара патријаршијски престо. Али цар, чије је срце у руци Божјој, мишљаше на блаженог Евтихија. И нареди своме доглавнику Петру, човеку знаменитом, да чесно чува амасијског архимандрита, да не би, избегавајући људску славу, тајно побегао из Цариграда. Тада светитељ имаде друго виђење у сну: Видех, причао је он, један велики и врло осветљен дом, и унутра скупоцену постељу, и неку чесну жену која је седела у соби и звала се Софија; она ме позва унутра и показа ми своје наките; у том угледах снег на крову тог дома, и једног дечака где стоји на снегу а звао се Сотерик; дечак је био у опасности да падне с крова на земљу, а ја му притрчах и скидох га с крова, и тако га избавих од пада.

Ово виђење он имаде у ноћи пред свој избор за патријарха. И оно се зби одмах. Чесна жена Софија коју блажени виде означавала је не друго него саборну цркву у Цариграду, свету Софију, а накит њен - црквене послове. Дечак пак Сотерик који је био у опасности да падне с крова означавао је догматско вероисповедање, које је било близу оклизнућа и пада у јерес, и требало је брзу помоћ од доброг помоћника.

Осим тога и цару би откривење од Бога о преподобном Евтихију. О томе сам цар са заклетвом казиваше своме Сенату и свому клиру велике цркве: Бејах на молитви у цркви светог Петра што је у Атири, и задремах; и видех врховног апостола где руком указује на Евтихија и говори ми: Овај да буде постављен за епископа! - Чувши то, сви једногласно викаху: Достојан! достојан! - И тако по Божјем благовољењу и откривењу свети Евтихије би у својој четрдесетој години узведен на патријаршијски престо цариградски.

У почетку његовог патријарховања стекоше се свети Оци у Цариград, и би Пети Васељенски Сабор. На Сабору беху: папа римски Вигилије, патријарх александријски Аполинарије, патријарх антиохијски Домн, који заједно са патријархом Новога Рима Евтихијем и са осталим светим Оцима утврдише благочешће, предавши анатеми јеретике и њихова злочестива умовања. Док је свети Евтихије мудро управљао Црквом Христовом, ђаво преко својих слугу јеретика подиже хајку на њега. Јер после неколико година цар Јустинијан, потајно заведен од јеретика, придружи им се, и стаде под видом благочешћа сејати јерес афтартодокета, која учаше да је Господ Исус и пре смрти и васкрсења свог имао тело нетрулежно, без осећања глади и жеђи н умора и бола. Ширећи ово јеретичко учење, цар смућиваше Цркву, прнморавајући све да тако верују и исповедају. Свјатјејши патријарх Евтихије одлучно устаде против те јереси, и говораше да такво учење није православно већ јеретичко. Притом се позиваше на Свето Писмо и свете Оце доказујући да је Господ Исус имао тело по свему као наше трулежно тело осим греха, и подложно страдањима. Јер родивши се од Пресвете Дјеве, Господ Исус би у пелене повијен и млеком храњен, и би обрезан, и за све време живота свог на земљи требаше хране и пића. И како је могло бити нетрулежно и страдањима неподложно тело које претрпе распеће и пробадање копљем? Да, оно је било нетрулежно само у том смислу, што је било слободно од греховне трулежи и не иструле у гробу.

Али цар, не само не хоћаше да послуша православно учење патријархово, већ га на све могуће начине салеташе да потпише његово јеретичко учење. Но пошто патријарх не пристајаше да потпише такво царево зловерје, цар беше страховито љут на њега. Затим, много потстицан од јеретика, а нарочито од епарха Етерија и Адеја, цар Јустинијан сазва безаконито збориште својих једномишљеника епископа. То би у дванаестој години Евтихијева патријарховања. И на том зборишту изнесоше помоћу лажних сведока неке клевете против невиног светитеља, сатворише суд над њим, и отераше с престола њега, доброг пастира, светог човека, правоверног архијереја Евтихија, а на његово место изабраше лажног пастира, неког Јована Схоластика, неваљалца и човекоугодника. И двадесет другог јануара, на дан светог апостола Тимотеја, војници дивљачки изведоше из цркве светог Евтихија. Јер епарх Етерије дође са наоружаном војском, и ричући као љута звер нареди да силом извуку светитеља, и сам му скиде архијерејско одјејање, и посла га у прогонство у амасијску покрајину. Али доцније снађе Етерија казна Божија. Јер по смрти цара Јустинијана он и његов пријатељ и једномишљеник епарх Адеј бише лишени сана, богатства и живота. И у један исти дан, трећега октобра, обојици бише секиром главе одсечене, пошто праведним судом беху осуђени на смрт због зала својих.

А светитељ Христов Евтихије, прогнан у амасијски крај у свој првобитни манастир, провођаше време у пошћењу и молитви, и чињаше многа чудеса, благодаћу Христовом исцељујући болести људске. Од тих чудеса споменућемо нека- У граду Амасији човек неки Андрогин беше са супругом својом у великој жалости, јер им се деца рађаху мртва. Стога они са сузама и молбама дођоше к овом светитељу Божјем, као некада Суманићанка к светом пророку Јелисеју, да се помоли Богу за њих, да виде живи плод супружанства свог. А он их помаза светим јелејем из кандила пред животворним Крстом и из кандила пред иконом Пресвете Богородице, и рече жени која беше у другом стању: Детету које носиш у утроби својој да наденете име Петар, и биће живо.

А презвитер Евстатије, писац овог житија, који је био присутан, рече: Ако се роди женско дете, како онда име да му даду? На то светитељ пророчки одговори да ће се родити мушко дете, и да му треба дати име Петар. И кад се навршише дани, роди жена мушко дете, и наденуше му име Петар. И остаде живо, и одрасте. А после им се роди и други син. И они га на рукама донеше к Божјем архијереју, и питаху га какво име да даду детету. А он им рече: Дајте му име Јован, пошто у цркви светог Јована услиши Господ молитву вашу. - И оба ова детета порастоше у зреле људе, и бише наследници родитеља својих.

Један сеоски свештеник доведе к угоднику Божјем Евтихију четрнаестогодишњег сина свог Нунехија који беше глувонем. Помазавши га светим јелејем, светитељ му отвори слух и одвеза језик, и учини те овај стаде чути и говорити. - Опет неки црквени клирик Кирило имађаше петогодишњег синчића, који такође беше нем и полумртав, јер не могаше ни умрети ни живети. И њега светитељ Божји молитвом сатвори здрава и разреши му језик те стаде говорити. - Једном донеше светитељу из града Зела четворогодишње детенце. Оно беше веома мршаво, телашце му беше врло мало, саме кости и кожа, оно није могло да једе, само је помало сисало материно млеко. И њега светитељ помаза светим јелејем и исцели. - Исто тако друго детенце, синчић неког занатлије амасијског, разболе се изненада, и беше на самрти, али га угодник Христов Евтихије оте из чељусти смрти својом молитвом и помазањем светог јелеја. - Сељанка нека са својим седмогодишњим синчићем иђаше послом у град; са њима беху и неки сељаци. Али се успут детету одједном одузеше ноге, по дејству лукавога, и оно се стаде ваљати по земљи, јер не беше у стању да стоји. Онда га мајка и сапутници узеше и на рукама однеше у манастир к блаженом патријарху, молећи га са сузама да се смилује на њу и да јој исцели сина. И светитељ га уобичајеним својим леком, молитвом и светим јелејем, сатвори здрава, и он стаде ходити као и раније.

У близини града Амасије бејаше женски манастир, звани Флавија. Из тог манастира доведоше к светом Евтихију једну младу девојку која се није могла причестити Божанским Тајнама, јер је у време причешћивања спопадаше страх и трепет, и она викаше уклањајући се и бежећи од Светих Тајни. А кад би јој некад силом метнули у уста Пресвете Тајне, она би их одмах повратила као неподношљиву горчину, јер зли дух беше у њој. Архијереј Божји се усрдно помоли Богу за њу, н изагна из ње духа злог. Тако исцељена, девојка прими мирно Свето Причешће из архијерејевнх руку. - Један младић, уметник за мозаик, украшаваше храмове мозаиком. Тако у кући амасијског грађанина Хрисафија, коју Хрисафије претвори у цркву, он скиде са зидова стари мозаик и стаде правити нови мозаик од светих икона. Када са једног зида стаде растављати и уклањати стари мозаик који изображаваше бестидну Венеру, демон који бејаше при тој слици удари га у руку страшном болешћу, црним приштом, те му рука сва отече и загноји. Рана беше неизлечива, и сви говораху да руку треба одсећи да не би цело тело сатрулело. У тим боловима и великој невољи јуноша притече с дирљивим јецањем к угоднику Божјем Евтихију, молећи помоћ себи кукавном. А светитељ, творећи за њега молитву Богу и руку му светим јелејем помазујући, исцели га потпуно у трећи дан и отпусти здрава. Тада јуноша својом исцељеном руком изгладивши потпуно мозаичку слику бестидне Венере, на том истом месту изобрази мозаиком лик бесплатног лекара свог - свјатјејшег патријарха Евтихија- - Исто тако светитељ исцели руку и једног другог младића, на којој је била неизлечива болест, због чега су лекари предлагали да му одсеку руку.

Једном приликом доведоше к светом Евтихију младића лудог, бесомучног, који се сваког дана страховито мучио. Када га блажени с молнтвом осени крсним знаком и помаза му чело светим јелејом, стаде сила демонска, као огњеним копљем пробуражена, страшно викати, бацајући пене и шкргућући зубима. То беше знак да је младић мучен не од једног већ од многих демона. Затим укочивши се, младих лежаше на земљи као мртав, и много дана проведе силно се и љуто мучећи. А свети Евтихије се чуђаше зашто овог младића тако дуго не оставља бесомучно мучење. И нареди презвитеру Евстатију, писцу овог житија, да распита младића, ко је, и откуда је, и где је живео, и шта је радио, и како га снађе бесомучност. Овај распита младића, и он му све подробно исприча о себи. И рече: Ја бејах инок у манастиру светог Јована што је у Акропољу. Затим збацих са себе монашки чин, и одох у свет. У свету познах жену, и многе грехе починих. И зато кажњен од Бога патим сада ове муке које видите. А ви, ако што можете, помозите ми. Чувши то, свети Евтихије по обичају свом сатвори за њега усрдну молитву Богу, па му онда саветова да се опет врати у манастир своме монашењу. И када младић обећа свим срцем да ће то учинити, одмах се избави од бесомучности молитвама архијереја Божјег Евтихија.

Један губав човек прибеже к прпеодобном Евтихију молећи га за исцељење. Он га исцели под условом да никада не пије вина. - Други човек, парничећи се на суду са својим ближњим, закле се криво, и одмах га постиже Божја казна: изгуби очњи вид. И целу годину не виде бела видела. Онда, вођен од других дође с покајањем овом чудотворцу, исповедајући свој грех и молећи уједно за исцељење душевног и телесног недуга. И по милости Божјој доби и једно и друго од архијерејске власти и богопријатних молитава овог светитеља Христовог, и оде своме дому гледајући као и раније. - Но и безброј других људи, жена и деце, болесних од најразноврснијих болести, који су прибегавали овом добром лекару, сви су се брзо исцељивали молитвама његовим.

У време пак персијске најезде, из многих опљачканих и опустошених крајева и градова слегоше се људи у Амасију. И настаде не мала глад. Тада овај угодник Божји учини да у његовом манастиру не буде оскудица у храни. Сваки дан безброј људи долажаше у манастир по храну. Када манастирски економи известише светитеља да је нестало и жита и брашна, те не само да немају да дају долазницима него и сами немају шта да једу, он обиђе житницу и складиште, виде их празне, и помоли се Богу. Затим тешећи братију рече им: Уздајте се у Бога, и верујте да што дајете невољнима Бог ће вам двоструко узвратити. А ја се поуздано надам у милосрђе Божје да, као што у дане Илијине није нестало брашна у жене удовице у Сарепти Сидонској, тако и ми сада нећемо оскудевати у намирницама, него ћемо сви јести, и бити сити, и славити Господа Бога нашег. И би по вери и речи светитељевој: јер се хлебови иако непрестано раздавани не само не смањиваху, него се штавише умножаваху. И уколико се више брашно долазницима даваше, утолико се више све у житници и складишту умножаваше. И тако се у дане глади добро прехранише сви: и странци, и дошљаци, и домаћи.

Овај угодник Божји не беше лишен ни пророчког дара. На три године пре смрти цара Јустинијана сврати у Амасију нећак царев Јустин, који је тада имао придворни чин, и путовао некуда царским послом. Блажени Евтихије позва га насамо и рече му: Чуј, господине управниче двора, иако сам грешан, али сам слуга и свештеник Бога мог, који ме обавести да ћеш по смрти свога стрица постати цар. Пази дакле да се не замајеш обављајући многобројне послове, и гледај да будеш достојан за извршење воље Господње ускоро. Чувши то, Јустин заблагодари Богу, а од светог пророка прошаше молитвену помоћ. - Исто тако касније он унапред извести писмом војводу Тиберија који је био у Сирији да ће после Јустина бити цар. У писму му је писао: Сада ти је Бог дао да делимично управљаш над народом, али неће много проћи а теби ће бити потпуно поверена крма царства. - То се потом и зби.

Када цар Јустинијан умре, а зацари се његов нећак Јустин, уто умре и гореспоменути патријарх Јован Схоластик. Тада би свјатјејши патријарх Евтихије враћен из прогонства на свој престо. Народ га дочека са неописивом радошћу; огромне масе света чекале су га и на мору и на копну, и сви су клицали: Благословен који иде у име Господње! - И прими свој престо у недељу, трећег октобра, дан у који споменути непријатељи његови, епарси Етерије и Адеј, по пресуди новога цара, бише кажњени смрћу. И проживе свети Евтихије остале дане свога живота у миру, украшујући Цркву православним учењем и творењем чудеса. Помор који изненада наиђе он молитвом одстрани. И болеснике исцељиваше. Затим, одајући дуг природи, разболе се на Ускрс. Благочестиви цар Тиберије дође и посети га. Том приликом светитељ прорече цару да ће и он убрзо после њега скончати, што и би. Пошто свјатјејши Евтихије болова Светле седмице, он у Томину недељу дозва код себе сав свој клир, даде им благослов и последњи целив, и идуће ноћи заспа сном привремене смрти у Господу, а света душа његова оде у вечни незалазни дан међу свете јерархе. То би 582 године, пошто проведе на свом престолу по повратку из прогонства четири ипо године. Упокоји се у својој седамдесетој години. И би свечано сахрањен у цркви светих Апостола: под олтарским степеницама где беху мошти светих Апостола Андреја, Тимотеја и Луке.

По престављењу свјатјејшег патријарха Евтихија благочестиви цар Тиберије поживе само четири месеца и осам дана, и сконча мирно, као што светитељ прорече. А ми за све то славимо Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, амин.

Историчар Никифор пише да је цар Јустинијан пред смрт, угледајући се на цара Константина Великог који је оставио завештање да свети Атанасије Велики буде враћен на свој престо, тако исто поступио: своме нећаку и наследнику Јустину остави завештање, да свјатјејшег патријарха Евтихија врати из заточења на патријаршијски престо цариградски.

Исто тако цар Јустинијан се пред смрт одрече афтартодокетске јереси, и сконча у вери. Зато га Црква спомиње с благочестивим царевима, и празнује његов спомен четрнаестог новембра због многих добрих дела његових, и његове ревности к Богу, и његовог покајања.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal