Десете године царовања благочестивих царева грчких Лава Мудрог и Александра брата његовог, синова цара Василија Македонца, неки магистријани враћаху се по царском наређењу из Азије у Цариград. И када иђаху поред једне непроходне пусте планине угледаше где по њој иде човек у подераној одећи, изгледа необичног и страшног, као одрастао у пустињи. Они потрчаше за њим, ухватише га, и по његовом необичном изгледу мишљаху да је ухода. Пошто га везаше, одведоше га са собом у Цариград. Тамо се пријавише цару, па га том приликом обавестише о ухваћеном човеку. Видевши га, цар Лав га предаде на истјазање патрицију Самону, родом Агарјанину, да испита ко је, откуда је и како се зове. Узевши човека Божјег, Самон га одведе дому свом. И када Самон заседе гордо са својим саветницима, нареди да преда њ, изведу блаженога. Изведен пред њега, блажени му не одаде дужно поштовање и поклоњење. И Самон га упита: Ко си ти, и откуда си, и како ти је име? Но он му не одговори, већ стајаше ћутећи и гледајући у њега својим кротким очима. Самон га поново упита: Кажи нам, одакле си? А свети му на питање одговори питањем: А ти, ко си, и одакле си? На то му Самон одврати: Ми тебе питамо, ко си и одакле си? А ко сам ја, не треба питати. Но кад већ хоћеш да знаш ко сам, рећи ћу ти: ја сам Самон, патриције и старешина царских коморника. А сада нам испричај ти ко си, и откуда си, и какав живот проводиш. Блажени му одговори: Ја сам странац, један од живих на земљи.



Самон му на то рече: Онда добро кажу за тебе да си ухода, који је дошао да уходи грчку царевину. Преподобни ништа не одговори на то. И многи присутни примораваху га да им каже ко је. А он им не даде одговора. Тада Самон нареди да се одмах ту донесу гвоздене батине, и суве жиле воловске, и друге страшне справе за мучење, еда би се блажени уплашио и испричао ко је и откуда је. А он, гледајући све то, ништа не одговараше.


Тада Самон нареди да га четворица растегну, и да га бију воловским жилама постављајући му питање: ко си? Жестоко бијен, светитељ не одговараше већ трпљаше ћутећи. И бише га дотле, док им се не учини да ће већ брзо издахнути. Онда га узеше као кладу, пошто није могао да иде, и бацише га у тамницу.


Сутрадан неукротива звер Самон седе за судијски сто и нареди да му опет доведу сужња. Посланици нађоше тамничка врата чврсто закључана, а њега угледаше где стоји пред тамницом здрав телом и чека их. И они се томе веома зачудише. И питаху га: Кажи нам како си изашао из тамнице, када су врата чврсто закључана? Блажени им ништа не одговори, већ пође с њима да предстане патрицију. А неки од њих измакоше напред и саопштише Самону како га нађоше изван тамнице. Чувши то, удиви се Самон и сви присутни, али не вероваху што им казиваху. Неки пак говораху да је мађионичар, и да је помоћу мађија учинио такво чудо.


И патриције Самон опет дуго питаше светитеља с ревношћу и с претњама, да им каже ко је. А преподобни им не даде одговора. Самон се онда силно разгневи и нареди да га простру по земљи и протегну, па немилице бију моткама све док не каже ко је и откуда је. И бијен би дуго, да шест мотки сломише. А он јуначки трпљаше дубоко ћутећи и ништа не одговарајући. И сви се дивљаху неисказаном трпљењу и ћутању преподобнога. Онда рече Самон: Знам да ће се ова ухода хвалити и говорити како нас је ћутањем победио. Но тако ми здравља самодржаца, ја му нећу допустити да се похвали и да нам се наруга. И нареди да му у току седмице сваки дан ударају по триста удараца бичем, и по триста батином. А он трпљаше те муке, тајећи своју врлину: јер он од младости беше монах, и повуче се у пустињу, и скиташе се по њој много година, проводећи сурово житије, храњаше се само зељем, хођаше бос, одевен у прње. И не хоћаше никоме да прича то врлинско житије своје, због тога и ћуташе, држећи се речи Господње: Да не зна левица твоја што чини десница твоја (Мт. 6, 3). Јер сваки који објављује добра дела своја, примиће плату своју - похвалу од људи, а биће лишен вечне славе. Ко пак жели вечну награду, скрива од људи своју врлину; и ако га бију ћути. И ваистину је такав човек мученик.


Бијен сваки дан у току целе седмице, светитељ поднесе многе патње. А кад Самон сазнаде да је мученик остао непоколебљив, опет нареди да га преда њ изведу на суд. И погледавши с гневом на њега, рече: Најпоганији међу људима, докле ћеш тајити лукавство у срцу свом? Кажи нам ко си и откуда си. Блажени му одговори: Оне који тајно чине содомска дела, као ти, заиста треба називати најпоганијима.


Овако изобличен, Самон се веома постиде од присутних, али и силно разјари, те нареди да се донесу кајиши и конопци, па преподобноме чврсто вежу руке наопако, и десна нога његова тесно привеже за груди, и онда стрмоглавице обеси. И то учинише у ћелији, и сам Самон запечати својим прстеном врата од ћелије, и тако остави преподобног да виси, док не каже ко је и откуда је. А сви присутни тајом роптаху на Самона, и љутити називаху га проклетником што невина човека ставља на такве муке.



И тако светитељ висијаше три дана и три ноћи. Четвртог дана мучитељ дође, отвори врата од ћелије и нађе мученика где виси. Но видевши да му је лице светло као да ништа није пропатио, удиви се, и приступивши му ближе упита га: Ко си, и откуда си? Пошто му блажени ништа не одговори, он нареди да га скину и одвежу. А када га одвезаше, светитељ стаде здрав телом, исцељен благодаћу Христовом, и ниједне повреде не беше на њему. То све присутне удиви и зачуди, а Самон рече: Зар нисмо у праву што рекосмо да је овај човек мађионичар? Ево нимало није пострадао телом. Али ја ћу брзо уништити његову мађионичарску силу. Позовите ми одмах хранитеља зверова. - И кад овај дође, Самон му рече: Спреми за сутра најљућег лава; немој му данас давати ништа од хране, да би био гладан, па ћемо видети овог мађионичара да ли ће и лава победити.


Сутрадан се силан народ слеже на гледалиште. У арену би пуштен страшан лав, који веома рикаше од глади. Тада доведоше и светитеља, и бацише га лаву да га растргне. Али лав, видевши преподобног, уздрхта, и пришавши му леже поред њега, и лежаше пред ногама његовим као незлобиво јагње, тако да су се сви дивили и викали: Господе, помилуј! А преподобни глађаше лава десном руком својом. Затим га ухвати за уво, и изведе га напоље довикујући присутнима: Ево јагњета вашег, ево јагњета!


Али ни овакво чудо не могаде иностранца Самона уразумити, да је човек кога он мучи - Божји човек. И нареди Самон да светитеља ноћу утопе у мору. И слуге узеше светитеља у поноћи, извезоше га чамцем на пучину морску, и везана бацише у море, па се вратише. Али, по заповести Бога, који чува Своје свете, одмах два делфина узеше преподобног на своја леђа, изнесоше га на обалу седмог предграђа Цариградског, званог Евдом, и тамо га оставише. Светитељу се изненада одрешише и руке и ноге, и он уставши крену ка граду. Но пошто Златна Капија још не беше отворена, он седе крај ње да мало отпочине. У то време дође тамо неки човек који је патио од страшне грознице, и седе близу светитеља дршћући и уздишући од болести. Преподобни се сажали на њега, метну руку на њега и, помоливши се, исцели га. А човек, видевши себе исцељена, паде преподобноме пред ноге и мољаше га да иде с њим његовој кући. Исцељени човек се зваше Јован, и беше један од незнатних грађана. И преподобни оде с њим радујући се. И дочека га Јован са супругом својом љубазно. И кад би време обеду, трпеза би постављена, и једоше радосни. А Јован исприча жени својој како га преподобни исцели призвавши име Христово. И обрадова се жена веома таквом госту, што се удостоји примити у дом свој угодника Божјег. Јер и она беше врло христољубива и гостољубива, и живљаше у страху Божјем, а име јој беше Јелена.


Затим Јован и Јелена стадоше молити светитеља да им каже ко је и откуда је. Он им одговори: Откуда сам, није потребно сада говорити. То ћете сазнати доцније, а сада хоћу да отидем ради молитве у манастир нерукотворне иконе Пресвете Бо городице. - И оде тамо праћен Јованом. И кад сврши своје молитве, он се опет, на Јованову молбу, врати кући његовој. И наваљиваху на светитеља Јован и његова супруга да им каже што о себи. А он им рече: Ја сам онај кога патриције Самон јуче наноћ врже у море, али ме Господ мој Исус Христос, коме од младости своје служим, сачува неповређена. - И каза им да се зове Василије; и исприча им све по реду шта му учини царев патриције. И чувши то, они се чуђаху. А беху за њега чули и раније, како га Самон мучи, и како му лав не учини ништа, јер се о томе беше пронео глас по целом граду. И молише га да остане с њима у њиховој кући за све време свога живота. И то би пријатно светитељу. И они му устројише храм, где он узношаше Богу своје уобичајене молитве. А ко је у стању описати сузе које је он потоцима проливао молећи се Богу? ко - избројати његова метанија? ко - исказати његова свеноћна бденија? јер без сна провођаше све ноћи. Уз то, ко ће његову доброту изразити? Он се никада на гнев не покрену, као непокретни стуб. Кротак беше као Мојсије и Давид, тих као Јаков, милостивији од Авраама. Јер Авраам чињаше милостињу од огромног богатства свог, а он од убоштва свог, подношеног Бога ради, чињаше доста добра ништима. Јер што му даваху христољубиви људи, то он одмах раздаваше невољнима. Живећи у дому христољубивог Јована, светом Василију стадоше после неколико дана долазити људи, једни ради духовне користи, други доношаху своје болеснике ради исцељења. И преподобни, стављајући руке своје на њих и молитву творећи, исцељиваше их благодаћу Христовом. И име његово и житије његово постаде славно у престоници. И долажаху к њему не само многи из народа него и знаменити грађани и велможе.


А имађаше свети Василије и дар прозорљивости, и сваког долазника провиђаше тајна дела, и добра и зла, и насамо изобличавајући грешнике, многе побуди на покајање. А провиђаше и будућа дела и догађаје, и претсказиваше их пророчки, као што ће се даље видети.



Кад умре цар Лав, а годину дана за њим и брат његов Александар, на престолу остаде Лавов син Константин Порфирородни, са својом мајком Зојом. Но пошто Константин беше још мало дете, њему бише постављени намесници: патријарх цариградски Николај и Јован Гарида. Њима би поверено да управљају царевином док млади цар не постане пунолетан. У то време варвари ударише на грчку земљу, и пленећи опустошише земљу око Цариграда. И не беше никога да скупи војску и изађе у рат против нагрнулих варвара. И беше грчка царевина у пометњи и не малој опасности. Житељи Цариграда викаху на патријарха Николаја како не ради добро и не управља царством како ваља. Патријарх онда у договору са осталим велможама написа источном војводи Константину Дуки и позва га да дође у Цариград и заједно царује са младим царем, и да као храбар човек крене против иноплеменика. Константин Дука беше заиста врло храбар човек и непобедив војсковођа, страшан за непријатеље, који су признавали да му не могу одолети, јер су виђали где пламен сукће из Константинова мача и из ноздрва његовог коња. И сам Константин не скриваше ту благодат, дану му од Бога, и говораше: Једном у младости мојој кад сам спавао стаде пред мене једна пресветла жена, обучена у царску порфиру, и огњен коњ поред ње, и огњено оружје на коњу, и убеђиваше ме, а ја нисам хтео и бојао сам се, да се наоружам тим огњеним оружјем и да уседнем на огњеног коња. И када то урадих, она ми рече: Нека се страше тебе непријатељи Божји, и нека се хулитељи Сина мог као восак топе од лица твог! И рекавши то, отиде.


То казиваше о себи овај човек коме дође изасланство од патријарха да прими царство. Али он то одби, изјављујући да није способан и подобан за тако високу власт. Но патријарх и цео сенат по други пут послаше изасланство к њему, позивајући га да прими царство. А он им отписа овако: Не доликује мени да будем раван помазанику Господњем - цару, иако је он малолетан, и да сагрешим Богу мом. Усто се бојим, да међу вама не постоји нека превара и лукавство, па хоћете да ме упропастите.


Када патријарх и велможе цариградски добише од њега овакав одговор, они му по трећи пут послаше изасланство, и сваки му посла своју посебну писмену заклетву, заклињући се часним дрветом животворног Крста Господњег да га искрено и свом душом позивају да буде сацар младоме цару. Он онда поверова њиховој заклетви, и крену у Цариград са својом пратњом. И дочекаше га велможе и грађанство чесно и веома свечано. А стиже он у престоницу изјутра рано, тек што сунце беше грануло. И показа се недобар знак, који му је претсказивао да ће бити убијен: јер док је сунце сијало јарко, паде на земљу мала крвава киша.


Патријарх Николај и саветници његови, када видеше како народ чесно и свечано дочека Константина Дуку, променише своју одлуку, и затворише пред њим дворске капије, не допуштајући му да се јави цару и матери царевој. Дука онда разапе своје шаторе на иподрому. И сваког дана долажаху к њему велможе и грађани, изражавајући му поштовање и називајући га царем. А неки од велможа, који су познавали и волели светог Василија, дођоше к светитељу и питаху га насамо: Какав ће бити завршетак овоме делу које се почиње? Светитељ их с плачем обавести, да неће ни три месеца проћи, а Константин Дука и његове присталице изгинуће у крви. И казујући им то, блажени ридаше неутешно и непрестано до изнемоглости. Они онда, одоше својим кућама, и не излажаху из њих очекујући са страхом проречени завршетак. Исто тако, два рођена брата, синови једног велможе, обојица по чину први маченосци царски, дођоше к светом Василију и упиташе га: Је ли добро да идемо на иподром к новонареченом цару, и да му се придружимо? Светитељ им са сузама одговори: Децо, не идите тамо! Јер ако му се придружите, онда ће један од вас бити мачем убијен, а другоме ће бити отсечене уши и нос, те ће целог живота служити на потсмех онима који га виде. - Али они пренебрегоше светитељеве речи, одоше на иподром и прикључише се новонареченом цару.



После два месеца Константин Дука, који дође на заклетву патријархову и на заклетве и молбе целог сената, виде да је преварен и изигран. Храбар, и имајући уза себе мноштво војске и народа, он је могао да им се освети. Јер је могао војном и народном силом поразбијати и порушити затворене улазе и ући у палату, или опседнути град на дуго време не допуштајући да се уносе потребне намирнице, па би тада они сами молили милост у њега и отворили му широм улаз. Али он, човек побожан и богобојажљив, није хтео да ико због њега претрпи и најмање зло, нити је желео да крвавим путем дође до царског престола. Уздајући се у Бога, и још верујући у заклетву патријарха и у заклетве велможа, он са својима одлучи да мирно и без борбе уђу у палату. Само су морали разбити Бакарну капију која је била чврсто затворена. И говораше својима: Ако нас приме мирно, добро ће бити; а ако нас побију, даће одговор Богу за нас, пред којим се имамо судити, јер иако нисмо хтели, они нас молбама и заклетвама доведоше овде, и преварише. Рекавши то, он закле све своје присталице, да се ни један не усуди потргнути мач свој или запети стрелу на противнике, да се, рече, не би пролила због мене ни једна кап крви хришћанске.


Доневши такву одлуку, и потврдивши је заклетвом, они кренуше ка Бакарној капији, коју силом отворише. Одатле се мирно кретаху ка царској палати. И по наредби патријарха и његових саветника, припремљени стрелци одмах их почеше гађати, и многе ранише. Тешко би рањен и Дука у груди испод десне руке, и паде на земљу јечећи од бола. Затим многобројни дворски оружници, спремљени на то, јурнуше са исуканим мачевима на оне што су мирно и не бранећи се улазили, и стадоше их сећи као грање. И убише Константина Дуку, и његовог сина, и многе друге. А остале који нагоше бежати, похваташе живе, и тог часа их на разне начине казнише: једне искасапише, друге пред капијама градским о дрвеће обесише, а трећима носеве и уши одрезаше, и жиле пресекоше. И паде тог дана са Константином Дуком до три хиљаде невиних људи. Тада и она два брата, први маченосци царски, што долазише к светоме Василију, пострадаше по пророчанству преподобног, јер једноме од њих би глава отсечена, а другоме нос и уши одрезани. Затим војници отсекоше главу убијеном Дуки и његовом сину, па их однесоше патријахру Николају и саветницима његовим. И патријарх награди оне што су убили Константина, и нареди да његову главу на врху копља носе по целоме граду на поругу, а да тела мачем побијених баце у море.


Такво неправедно крвопролиће би учињено тада у Цариграду, и оскврни се град крвљу невиних људи, која као Авељева вапијаше са земље к Богу против својих убица. Тако, не од мача иноплемених противника, већ од мача једноверних пријатеља и браће паде силни војвода Константин Дука, наречени цар, славни храброшћу војник, Богу угодан и народу мио, погибе подлошћу клетвопреступних и несавесних злих људи. Али праведна душа његова настани се у наручју праведног Авраама; тако исто и душе осталих што с њим пострадаше, удостојише се милости Божје. И то се дознаде помоћу овог чуда: над тела обешених, док су висила, сваке ноћи виделе су се звезде где силазе, и над њиховим главама веома јако сијају све до сунчевог рођаја. То беше сигуран знак тога, да су невино пострадали, и да су душе њихове настањене у светлости светих.


Ово испричасмо као доказ пророчког духа који је имао преподобни отац наш Василије, јер како он предсказа, тако се и зби. А има и других сличних пророштава његових која ћемо споменути.


Младоме цару Константину Порфирородном ради управљања царством би одређен као сацар Роман патриције. Кад цар Константин постаде пунолетан, он му даде за жену своју кћер Јелену. А имађаше Роман и другога зета, званог Саронит, по звању патриција. Горд на своју славу и богатство, Саронит смишљаше зло у срцу свом, како да погуби цара Константина и докопа се престола. А близу Саронитова двора беше дом оног христољубца Јована, код кога живљаше преподобни отац наш Василије. Провидећи својим прозорљивим очима злу намеру Саронитову, преподобни говораше у себи: Погледај овог бедника, какву богомрску намеру кује у срцу свом! Него идем да га изобличим, не би ли одустао од безумног потхвата свог.



И једног дана када Саронит изаће на коњу из свога дома и веома гордо јахаше ка царској палати, светитељ му препречи пут и стаде му громко говорити: Зашто срце твоје смишља зло противу Христова наслеђа? Нема теби удела у царском престолу! престани, и не пашти се узалуд, да не би, када се Господ разгневи на тебе, изгубио и звање патриција!


Чувши то, Саронит побесне од јарости, јурну на светитеља, изудара га корбачем по глави, израњави га и, изгрдивши га, продужи свој пут. А блажени Василије, трпељиво подневши то, сутрадан опет пресрете Саронита при изласку из дома, и изобличаваше га као и јуче. Саронит онда нареди својим слугама да ухвате светитеља, одведу у његов дом, и тамо га држе док се он не врати из царске палате. А кад се врати, он нареди да се спреми бодљикава батина. И кад светитеља изведоше пред њега, он му рече: Реци ми, зли старче, који те ђаво наговори да ме онако дрско пресретнеш и онакве ми ствари пред свима рекнеш? Не знаш ли да сам царев зет, и првак у царским палатама, и да је моје богатство огромно? Имам безбројне робове, и имања, и села, и стада. Моје се сребро и злато не могу избројати. И усто ми се од Бога и од царева и од свих велможа даде велика слава и част. А ти, најбеднији старац и најубогији просјак, како си се дрзнуо да ме пред целим народом онако изобличаваш и грдиш? Реци ми, пре но што те предам на смрт. - Блажени му одговори: Шта, зар ти мислиш да су тајна твој злоумишљај и лукавство, које скриваш у срцу свом? Сам Господ ми откри да смишљаш насрнути на престо. Но остави се те ружне жеље своје, и не смишљај зло на помазаника Господња. Ево, ја ти тврдим, ако се не оканеш своје зле намере, Господ ће се силно разгневити на тебе и брзо истребити спомен твој на земљи.


Тада се безумни Саронит запали јарошћу и, измењен у лицу, нареди да светитеља повале на земљу и немилице бију бодљикавом батином. И заповеди слугама: Бијте га док не истерате из њега дух лажног прорицања. И бијен би светитељ као неко немо и неосетљиво дрво, јер нити што рече, нити се телом мрдну, нити уздахну. И ништа се не чујаше осим одјекивања батинања. Потом, једва једном Саронит нареди слугама да престану. И затвори страдалца у тескобном затвору.


Сутрадан га опет изведе и би воловским жилама без милости, па га затим поново затвори. А трећег дана, пошто се наруча и опи, он опет изведе светитеља и нареди да га моткама свирепо бију. Док су преподобнога били, и капија Саронитова дворишта била отворена, пролажаше улицом благочестива жена Јелена, супруга Јованова, па кад угледа како преподобног Василија бију, она утрча унутра, паде преко бијеног светитеља, горко кукајући и говорећи: Бијте мене грешницу, а ово светило моје, оца мог духовног и пастира оставите! Мене убијте место њега, а њега пустите! - Тада звероподобни Саронит бесно повика к слугама: Бијте и ову, пошто то жели, јер држим да је његова љубавница! - И бише је дотле док су сматрали да је жива, па бедник нареди да је за ноге извуку из дворишта као мртвог пса. А преподобном ременима везаше тајне удове па га обесише, и онда му воловским жилама ударише пет стотина удараца. И све то светитељ јуначки трпљаше, јер га је Бог крепио. Затим га одвезаше и опет у затвор бацише.


И ту ноћ Саронит усни сан који му претсказа погибију његову. А сан беше овакав: виде он храст врло висок и разгранат, на чијем врху гавран имађаше гнездо и крилима покриваше своје тиће. Затим виде нека два човека који са секирама дођоше до храста, желећи да га посеку. И један рече другоме: Овај гавран много гракће и не да цару да мирно спава. Други одговори: Он и Божјем миљенику Василију многа зла учини. И стадоше сећи дрво. А кад храст паде на земљу, притрчаше неки у вете кошуље одевени, те грање палог дрвета бацаху у огањ. Виде Саронит тамо и преподобног Василија где стоји крај посеченог дрвета и говори: Свако дрво које не рађа рода добра, секу и у огањ бацају (Мт. 7, 19). И обраћајући се Сарониту преподобни му рече: Не рекох ли ти да се оканеш зле намере своје, да не изгубиш и тај високи положај који имаш?


Тргнувши се од сна, бедни Саронит осети да је тешко болестан. И размишљајући о сну, спопаде га страх и жалост, те одмах посла да светитеља разреше окова и пусте на слободу. И дође преподобни у свој стан. Кад га Јован угледа, веома се обрадова. Али видевши његове љуте ране, он горко заплака. И сви који љубљаху преподобног оца, чувши да је пуштен, стадоше му долазити у дом Јованов, радујући се и плачући. А супруга Јованова, блажена Јелена убрзо сконча болесна од оних немилосрдних батина. Али и бедни Саронит не устаде с постеље, јер и он после неколико дана умре. И зби се његов сан и пророштво светог Василија.



Не прође много времена а благочестиви Јован, који служаше преподобноме, отиде ка Господу. И свети Василије остаде сам у дому његовом. И сваки дан долажаху к њему многи, приводећи му и доносећи му своје болеснике. И свети их исцељиваше својом молитвом. Исто тако и мноштво ништих прибегаваху к блаженоме, јер им он раздаваше све што му христољубци доношаху, и ништа не остављаше код себе до сутра.


Потом грађанин један побожан и богољубив, по имену Константин, назван Варвар] многим молбама и сузама умоли преподобног Василија да пређе код њега и живи у његовој кући. И удеси му келију засебну и мирну. И као некада Сунамка светом пророку Јелисеју, тако и овај човек намести угоднику Божјем Василију постељу и сто и столицу и свећњак, и од домаћих својих повери чесној и добродетељној старици Теодори, која је много година као удовица целомудрено и богоугодно живела, да служи човека Божјег. И она, имајући одају своју близу келије преподобнога, служаше га усрдно као анђела Божјег. Када би ко дошао да види светитеља и да разговара с њим, она је извештавала блаженога, и он је долазио из своје келије у одају Теодорину, и ту примао посетиоца, и отпуштао. И тако је он сваког дана у одаји Теодориној примао и поучавао посетиоце, исцељивао болеснике, тешио ниште и невољне раздајући им оно што су му љубитељи његови давали. А увече је одлазио у своју келију, да твори своје уобичајене молитве Богу.


Име преподобног Василија беше славно у целом Цариграду, и поштовано не само од мирских већ и од духовних лица. Јер га посећиваху и многи монаси, и свештеници, и епископи, и добијаху од њега духовне користи и помоћи. Великаши и кнезови молбама позиваху светитеља у своје домове, да посети њихове болеснике и молитву за њих сатвори. И где год би дошао светитељ к болесницима, одмах их је исцељивао стављајући на њих руке и молећи се. И ђаволе изгоњаше речју. И рђаве нарави код људи исправљаше, и на врлину их упућиваше, не само благим речима их поучавајући, него понекад и изобличавајући грешнике. Јер му свевидац Бог откриваше и објављиваше све.


Једном би позван у царску палату. Он насамо изобличи цара Романа због среброљубља и женскароштва, јер скврнављаше себе са многим женама. Цар се не само не наљути на њега, него кротко прими тај укор и обећа да ће се поправити. Исто тако, изобличивши главну патрицију Анастасију због тајних грехова њених, побуди је на покајање, и предвидевши њену смрт обавести је о томе. Царици Јелени, супрузи цара Константина Порфирородног, прорече да ће најпре родити кћер, потом сина, који ће одрасти и постати цар. Тако и би. Царица му понуди много злата, али он не хте ни да га се додирне. Царица га онда закле именом Пресвете Тројице, да узме колико хоће. Светитељ узе прстима три златника и даде их старици Теодори која тамо стајаше. А неки од дворјана који стајаху поред царице рекоше светитељу: Оче, дај тој старици више. Светитељ им одговори: Децо, не треба нам много трња, јер заиста боде руке наше. А царица му рече: Ваистину си, чесни оче, свим срцем заволео Христа, и постао туђ сујетном свету овом. Него помињи нас у богопријатним молитвама својим. - И отпусти га с миром.


У то време упозна се с преподобним Василијем Григорије мирјанин. И постаде његов ученик, и очевидац многих чудеса његових, а затим и списатељ његовог житија. Тај Григорије, када први пут дође к светитељу, овај га назва по имену, иако га дотле никад није видео, ни знао. Јер у блаженог старца беше велики дар прозорљивости, и он, по откривењу Божјем, виђаше не само непозната дела него и помисли срца људског. И казиваше Григорију све, што год би овај помислио у срцу свом. - Неку монахињу, лажљивицу, која је у нечистоти и мађијама проводила живот, изобличи, и претсказа јој пропаст. - Један презвитер посети светитеља и донесе му на поклон јабуке. И када јеђаху, мишљаше презвитер у себи колико бакаруша потроши за јабуке. И рече му светитељ: Шта мислиш, брате, колико си потрошио за ово воће? Немој се мучити око тога, ја ћу ти казати: дао си десет бакаруша за јабуке. Чувши то, презвитера подиђе језа. И дивећи се прозорљивости старчевој, он благосиљаше Бога, што има таквог угодника у ове дане.



Винопродавац један, познаник светитељев, стаде да осиромашује, па дође к преподобноме, молећи га да посети његов дом, како би се његовом посетом и молитвама благословио његов дом и подрум. Светитељ оде к њему, винопродавац га дочека као што треба, и многе ниште позва на обед. Затим уведе светитеља у подрум, да му благослови бурад с вином. Благосиљајући бурад, преподобни старац се заустави пред једним великим буретом и рече винопродавцу: Брате, ето ја сву бурад твоју благослових именом Исуса Христа, али ово буре морам разбити. А винопродавац мољаше светитеља: Не, оче, не разбиј га, већ благослови и њега. Јер посао ми не иде добро, а ја сам много дужан повериоцима, па се бојим да потпуно не пропаднем. Светитељ му одговори: Све ми је то познато, али ово буре хоћу да разбијем, да бих те избавио од велике опасности, јер сам због тога и дошао овамо. Винопродавац га опет замоли: Боље ми главу разбиј, оче, него ово буре. А светитељ, угледавши један велики чекић, узе га и стаде разбијати оно буре. И кад се буре распаде, истече силно вино. А присутни пријатељи и суседи винопродавца, видевши шта старац уради, стадоше негодовати и ружно мислити у себи о блаженом оцу. Он пак, разумевши Духом њихово негодовање и мисли, узе штап, завуче га у дно бурета, у коме беше још мало вина, и извуче отуда змију дугачку три аршина, која беше надувена и смрђаше. И рече присутнима: Зашто ме, децо, грдите у срцима својим као да сам нешто рђаво урадио? Видите ли ову змију, колико би се њих, пијући од овог вииа, отровали, и у какву би опасност онда запао овај човек? Да ли би вам било пријатно да се тако што догодило? И нисам ли добро урадио што сам ово буре разбио? - Рекавши то, светитељ баци змију на земљу. А винопродавац и сви присутни падоше пред чесне ноге његове молећи опроштај. И од тог часа молитвама преподобног Василија богато се благослови дом винопродавчев сваким изобиљем.


Жена нека Теодотија, носећи у рукама четворогодишње дете, дође к преподобноме клањајући му се и молећи га да се помоли Богу, јер јој деца умираху у трећој или четвртој години, па је болесно и ово што је донела. Док је она то казивала, дете поче плакати и тражити хлеба. Преподобни старац одломи парче хлеба и даваше детету; и осмехујући се питаше: Како му је име? Држим да му је име Лав. Затим рече матери: Због твоје велике љубави и усрђа, које имаш према Пресветој Богородици, Бог ти дарује ово дете читаво и здраво. Оно ће одрасти, и одлично изучити школе, и биће монах и клирик. И многе ће ти радости донети, јер ће бити добар, мудар, честит и славан. И Господ ће га чувати. А остала деца коју будеш родила, помреће као и прва. - Поклонивши се светитељу жена отиде. И доцније све би онако како светитељ прорече.


Један познаник светитељев дође к њему и затражи од њега благослов за пут, јер је имао да путује на Исток неким послом. А преподобни, гледајући га пажљиво у лице и провидећи шта ће му се догодити на путу, рече: Река Хелидон је опасна, али ће се укротити ради грешнога Василија. - Ове светитељеве речи нико не разумеде. И онај човек оде на пут. И када дође у источне покрајине, он наиђе на једну реку коју није знао, јер никада раније није долазио у те крајеве. Река беше широка око двадесет аршина, а брза као птица. Стојећи на обали он је посматраше. Затим натера коња у реку, желећи да је на коњу преплива. Али га матица захвати, и ношаше га средином реке ка мору. Њега спопаде силан страх, јер се налажаше у смртној опасности. И у оном страху он завапи: Господе, молитвама преподобног оца нашег Василија, помози мени грешноме! - И тек што то изговори, он угледа светог Василија где иде по реци и прети матици, онда ухвати коња за узду, изведе га на другу обалу, и поста невидљив. А човек, избавивши се од дављења, веома благодараше Бога и његовог угодника Василија. И кад стиже у оближње село где преноћи, он сазнаде да се река зове Хелидон, тојест ластавица. Јер је брза као ласта, и многе је, који нису знали како да је пређу, однела у море и утопила. Тада се онај човек опомену речи коју му рече преподобни када му даваше благослов за пут: Хелидон - опасна река; укротиће се ради Василија. И говораше: Хвала Ти, Господе! хвала Ти! Још Те за једну ствар молим, Господе: удостоји ме да опет видим угодника Твог, и целивам његову чесну седину! - Потом, вративши се с пута, он оде к преподобноме, паде му пред ноге, благодарећи му и причајући му како Бог његовим светим молитвама показа на њему чудо милости своје.



Гореспоменути Григорије беше мио светом Василију, зато што беше добродетељан јуноша: живео је у девствености и целомудрију и подвижништву, као монаси, и то међу мирјанима, у дому свом и на имању што наследи од родитеља. Он често посећиваше преподобног Василија, и слушајући његове медне поуке удостоји се назвати се његовим учеником. Григорије гајаше нарочиту љубав према светом првомученику Стефану, и у храм његов прибегаваше, и украшаваше га. Он имађаше имање у Тракији близу града Рандист. Пошто је намеравао да о жетви отиде тамо ради убирања урожаја, он најпре дође к преподобном учитељу свом и узе од њега благослов за пут. Затим оде у цркву светог Првомученика, и дуго се на коленима мољаше пред светом иконом његовом; напослетку рече: Ево, предстоји ми далек пут по суву и по мору. Стога ме ти, о свети првомучениче Стефане, сачувај на путу од сваког зла. Јер као што ја према својим моћима послужих светом храму твом, тако и ти, по даној ти од Бога благодати, буди ми у свакој невољи покровитељ и помоћник и промислитељ!


Пошто се тако помоли, Григорије отпутова. На путу он заноћи у једној гостионици, и нађе појас који је вредео око два златника, а који беше изгубила гостионичарева кћи. И када гостионичареви укућани тражаху појас и распитиваху госте, Григорије наведен ђаволом, утаји појас, говорећи у себи: Оно што су изгубили појас богати су, а ја ћу га продати, и добијени новац раздаћу ништима за њихово спасење. - Али Григорије, продуживши свој предузети пут, изгуби свој властити појас, који је такође вредео два златника, и кесу у којој беху четири златника и доста другог новца, колико му је требало за пут. Због тога беше веома утучен. Но у сну му се јави преподобни Василије, показујући му једно разбијено грне, и говорећи: Видиш ли овај разбијени и непотребни суд? Григорије одговори: Видим, господине мој. Светитељ рече: Ако ко украде овај суд, од њега ће се четвороструко узети било у овом или у оном свету. Украде ли га богат, четвороструко ће се узети од његовог богатства; украде ли га сиромах, четвороструке муке ће поднети. Григорије на то рече: Оче, ја никада ништа не украдох. Светитељ му одговори: Кажеш да ниси ништа украо, а утајио си појас гостионичареве кћери што си нашао. Григорије рече: Нисам украо, оче, већ сам нашао. Светитељ му на то одговори: Знај, чедо, као лопов ће бити осуђен онај који нађе туђу изгубљену ствар, па је не покаже и не врати кад је тражи онај који ју је изгубио. Стога је требало да и ти вратиш оно што си био нашао. Али, пошто си утајио туђе, ти си зато изгубио своје. И узеће ти се више него четвороструко од онога што си утајио. Па се још причувај, да ти се још нешто горе не деси.


Тргнувши се од сна, Григорије се веома снужди, једно што сагреши, а друго, што му светитељ претсказа нешто горе. И иђаше тужан. А кад дође на своје имање, и сабираше летину, деси му се искушење горе од првог. Наиме: његов најамник Александар ожени се по закону младом девојком Мелетином. Но она беше рђава и покварена, и толико похотљива, да је за кратко време имала прљаве везе са многим људима из околине. Усто беше и врачара. И нико не смејаше уста да отвори против ње. Јер чим би чула да неко говори рђаво о њој, одмах би мађијама наводила на њега болести. Тако и свога мужа, који ју је по заслузи тукао за њен развратни живот, мађијама баци у такве болести, да од изнемоглости ни муву са себе није могао отерати. Штавише, она га је много пута штапом и кајишем тукла, и из куће избацивала. А он јој се није могао одупрети, пошто су га болести потпуно исцрпле. А прича се и за њену мајку, да је мађијама птице у лету задржавала, ток реке заустављала, марви ход одузимала, и многа друга зла чинила о којима није слободно говорити, - тако је то велика врачара била. Такве зле гране још гори изданак беше њена опака кћи, која и горе ствари чињаше, одајући се безмерном прељубочинству. И ако би неко једну рђаву реч рекао о њој, одмах је на два или три месеца падао у постељу. А кад би се ко усудио да је руком удари; тај би за два три дана умирао. И та чаробница и прељубочиница, видећи да је Григорије млад и леп, занесе се његовом лепотом, и жељаше да га наведе на блуд. Зато га је бестидно сустопице пратила, и сваки дан му пред очима чинила неке чини, и дејством ђаволским убацивала му у душу нечисте мисли о њој, а ноћу наводила на њега снове, у којима му је показивала лице своје и изазивала у њему похоту.


И настаде у души Григоријевој велика пометња; захвати га узбуђење и бура похоте; демони невидљиво распаљиваху у њему огањ пожуде; а млада блудница га видљиво мамљаше на грех својим погледима и речима и свима осталим заводљивим средствима. И да му Господ, на молитве светог првомученика Стефана и преподобног Василија, не поможе, он би убрзо пао у грех, и душа му се у ад сурвала. Јер он се и дању и ноћу бораше са блудном помишљу: некад је малаксавао од ње, а некад јој се јуначки одупирао не пристајући да оскврнави девствено тело своје, које није знало за жену. А много пута је хтео да срамно најури од себе ту бестидницу, али се бојао њених мађија, од којих су многи настрадали. И опомињаше се пророчанских речи које му у сну рече преподобни Василије: Причувај се да ти се још нешто горе не деси. - А шта се целомудреном човеку може горе десити од такве опасности, у којој је лађа девствености близу потонућа, и стуб целомудрија близу пада? Затим, вољан да хиљадама пута умре него да изгуби своју девственост коју ради љубави Христове чува, он се осмели, и сав љутит полете са штапом на бестидницу, и отера је од себе вичући: О кћери Велзевулова! ако се усудиш да ми још једном доћеш, ја ћу у парчад искидати то погано тело твоје! - И отада га оставише и блудница и блудне помисли.


После тога ова погана чаробница, да би се осветила Григорију, наведе на њега опаку болест, од које би он умро, да му се свети Првомученик и преподобни Василије нису јавили и исцелили га. О томе сам Григорије пише ово: После неколико дана необично жарких ја одох у храм светог великомученика Георгија, који се налази усред винограда. Беше недеља. После богослужења ја легох поред храма да се мало одморим. И гле, у сну видим облак црн и смрдљив где силази одозго и пада на мене, и чујем глас где говори: Прими што ти Мелетина спреми! И би ми тај облак врло тежак, и хладан преко мере, и уђе у мене. И кад се пробудих, осетих да сам тешко болестан. И би ми јасно да ми је то од оне прељубочинице зато што нисам пристао на њену погану похоту. И уставши, са великом муком и јаукањем иђах, док не дођох до своје постеље и легох. И с дана на дан моја болест се погоршаваше, тако да бејах на самрти. У мени је горео страховит огањ, и сагоревао ми све делове тела као сухо грање. Моја је болест била таква, да је ум људски схватити не може. И не могући да је подносим, ја сам устајао и трчао, бацао се у хлад под дрвеће, и одатле трчао ка реци да бих расхладио пламен који ме је прождирао. И много пута сам помишљао да се удавим због неподношљивих болова. И од муке ја сам викао: О јада! о невоље! О, ако је огањ паклени овакав, онда је боље човеку не родити се! - И ја нисам распознавао лица људска, нити сам могао с ким разговарати. И једна ноћ ми је изгледала дужа од четрдесет година. Потпуно преморен болешћу, и сав изнурен, мени се учини да се налазим у некој дубокој провалији, чија источна и западна страна беху врло високе. Стојећи на западној страни, ја као да се оклизнух, и почех да се суљам у бездани понор. Силно уплашен, ја се сетих светог првомученика Стефана, и уздахнувши дубоко, заплаках и рекох: Свети Првомучениче, зар тако ти услиши моје молитве, које ти у твом храму узнесох пред одлазак из престонице? Ево, падам у понор, и више ме нећеш видети, нити ћу ти кад послужити, јер видим да сам пред вратима смрти. - Тада погледах на источну страну провалије, и видех тамо неки други свет, неизразив за земаљске језике, и угледах како ми отуда долази свети првомученик Стефан у пурпурном стихару и с љубављу ми говори: Шта је теби, мили? што се мучиш? Не жали на мене, јер нисам био овде: обилазио сам своје храмове по свету, као и остали светитељи. А сада ево стигох. Но, о безбожних врачара! како проклетници могу да нашкоде, по попуштењу Божјем. - Ја га упитах: Какве су ове високе бочне стране провалије? и какав је ово понор што се види? Светитељ одговори: То су стране смрти, а понор је сама смрт, који са великим напором прелазе они што умиру, док не пређу на ону источну страну, и тамо је стаза која води у други свет. Ја му на то рекох: И ја ево, господине мој, како видим, већ умирем. Он ми одговори: А шта друго очекујеш кад си доведен овде? А ја из дубине срца уздахнух, и јецајући рекох: Не сад! не сад, господине мој, јер нисам готов за смрт! - Онда ме светитељ ухвати за руку, изведе ме из понора, одведе на источну страну провалије на високо место, и рече ми: Ето, изведен си из ада смрти. - О одмах се обретосмо у неком чудесном дворишту. Али пошто ми изгледаше да онако тешко болестан не могу да идем, свети Првомученик, дишући неком божанском сладошћу, узе мене ништавног на своја рамена, рекавши ми: држи се обема рукама, и ја ћу те носити. И док смо тако прелазили оно двориште, ја видех велике камене судове, беле као снег, пуне и запечаћене. И упитах светитеља: Чије је ово двориште и ови судови, и шта је у судовима?



Свети ми одговори: Све је то преподобнога Василија, који те узе за сина. У судовима је духовни јелеј, који му је дат од Бога. И он, помазујући њиме грешнике који к њему долазе, очишћава их од нечистота и прави децом Божјом. Јер је он као један од Апостола, и многе душе избави из чељусти сатаниних. Ја опет упитах светитеља: Куда сада идемо, господине мој? А он ми одговори: Идемо код преподобног Василија. - А док смо то говорили, гле, отац Василије из једне дивне палате иђаше нам у сусрет. А свети Првомученик му рече: Тако ли ти, оче Василије, остави своје љубљено чедо Григорија у најтеже време? И да му ја не притекох у помоћ, он би умро. Преподобни одговори: Видех, о блажени, тебе с њим, и због тога му не дођох. Но сада, ако Бог хоће, указаћемо му савршену милост. И пођоше оба светитеља заједно, и ја са њима. И тако дођосмо до једног врло мрачног места, у коме угледасмо огромну и страшну змију. Преподобни Василије рече: Ова змија умало не отру чедо моје Григорија. И узевши велики камен, удари змију и уби је. И обретосмо се у Цариграду идући у цркву светог Првомученика. И чусмо како унутра дивно поју младићи Господу. И рече ми свети Првомученик: Ето, благодаћу Христовом здрав си; стога уђи и ти у цркву и отпевај благодарну песму Господу Богу, који показа велико милосрђе према теби. - Ја се поклоних својим заштитницима: светом Стефану и преподобном Василију, и уђох у цркву појући: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога да се бојим? и остале стихове псалма (Пс. 26, 1). А они дивни младићи кад ме угледаше, веома ми се обрадоваше, и рекоше: Ходи, наш мили, да се заједно веселимо!


И при тим речима виђење преста. А ја дошавши к себи, дивљах се, и осетих се здрав. Онда се мало прихватих хране, те се поткрепих, па потом слатко заспах. Кад се пробудих ја устадох, и почех ходати. И за кратко време потпуно оздравих. Онда седох на лађу и одох у Цариград, причајући свима шта ме је снашло, и како молитвама светог Стефана и светог Василија бих избављен од смрти. - Тако казује о себи Григорије.


У то време гореспоменута блажена Теодора, која много послужи преподобном Василију, пошто прими монашки чин, престави се ка Господу (види под 30. децембром). То ожалости све који имађаху духовну љубав према светом старцу, пошто им је она била посредница код њега. А она, кротка и милостива, христољубива и целомудрена, и пуна духовног знања, све посетиоце с љубављу дочекиваше, и благим речима тешаше. Но Григорије зажеле да дозна где се по престављењу свом налази преподобна Теодора, и какав јој је удео додељен у оном свету, и да ли се удостоји неке милости и радости од Бога због свог усрдног служења старцу. Размишљајући о томе, он често мољаше преподобног Василија да му каже шта је са душом преподобне Теодоре. Јер је чврсто веровао да је то познато угоднику Божјем Василију. И пошто често и свесрдно мољаше о томе светога старца, старац најзад, не желећи да ожалости свог духовног сина, помоли се за њега Господу, да му открије шта је с Теодором. И те ноћи док је спавао, Григорије виде у сну блажену Теодору у светлој обитељи, спремљеној од Бога за преподобног Василија, која је блистала небеском славом и била препуна неисказаних блага. У тој обитељи преподобна Теодора би настањена молитвама угодника Божјег, јер му много година послужи усрдно и трудољубиво у овом свету, па се светим молитвама његовим удостоји да у његовој обитељи живи благословеним животом. Видевши блажену Теодору, Григорије се обрадова, и утеши се њеном дугом беседом као на јави. Он је упита, како се разлучи од тела, како преживе муку смртну, шта на смртном часу виде, и како прође мимо духова у ваздуху. А она му стаде казивати овако:


Чедо Григорије, о страшној ствари ме питаш; ужасно је и сетити се ње, јер видех лица која никад нисам била видела, и чух речи које никад нисам била чула. И шта да кажем? Због дела мојих сретоше ме тада опасности и страхоте, каквима се нисам надала, али молитвама и помоћу нашег заједничког оца преподобног Василија све то постаде лако. Како да ти изразим чедо, телесне патње, страхоту и муку које сналазе онога који умире? Јер као кад би ко наг упао у велики огањ, па горео и топио се и у пепео се обратио, тако самртне муке и горки час разлучења руше човека. Заиста је смрт страшна грешницима као што сам ја, јер и ја чињах грехе, а за праведна дела не знам. Када се дакле мој живот приближи крају, и настаде час разлучења од тела, ја видех где око одра мог стоји мноштво ђавола. Лица им беху црна као угаљ и катран, очи као жеравице, а поглед тако страшан као и сам пакао огњени. И они стадоше грајати и пометњу стварати: једни рикаху као марва и зверови, други лајаху као пси, трећи завијаху као вуци, четврти гроктаху као свиње, и сви бесно гледаху у мене, прећаху ми, наваљиваху на мене шкргућући зубима, жељни да ме одмах прогутају. И спремаху хартије као очекујући долазак неког судије, и отвараху књиге у којима беху описана сва моја зла дела. Тада убога душа моја беше у великом страху и трепету. И мало ми беху самртне муке, него ми и тај грозни призор страшних и опаких ђавола беше као друга свестрашна смрт. Одвраћах очи тамо амо, да не гледам њихова страшна лица, нити им глас чујем, али их не могох избећи, јер их безброј њих видех свуда како се деру и вичу, и не беше никога да ми помогне. У таквој невољи, сва изнемогла, ја угледах где ми долазе два светлоносна Анђела Божја у облику дивних младића, чију је лепоту немогуће исказати. Лица им беху веома светла, очи - пуне љубави, коса на глави као снег бела са златастим преливањем, одећа им беше као муња, златним појасима беху крстолико опасани преко груди. Приближивши се моме одру, они стадоше с моје десне стране, тихо разговарајући нешто међу собом. Кад их видех, срце ми се обрадова, и ја весело гледах у њих. А они црни ђаволи, видевши их уздрхташе, и одступише подаље. И један светлоносни младић с јарошћу им довикну: O бестидни, проклети, мрачни и злобни непријатељи рода људског! зашто свагда ви први дотрчите код оних који умиру и, надајући дреку, плашите и смућујете сваку душу која се разлучује од тела? Али, немојте се много радовати, јер овде нећете наћи ништа, пошто је са овом душом Божје милосрђе, и нема вам у њој удела ни места.


Кад то Анђео рече, одмах се демони ускомешаше, надајући силну дреку и вику. И стадоше износити зла дела моја од младости учињена, и говораху: Ништа у њој немамо, је ли? А ови греси чији су? Не учини ли она те и те грехе? - Тако вичући они очекиваху смрт. И гле, смрт наиђе ричући као лав, веома страшна по изгледу, некако је личила на човека, али није имала меса на телу, сва је била састављена од голих костију људских. А носила је разноврсна оруђа за мучења: мачеве, стреле, копља, косе, српове, остане, тестере, секире, тесле, чекиће, удице, и нека друга непозната оруђа. Угледавши то, јадна душа моја уздрхта од страха. А свети Анђели рекоше смрти: Шта оклеваш? Разреши ову душу од тела, разреши је брзо и кротко, јер нема велике терете греховне. - И она ми одмах приђе: узе мали чекић и стаде ми одсецати најпре ноге, потом руке, па онда ми другим оруђима одузе све остале делове тела. И ја не имађах руке ни ноге, и цело ми се тело умртви, те не могох више да се покренем. Затим узе теслу и одсече ми главу, те више не могох покренути главу, јер ми постаде туђа. После свега тога она направи у чаши неку течност, принесе ми је устима и натера ме да је попијем. Но тај напитак беше тако горак, да се душа моја сва устресе, и искочи из тела као силом истргнута. И одмах је светлоносни Анђели узеше на своје руке. И осврнувши се назад ја видех тело моје где лежи мртво, неосетљиво и непомично. Као кад неко свуче своје одело и баци га, па гледа на њега, тако и ја гледах на своје тело као на одело које сам свукла. И чуђах се веома.



Док су ме свети Анђели држали, опколише нас многи ђаволи, вичући: Та душа има мноштва грехова, она мора да нам одговара! - И показиваху моје грехе. А свети Анђели стадоше тражити моја добра дела, и нађоше, колико сам благодаћу Господњом била учинила. И скупише сва добра што сам била учинила: милостињу што сам уделила убогима, или сам гладнога нахранила, или жеднога напојила, или голога оденула, или странца у дом примила и угостила, или светима послужила, или болесника посетила, или сужње у тамници обишла и помогла им; или кад сам с усрђем у цркву отишла и са умилењем и сузама се молила, или сам пажљиво слушала црквене молитве и песме, или сам донела цркви тамјан и свеће или неки други поклон, или сам јелеј сипала у кандила пред светим иконама, или сам иконе побожно целивала; или што сам постила среду и петак и све свете постове, и колико сам метанија направила и ноћна бдења одржала, и када сам од срца уздахнула к Богу, и када сам плакала због грехова својих, и када сам исповедала Богу пред духовним оцем грехе своје и искрено се за њих кајала и испаштала; или што сам добро учинила ближњем, и што се нисам наљутила на непријатеља, и што сам отрпела неку увреду и злостављање, и што нисам злопамтила, и што сам за зло добрим узвраћала, и што сам се понизила, и што сам над туђом бедом уздахнула и сажалила се, и што сам саосетила патницима, и што сам утешила плачнога, и што сам коме помогла, и што сам некоме у добром делу припомогла, и што сам неког од зла одвратила, и што очи своје окренух од таштине, и што језик свој уздржах од заклетве, лажи, клевете и празнословља; и сва друга моја, чак и најмања добра дела, свети Анђели сабираху, и спремаху се да их ставе на теразије насупрот мојим злим делима. А ђаволи, видећи то, шкргутаху на мене зубима, јер су желели да ме одмах дограбе из руку анђелских и одвуку на дно пакла.


У то време тамо се неочекивано појави преподобни отац наш Василије, и рече светим Анђелима: Господо моја, ова ми је душа много послужила у старости мојој. Стога се за њу молих Богу, и Он ми је подари. - Рекавши то, он извуче из својих недара црвену кесу пуну, и даде је светим Анђелима говорећи: Када будете пролазили ваздушна митарства, и зли дуси стану истјазавати ову душу, ви је откупљујте овим од њених дугова. Јер благодаћу Божјом ја сам богат. Својим знојем и трудом сабрао сам велико благо, и ову кесу поклањам овој души која ми је послужила. - Пошто то рече, он оде. А зли дуси, видевши то, беху у недоумици. Затим ударише у кукњаву, и посташе невидљиви. Утом опет дође угодник Божји Василије, доневши са собом много судова пуних чистог јелеја и скупоценог мира. И отварајући један за другим он их изливаше на мене, и ја се испуних духовног миомира, и осетих како се промених и постадох веома светла. Тада преподобни опет рече светим Анђелима: Господо моја, када све што треба свршите овој души, онда је одведите у дом који ми је од Бога уготовљен да тамо живи. - Рекавши то, он постаде невидљив. А свети Анђели ме узеше, и иђасмо по ваздуху на Исток.


Док смо путовали са земље ка небу, сретоше нас најпре ваздушни дуси првог митарства. На првом митарству се истражују греси, учињени речима људским, речима празним, бесмисленим, ружним, непромишљеним. И ми одмах застадосмо тамо. И ђаволи изнеше књиге, у којима беху записане све моје речи, које сам изговорила од младости: све што сам ма кад проговорила непотребно, и глупо, а нарочито све што сам ружно говорила, и шале из младости, и смешке, што је уобичајено код младежи. Видех тамо записане све моје луде речи, непристојне разговоре, световне безобразне песме, неумесне усклике, смејања и кикотања. И ђаволи ме оптуживаху због тога, указујући време и места и лица, када сам, где и са ким таште разговоре водила, и речима својим гневила Бога, а нисам то уписивала себи у грех, нити исповедила духовном оцу, нити се кајала. Видећи то, ја сам ћутала као нема, немајући шта да одговорим злим дусима, јер су ме с правом оптуживали. Само сам се чудила у себи, како то они нису заборавили, а прошло је толико година, и ја сам све то давно заборавила, да ми ни касније на ум падало није. А они ми све то потанко и подробно излагаху као да сам данас то говорила. И ја се присећах да је све то било тако. И док сам ја постиђена ћутала, и уједно дрхтала од страха, свети Анђели који су ме водили изнеше насупрот тим мојим гресима нешто од мојих каснијих добрих дела, недостатак допунише од дара преподобног Василија, оца мог, те ме откупише, и ми кренусмо навише.


И приближисмо се другоме митарству, митарству за лаж. На њему се истражује свака лажна реч, а нарочито кривоклетства, празна призивања имена Господња, лажна сведочења, неиспуњавање завета датих Богу, нетачно исповедање својих грехова, и друге сличне лажне ствари. Духови овог митарства су љути и свирепи, упорни и цепидлаке. Чим нас зауставише, одмах ме стадоше подробно испитивати. И оптужише ме за две ствари: прво, понекад сам слагала у ситницама, а то нисам уписивала себи у грех, и друго, много пута нисам од стида све тачно исповедила пред својим духовним оцем. И због тога зли дуси ликоваху, и хоћаху да ме отму из руку мојих водилаца. Али свети Анђели иставише против тих мојих грехова нешто од мојих добрих дела, а остало надокнадише даром оца мог, и тако ме откупише. И ми несметано кренусмо навише.



Затим стигосмо до митарства које се зове митарство за осуђивање и клевету. Кад нас тамо зауставише, ја увидех како је тежак грех осуђивати ближњега, и како је велико зло другога клеветати, осуђивати, срамотити, грдити и исмевати. и туђем се греху потсмевати а своје грехе не видети. Јер такве опаки иследници опако испитују као антихристе, који су на себе узели улогу Христову, и прогласили себе судијама својим ближњих, док су сами заслужили безбројне осуде. Но, благодаћу Христовом, у мени мало што тамо нађоше. Јер сам се целог живота свог будно чувала да никог не осудим, нити оклеветам, нити да се коме потсмевам, нити кога да грдим. Истина, понекад слушајући друге где осуђују, или клеветају, или се коме потсмеваху, ја обратих извесну пажњу или из необазривости додадох по коју безначајну реч, па се одмах тргох у себи. Али, и то ми овде од иследника би оцењено као осуђивање и клевета. Но и ту ме свети Анђели откупише даром преподобног Василија, па кренусмо навише.


И дођосмо до митарства, званог митарство за стомакоугађање. И одмах изјурише пред нас ти погани дуси, радујући се као некој добити од нас. Лица ових духова беху страховито одвратна, јер они изражаваху собом сластољубиве чревоугоднике и грозне пијанице. И једни од њих ношаху послужавнике с јелима, други чаше и бокале са пићима. Уствари та јела и та пића беху смрдљив гној и одвратна бљувотина. И прављаху се да су пресити и пијани, и играху уз музику, и све чињаху исмевајући грешне душе које довођаху на њихаво митарство. Ови духовни нас опколише као пси, и зауставише. И одмах изнесоше пред мене сва моја преједања, и када тајно једох, - и када преко мере и потребе једох, и кад као свиња једох без молитве и не прекрстивши се, и кад за време светих постова једох пре но што је црквеним правилом прописано, и кад што због неуздржања окусих пре обеда, и кад за трпезом преко мере једох. Исто тако они ми показаше сва моја опијања, износећи ми чаше и бокале из којих сам пила, и број испијених чаша, и говораху ми: толико си чаша попила у то и то време, на тој и тој гозби, са тим и тим људима. А у друго време и на другом месту толико си чаша по пила, и опила си се да ниси знала за себе, и повраћала си. А тамо и тамо пила си вина и друга пића, и много си пировала, и уз свирку и музику играла, певала, скакала, и једва су те кући одвели, толико си се била напила. Усто ми показиваху и оне чаше које сам у посне дане ради гостију или ради болешљивости пила, а нисам сматрала за грех, нити сам се кајала. А показиваху ми и оно што сам некад у недељне или празничне дане случајно попила пре свете литургије. Све то и многа моја друга угађања стомаку они ми изношаху, и истраживаху, и радоваху се, као да ме већ имају у својим рукама, жељни да ме у пакао одведу. А ја дрхтах, видећи себе тако окривљену, и немајући чиме да се браним. Но свети Анђели, узевши колико треба од дара преподобног Василија, откупише ме. А ђаволи на то повикаше, и силно се узнемирише, грајећи: Пропаде нам труд, пропаде нам нада! и бацаху по ваздуху хартије на којима беху исписани моји греси. Гледајући то, ја се радовах. И ми кренусмо одатле безбедно.


Путујући тако, свети Анђели говораху међу собом: Ваистину велику помоћ ова душа има од угодника Божјег Василија. Да јој његови подвизи и молитве не помажу, она би много пропатила пролазећи ваздушна митарства. А ја се усудих рећи светим Анђелима: Господо моја, изгледа ми да нико од оних што живе на земљи не зна шта овде бива и шта грешну душу чека после смрти. Свети Анђели ми одговорише: Зар о томе не сведочи Свето Писмо које се стално чита по црквама? и зар то не проповедају свештенослужитељи Божји? Али људи, занети земаљским ништаријама, не маре за то, и сматрајући да је уживање свакодневно наједање и пијење, једу сваког дана несито и пију без страха Божјег. Њима је стомак уместо Бога, не помишљају на будући живот, нити се опомињу Светог Писма које говори: Тешко вама сити сад, јер ћете огладнети; тешко вама који се напијате сад, јер ћете ожеднети! (Лк. 6, 25). И они сматрају да је Свето Писмо бајка, и живе безбрижно и разуздано, пирују и веселе се сваки дан, као онај еванђелски богаташ. Но они међу њима, који су милостиви и милосрдни, и чине добра ништима и убогима и невољнима, ти лако добијају од Бога опроштај грехова својих и пролазе митарства без муке, ради милостиње своје, јер Свето Писмо каже: Милостиња избавља од смрти, и очишћава сваки грех; они који чине милостињу и правду, испуниће се живота (Товит. 12, 9). Они пак који се не старају да милостињама очисте грехе своје, не могу избећи ова испитивања. Њих дограбљују тамнолики кнезови митарства, које си видела, и опако их мучећи низводи у пакао, где ће их оковане држати све до Страшнога суда Христовог. Но и ти не би могла проћи митарства, да те не откупљује дар преподобног Василија.


Тако разговарајући стигосмо до петог митарства, митарства за лењост. На њему се истражују сви дани и часови, проведени у нераду, и задржавају готовани, који од туђег труда живе а сами неће да раде, и радници који примају плату а не раде колико треба. Тамо се истјазавају и они који се не старају око слављења Бога, и лење се у празничне и недељне дане да иду на јутрење, и на свету литургију, и на друга богослужења. Тамо се испитује чамотиња и нехат, и потанко истражује свачија лењост и нестарање о души својој. И многи се одатле низводе у понор. И мене много тамо испитиваху, и не бих се могла ослободити дуга због грехова те врсте, да мој недостатак не би допуњен даром преподобног Василија. Тако откупљену, одведоше ме одатле.


И потом наиђосмо на шесто митарство, митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. И пошто нешто мало дадосмо, прођосмо. Јер ми не нађоше никакву крађу, осим неких врло ситних које сам у детињству починила из незнања.


Одатле дођосмо на седмо митарство, митарство за среброљубље и тврдичлук. Но и њега брзо прођосмо. Јер ме је Господ целог живота штитио: нисам се паштила око многог стицања, нити сам била среброљубива; била сам задовољна оним што ми је Господ слао; нисам била тврдица, већ сам радо давала невољнима од онога што сам имала.



Идући навише, наиђосмо на осмо митарство, митарство за камату. Ту истјазаваху оне што дају новац под интерес, и оне који нечасним начином зарађују, и зеленаше, и оне који туђе присвајају. Тамошњи иследници ме врло брижљиво испиташе, и пошто ништа не нађоше, шкргутаху на ме зубима. А ми кренусмо даље, благодарећи Бога.


Онда стигосмо на девето митарство, митарство за неправду. На њему се испитују све неправедне судије, подмитљиве судије, и судије који криве ослобађају а невине осуђују. Тамо се истражује закидање плате радницима, и лажно мерење при трговању. Уопште, тамо се истражују сваковрсне неправде које су учињене. Но ми, благодаћу Христовом, прођосмо ово митарство без муке, давши нешто мало.


Исто тако и следеће митарство, митарство за завист, прођосмо не давши ништа, јер никоме никада не позавидех. Иако се тамо истраживаше и нељубав, мржња, недружељубље, ненавист, ипак се милосрђем Христовим обретох невина у свима тим испитивањима. Истина, ђаволи бесно шкргутаху на ме зубима, али се ја не бојах. И ми продужисмо пут радујући се.


На сличан начин прођосмо и митарство за гордост, на коме надмени духови горде истјазаваху за хвалисавост, високо мишљење о себи, охолост, величање. Тамо се брижљиво испитује и то, да ли је човек указивао дужно поштовање родитељима, оцу и мајци, и властима од Бога постављеним; и ако се огрешио о њих, колико пута и у чему. Уопште, испитују се и сва остала горда дела и таште речи. То митарство ми прођосмо, пошто врло мало одговарасмо, и ја бих слободна.


Затим стигосмо на дванаесто митарство, митарство за гнев и јарост. Тамо ваздушни иследници беху свирепи. Али од нас не добише много, и ми одосмо даље радујући се у Господу, који штити грешну душу моју молитвама преподобног оца мог светог Василија.


Потом нас срете тринаесто митарство, митарство за злопамћење. На њему немилосрдно истјазавају оне који у срцу свом држе злобу према ближњем, и оне који враћају зло за зло. Њих одатле злобни духови са великом јарошћу одводе у тартар. Но милосрђе Господње и тамо ме заштити, јер нисам била злобна ни према коме, нити сам злопамтила учињене ми пакости, него сам чак и према неријатељима својим била незлобива и волела их колико сам могла, побеђујући зло добрим. И нађе се на том митарству да ништа не дугујем. И због тога тамошњи ђаволи кукаху, јер одлажах слободна из њихових опаких руку.



А ми продужисмо даље веселећи се у Господу. И ја упитах моје водиоце, свете Анђеле: Молим вас, господо моја, реците ми, откуда ове страшне ваздушне власти знају сва зла дела свих људи који живе по целом свету, као и моја, не само она јавно већ и она тајно учињена, тачно знају и изобличавају? На то ми свети Анђели одговорише: Свакоме хришћанину на светом крштењу Бог додељује анђела чувара, који невидљиво чувајући човека, упућује га на свако добро дело и дању и ноћу у све дане живота његова све до самртног часа, и записује сва добра дела његова што учини у овом животу, да би дотични човек добио од Господа милост и вечну награду у царству небеском. Исто тако и кнез таме, желећи да сав род људски одвуче у своју погибао, одређује по једног злог духа свакоме човеку, који стално прати човека, мотри на сва његова зла дела, на која га лукавствима својим и бодри, и скупља све зло што човек учини. Затим све те грехе човекове односи одговарајућим митарствима, где се сваки грех записује, те су тако свима ваздушним кнезовима познати сви греси свих људи по целоме свету. И кад се душа разлучи од тела, и хита да узиђе на небо к Творцу свом, тада је они нечастивци спречавају, показујући записане грехе њене. И ако душа има више добрих дела него грехова, они је не могу задржати. Пронађу ли пак код ње више грехова него добрих дела, они је задржавају за време, и затварају у тамницу невиђења Бога, и муче је, уколико им сила Божја допушта да је муче, све док та душа молитвама Цркве и милостињама својих ближњих не буде искупљена. Ако се пак која душа нађе толико грешна и одвратна Богу, да јој нема наде на спасење, већ је вечна погибао очекује, они је одмах низводе у бездан, где је и њима спремљено место за вечне муке, и тамо је држе до другог доласка Господњег, после кога ће се она са телом својим заједно са њима мучити у паклу огњеном. Знај још и ово: овим путем улазе, и истјазавају се, само они који су вером и светим крштењем просвећени; а неверници, незнабожни, идолопоклоници, и Сарацени, и сви туђи Богу, овамо не долазе. Јер још за живота у телу они су душама својим погребени у аду, и када умиру, ђаволи им одмах без икаквог испитивања узимају душе, као свој властити удео, и низводе их у понор пакла.


Док ми свети Анђели ово говораху, стигосмо на четрнаесто митарство, митарство за убиства. На њему се истражују не само разбојништва, него и свака рана, сваки ударац чим било и где било по леђима или по глави или по врату или по лицу, све се то потанко испитује, и на теразије ставља. Али ми, и тамо мало нешто ставивши, прођосмо добро.


И наиђосмо на петнаесто митарство, митарство за чарања, бајања, тровања, и призивања ђавола. Духови на овом митарству беху у обличју гмизаваца, шкорпија, змија, аспида и жаба, да их је било страшно и одвратно гледати. Али и тамо, благодаћу Господа мог, на мени се ништа не нађе, и ми прођосмо одмах не давши ништа. А они духови се срђаху на мене и викаху: Доћи ћеш на место где се истражује блуд, видећемо да ли ћеш се и тамо извући!


Док смо одатле ишли навише, ја упитах свете Анђеле који ме вођаху: Господо моја, да ли сви хришћани пролазе ова митарства? И није ли могуће да човек прође овуда без истјазавања и страха који бивају на митарствима? Свети Анђели ми одговорише: Нема другог пута за душе верних што улазе на небо; све оне пролазе овуда, али не бивају све тако истјазаване као ти, већ само слични теби грешници, који су непотпуно исповедали своје грехе, стидећи се и скривајући пред духовним оцем своја срамна дела. А они који истински исповеде сва своја зла дела, и жале и кају се због учињених зала, њима се греси милосрђем Божјим на невидљив начин бришу. И кад таква душа долази овамо, ваздушни иследници отварају своје књиге, али ништа не налазе записано против ње, и не могу да јој учине никакву пакост, нити да је уплаше, и душа радујући се улази к престолу благодати. И да си ти потпуно и истински исповедила све своје грехе, и добила разрешење, не би била овако страшно истјазавана на митарствима. Али теби помаже то, што си давно престала да смртно грешиш, и што си остале многе године свога живота провела у врлинама; но нарочито ти помогоше молитве преподобног оца Василија коме си свим срцем много послужила.


Тако разговарајући стигосмо до шеснаестог митарства, митарства за блуд. На њему се истражује свако блудничење, и маштање умом о блуду, и размишљање о блуду, и пристајање у мислима на блуд, и наслађивање блудним помислима, и похотљива питања, и страсни додири. Кнез овог митарства сеђаше на свом престолу, обучен у гадну и смрдљиву одећу, пеном крвавом оквашену, којом се он горђаше као царском порфиром. И мноштво ђавола стајаху пред њим. Они кад ме угледаше да сам стигла тамо, до њих, веома се зачудише. И онда изнесоше записана блудна дела моја, и изобличаваху ме, показујући лица са којима сам грешила у младости својој, и време кад сам грешила дању и ноћу, и места на којима сам који грех учинила. И ја им не могох ништа одговорити, само дрхтах од страха, и стид ме поједе. Тада свети Анђели рекоше ђаволима у одбрану моју: Оставите та давнашња блудна дела; она је остало време свога живота провела подвижнички у чистоти и уздржању. Ђаволи одговорише: Знамо и ми да је она давно престала са грехом, али се није како ваља исповедила пред духовним оцем, нити је од њега добила прописане заповести за откајавање грехова. Зато је наша. А ви: или нам је оставите, или је откупите добрим делима. - И положише свети Анђели много од мојих дела, но много више од дара преподобног Василија, те се тако једва избавих љуте беде. Онда продужисмо пут.



Затим стигосмо на седамнаесто митарство, митарство за прељубу. Ту се истражују греси супружника, који нису били верни у браку и нису постељу своју брачну очували неоскврнављеном. Исто тако се ту ислеђују отмице ради блуда, и силовања. Ту грозно истјазавају и она Богу посвећена лица, која су своју чистоту заветовала Христу, па пала у блуд. На том митарству се и ја показах као велики дужник, и бејах изобличена као прељубница, и погани дуси и немилосрдни иследници већ беху готови да ме отргну из руку Анђела и сведу на дно пакла. Али се свети Анђели много препираше с њима, и изнеше на средину све моје потоње трудове и подвиге, и једва ме откупише, не толико мојим добрим делима колико даром оца мог Василија. Од његовог дара врло много узеше и на теразије положише, и тако моја безакоња надмерише. Онда ме узеше, и ми настависмо пут.


И приближисмо се осамнаестом митарству, митарству за содомију. На њему се истражују противприродни греси мушкараца и женскиња, и блуд са ђаволима, и са бесловесним животињама, и родоскврњење, и друге гадости што се тајом врше, које је стидно и споменути. Кнез овога митарства одвратнији је од свих одвратних и гадних демона, сав облепљен смрдљивим гнојем; а такве су и слуге његове. Смрад њихов беше неподношљив, наказност њихова неописива, и јарост и љутина њихова неисказана. Они нас брзо опколише. Али милошћу Господњом ништа такво у мени не нађоше, и постиђени побегоше, а ми радујући се настависмо пут. И рекоше ми свети Анђели: Видела си, Теодоро, страшна и одвратна митарства за блуд. Знај дакле, да их мало која душа прође без муке, пошто сав свет лежи у злу саблазни и поганштина, и сви су људи сластољубиви и блудољубиви, и мисао је човекова од младости његове наклоњена злу, и једва ко чува себе од блудних нечистота. Мало је оних који умртвљују своје телесне пожуде, зато мало оних који ова митарства пролазе слободно. Велика већина који довде дођу, овде пропадају. Јер опаки иследници блудних дела дограбљују блудне душе и одвлаче у ад, мучећи их горко. И хвале се кнезови митарства за блуд, говорећи: Ми више од свих других митарстава испуњујемо пакао својом огњеном родбином! Но ти, Теодоро, благодари Бога што си већ, молитвама твога оца преподобног Василија, прошла та митарства, и одсада више нећеш видети зла ни страха.


После тога стигосмо на деветнаесто митарство, митарство за јереси. Ту се истражују неправилна учења о вери, отступања од Православног вероисповедања, маловерја, сумње у вери, хуле на светињу, и остало томе слично. То митарство прођосмо без икаквог испитивања, и већ бесмо на домаку небеских врата. Али нас онда сретоше пакосни дуси последњег митарства, митарства за немилосрђе и тврдоћу срца. Ови иследници беху свирепи; кнез њихов љут, изгледао је мршав и мрзовољан, но од беса дисао је огњем немилосрђа. И ако се неко, који је извршио велике подвиге и постове и молитве и сачувао своју девственост и изнурио тело своје уздржавањем, нађе да је био немилосрдан и немилостив, њега са овог митарства одмах одвлаче доле и затварају у бездану пакла, где никад милост доживети неће. Но ми, благошћу Христовом, прођосмо и то митарство без муке, уз помоћ молитава преподобног Василија, који им од својих добрих дела подари много за моје откупљење.


Избавивши се од горких митарстава, ми се затим с радошћу приближисмо самим вратима небеским. А врата небеска беху као најблиставији кристал, блистала су неисказано, и на њима стајаху сунцолики младићи. Кад видеше да ме Анђели воде, они се силно обрадоваше што сам се, штићена милосрђем Божјим, избавила од ваздушних митарстава, и с љубављу нас дочекаше и унутра уведоше.


А шта тамо видех, и шта чух, о чедо Григорије! то се не да описати! Јер видех што око људско не виде, и чух што уво људско никада не чу, и што ни једноме човеку на земљи у срце не дође, - таква блага, такве красоте! И бих приведена пред престо Божје неприступне славе, око кога стоје Херувими, Серафими и безброј небесних Војника, који непрестано славе Бога неизрецивим песмама. И павши, поклоних се невидљивом и непознатом Божанству. И запеваше Небеске Силе преслатку песму, прослављајући Божје милосрђе, које греси људски не могу победити. И дође глас од Велељепне Славе, који наређиваше светим Анђелима што ме воде, да ме воде да видим све обитељи Светих, а такође и све муке грешних, па да ме затим упокоје у обитељи блаженог Василија.


И свети Анђели ме проведоше свуда, и ја видех многа прекрасна насеља и обитељи, препуне славе и благодати, које је Бог уготовио онима који Га љубе. И моји водиоци ми показиваху посебно обитељи апостолске, посебно пророчке, посебно мученичке, посебно светитељске, и посебно обитељи сваког чина Светих. А свака обитељ беше неисказане красоте, огромна по ширини и дужини, са многим пресветлим палатама нерукотворним. И свуда се по тим обитељима разлегаше глас радости и весеља духовног, и виђаху се лица ликујућих. И видећи ме, сви се радоваху моме спасењу, и грљаху ме, славећи Господа који ме избави од замки вражијих.



Пошто обиђосмо те обитељи, моји свети водиоци сведоше ме у преисподњу земље, и видех страшне неподношљиве љуте муке у аду, приправљене за грешнике. Показујући ми их, свети Анђели ми говораху: Погледај, Теодоро, од коликих те мука избави Господ молитвама угодника Свог Василија. - И слушах тамо јаукање, плач и горко кукање оних у мукама: једни викаху: Тешко нама! Авај, љутих мука! трећи проклињаху дан свога рођења. Но не беше никога да се смилује на њих.


Затим ме изведоше отуда и доведоше у ову обитељ преподобног оца нашег Василија, коју видиш, и упокојише ме овде, рекавши ми: Сада преподобни Василије врши помен за тебе. - И мени би јасно, да сам у ово место дошла за четрдесет дана по разлучењу мом од тела.


Све то преподобна Теодора исприча Григорију у сну у виђењу, и показа му сву красоту те обитељи и духовна богатства, и насладе, и славу, и разноврсне вртове са златолисним и многородним воћкама, и све весеље духовно што све стече блажени отац Василије многотрудним подвизима својим.


Када се виђење заврши, Григорије се трже од сна, и расанивши се, он се чуђаше и дивљаше ономе што виде и што чу од блажене Теодоре. И уставши изјутра, оде код преподобног Василија да по обичају узме благослов од њега. А он га упита: Чедо Григорије, где си био ове ноћи? А он као ништа не знајући одговори: Одмарах се, оче, на постељи својој. Старац му на то рече: Знам да си се телом одмарао на постељи, али си духом био на другом месту. Зар си заборавио шта ти све откри Бог ове ноћи у виђењу у сну? Ето, добио си што си желео: видео си Теодору, и од ње си саме чуо о њој, и био си у мојој обитељи, и расмотрио си све што ми је благодаћу Христовом уготовљено за мој мали труд.


Чувши то од преподобнога, Григорије познаде да његов сан није био привиђење већ Божје откривење њему, измољено од Бога молитвама преподобнога. И благодарећи Бога, он се поклони блаженом оцу свом, и овај га поучи колико беше потребно.



По попуштењу Божјем, исти Григорије у једно време паде у неку сумњу о вери: јер марљиво читајући Стари Завет, он мишљаше у уму свом да је вера јеврејска добра. И дуго остаде са тим мишљењем. Дознавши то Духом, прозорљиви старац га изобличи и добро посаветова, па му опет измоли од Бога откривење. И опет Григорије имаде у сну виђење о Страшном суду Божјем над целим родом људским: виде Судију где седи на престолу, с десне Му стране стоје сви праведници, а с леве грешници, и Он им суди по делима њиховим. А виде и све Јевреје, који нису веровали у Христа, осуђене са осталим незнабошцима и послане у геену огњену. И као што виде осуђење грешника, виде и прослављење светих. О томе сам Григорије врло опширно пише, а овде је најкраће споменуто, јер је време да завршимо.


Преподобни отац наш Василије, изнемогао од старости, приближи се блаженој кончини својој, пошто проведе много година у трудовима и подвизима суровог живота свог, и сатвори многа чудеса, и исцели многе болеснике, и изрече многа пророштва. Јер у Цариград би доведен из пустиње у својим средњим годинама; у Цариграду проживе око педесет година; и кад му беше близу сто година он се пресели у бесконачни живот. А предвиде свој крај, и унапред обавести о томе свог љубљеног ученика Григорија.


Григорије је имао обичај да целу свету Четрдесетницу проводи затворен у дому свом у својој одаји, и да не излази све до Ускрса. Све то време он је проводио у посту и молитвама, чинио мноштво метанија, и све ноћи проводио без спавања. Једном пред свету Четрдесетницу он дође к преподобноме да по обичају узме од њега благослов за предстојећи му испоснички подвиг у затвору. Преподобни му даде много корисних по душу поука, благослови га, па му напослетку рече: Иди, чедо, с миром дому свом, а мене нећеш више видети телесним очима својим у овом животу. Рекавши то, он се заплака и, загрливши Григорија, с љубављу га целива. А Григорије паде пред чесне ноге његове, и окваси их сузама, плачући и кукајући због растанка. И после дугог плача, оде и затвори се на пост, као што беше његов обичај. А преподобни Василије предаде свету душу своју у руке Господа свог у средопосну недељу, двадесет и петог марта, на Благовести, 944. године. Чесно тело његово би погребено у манастиру светих мученика Флора и Лавра.


И би виђење једном чесном човеку у Цариграду: виде дом велики и чудесан, и капија украшена златом и драгим камењем, и над капијом беше златним словима исписано ово: "Обитељ и вечни покој блаженог Василија Новог". Прочитавши то, човек се тај дивљаше лепоти тога здања. И гле, један диван младић изиђе и упита га: Што се чудиш, човече? Хоћеш ли да видиш још нешто чудесније? - И отвори му ону капију, и он унутра угледа најчудесније и превисоке палате, чија лепота превазилази свако схватање људско, и преподобног Василија где у великој слави седи на царском престолу, окружен многим предивним и пресветлим људима и младићима. А виђаху се тамо и прекрасни вртови. И све тамо што се виђаше, беше препуно радости и весеља. И чу се изнутра глас који говори: Такво уздарје добијају после смрти сви који су љубили Бога и свесрдно Му служили.


Ово виђење човек онај многима исприча, и сви који чуше слављаху Бога, и почитоваху спомен угодника Божјег преподобног Василија. Нека се и ми удостојимо удела љубитеља Божјих светим молитвама преподобног Василија, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин





НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal