НОВОМУЧЕНИК Христов Јевтимије рођен је у граду Димицани на Пелепонезу, од побожних родитеља, по имену Панагиота и Марије. Родитељи му имаћаху четворо деце, три сина и једну ћерку, сви рођени пре њега. А када мати његова хтеде да роди њега и никако не могаше да се породи, она призва у молитвама светог Елефтерија (чије име значи: Ослободитељ-Слободан) и обећа му да ће детету дати име Елефтерије. Одмах затим она се породи, и новорођени доби име Елефтерије.

Пошто дете одрасте родитељи га дадоше у основну школу у свом родном месту. Отац пак његов са два старија брата отиде у град Јаш у Молдавију (данашња Румунија) ради бављења трговином. После основне школе Елефтерије отиде са својим трећим братом Јованом у Патријаршијску школу у Цариград, а затим обојица отиду у град Јаш код оца и остале им браће. После две године Елефтерију дође блага мисао да иде у Свету Гору да се замонаши, и он крете на пут. Дошавши у Букурешт он се ту задржа најпре код француског а затим код руског конзула. Боравећи ту у друштву светских људи и светских жеља, он заборави на Свету Гору и демон разврата га наведе на тешке телесне грехе и падове, а затим и на одрицање од вере. Јер он се здружи и с турским дипломатским преставницима у Букурешту и са некима од њих, међу којима беше и неки потурчени отпадник од хришћанске вере, крете на пут у Цариград. На том путу он се пред Турцима одрече Христа, прими мухамеданско обрезање, и доби турско име - Ресит.

Али, ако Елефтерије напусти Христа, благодат Спасова не напусти њега сасвим. Трпећи болове после обрезања, он се сети отачке вере своје, и у уму своме помишљаше на име преслаткога Исуса и Његовог небеског Оца. На очи му ударише потоци суза, које милостиви Господ прими, као некада сузе Апостола Петра.

На путу за Цариград они свратише у Адријанопољ где Елефтерије покуша тајно од Турака да у једној цркви добије хришћанско одело, али му то не пође за руком. То га много мучаше тако да и Турци приметише трагове велике туге на његовом лицу. И настојаху да га развеселе, што беше немогуће. Дошавши најзад у Цариград, Раис Ефендија, који беше као усинио Елефтерија, затвори га у своју кућу и не пушташе га напоље. Ожалошћени младић изливаше сву своју тугу у молитвена преклињања Пресветој Богородици, Заступници свих хришћана, да му помогне. Најзад одлучи да јавно иступи и исповеди да је хришћанин, решен да прими и смрт за Христа. А лукави ђаво подстицаше Турке да га даровима и новим оделима и обећањима придобију и поново наведу на грех.

Једног јутра, међутим, после свеноћног мољења и плакања, Елефтерију се указа прилика, и он побеже кроз отшкринута врата из Ефендијине куће. Трчећи улицама он дође у Патријаршију, али пошто ни овде не доби од вратара хришћанско одело, он отрча у Руско посланство и тамо се сакри од Турака. Православна браћа у вери Руси одмах га с радошћу примише, пресвукоше га у хришћанско одело, и кроз два дана послаше лађом у Свету Гору. Са њим у пратњи пође и неки богољубац по имену Јован, који беше родом са Пелопонеза. Дошавши у Свету Гору он дође у Велику Лавру и срете тамо светог Патријарха Григорија V, који у то време борављаше тамо. Исповедивши се код светог Патријарха, Елефтерије би од њега упућен код духовника Мелетија, који му наложи епитимију после које он би помазан светим миром и постаде опет хришћанин и сунаследник Христов. Потом отиде у скит Свете Ане код тада чувеног оца Василија, који и друге отпаднике од вере беше повратио и од њих начинио нове мученике Христове. Провевши код њега двадесет дана, он измоли благослов да иде у Цариград да пострада за Христа. Василије му рече да иде, али да не изазива сам страдање, него само ако га Турци препознају, иначе нека се врати у Свету Гору. Елефтерије дође у Цариград и сусреташе многе Турке познате, али га по недознајном промислу Божјем они не препознаше. Колебајући се мало да ли да послуша свог старца, он се ипак врати у Свету Гору по савету и неког монаха Панкратија Лавриота.

У Светој Гори он проведе извесно време путујући из манастира у манастир и из скита у скит и свуда исповедаше свој ранији пад и своју жарку жељу да пострада за Господа Христа. Најзад дође у манастир Ивирон, где га један монах по имену Акакије, пошто се претходно помоли Богу, охрабри да иде на добровољно страдање будући да је се добровољно и одрекао вере. На мучеништво га потстицаше и пламтећа љубав у срцу за Христа, подгревана многобројним молитвама, постовима и другим подвизима, а такође и читање Новог Мартирологиона где се говори о страдањима светих новомученика. У ивиронском скиту Светог Претече Елефтерије буде пострижен у монашку схиму и доби име Јевтимије. И дружаше се он са споменутим монахом Акакијем, али по једном виђењу он очекиваше да се за мучеништво њима придружи и трећи човек. То ће бити свети новомученик Игњатије, такође монах Ивиронски.

Припремајући се за страдање, Јевтимије утростручаваше своје подвиге док најзад не доби благослов од отаца да може поћи на страдање. Узевши га тада за руку, његов сродник по телу, ивиронски монах Онуфрије, који и записа ово његово житије и страдање, одведе га пред Чудотворну Икону Мајке Божје Портаитисе, и рече: Владичице, у руке Твоје предајем брата Јевтимија; оснажи га у овој борби са невидљивим и видљивим непријатељима, и представи га Сину Твоме и Богу као жртву савршену и угодну. Затим га сви оци испратише на пристаниште и он крете на пут 19. фебруара 1814. године, праћен од монаха Григорија. Другог марта стигоше у Калипољ и Јевтимије, видећи ту неке познате Раис-Ефендијине Турке, хтеде већ ту да пострада, али га Григорије од тога одврати. У четвртак шесте недеље Великог Поста, тј. 19. марта, они стигоше у Цариград, и у Лазареву Суботу и Цветну недељу бише на Светој Литургији и причестише се Светим Тајнама Христовим. Онда се блажени Јевтимије преобуче у турско одело, и опростивши се с Григоријем и осталима, отиде са крстом у руци и цветним гранчицама право пред везира Русут-пашу. Дошавши пред везира, он са смелошћу рече: Ја сам хришћанин био и остајем, и ево Крста као хришћанског знака. Ово си ми одело које носим ти дао, али да се увериш да сам хришћанин ја ево газим овај ваш фес, као знак ваше вере, и проклињем вашег антихриста пророка. - И он баци на земљу зелени фес са главе, и изгази га ногама. Запрепашћен, везир помисли најпре да није пијан, а онда нареди да га баце у тамницу, што и би одмах учињено. Затим опет би изведен мученик пред везира који му обећаваше дарове и почасти ако прими Мухамедову веру, а када мученик и даље непоколебиво исповедаше Христа као јединог истинитог Бога, везир му тада запрети страшним казнама и мучењима, али се свети Јевтимије ничега не бојаше. После овога он би поново бачен у тамницу и поново мучен и убеђиван, али остаде чврст у вери и исповедању имена Христовог. Никаква везирова убеђивања и мучења нису успевала да преобрате мученика. Напротив, његово храбро исповедање Христа и порицање Мухамеда само је већма разјаривало везира, тако да је на крају наредио да мученику отсеку главу. Када му џелати хтедоше везати руке да би га повели на губилиште, свети мученик им одговори да је он дошао добровољно да пострада за Христа те није потребно да му се руке вежу.

Идући путем на страдање мученик Христов се радоваше, носећи у рукама својим Крст, и молећи се Господу. А када дође на место погубљења он, пошто се помоли, клече сам на колена и приклони главу своју под мач. И џелат му мачем отсече главу 22. марта на Цвети око подне, 1814. године. После три дана, на Благовести 25. марта, пратилац његов Григорије откупи тело светог мученика Христовог Јевтимија и пренесе га на острво Проти (у Мраморном Мору) и погребе га у храму Спасовог Преображења, а сам се врати лађом у Свету Гору носећи са собом нешто од косе и од одеће светог мученика. Од те одеће и од молитава и од тела светог новомученика Јевтмија многа се чудесна исцељења догодише, која по казивању и писању очевидаца описа монах Онуфрије Ивиритис, који записа и страдање остале двојице иверских новомученика - Игњатија и Акакија. Њиховим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин!




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal