Свете преподобне жене Марана и Кира

Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.



Ове блажене, Марана и Кира, не имађаху ни куће ни колибе, већ беху без крова и заклона. Зими их је тукла киша и снег, а лети пекла сунчева жега, но то су оне примале као велику радост. Храну су добијале кроз једна мала вратанца. Одатле су и разговоре водиле са женама, које су им долазиле само у дане Педесетице. У друго време су безмолствовале, молитвено тиховале, и нису говориле. И то једино је Марана разговарала, а Киру нико никада није чуо да говори. Обадве су носиле велике и тешке вериге. А пошто Кира беше слабијег телесног састава, она се од тешких верига подгрбави, те није могла да се усправи. Хаљине су им биле врло дугачке, покривале су им не само цело тело нeгo и стопала.



Ове блажене су четрдесет и две године живеле таквим животом. За то време су три пута постиле по четрдесет дана, ништа не једући, по угледу на Мојсија и Илију. Исто тако су три пута постиле по три недеље, ништа не једући, као што је постио пророк Данило. И пошто су много волеле да виде света места страдања и васкрсења Господњег, оне отпутоваше у Јерусалим. На путу до Јерусалима ништа јеле нису. Тек пошто се поклонише светим местима оне једоше. И при повратку из Јерусалима оне опет уз пут ништа не окусише. А путовање од Верије сиријске до Јерусалима није мање од двадесет дана.



Пошто жељаху да виде храм свете првомученице Текле који се налази у Исаврији, да би тим виђењем распалиле у срцима својим огањ љубави Божје, оне отпутоваше тамо, и опет за време путовања ништа не једоше. Тако је силна љубав према духовном женику Христу пламтела код ових двеју подвижница.



Пошто ове блажене светитељке таквим врлинским животом украсише род жена, и постадоше примери врлине и подвижништва, оне се преселише ка женику Христу, кога су љубиле.