СBETA Матрона је рођена у Перги Памфилијској од благочестивих родитеља. Када достиже зрео узраст, удадоше је за угледног велможу Дометијана, и она роди кћер којој наденуше име Теодотија. Једном муж њен пође заједно са њом у Византију. Обилазећи храмове Божије и молећи се у њима усрдно Богу, Матрона се упозна са једном девојком, по имену Евгенијом, која у посту и подвизима чуваше своју девственост, дан и ноћ проводећи у молитвама. Угледајући се на живљење Евгенијино, Матрона не одлажаше од цркве, и од јутра до мрака провођаше у њој на молитви, а увече се враћаше дома. Ујутру пак рано опет одлажаше у цркву на молитву, и уздржањем и постом умртвљаваше тело своје које је цветало младошћу. У то време њој беше двадесет пет година, и усрдно мољаше Бога да је; на који начин зна, ослободи брачнога јарма, да би несметано могла служити Господу. Међутим њен муж Дометијан, видећи где супруга његова свакодневно одлази од куће рано и враћа се тек увече, поче подозревати и помишљати да она одлази не на молитву него на неко рђаво дело. Зато се стаде гњевити на њу, грдити је, и не даваше јој да одлази од куће. А Матрона га мољаше са сузама, да јој не забрањује одлазити у цркву. Међутим, муж јој не изађе у сусрет молби, и она због тога беше у великој тузи, јер је више волела бити у дому Бога него живети у дворима безбожничким.

Једном Матрона умоли мужа да је пусти у цркву на молитву. И отишавши хитно у храм светих Апостола, она изли срце своје пред Богом молећи My ce c умилењем: да је ослободи тешког јарма супружанског који јој беше велика сметња ка Богоразмишљању; и да је изведе из сујетног и бучног света и приведе усамљеничком молитвеном живљењу, у коме би могла несметано угађати Њему Јединоме. У такој усрдној молитви она проведе читав дан. А када касно увече црквени вратар нареди да сви изађу, да би он закључао цркву, изађе из цркве и блажена Матрона. Међутим, она не хте да се врати кући, него уђе под неки тамошњи трем. Ту она обрете једну девојку, по имену Сузану, која од младости посвети себе Христу, и живљаше поред цркве и чуваше своју девственост проводећи дане своје у посту и молитвама. Упознавши се са Сузаном, Матрона посети њену келију, и сву ноћ проведе с њом у разговору, и исприча јој све о себи. Сузана је тешаше мудро, и саветоваше јој да има наду у Господа, који по Својој вољи.устројава спасење људско. И рече јој: Од Господа се управљају кораци човекови (Псал. 36, 23).

Од овог разговора са Сузаном Матрона се још више распали љубављу к Богу и намисли побећи од мужа, да би, сакривши се од њега, тајно служила Богу. А када се раздани, Матрона оде код гореспоменуте Евгеније и откри јој своју намеру. Евгенија јој рече: Потребно је, сестро, да најпре збринеш своју кћер Теодотију, која је још врло мала. Помисли, како она може бити без мајке? - Матрона одговори: Моју кћер Теодотију поверавам Богу и матери Сузани; а ја ћу отићи у пуста места, у која ме упути Бог.

И стварно, Матрона кришом изведе из куће своју кћер и предаде је блаженој Сузани, молећи је да прими Теодотију као своје чедо и да је васпита у страху Господњем. Сузана, видећи како Матрона гори пламеном љубављу к Богу и непоколебљивом жудњом ка усамљеничком молитвеном животу, прими од н"е девојчицу као своју кћер, а Матрона вапијаше к Богу да је упути на прави пут, и псаламски говораше к Њему: Покажи ми пут, којим да идем! (Псал. 142, 8).

Задремавши мало од умора, Матрона виде у сну овакво виђење: изгледало јој је да она бежи од неког човека који је гони; и када је он скоро сустиже, она утрча међу неке монахе, те је они сакрише од гонитеља. - Ово виђење Матрона објасни себи тако, да је њој потребно прерушити се у мушкарца и отићи на неко време у мушки манастир, да би се на тај начин сакрила и од свога мужа и од свих познаника. Тако и би. Матрона остриже косу своју, обуче се у евнушко одело, па с блаженом Евгенијом оде у цркву светих Апостола. Ту она, пошто се помоли Богу, насумце отвори Свето Еванђеље, желећи да сазна да ли је њена намера по вољи Богу, и угледа ове речи: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24). - Нашавши у овим речима благу наду да ће јој Бог бити помоћник, Матрона целива Евгенију и растаде се с њом, па оде у манастир преподобног Васијана. Ту она би примљена као евнух, а кад је упиташе за име, она рече да се зове Вавила. Причислена братији, она монаховаше добро, вршећи послушања са смирењем, изнуравајући тело своје постом и бдењем, и боравећи свагда у молитви. Матрона брижљиво чуваше себе, да се не би дознало да је жена. Зато се она држаше строгог ћутања, и од свих се склањаше. И сва се братија дивљаху великим врлинама њеним, хваљаху подвиге њене, и сматраху је за савршеног монаха.

Тако преподобна Матрона живљаше дуго време у манастиру, сијајући овојим врлинама међу монасима као месец међу звездама. Но догоди се једном да она са другим монасима рађаше у градини. А један нови брат, по имену Варнава, копајући земљу заједно с њом, из радозналости погледа у њено лице, па приметивши да су јој оба ува пробушена, упита је: Зашто су ти уши пробушене? - Блажена му рече: Брате, ти треба земљу да копаш а не на туђа лица да гледаш, јер је то противно монаштву. Али, пошто си видео моје пробушене уши, онда сазнај и разлог томе: када бејах мало дете, мене је много волео мој васпитач и украшавао ме златним накитима, он ми и пробуши уши за скупоцене минђуше.

Тако блажена Матрона одговори Варнави; али јој страх обузе срце; и дуго размишљаше о томе, бојећи се да се њена тајна не обелодани. И овако се мољаше Богу: По Твоме наређењу, Господе, ја дођох у ову монашку обитељ; Ти ме позва, и ја не помишљам да се обзирем натраг и враћам. Стога Ти благодаћу Својом покривај немоћ моју, и к доброме завршетку приведи ово живљење моје, да не будем посрамљена уздајући се у Тебе!

Човекољубиви Бог, који све уређује по неисказаним и недокучивим суђењима Својим, благоволи открити о њој настојатељима два манастира да је она жена, да би се у њој показало још веће усрђе за монашки живот. Тако, једном се преподобном Васијану јави у сну благолик и светао муж, и трипут понови: "Вавила евнух који монахује у твом манастиру јесте жена".

Такво исто виђење би и блаженоме Акакију, игуману манастира Аврамијева. А кад свану игуман Васијан дозва к себи монаха по имену Јована, који беше први после њега, и исприча му своје виђење. За време њиховог разговора стиже к преподобном Васијану гласник од игумана Акакија са извештајем, да му је те ноћи било откривено о евнуху Вавили да је то жена. Преподобни Васијан се удиви, па желећи да се сигурније осведочи односно те тајне, (јер се бојао да то није нека вражија обмана, и није брзо поклањао веру виђењу у сну), он насумце отвори Свето Еванђеље и поглед му паде на ове речи: Какво ћу казати да је царство Божије? Оно је као квасац који узевши жена метну у три копање брашна, док не ускисе све (Лк. 13, 20-21).

После тога, поверовавши виђењу, преподобни Васијан призва к себи блажену Матрону, погледа срдито на њу и с јарошћу јој рече: Зашто си дошла код нас, жено? Како си се усудила да толико време проведеш међу монасима? Јеси ли дошла да срамоту нанесеш нашем манастиру или да нас ставиш на искушење? - А блажена Матрона, поражена неочекиваним изобличењем и претрнула од срдитог погледа и страшног гласа настојатељевог, припаде к светим ногама његовим, и молећи за опроштај смирено одговараше: He искушавајући никога, него сама бежећи од вражијег искушења и склањајући се од замки нечастивога, ја дођох, свети оче, у стадо твоје. - Настојатељ је опет упита: Како си се, ти жена, усуђивала да непокривене главе приступаш Божанским Тајнама и дајеш братији целив у уста? - Матрона одговори: Приступајући Божанским Тајнама ја нисам откривала главу сасвим већ мало; а давајући целив братији, сматрала сам да се дотичем усана не људи него бестрасних анђела.

Удививши се тако мудром одговору, преподобни је поново упита: Зашто ниси отишла у женски манастир него си дошла у мушки. - А блажена, одбацивши страх, стаде му подробно причати све о себи: Била сам удата, и постадох мајка јединице кћери; волела сам свагда у цркве Божије одлазити и у њима дан в ноћ у молитви проводити. Међутим, муж ми забрањиваше такав подвиг, и стараше се да ме грдњама и батинама одврати од уордног ревновања за цркву и молитву, и на све могуће начине ометаше моју љубав к Богу. Због тога ја намислих да побегнем од њега, да бих могла слободније служити Богу. А виђење које сам имала довело ме је к вама: јер ја видех себе у сну где бежим од мужа који ме гони, па ме неки монаси сакрише од њега. Размисливши о виђењу и увидевши да се друкче не могу искрасти од свога супруга него у обличју монаха, ја промених своје женске хаљине, обукох мушке, назвах себе Вавилом, и правећи се евнух дођох у овај манастир.

Пажљиво слушајући речи блажене Матроне, преподобни Васијан се дивљаше њеном разуму, и усрђу к Богу, и рече јој: He бој се, кћери, вера твоја спасе те. - И пошто даде Матрони многе душекорисне поуке, преподобни Васијан је тајно одасла к блаженој Сузани, обећавши јој да ће се старати о њој, само да она непоколебљиво служи Христу.

У то време умре Матронина кћи Теодотија, коју она беше поверила Сузани: јер благи Господ, желећи ослободити од бриге слушкињу своју Матрону, да би она, ослободивши се старања о кћери, слободније могла служити Њему, узе к Себи њену кћер и настани је у обитељима небеским. А Матрона, уместо жалости испуни се радости, што је кћер њена отишла Господу не познавши прелести злог света, и предстала Њему чиста. Сама пак она кријаше се код Сузане, или боље рећи: Бог је кријаше преко Сузане.

Међутим Дометијан, муж Матронин, свуда тражаше своју супругу, обилажаше многе градове и села и разне манастире, распитујући се за њу, али је не пронађе. Затим он чу да је у манастиру преподобног Васијана била нека жена, прерушена у мушко, и живела као евнух (јер се глас о томе најпре пронесе међу братијом, па онда допре и до световних људи). Досетивши се да је то његова жена, Дометијан похита манастиру том, и силно лупајући на манастирску капију он љутито викаше: Неправду ми учинисте, ви монаси! велику неправду: преластисте моју жену и држите је код себе. To ли доликује монасима? Такав ли живот ви водите? Вратите ми моју жену! Зашто ви безаконички раздвајате оне које је Бог саставио на добро? Дајте ми ону која ми по закону припада; она је друг мога живота. - Одговарајући Дометијану монаси говораху: Твоја жена није код нас, јер у наш манастир никада не улазе жене. Био је у нас један евнух, монах Вавила; подвизавао се с нама неко време, али га жеља повуче да посети света места у Јерусалиму, и он давно оде од нас, што је свима познато. А где се он сада налази, ми не знамо; то зна само свевидећи Бог, пред којим ништа није сакривено.

Чувши то, Дометијан, бесан од љубоморе и тужан и сетан од љубави према својој супрузи, отиде ожалошћен. А блажени Васијан размишљаше у себи овако: Сам Бог изабра ову жену на службу себи и узе је у Свој благи јарам од мужа суровог и поквареног, и повери је мени недостојном да се старам о души њеној. Међутим ја пред многама обелоданих њену тајну и испричах све о њој. А ако је сада пронађе њен муж и, одвративши је од пута врлине, осујети њено спасење, онда ћу ја бити крив за њену пропаст. - И стаде преподобни Васијан туговати због тога. Онда сазва неке од стараца, који сачињаваху манастирски савет, и рече им: Браћо, ми смо дужни старати се о сестри која је отишла из нашег манастира, јер иако је жена, она је уписана у наше братство. Шта ћемо дакле учинити да њено богоугодно почето живљење добије добри завршетак, да не би враг, који свагда иште наш пад, победио њено јунаштво, одвратио је од монашких подвига и окренуо је ка световној љубави, употребивши мужа њеног као згодно средство за то.

Тако преподобни Васијан говораше братији. А један између њих, по имену Маркел, по чину ђакон, рече преподобноме: У граду Емеси, где сам рођен, има женски манастир, у коме се и сестра моја постриже. Ако дакле хоћеш, оче, пошљи је тамо, и тако ће се скинути брига о њој.

Чувши то, блажени Васијан и остали старци пристадоше на Маркелов предлог, и наложише да се потражи лађа која плови на ту страну. По промислу Божјем убрзо наиђе Емеска лађа, која се по обављеном трговачком послу у Византији враћала у Емесу. Сместивши у ту лађу блажену Матрону, они је послаше у Емески женски манастир, где она би примљена с чешћу. И живећи тамо врлински у уобичајеним подвизима својим, она превазилажаше све смиреношћу, ћутањем, постом, бдењем и другим монашким подвизима, те све задивљаваше својим животом, и беше пример суровог и тешког пута што води у царство Божије. Након неког времена престави се игуманија тога манастира, и света Матрона би изабрана од свих као достојна да заузме место покојнице. У својству игуманије, она као свећа стављена на светњак светљаше јасном светлошћу врлина и ревносно се стараше о спасењу поверених јој сестара.

У то време човек неки, орући њиву своју, виде на једном месту огањ где излази из земље. И то он виде не једанпут него много пута, јер у току много дана непрестано се показиваше пламен који је излазио из земље. Стога човек тај оде у град и извести о томе Емеског епископа. Епископ, схвативши да је посреди неко нарочито знамење, оде са својим клиром на то место, одржа молитву, и нареди да се раскопа земља на том месту. Када то би учињено, у земљи би пронађен суд у коме беше не злато или сребро, него нешто скупоценије од свих земаљских блага: глава светога Јована Претече и Крститеља Господња. Глас о томе пуче на све стране, и силан се свет стече тамо, не само из града Емесе него и из свих околлих градова и села. A дође из свог манастира и преподобна Матрона са свима сестрама, да се поклоне глави светога Јована. Чесна пак глава та точаше из себе миомирисно миро, и њиме свештеници помазиваху људе правећи на њиховим челима крсни знак. Узе од тог мира и преподобна Матрона у мали судић, са жељом да носи у свој манастир на благослов. А народ, хрлећи са свих страна ка светом миру, тискаше се и гураше, те преподобна Матрона не могаше проћи. Неки пак, осетивши да она има свето миро, мољаху је да их помаже њиме, пошто нису могли да се прогурају до свештеника. И она их стаде помазивати. Ту се деси и један слепац од рођења. Он замоли преподобну Матрону да и њега помаже светим миром. Она му помаза очи, и он одмах прогледа. To чудо сви приписиваху не само целебноме миру светога Јована него и преподобној Матрони, јер тамо беху многи свештеници који раздаваху људима то свето миро, али ничије руке не могаху отворити очи слепоме од рођења. И слављаше се у народу врлински живот преподобне Матроне.

Након доста времена чу за Матрону њен муж Дометијан, и хитно отпутова у град Емесу. Али тамо дознаде да он не може ући у тај женски манастир, и видети тражену супругу, јер у том манастиру бејаше закон, по коме никада мушкарац није смео ући у њега. Тада Дометијан смисли да лукавством оствари своју жељу. Са том намером он умоли неке жене да отиду к Матрони и кажу јој ово: Човек неки, чувши за твоју светост и твоје савршено у врлинама живљење, допутовао је издалека да се поклони теби и да се удостоји твога благослова и твојих светих молитава. Стога, покажи љубав Бога ради и не презри човека који је због тебе превалио тако тежак пут, и отиди до њега, утеши га поучним речима и с благословом га отпусти.

Жене отидоше к Матрони и казаше поруку. А блажена Матрона, прозревши замку, упита жене какав изгледа човек који их је послао к њој. Оне јој описаше његов изглед. Светитељка познаде да је то њен муж, и рече женама: Кажите томе човеку да причека седам дана, a y седми дан ја ћу му се јавити, па ће ме видети, као што жели.

Одаславши жене блажена Матрона се стаде молити Господу да је заклони и сакрије од мужа. А кад паде ноћ, она узе власени огртач и мало парче хлеба, па тајно напусти манастир и крену ка Јерусалиму. Међутим Дометијан чекаше седам дана, у нади да ће видети ону коју је желео, и узети је силом као ону која му по закону припада. Седмога пак дана он поново посла оне жене к преподобној са молбом да му се, по обећању, јави. Жене, дошавши у манастир, нађоше све монахиње где тугују и плачу за својом игуманијом, јер нису знали куда је отишла. И вративши се оне обавестише о томе Дометијана. А он, више распаљен љубомором него тугом, прохођаше свуда тражећи је. Упути се и у Јерусалим; и свративши путем у једну гостионицу он упита неке жене, нису ли случајно виделе такву и такву жену. И при томе описа њен изглед. Оне му одговорише: Сећамо се да је таква монахиња касно долазила к једној од овдашњих цркава, али где се она сада налази, то не знамо.

Дометијан врло марљиво трагаше тамо за Матроном, ходећи по путевима и распитујући по гостионицама. И једном се сретоше, и Матрона познаде свога мужа, али он њу не распознаде, јер када Дометијан пролажаше поред ње она покри лице своје и саже се као да нешто скупља. И благодарећи томе муж је не познаде. Она се зачуди мужу што је тако упорно тражи, па бојећи се да је он опет негде не сретне и позна, она се склони на Синајску Гору. Али муж сазнаде да је тамо, и стаде јурити за њом. Она онда пође у Берит, и нашавши један пуст идолски храм, уђе у њега и стаде живети у њему. Међутим беси, не подносећи њен боравак у том идолишту застрашиваху је на разне начине, са жељом да је отерају одатле. Понекад невидљиви, они викаху на њу; а понекад они у видљивом облику нападаху на њу. Када пак Матрона певаше псалме, они исто тако певаху псалме ругајући јој се и исмевајући је. Но сва та ђаволска привиђења и утваре, света Матрона одгоњаше крсним знамењем и приљежном молитвом Богу. И док преподобна живљаше у том идолишту, храна јој беше трава што у околини растијаше, а пиће вода са извора који на чудесан начин изби ради ње. Јер једном, ожедневши, она потражи воде у околини и не нађе, пошто земља беше сува и сунчаном жегом опаљена. Она онда нашавши оштар камичак, ископа њиме у земљи малецну јамицу, колико шака, на је остави и отиде на молитву. А сутрадан она оде на то место и нађе извор текуће воде; око извора пак стаде расти укусна трава. И то беше трпеза невести Христовој, слађа од свих трпеза царских. Она јеђаше ту укусну траву и пијаше воду, благодарећи Богу, који даје храну свакоме телу, и који отвара руку своју и засићује свашта живо по жељи.

Једном ђаво узе на себе изглед лепе жене и дође к преподобној Матрони, умиљато јој говорећи: Зашто, си, госпођо моја, изабрала себи тако чудноват начин живота? Ово је место пусто, и нема ничега што је потребно телу. Поред тога ти си још млада и лепа, па се бојим да те ко не нађе, и заведен твојом лепотом учини теби насиље, а овде нема никога ко би ти могао притећи у помоћ и избавити те из руку насилника. Зато, госпођо моја, остави овакав живот, па хајде са мном у град, јер и у граду можеш живети у молитвеној усамљености. A ja ћу ти наћи подесну кућу за становање, и имаћеш све што ти треба, и нико неће смети да ти учини какву непријатност, јер би у том случају суседи притекли у помоћ и избавили те. - Чувши овако улагивачке речи, света Матрона распознаде да су то стреле вражије и одмах узе "непобедиви штит - светост". И тако не само себе заштити од стрела нечастивога, него и самог стрелца рани молитвом као мачем и прогна.

После тога ђаво се опет претвори у престарелу жену, из чијих очију излажаше огањ. И насрнувши с гњевом на Матрону, ухвати је дрско за ноге говорећи јој речи бестидне и грозне. Међутим светитељка не обраћаше пажњу на њу него стајаше молећи се Богу, и ђаво тог часа ишчезе.

После таких ђаволских напада, Господ утеши блажену Матрону неким божанственим откривењем и испуни јој срце неисказаном духовном радошћу и небеском утехом. Јер оне који My служе Он зна утешавати у невољама, помагати им у искушењима и претварати им жалост у радост, као што говори Давид: Кад се умноже патње у срцу мом, утехе твоје разговарају душу моју (Псал. 93, 19).

И Господу би воља да преко угоднице Своје укаже помоћ многима и да многе упути на пут спасења, зато је и обелодани житељима Берита. А пронађоше је три хришћанина који пролазећи увече поред тог идолишта, угледаше преподобну где се моли. Они то испричаше другима. И многи почеше долазити к њој са жељом да је виде. А она добивши од Бога благодат учитељства, казиваше им реч Божију, и богонадахнутом беседом својом она им велику духовну корист указиваше и настављаше их на пут спасења. А дођоше к њој и неке жене и девојке, и удививши се њеном равноангелном животу, оне пожелеше да следују њеном примеру и да проводе с њом монашки живот. Најпре дође к преподобној једна жена, по имену Софронија, која, иако незнабошкиња, љубљаше уздржљивост и чистоту, и живљаше као инокиња безмужно, имајући крај себе и друге жене које следоваху њеном животу и учењу. Она, чувши за блажену Матрону и за строги живот њен, зажеле да је види, па дође к њој са Својим другама. А света Матрона, отворивши своја богоговорљива уста, поче јој говорити о Једином Истинитом Богу, и о Јединородном Сину Његовом, како се Он оваплотио од Безмужне и Пречисте Дјеве, и пострадао ради спасења нашег, и васкрсао, и са телом узишао на небо, и како ће доћи да суди живима и мртвима. И откривши Софронији многе тајне хришћанске вере, света Матрона је са њеним другима обрати Христу. И оне, примивши ускоро крштење од Беритског епископа, стадоше са преподобном Матроном водити монашки живот у том истом идолском храму, те он од разбојничке пећине постаде обитељ невеста Христових.

Потом девојка једна, по имену Евхеја, која беше идолска жречица, и чуваше девственост, дође к преподобној Матрони, и припавши к ногама њеним мољаше је да је научи вери у Христа Исуса и да је прими живети поред ње. Светитељка поучи девојку многим божанским речима, и тиме јој запали срце љубављу за Христа и одушеви за одречење од света. У то време настаде неки богомрски незнабожачки празник, и Беритски незнабошци се сабраше код својих идола са жељом да отпразнују празник. Али не нашавши жречицу идола која је, по њиховом незнабожачком обичају, требала да принесе њихове жртве, они се чућаху куда је то она отишла. А када дознадоше да је отишла код Матроне, неки од њих, нарочито рођаци те девојке, похиташе тамо, и нашавши Евхеју где седи крај Матроне и с умилењем слуша речи Божје, рекоше јој: За што си, девојко, презрела велике богове и оставила приношење жртава њима? Ето, због тебе устаде народ на нас, не подносећи срамоћење богова својих. Зато, хајде с нама, да сада обавимо празновање.

Међутим девојка не хоћаше не само слушати речи њихове и погледати на њих, него као што Марија сеђаше крај ногу Исусових, тако и она сеђаше поред своје учитељице, преподобне Матроне, која кротко и с љубављу говораше дошавшима: Оставите да с нама остане ова слушкиња истинитога Бога, која раније беше слушкиња ништавних богова ваших, јер она већ не може имати заједницу с вама, пошто жели да се заручи Христу.

Дошавши пак рођаци се дуго труђаху да, час ласкама час претњама, девојку одвоје од Матроне; па чак покушаваху да је силом узму, али их невидљива сила Божија спречаваше. Тада они, не успевши у своме потхвату, рекоше девојци: Ако нас не послушаш и не пођеш сада с нама да отпразнујемо празник богова онда ћемо сутра изјутра доћи и запалити овај храм и сагорети све који се налазе у њему, и тебе с њима.

Пошто изговорише таку претњу, они отидоше. А света Матрона и сестре с њом скупише много дрва и суварака и наредише их около храма, па светитељка посла отишавшим незнабошцима овакву поруку: Ево, већ су готови огањ и дрва. Стога дођите и испуните своје обећање: спалите нас, да постанемо миомирисна жртва Христу Богу нашем. - А незнабошци, задивљени таквим јунаштвом и неустрашивошћу, са којим су оне готове умрети за Бога свога, не знађаху шта да им одговоре, и више не отидоше к њима.

Међутим преподобна Матрона се обрати епископу са молбом, да јој пошаље презвитера. Када презвитер дође она му повери ту девојку да је удостоји светог крштења, па да је опет доведе к њој. И презвитер поступи по њеној жељи. Примивши свето крштење, девојка Евхеја се добро подвизаваше у посту и молитвама са осталим сестрама, којих при светој Матрони беше осам. Све оне беху сличне мудрим девојкама, које украшавају светилнике своје и спремају себе да изађу у сусрет Женику своме.

Дуго водећи такав живот, и дан и ноћ са сестрама служећи Богу, преподобна Матрона многе људе привођаше к Богу. Притом се у ње појави жеља да опет види свог духовног оца, преподобног Васијана. И због тога она хоћаше да путује у Цариград, али је друга мисао одвраћаше од те намере, мисао: да њен муж Дометијан живи у Цариграду, па може сазнати за њу кад буде била тамо. И још размишљаше она у себи овако: Овде више остати не могу, јер многи долазе к мени и величају ме као пуну врлина, па се бојим сујетности. Поред тога стрепим да мој муж не чује за мене, јер сва ова земља сазнаде о мени, и неко га може обавестити; а кад он овде дође и нађе ме, погубиће сав монашки подвиг мој. Стога ћу одавде отпутовати или у Александрију или у Антиохију.

Доневши такву одлуку, светитељка се поче поводом тога молити Богу куда да крене, да би могла живети још корисније по душу. Молећи се тако, она једном виде у сну три човека који се препираху због ње, пошто је сваки од њих хтео да је узме себи за супругу. А она одбијаше то, говорећи: Ја давно бегам од брачног живота, а ако би сада опет пожелела то, - о, не било тога! Уосталом, ко сте ви? - Први одговори: Ја сам Александар. - Други рече: Ја сам Антиох. - Трећи изјави: Ја сам Константин. - Рекавши то, они бацише коцку ко ће је узети. Коцка паде на најмлађег, који рече да му је име Константин. И он хтеде да је узме. Утом се Матрона пробуди од страха, и размишљаше о виђеном. При томе она овако протумачи свој сан: Три човека Александар, Антиох и Константин, јесу три града о којима сам размишљала: Александрија, Антиохија и Константинопољ; коцка о мени која је папа на Константина, означава благоволење да ја идем у Цариград и видим оца мог, блаженог Васијана. Господ пак који ме руководи, моћан је да ме сакрије тамо, те да мој муж не сазна за мене: и ако пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер је Господ мој са мном.

И спремивши се, блажена Матрона хтеде да отпутује. Међутим сестре, дознавши за њену намеру, да хоће да иде од њих, опколише је са плачем, и не пуштаху је од себе, наричући са сузама: Мати наша, зашто остављаш нас, чеда своја, још недовољно утврђена у закоиу Господњем? Зашто остављаш младе у вери шибљике, још недовољно водом учења напојене? Куда одлазиш, мати наша? Коме нас остављаш? И зашто нас не водиш са собом?

Стишавши их, преподобна им објасни да је воља Божја, откривена јој у виђењу, да она иде у Константинопољ. И она одмах посла к епископу молећи га, да јој пошаље две ђаконисе, искусне у врлинама и савршене по животу, да им повери своје мало новосабрано стадо Христово. Епископ јој одмах испуни жељу: посла јој ђаконисе какве је желела. Преподобна Матрона им повери, као неко скупоцено благо, своје духовне кћери, и давши им мир отпутова од њих, узевши са собом само једну сестру, блажену Софронију. Стигавши до мора, она нађе лађу која је ишла за Константинопољ, и седе на њу. При повољном ветру оне брзо стигоше у Константинопољ.

У Константинопољу преподобна Матрона са Софронијом похита цркви свете Ирине која. беше близу мора. Ушавши у цркву, преподобна Матрона обрете раније споменутог ђакона Маркела, који саветова блаженом Васијану да Матрону пошаље у женски манастир што је у граду Емеси. Томе ђакону света Матрона каза себе и исприча му подробно све о себи: како ју је муж гонио у Емеси, у Јерусалиму и на Синају; како је у Бериту живела у идолском храму и сабрала сестре, и како је Господ преко ње обратио к Себи много људи; и како је превалила толики пут из Берита у Константинопољ, желећи да види свог духовног оца, преподобног Васијана. Маркел одмах оде и извести преподобног Васијана о приспећу преподобне Матроне, и исприча му све што чу од ње. Преподобни одмах нареди Маркелу да близу манастира његовог нађе тиху кућу и тамо смести блажену Матрону. Када то би учињено, преподобни Васијан се виде са њом, благослови је и, дознавши за трудове њене, радоваше се таквим подвизима њеним и таквој усрдној љубави њеној к Богу.

Од тога времена преподобна Матрона стаде живети у Константинопољу без узнемирења, пошто муж њен већ беше умро. А преподобни Васијан јој даваше све што беше потребно, и доведе јој из Берита сестре њене што беху остале тамо: јер на њену молбу он посла писмо Беритском епископу, молећи га да инокиње, сабране Матроном, пусти у Константинопољ к њиховој духовној матери Матрони. И ускоро све оне дођоше отуда, и стадоше се заједно са преподобном Матроном подвизавати, служећи Богу у светости и правди. Матрона пак беше свима пример богоугодног живота: гледајући на њу, не само монашка лица него и мноштво световних људи добијаху духовну корист: јер слава њених врлина брујаше свуда, и због ње се свуда слављаше Отац Небески.

Глас о Матрони дође и до царице Верине, супруге тадашњег цара Лава Великог. Чувши за савршено у врлинама живљење преподобне Матроне, царица сама оде к њој да је види. Матрона прими царицу чесно, и приреди јој онако угошћење какво је могло бити од велике и ништа не имајуће испоснице. Царица се удиви таквом њеном живљењу, а нарочито томе што преподобна ништа не искаше од ње, мада имађаше намеру дати јој многе даре. Добивши духовну корист од разговора са блаженом Матроном и од њеног живљења, царица се врати у своје палате.

К преподобној Матрони долажаху многи болесници и добијаху здравље: јер молитва њена беше силна исцељивати болесне не само телесне него и душевне. Тако, нека великашка жена, по имену Ефимија, супруга епарха Антима, беше папа y тешку и неизлечиву болест, и када јој лекари не могоше помоћи, она дође к преподобној Матрони, и узевши њену руку Ефимија је стављаше на болесна места свога тела, и од додира њене руке она доби потпуно здравље. Но видећи да је кућа, у којој преподобна са сестрама станује, тескобна и није њихова, Ефимија одлучи да својој исцелитељки, преподобној Матрони, по дигне манастир простран и удобан за живљење, што ускоро и учини. Преселивши се из тескобне куће у новоподигнути манастир, преподобна сабра још веће стадо словесних оваца - девојака и жена, уневести их Христу, и приљежно се стараше о њиховом спасењу.

После тога преподобна Матрона предузнаде за свој скори одлазак к Богу, јер јој то би откривено у виђењу. A TO виђење беше овакво: чинило јој се да хода по прекрасном месту, пуном благородних воћки, a no средини теку извори чистих вода; и пружило се цветно поље; и мноштво дивних птица певају разним гласовима; дрвеће се лагано њиха под ћарлијањем поветарца, а извори жуборе; - уопште, немогуће је описати лепоту тога места, јер то беше рај Божији. А стајаху тамо неке чесне и благољепне жене, које показиваху блаженој Матрони пресветлу палату, саздану Божијом а не људском руком, и говораху јој: "Ето, то је твој дом, Матроно, теби спремљен од Бога. Зато, дођи и живи у њему!"

По овом виђењу преподобна познаде да је њено престављење близу, и она се стаде спремати за одлазак, још усрдније се молећи Господу, ради кога све сматраше низашта. Затим она призва к себи све сестре своје и многе им поуке изговори о спасењу. И давши им мир, она заспа у Господу, и пресели се из земаљске обитељи у небеску, коју раније виде у виђењу. Тако преподобна Матрона сконча у дубокој и доброј старости. У световном животу она проживе двадесет пет година, a y монашком седамдесет пет; тако живела свега сто година. Сада пак она живи у бесконачном животу, предстојећи престолу Животворне и Нераздељиве Тројице - Оца и Сина и Светога Духа, Јединога Бога; Њему слава вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal