У земљи Персији, у граду Наесону, бејаше благочестиви епископ Акепсим. Од младости своје проходећи сваку врлину, он свето поживе све до старости своје. Иако му већ беше осамдесет година, он не изнеможе од труда, подвизавајући се веома постом и молитвом, и ревносно се старајући о повереном му стаду. Но он показа превелики подвиг при кончини својој, када јуначки одстоја све до крви за Господа свога, за кога и душу своју положи после дугих и тешких мучења. Он још на неколико година пре мученичког подвига свог доби овакво пророчанство о своме страдању: Када једном он сеђаше у своме дому, једно момче његово испуни се пророчкога духа, целива га у главу и рече: Благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење! - Он се обрадова овом пророчанству и рече: Нека ми буде, чедо, по речи твојој. - У то време са Акепсимом сеђаше један његов драги пријатељ, епископ оближњега града. Чувши речи што их момче изговори, он се осмехну и упита момче: Реци ми, чедо, знаш ли што и о нама? - Богонадахнуто момче одговори: Ти нећеш више видети град свој, него ћеш се преставити на путу к њему, у селу Етрадан.

Пророчанство овог дечака испуни се на оба епископа: један умре на путу, у споменутом селу, а глава епископа Акепсима стварно се удостоји мученичког венца. To ce зби на следећи начин. Незнабожни персијски цар Сапор диже у земљи својој велико гоњење на хришћане. У сам дан спасоносних страдања Христових он разасла у све крајеве своје земље наређење: да буду побијени по свој Персији сви који исповедају Христа. И би у то време од стране незнабожаца без милости побијено по градовима и селима безбројно мноштво хришћана. Особито жреци и волхови беснијаху против хришћана; они ревносно трагаху за онима који су се скривали, извлачаху из домова и скривалишта и предаваху љутој смрти. Неки пак од верних сами им се предаваху у руке и радосно проливаху крв своју. Многи од дворјана у царским палатама бише побијени за Христа. Међу њима и евнух Азадис, љубимац царев, би убијен као истински слуга Исуса Христа и исповедник пресветог имена Његовог.

Цар дознавши за смрт свог љубимца евнуха Азадиса, веома се ожалости, и прекрати свеопшти покољ хришћана: он издаде наредбу да се смрћу кажњавају само вође и учитељи хришћанске вере. Када ова наредба царева би објављена свуда, старешине волхова и жречева врло брижљиво прохођаху Персију иштући хришћанске епископе и свештенике и убијајући их на разне начине. У то време би узет и свети епископ Акепсим. Када га извођаху из дома, неко од његових домаћих приступи к светитељу и шапну му на уво: Дај неко упутство о дому свом. - А свети Акепсим, показујући руком на дом, рече: To више није дом мој, јер ја бесповратно одлазим у дом вишњи.

По доласку у град Арбелу свети Акепсим би изведен пред кнеза волхова, коме беше име Адрах. Кнез упита светитеља: Ко си ти? - Светитељ громко изјави да је хришћанин. Кнез га упита: Је ли истина што се прича о теби, да не слушаш царско наређење и проповедаш Једнога Бога? - Светитељ неустрашиво одговори: Истина је све што си о нама чуо: ја проповедам Једнога Бога, и све који долазе к мени саветујем да познаду Њега и верују са мном у Њега. - Кнез рече: Ми смо слушали о теби да си мудрији од других, а сада видимо да ни по чему ниси паметнији од неразумне деце: јер каква је то мудрост противити се царевом наређењу и не клањати се пресветлом сунцу и огњу, којима се и сам цар поклања? - Светитељ одговори: И ваш цар и ви с њим потпуно сте полудели, јер оставивши Творца ви се клањате творевини. - Кнез са гњевом рече: Ти називаш лудима нас који почитујемо такву стихију и клањамо се сунцу које све и сва оживљује и осветљује? Лажљиви старче, ти си сам заиста луд, и ако се не покориш царевом наређењу, онда те старост твоја неће избавити од тешких мука, нити ће те твој распети Бог ослободити из наших руку. - Светитељ на то рече: Нека умукну, безбожниче, твоја одвратна уста која хуле Бога мог! Ти хоћеш да ме уплашиш својим претњама, да бих ја одступио од отачких предања, којима се у младости научих и у којима доживех до седине ове. Иако се ти у гордости својој хвалиш да ме из руку ваших неће избавити ни старост ни Бог мој, ипак ја нећу дати боље за горе: јер каква ми је корист ослободити се из ваших руку за ово мало дана? јер скоро, и мимо вас, потражиће се од мене општи дуг смртне природе. Нећу се поклонити сунцу, нити ћу одати поштовање огњу, да се нико не би насмејао мојој старости, да нико не би помислио да је мени живот дражи од Бога мог; нећу продати толика небеска блага за краткотрајни живот.

Волх одмах нареди да светитеља простру нага на земљи и да га чврсто бију чворновитим моткама. И он би толико бијен по свему телу, да се земља обагри његовом крвљу. A no дугом бијењу мучитељ поново стави преда се светог епископа и рече: Акепсиме, где је Бог твој? Нека дође сада и нека те избави из мојих руку. - Светитељ одговори: Безакониче! Бог је мој свуда, испуњује небо и земљу, и моћан је да ме избави из твојих руку. Но ја молим Његову доброту, не да ме избави од твога насиља, него да ми подари трпљење у мукама, да бих, претрпевши до краја, добио венац живота. А какве муке и смрт заслужујеш ти који устајеш на Бога живога, ти - земља и пепео! Заиста заслужујеш да сагориш у огњу, коме се сада клањаш као Богу, да те тај бог твој вечито пече. - Слушајући то, кнез волхова беснијаше од гњева, и нареди да светитеља окују у тешке ланце и затворе у тамницу.

Наредног дана бише узети презвитер Јосиф, коме беше седамдесет година, и ђакон Аитал, оба - мужеви праведни и свети, њихова ревност за Бога беше као ревност пророка Илије, и реч њихова оштра као мач оштар с обе стране, који сече безбожје. Они бише доведени пред незнабожног Волха; и он, охоло погледавши на њих, рече: О, роде изгубљени! зашто, обилазећи просте људе, ви их обмањујете својим неправедним учењем? - Презвитер одговори: He обмањујемо ми људе, него их од обмане обраћамо к истинитоме Богу, који је Господ и Спаситељ сунца и огња и свих видљивих и невидљивих твари: и учење наше није неправедно, јер учи о Једином Истинитом Богу. -

Волх упита: Које је учење праведније: да ли оно којега се држи цар и све његове војводе, или то коме следују људи бедни, одбачени, ништи и ништавни као ви? - Презвитер одговори: Да, ми смо бедни и одбачени људи у овоме свету, јер Господ наш је благовољењем Својим не у душегубним богатствима и гордости живота, него у сиромаштву и смирењу нашем. Са тог разлога од нас добровољно постају сиромашни и смирени, раздавши своје имање у руке убогих, због чега ће надамо се примити од Господа нашег сто пута онолико. И када бисмо ми радили на прикупљању богатства, онда бисмо се, трудећи се својим рукама, обогатили више него ти који ништа не радиш већ само плод туђег рада једеш и насилно приграбљујеш имања других људи, убогих; нама пак доста је од труда нашег да и саме себе хранимо колико треба, и да слабију браћу хранимо. Ми знамо да је богатима тежак пут у Царство Небеско, и да они који хоће да се обогате падају у напасти. - Остави своју дугу лаж и поклони се огњу и сунцу, рече волх прекидајући му говор. Презвитер му на то одговори: He надај се да ћеш ме икада видети где творим безакону вољу вашу, јер нећу оставити Створившег огањ и сунце, нити ћу се поклонити творевини.

Чувши то, волх нареди те светог презвитера обнажише и растегоше, па га ружиним трновим прућем дотле бише док му се сва кожа не одра и не стаде месо отпадати од костију. Сав У крви, светитељ кликну: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што си благоволео омити ме од грехова мојих у крви мојој. - После пак дугог бијења свети презвитер би окован у двоје гвоздене вериге и вргнут у тамницу код светог Акепсима, где један у другоме налажаху олакшање својим патњама, узајамно се тешаху надом на милост Божију.

Када презвитер би одведен у тамницу, ђакон Аитал остаде сам пред кнезом волхова, стојећи везан. Погледавши на њега, волх га упита: А ти шта велиш? Хоћеш ли испунити царско наређење? Хоћеш ли се поклонити великоме сунцу? Хоћеш ли окусити од жртвене крви, да би се избавио од зала која ти предстоје? Или ћеш остати упоран и непокоран као и остали? - Свети ђакон одговори: Дело је твоје погане седине: да пијеш идоложртвену крв, и да за Бога сматраш оно што је створено од Бога. Ја пак нећу да будем тако слеп душевним очима као ти, и нећу успочитовати твар више него Творца.

Тада мучитељ нареди да ђакону вежу руке испод колена и да кроз свезане руке ставе велики колац, па да шест џелата, по три са сваке стране, стану на крајеве колца и клацкају се, мучећи на тај начин ђакона, и да га затим немилосрдно бију ружиним прућем. Клацкајући се тако, војници разглавише зглобове мученику, а бијући га ружиним прућем они му одераше тело. Трпећи све то јуначки, мученик рече волху: Ти се, мучитељу, веселиш, видећи искидано тело човечије, као што се пас или гавран весели видећи леш и желећи да се насити њиме. Ипак знај, безбожниче, да ни у шта не сматрам ове муке.

Волха то још више разјари, и он нареди те светитеља тукоше још силније, док му кости не поломише и не отпаде месо са костију његових. Затим га престадоше тући, па понесоше у тамницу, пошто од љутих рана он уопште није могао да стане на ноге. И кад га донеше, они га као неко бреме бацише код прва два страдалца.

По истеку пет дана свети мученици бише одведени из тамнице на место звано Рај, где беше храм бога огња, кога незнабожни Персијанци почитоваху. Кнез волхова, седећи тамо на судишту, упита свете мученике: Реците ми брзо, да ли ћете још остати у своме безумљу, или ћете, променивши се на боље, бити с нама једно? - Свети одговорише: Нека ти буде знано, судијо, да вера и убеђење које имађасмо с почетка, у њему смо и сада, и у њему ћемо остати до краја. Ни претњама, ни мукама, ни даровима, нити ма којим другим средством ти нећеш изменити наше добро вероисповедање. Јединога Бога, Господа свега, ми знамо и исповедамо, у Њега Јединога верујемо, и Њему се Јединоме клањамо.

Чувши то, волх тог тренутка измисли ново мучење: он нареди да мученицима омотају узицама руке, бедра и голенице, да у те узице ставе штапиће, да штапиће окрећу, и да тако узицама све јаче и јаче стежу мученике. Када то рађаху, свети мученици осећаху страховите муке и болове, јер им кости тако пуцаху и ломљаху се, да то чујаху и они што далеко стајаху. A они што их мучаху, говораху им: He противите се царској вољи. - Мученици одговараху: Сваки који испуњује вољу безаконог цара вашег, противи се Богу.

Тако свети мученици бише мучени од девет до дванаест сати. Онда мучитељ нареди да их опет одведу у тамницу. Али пошто свети страдалци не могаху ићи својим ногама, њих као вреће узеше, па у тамницу однесоше, и вргоше тамо где и раније беху. Мучитељ издаде наређење стражарима: да никога не пуштају код њих; а ако би ко хтео да им да храну, или пиће, или одело, таквога одмах ухватити и убити. - И проведоше страдалци Христови у тој тамници три године у великој оскудици, изнемогавајући од глади и жеђи и трпећи неизмерне болове од загнојених рана, тако да и сами стражари гледајући њихове муке биваху потресени, а много пута и плакаху. Међутим они се бојаху да укажу ма какву помоћ страдалцима, пошто им то кнез беше строго забранио. Једино је по који стражар, или понеки од тамошњих сужања, тајно давао мученицима понекад парче хлеба или мало воде. Тако трпљаху они из љубави према Христу.

После три године дође тамо персијски цар Сапор, и са њим дође врховни кнез над свима персијским волсима, коме беше име Ардасабор. Дознавши да се свети мученици Акепсим, Јосиф и Аитал налазе у тамници, овај нареди да их доведу пред њега. И када светитељи изиђоше из тамнице, они беху толико ослабили да изгледаху као трске ветром повијане. Изнурени глађу и жеђу, они се беху осушили као сено, и падаху од ветра, и не могаху сами да иду. Кад их доведоше пред кнеза Ардасабора, беше то језив призор: јер они изгледаху као мртваци у гробу, очију дубоко упалих, кости им беху обложене само кожом. Погледавши их, кнез их упита: Хришћани ли сте? - Они одговорише: Тако је, хришћани смо, верујемо у Јединог Живог Бога и клањамо се Њему. - Кнез рече: Видите, какву вам беду нанесе вера ваша, какву тескобу и муку? јер од многих мука и дугог тамновања ви сте изгубили облик живог човека, и постали сте као мртваци што у гробу леже. Саветујем вам да се поклоните пресветлом сунцу. А не послушате ли ме, умрећете љутом смрћу. - Светитељи једногласно одбише такво незнабожје и исповедише Истинитога Бога, који је створио не само сунце него и сваку твар, и показаше се готови на смрт за Творца свега.

После дуге препирке, када кнез увиде да није у стању потчинити мученике својој вољи, он нареди да најпре светог Акепсима бију сировим кајишем по леђима и по стомаку. И бише га тридесет војника, а биров викаше: Покори се царевој наредби, па ћеш остати жив. - Светитељ, док беше у стању, одговараше: Ја се старам да испуњавам вољу Господа мога свом снагом коју сам добио од Њега. - Затим, пошто изнеможе, он умуче. После тога му одсекоше свету главу. И испуни се пророчанство оног богонадахнутог дечака, који некада целивајући његову главу рече: Благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење! - Тело пак светог мученика одвукоше на улицу и бацише на поједење псима; а стражари, стојећи подаље, мотраху да га не украду хришћани. Но после три дана, када стражари одоше некуда, хришћани узеше то скупоцено благо и погребоше чесно.

После посечења светог Акепсима, по мучитељевом наређењу стадоше бити презвитера Јосифа, и биров викаше: Бићеш жив, ако се покориш царевој вољи. - А светитељ клицаше: Један је Бог, и нема другога осим Њега; кроз Њега живимо, и мичемо се, и постојимо; у Њега верујемо, Њега почитујемо, a за царско наређење не хајемо. - Пошто свети мученик би дуго бијен, он изнеможе и постаде као мртав. Мучитељи пак мислећи да је мртав, извукоше га напоље и бацише на пијачни трг; но затим, приметивши да он дише, они га узеше и вргоше у тамницу.

Пошто одвукоше светог Јосифа, кнез поче говорити светоме Аиталу: Ево, пред твојим је очима живот и смрт, част и бешчашће; не изабери себи горе оставивши боље; не иди путем којим безумници пођоше, и добише по делима својим заслужену смртну казну. Ти пак послушај мој савет, па ћеш се удостојити великих почасти и добићеш дарове из царевих руку. А ако ме не послушаш, онда ћеш сам бити крив за своју погибао. - Свети ђакон одговори: Пред лицем неба и земље била би то велика срамота када ја не бих ишао оним путем којим испред мене одоше оци моји. Када они, стари по годинама и слаби телом, онако јуначки пострадаше, зар ја, млађи по годинама и јачи телом, да се бојим ових времених мука? He бојим се смрти ради Христа који умре за ме; нећу да ради временог живота изгубим вечни живот; нећу да веру своју продам за даре и почасти ваше.

Тада кнез са јарошћу нареди онима око себе: Узмите и бијте га јаче него прве. - Светитељ му рече: Псу смрдљиви и нечисти! ова мучења плаше само малодушне, а не јуначке мужеве, чије су душе запаљене чежњом за Христом. - И почеше силно бити светог Аитала. А кнез са чуђењем говораше својима: Шта је то, те хришћани не маре за овај живот, а желе смрт као неки срећни живот? - Они му одговорише: Они имају предано им од њихових отаца учење које каже да постоји други свет, бољи од овога; верујући томе учењу они не маре за овај свет, у нади на бољи, зато и избирају себи добровољно смрт.

Док кнез у току многих часова вођаше такав разговор са својима, свети ђакон у то време добијаше безбројне ране. Затим кнез, правећи се милосрдан, нареди да престану бити мученика, и рече светом страдалцу: Покори се царевој вољи, па ћеш оздравити, јер ми имамо лекаре који могу исцелити све ране твоје. - Светитељ одговори: Када би ти могао да ме чак једном речју исцелиш од рана, ја се ни тада не бих покорио вашем безакоњу. - На то кнез одврати: Ја то рекох кушајући те; јер када би се ти и покорио, ипак би немогуће било исцелити тебе од таквих и толиких рана, које само смрт може исцелити. Но ти буди за пример свима хришћанима, да се они не би усуђивали противити се цару и срамотити кнезове његове. - Светитељ одговори: Безакони судијо! премда ти свагда говориш лаж, но сада си и нехотице казао истину: да ћу ја за хришћане бити пример јунаштва и великодушности; јер многи од верних, гледајући на мене као на живи пример, и видећи моје чврсто страдање за Христа, испуниће се ревности за Господа Бога свог и поћи на овакве муке за Њега.

Дивећи се таквом јунаштву његовом и трпљењу, кнез погледа на предстојећег му омиљеног пријатеља, по имену Адесха, који беше из града Арбеле, и рече му: Узми ова два хришћанина, Јосифа и Аитала, одведи их у свој град, и тамо удеси да они од својих хришћана буду побијени камењем. - Зато он не хтеде да их сам посече мачем, да би хришћански учитељи примили смрт од хришћанских руку.

Адесх натовари свете мученике на своју марву као снопове или бездахно дрво, јер они не могаху ни ходити ни седети, пошто им сви удови беху раслабљени од безбројних мучења. Зато их он натовари на своју марву и привеза, па крену с њима у свој град. На путу, када је требало одморити се или преноћити, њих су скидали као мртва тела и полагали на земљи, јер они не могаху мрднути ни рукама ни ногама, пошто беху обамрли од силних батина. И кад би им ко из сажаљења пружио хлеба или воде, морао им је то својим рукама стављати у уста. И при поновном кретању на пут, њих су опет као мртве подизали са земље, товарили их на марву, привезивали, и тако настављали пуговање. А кад стигоше у град Арбелу, њих вргоше у смрдљиву тамницу, и не дозвољаваху ниједноме од хришћана да им долази и укаже ма какву помоћ. Ране им силно сатрулише; и из рана им тецијаше гној и крв; и не беше никога да им ране превије, или окрене с једне стране на другу, или напоји чашом студене воде. Тако свети страдаху за Бога.

Бејаше у том граду једна верујућа и света жена, по имену Снандулија, која тајно храњаше у тамници оне што за Христа страдаху. Дознавши за Јосифа и Аитала да су у тамници, она дође са слугама својим ноћу, даде стражарима много злата, па уђе у тамницу и нађе мученике једва живе: они већ нису могли ништа говорити, само су још помало дисали. Снандулија замоли стражаре да јој дозволе да мученике узме у свој дом на кратко време, обећавајући да их пред зору поново доведе у тамницу. Стражари јој дозволише. Она онда узе мученике, пренесе их у свој дом који се налажаше недалеко од тамнице; и положивши их на постељу, она им ране омиваше, и чистим убрусима крв им отираше, и њоме тело своје мазаше, и скупоценим мирисима њих помазиваше, и ране им превијаше, и поломљене руке и ноге њихове целиваше, и горко над њима плакаше. Када код мученика болови мало попустише, Јосиф дође к себи, и погледавши виде ову благочестиву жену где горко рида над њим, и поче јој помало говорити: Толико твоје доброчинство које си нам указала, о света жено, пријатно је и Богу и нама који страдамо за Њега; но тако горко ридати због нас не доликује, и туђе је нашој хришћанској нади и вери. - Жена одговори: Ја се радујем томе што вам је Христос дао толико јунаштво, те ви крепко претрпљујете љута мучења; но ја бих се још више обрадовала када бих вас видела да до краја доведете свој мученички подвиг; плакати пак својствено је људској природи, милосрђем покретаној. - Свети Јосиф јој рече: Ипак не треба да плачеш због нас, јер ти знаш да све муке које се ради Христа подносе, израђују нам вечно блаженство.

У праскозорје свети мученици бише однесени у тамницу. По истеку шест месеци, када се светитељима већ беху мало залечиле ране, те су могли на ноге стати и помало ходати, само у Аитала руке висијаху одузете, Адесх, који мученике доби од Ардасабора да их погуби, би смењен с власти, а место њега дође други судија, по имену Зеров, свирепији од Адесха. Када он дође у град и стаде приносити жртве у храму њиховог бога - огња, обавестише га жреци о светим мученицима, Јосифу и Аиталу, говорећи: У тамници се налазе два хришћанска учитеља, који најпре бише мучени од Ардасабора, па онда доведени овде, да би их сами хришћани побили камењем. Али пошто због рана нису могли ходити, ми их зато нисмо изводили на погубљење, него смо чекали да оздраве, да бисмо их могли приволети на једномислије с нама.

Чувши то, судија одмах нареди да их доведу пред њега, и дуго се препираше с њима, при томе их он и ласкама и претњама наговараше да се поклоне огњу и да окусе од жртава. А кад у томе ни најмање не успе, он нареди да најпре светог Јосифа нагог обесе главачке и бију воловским жилама. И када га силно бише, њему се поново отворише ране, које беху мало зарасле, и из њих крв потоцима тецијаше као из неких извора. Неки од присутних волхова приђоше к светом мученику и тихо му рекоше: Човече, ако те је стид народа да пред свима уђеш у храм бога нашег и с нама принесеш жртву, ти тајно обећај да ћеш то урадити, па ћеш бити ослобођен мучења. - Светитељ громогласно кликну: Одступите од мене сви који чините безакоње, јер Господ чу молитву моју (Псал. 6, 9). - Три сата би бијен свети презвитер; затим мучитељ нареди да га одреше и скину, па носе у тамницу, пошто он опет не могаше ићи ногама због позлеђених рана.

Када светог Јосифа скидоше и однесоше у тамницу, на његово место би обешен свети Аитал, и такође без милости дуго бијен. А ом непрестано клицаше: Хришћанин сам! А кад скидоше и светог Аитала, онда на његово место обесише једног човека, следбеника манихејског зловерја, који такође, исповедивши пред свима своју злочестиву веру, прекораваше Персијанце због њиховог незнабожја. Пошто га обесише, они га почеше бити. У почетку он трпљаше задаване му ране; а када га стадоше бити немилосрдније, он поче запомагати громким гласом, проклињући свога учитеља, одричући се своје вере и обећавајући да ће се поклонити персијским боговима. А свети Аитал који беше ту, чувши то, испуни се радости и смејаше му се говорећи: Ти тек окуси муке, и већ се одрече свога Манеса. Благословен Христос Бог наш који нас укрепљује у свима најстрашнијим мукама и даје нам моћи, те смо непобедиви и непоколебљиви у благочестивој вери нашој.

Чувши то, судија се разгневи на светог Аитала и нареди да га поново бију бодљикавим прућем ружиним. И дотле га бише, док не помислише да је већ умро, па га одвукоше напоље и бацише као мртва. А неко од волхова, видећи наго тело где лежи, сажали се и покри га платном. Неки од његових другова видеше то и јавише судији, те овога немилосрдно тукоше. Тако немилосрдници узвратише овоме за указано милосрђе. Приметивши пак да свети Аитал још дише, они га ухватише за ноге и одвукоше у тамницу.

После неког времена свети мученици опет бише изнесени из тамнице пред судију, и он им рече: Смилујте се на себе, људи, окусите од жртвене крви, па ћете бити ослобођени мучења.

- А они једногласно одговорише: Пити крв доликује не људима него само месождерним псима. И ти, премда си човек по природи али пас по нарави, те лајеш на саздавшег те Бога, сам пиј крв као пас и насити се њоме. - Судија се разгњеви и нареди да их опет бију. А присутници, сажаљевајући их, говораху им: Уместо крви окусите бар од жртвеног меса, да бисте били ослобођени мучења. - Светитељи одговорише: Ми никада ничим нећемо оскврнавити нашу свету веру.

После тога судија са својим саветницима изрече оваку пресуду светим мученицима: да их хришћани побију камењем. - Свети Јосиф пак рече: Хоћу једну тајну да кажем судији. - Судија одмах приђе к њему, мислећи да он хоће да принесе жртву идолима. А светитељ му пљуну у лице и рече: Бестидниче и нечовече! није ли те стид да тако свирепо нападаш на природу људску и да на једва живе искаљујеш свој бес?

Постиђен, судија се врати на своје место. И одмах би послано мноштво слугу по хришћанским домовима, те они силом довлачаху хришћане на судиште, да ови камењем убију светога Јосифа. Одвукавши светог Јосифа на пространо место, мало устрану од судишта, они ископаше јаму до појаса и пустише у њу светитеља, пошто он друкчије није могао стајати. Онда му свезаше руке наопако, и поређаше хришћане наоколо, и слуге силом стављаху камење у руке хришћанима, приморавајући их да камење бацају на светитеља, што они и чињаху, премда против своје воље. Доведена би и блажена Снандулија, и примораваху је да се баци каменом на светитеља. А она узвикну: Од памтивека се није чуло, да је ко приморавао жену да подигне руку на свете мужеве, као што чините ви, ратујући не противу непријатеља него противу нас, и отачаство наше које је у миру ви испуњујете крвљу и убиством. - Незнабошци пак, забивши шило у дугачку трску, даваху га Снандулији у руке, да издалека боде светитеља. А она рече: Боље би ми било да то шило заријете у срце моје, него да се коснете светог и невиног тела.

- Око светитеља пак беше набацано мноштво камења, да му се само глава видела. Међутим један незнабожац дохвати велики камен, замахну њиме над светитељевом главом, и удари га њиме по глави, и сву је размрска. Тако сјајни страдалац предаде дух свој у руке Господу.

И би постављена стража да чува мучениково тело, као неко благо, да не би било украдено од стране верних. А после три дана, у свитање четвртога, би велики земљотрес, и громови, и муње: и огањ, павши с неба, сагоре стражаре, и разбаца камење као прах. А кад престаде земљотрес и грмљавина и севање муња, дођоше људи на место где светитељево тело би затрпано камењем, и угледаше камење разбацано, али тело светитељево не нађоше, јер га Господ на неки Свој начин пренесе у непозната места.

Свети пак Аитал ђакон би одвезен у насеље звано Патрас; и тамо, такође од хришћана примораних на то, камењем убијен. А свето тело његово тајно узеше ноћу оближњи монаси и чесно сахранише. На месту пак где би убијен свети Аитал, по дејству силе Божије израсте дрво Мирсина, које исцељиваше од сваке болести. И стајаше то дрво пет година, исцељујући болести свих долазника. Видећи то, незнабошци га из зависти посекоше са кореном. Многи пак од достојних виђаху на том месту блистање небеске светлости и анђеле који певаху и слављаху Бога који прославља Своје свете, чијим молитвама нека се удостојимо и ми певати с анђелима славу Богу вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal