ПРЕПОДОБНИ Јоаникије роди се у селу Марикати у Витинијској области, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко он по наређењу родитеља пасијаше домаћу стоку њихову. Иако не би дат да учи књигу, он ипак разумом превазилажаше многе школоване, јер изучи заповести Господње. Њега учаше Дух Свети, и он беше веома врлинаст, кротак, смирен, трпељив и послушан; а за молитву имађаше такво усрђе да је често, оставивши своје стадо, читав дан стајао на усамљеном месту и молио се усрдно Богу. А кад се удаљавао на молитву, он је своје стадо закрштавао крсним знаком, и стадо се није никуда разилазило, и нису га крали ни звери ни лопови, и блажени дечко је предвече враћао стадо кући својој.

Тако Јоаникије провођаше живот свој док не постаде пунолетан. У то време у Грчкој цароваше злочестиви Лав, син Константина Копронима, заражен иконоборачком јереси. Овај цар стаде по целој царевини скупљати у своју војску младе људе који су се одликовали лепотом и храброшћу. Када ти цареви скупљачи војника дођоше у Витинијску област и обретоше се у Јоаникијевом селу, они нађоше да је Јоаникије млад, леп, стасит, здрав, те тако подесан за војску. Зато га они узеше са собом и уврстише у екскувиторе. Од тога времена Јоаникије поче војниковати, и беше страшан непријатељима због свога јунаштва, а мио савојницима због своје кротости и смирености; но најмилији беше Богу, јер врло марљиво испуњаваше свете заповести Његове. Међутим ђаво, завидећи таком врлинском животу Јоаникијевом, заведе га у иконоборачку јерес. Та јерес у то време ствараше велику пометњу у Цркви Божијој преко иконоборачких царева: из храмова Господњих избациваху се свете иконе, и прогоњаху се они који им се клањаху. И Јоаникије беше толико прелашћен том јереси, да ни чути није хтео за свете иконе. Али Бог који хоће да се сви спасу, спасе и њега од те прелести на следећи начин.

По промислу Божјем Јоаникије би са својим одредом послан на Исток. При повратку отуда он пролажаше преко једног дела планине Олимпа, где се у то време подвизаваше један прозорљиви монах. Овај монах, осетивши да туда пролази са својим одредом Јоаникије и дознавши од Духа Божијег све о њему, изиђе из своје пустињске келије, приђе Јоаникију и рече му: Чедо Јоаникије, ако се називаш хришћанин, зашто онда презиреш икону Христову? Узалуд су сви твоји врлински подвизи, ако немаш праве вере.

Чувши то, Јоаникије се удиви што га назва по имену онај који га није познавао, и што изобличи дела његова човек који га никада виђао није. И Јоаникију би јасно, да је човек који му говори пун Духа Божија, и да је својом прозорљивошћу дознао све односно њега. Зато Јоаникије паде пред њим на земљу, клањајући му се и молећи опроштај од њега. Притом говораше, да је он сагрешио из незнања, и обећаваше да ће исправити себе и одавати дужно молитвено поштовање и поклоњење икони Христовој и иконама свих Светитеља.

Од тога времена блажени Јоаникије поче усрдно почитовати свете иконе, и дубоко се кајаше што их је у незнању свом презирао. И тугујући због тога, он стаде кажњавати себе постом и разноврсним умртвљавањем тела. Иако живећи у царским придворјима, он је лежао на голој земљи, усрдно се молио и бденисао по сву ноћ, и никада до сита није јео. А када се догађало, те је бивао за заједничком трпезом са дружином, он је толико јео тек да сакрије пред њима своје испосништво.

Пошто он проведе шест година у таким подвизима, навалише Бугари на Грке великом војном силом и стадоше пустошити Тракију. Грчки цар крену против њих са свом војском својом, у којој беше и блажени Јоаникије. Када се војске сударише, настаде битка у којој Бугари стадоше надвлађивати Грке. Тада Јоаникије показа велику храброст, поражујући иноплеменике као нови Давид; и пред лицем самога цара он одбрани свој одред од непријатељских мачева, јуначки одбијајући непријатеље и секући их као траву. Он избави такође једног знаменитог велможу грчког, који борећи се са Бугарима би савладан и заробљен од њих: јер Јоаникије јурну међу Бугаре, и једне мачем посече а друге разјури, и тако ослободи заробљеног велможу. Видећи такву Јоаникијеву храброст, цар упита одакле је, чији је, и како се зове, и нареди те све то записаше у његову подсетницу, да би после битке одликовао тако храброг војника високим чином и другим одличјима. Међутим Јоаникије, угледавши једног страшног Бугарина, сличног Голијату, где је препречио тесни пут Грцима и убија многе, јурну на њега и одруби му главу. Такво беше јунаштво блаженог Јоаникија у борби противу видљивих непријатеља; оно је предсказивало његову будућу борбу са невидљивим непријатељима и његову победу над њима.

Враћајући се са војском из рата и пролазећи поред планине Олимпа, Јоаникије се опомену онога монаха који из пустиње изиђе преда њ и изобличи га за иконоборску јерес, и донесе одлуку у срцу свом: да све остави, да се настани на тој планини, и да као монах живи у молитвеној осами и тиховању насамо с Богом. Ову своју одлуку он убрзо и приведе у дело. Јер када стиже у царску престоницу, где је за показано у рату јунаштво имао добити од цара висок чин и дарове, он све то намах презре, сматрајући све то за трице. И напустивши своје другове по оружју, он након двадесет пет година службовања у војсци, крену к монасима, да отпочне нови рат, рат - "противу духова зла испод неба" (Еф. 6, 12). И најпре дође у манастир Авгарски. Лепо примљен од тамошњих монаха, он игуману Григорију откри своју намеру: да хоће да иде у пустињу и да тамо живи усамљенички у молитвеном тиховању и подвизавању. Игуман у почетку одобри његову намеру, али му потом рече: Намера је твоја добра, мили, но ја ти не саветујем да се одмах одаш пустињачком животу и удаљиш од људи, док претходно не навикнеш на монашка правила и обичаје. Зато, поживи најпре са врлинским и искусним монасима, сазнај од њих у које време и на који начин обављати молитву, научи се смиреноумљу, послушности и кротости, па после тога можеш ићи у пустињу. Пази, чедо, да се не одаш таквом животу без претходне обуке, јер ћеш тада ти сам бити савладан и побеђен од врага, уместо да он буде савладан и побеђен од тебе.

Јоаникије послуша овако користан савет, одложи своју намеру на извесно време, и придружи се овим богонадахнутим мужевима, да се од њих научи добродетељном, врлинском живљењу. И ту се најпре учаше монашким правилима и животу, и у друга два манастира. Јер затим он оде из Авгарског манастира и други манастир, звани Утотелас. И пошто беше неписмен, он се тамо поче учити писмености. Али видевши да тај манастир често посећују мирјани, те се тиме нарушава монашко безмолвије, монашко молитвено тиховање, он оде одатле и дође у трећу обитељ, Антидијеву, и проведе у њој две године. Он научи тамо тридесет псалама Давидових, и доби много духовне користи од тамошњих монаха.

После две године Јоаникије се поново запали жељом за пустињачким молитвеним самовањем и тиховањем, и намисли да се попне на тамошњу оближњу гору, да се тамо настани и отпочне пустињачки живот. Но претходно он проведе седам дана постећи се и усрдно молећи Бога, да му Он буде руководилац на путу који је изабрао. И у седми дан овај нови Мојсије чу с неба глас који му наређује да узиђе на ту гору. И изиђе Јоаникије из Антидијева манастира, и похита ка тој оближњој гори. И попевши се на њу он стаде тражити место где би се настанио. И гле, угледа он два монаха пустињака, на којима беху хаљине од длаке и којима храна бејаше пустињска трава. Пришавши им, он им се поклони. А они уставши сатворише молитву, и стадоше разговарати с њим. Јоаникије им исприча све о себи и откри им своју намеру; и много духовне користи доби Јоаникије од њиховог светог разговора. Притом му ти пустињаци пророчки предсказаше да ће му после педесет година подвизавања, при самом крају његовог живота, завидљиви људи приредити искушење. Али, говораху светитељи, горке последице срушиће се на њихову главу, а теби се неће десити никакво зло. - Тако и би, што ће се видети касније. Изрекавши ово пророчанство Јоаникију, блажени пустињаци му дадоше хаљину од длаке, која се на језику те земље називаше левитонар. Та хаљина беше Јоаникију као непробојни штит противу свих стрела вражијих, као што то он сам казиваше касније.

По завршеном душекорисном разговору пустињаци се растадоше и кренуше у далеку пустињу, а Јоаникије оде на гору која се зваше Трихаликс. И тамо борављаше без келије, имајући небо за покривач. А кад за њега дознаде гореспоменути Григорије, игуман Авгарског манастира, он му направи на тој гори малу колибу, у коју би се блажени могао склањати од олује, кише и снега. И Јоаникије затворивши се борављаше у тој колиби. Потом почеше долазити к њему манастирска братија, желећи разговарати с њим и духовно се користити од њега. To сметаше преподобноме, јер му нарушаваше молитвено самовање и тиховање, и он напусти ту гору и крену да тражи друго место за своје подвижничко самовање. И пролазећи мимо насеља у Хелеспонту, он виде близу њега другу високу гору, са непроходним шумама и урвинама, и настани се тамо. И ископа у земљи и тесну пештеру, и стаде живети у њој не излазећи никуда. Храну пак добијаше он од једнога чобанина, који на тој гори пасијаше козе. Он једанпут месечно доношаше светитељу помало хлеба и воде, а за то добијаше од њега велики дар: благослов и молитву. Преподобни се подвизаваше тамо три године, дан и ноћ молећи се и славећи Бога. Појући пак псалме Давидове, он свакоме стиху додаваше ове речи: Нада је моја Отац, уточиште је моје Христос, заклон је мој Дух Свети. - Ове речи му ствараху велику сладост у срцу. По угледу на њега многи имађаху обичај често изговарати ове речи.

После свог трогодишњег боравка у тој тесној пештери, светитељ једном изиђе до једне цркве, која се налазила недалеко одатле. Утом случајно дођоше тој цркви и неки војници, који су некада заједно војниковали са Јоаникијем и имали другарску љубав к њему. И један од њих, угледавши Јоаникија, познаде га, и загрливши га плакаше од радости, и подсећаше га на пређашњи живот његов, на храброст у биткама, на славу и поштовање које је уживао код цара, и чуђаше се зашто је све то Јоаникије оставио и изабрао живети у сиротињи. А када се тај војник обрати другим војницима, желећи да им објасни ко је Јоаникије, Јоаникије побеже од њих. И жудећи да се сакрије од свију, он оде у горе Контуријске, где бејаше много звериња и змија. Настанивши се тамо бежећи од славе људске, светитељ живљаше са зверињем и змијама, и говораше са Давидом: Ето, далеко побегох и настаних се у пустињи: чеках Бога који спасава од малодушности и од буре (Псал. 54, 8-9).

После доста времена преподобни Јоаникије реши да иде у Ефес к цркви светога Јована Богослова ради поклоњења и молитве. На путу за Ефес, пролазећи поред једног молитвеног дома, он при заласку сунца срете мужа и жену, супруге, који иђаху томе дому да изврше помен својим покојним родитељима. Угледавши га, супрузи се уплашише, јер он бејаше страшан: висок растом, одевен у власеницу, бос, и сав обрастао у длаку. A светитељ, видећи их где се тресу од страха, рече им кротко: He бојте се, децо! него ми реците куда води овај пут. - Они му рекоше да води ка реци која се у то време беше страховито излила, да је било немогуће прећи је без чамца. Преподобни оде ка реци, и кад дође до ње, он се одмори мало, a y поноћи устаде и пређе на другу обалу реке ходећи по води као по суву, не оквасивши ноге. А када стиже у Ефес и дође храму светога Јована Богослова, пред њим се црквена врата сама отворише. И он уђе унутра, и дуго се мољаше, клањајући се и целивајући свету икону возљубљеног ученика Христовог. А кад изађе из цркве, врата се одмах сама затворише, и он поново крену на пут, враћајући се своме обиталишту на Контуријским Горама. Но деси му се тада да пролажаше поред једног женског манастира, где беше нека мајка која имађаше код себе младу ћерку која, силно обузета телесном страшћу, хоћаше да напусти монашки чин и своју мајку, и да иде у свет, и да се уда. Мајка је са сузама саветоваше и мољаше да трпи телесно искушење из љубави према Христу и да умртвљује тело своје, а да не оставља монаштво и да не предаје себе ђаволу на поругу и погибао своју. Али не могаше усаветовати њу која је горела пламеном страсти и већ хтела да бежи из манастира. Блажени пак Јоаникије, дознавши све то, сажали се на ову девицу, призва је к себи и рече јој: Чедо, метни руку своју на моје раме. - И када девица то учини, светитељ се са сузама помоли Богу, да се девица избави од те страсти и ђаволског искушења, и да сва тешкоћа њеног искушења и све телеоне страсти њене пређу на њега.

Тако и би. Девица се ослободи од свих нечистих мисли и гелесних похота, и остаде у свом манастиру живећи бестрасно и угађајући Богу; а Јоаникије крену својим путем у Контурију. На путу он осети у себи пламен телесне похоте, и нападоше га рђаве помисли као страховита олуја; и усковитлаше се у њему валови нечистих страсти; и сва му крв закипи као у огњу; и сва напаст што беше на оној девици, спопаде блаженог Јоаникија. А он трпљаше мушки, морећи тело своје великим подвизима. Наишавши пак у планинској раселини на огромну змијурину, преподобни Јоаникије одлучи да себе да змији да га поједе, више волећи да умре него да попушта нечистим мислима и да оскврнави чисто тело своје. И притрча змијурина да би га појела. Али змија не хте ни да га се дотакне. И када Јоаникије стаде дражити змију, желећи да га змија уједе, змија се неочекивано обрете мртва. Од тога часа у Јоаникија погинуше нечисте мисли, угасну страст, престаде похота, и поврати се мир у тело његово. Уједно с тим њему би дата од Бога власт над видљивим и невидљивим змијама, да стаје на њих и да сатире главе њихове. Када светитељ једном стајаше и псалме Давидове појаше, изненада се гомила камења близу њега поче мицати. Погледавши на ту страну, светац угледа где из камењара излази страшна змија огњених очију. Он је само додирну штапом својим, и змија тог тренутка угану. Другом пак приликом, у зимње доба светитељ уђе у једну дубоку пештеру и наиђе у њој на змију, чије очи гораху као огањ. He слутећи да је пред њим змија, и мислећи. да је то у самој ствари огањ, светитељ набра дрва и стаде их метати на змију, желећи да се огреје на таком мразу. А змија стресе са себе дрва, и светитељ тада виде да је то змија. Али се не уплаши, него се смести на десној страни пећине, и пребиваше ту заједно са змијом све док не прође зима.

Када се навршаваше дванаеста година Јоаникијева борављења у пустињи, Јоаникију дође глас с неба који му нареди да иде у манастир звани Еристе, и тамо се обуче у монашки чин. Јер Јоаникије, тако велики монах врлинама, још не беше обучен у монашку ризу. Јоаникије одмах крену у указани манастир; и стигавши тамо у време жетве он исприча о себи игуману тога манастира Стефану. Сутрадан игуман Стефан, сатворивши изјутра уобичајене молитве, обуче преподобног Јоаникија у монашки лик, њега који и пре тога беше савршен монах, превазилазећи многе својим подвизима. Обучен пак у монашку ризу, преподобни се стаде још више подвизавати, труд труду додајући. Настани се он у месту званом Критама, и окова себе у железне вериге, шест лаката дугачке, и затвори се; и проведе у затвору и оковима три године он, добровољни сужањ и мученик Христов.

Након три године преподобни зажеле да иде у Хелидон, да види великог међу испосницима Георгија. Скинувши окове са себе, он крену на пут. И када дође до реке зване Горам, наиђе на змију која мућаше воду у реци и ометаше њено течење: молитвом и крсним знаком преподобни умртви ту змију. Стигавши код великог Георгија, он проведе с њим три године, изучи у њега цео псалтир, па поново отиде у Антидијевску обитељ са учеником Пахомијем.

После неког времена преподобни Јоаникије оде у Авгарску обитељ. За време боравка свог у овој обитељи преподобни отац пође једном са другим монасима да види нови манастир који се зидао на оближњој гори. Када се приближаваше тој гори, појави се из пустиње необично велики јарац. Сапутници Јоаникијеви монаси стадоше помишљати како да ухвате тог јарца, од чије се коже могао направити добар мех. Преподобни пак, видевши помишљање њихово, нареди једноме монаху, коме име беше Сава, да иде и доведе к њему тога јарца. Сава упита: А ако јарац нагне бегати, како ћу га стићи? - Светитељ му рече: Ти, брате, само иди и изврши што ти је наређено, а јарац ће сам прићи теби и следовати за тобом. - Затим, обративши се другим монасима, упита их: Да ли је јарчија кожа згодна за прављење меха од ње? - Они одговорише: Веома је згодна; и ми на то помишљасмо пре но што ти рече. - А када јарац би приведен, преподобни га стаде гладити својом руком, а братију учаше у то време да буду милостиви према животињама и да одсецају своје жеље. И после тога он поново пусти јарца у пустињу на пашу.

Преподобни имађаше и дар прозорљивости. Он предсказа скору смрт цара Никифора, што и би: јер цар, рањен у рату са Бугарима, умре. Исто тако прорече он брзу смрт и Ставрикију, сину цара Никифора, који ступи на престо после оца. А када преподобни живљаше на гори Прусентијској, што је напоредо са високом гором Олимп, бејаше тамо један монах по имену Гурије, човек лицемеран, жељан славе од људи, кога сви слављаху као великог подвижника. Овај монах, видећи да је далеко од истински врлинског подвижника, светога Јоаникија, подаде се зависти. И желећи да Јоаникија истреби са земље, он спреми отров, и дошавши преподобном као Јуда са умиљатим речима, метну му отров у пиће. А преподобни, као човек безазлен, мислећи да Гурије гаји према њему искрену љубав пријатељску, и не подозревајући ништа, попи смртоносни отров. И одмах га спопадоше силни болови, и он се обрете у смртној опасности. Међутим Бог не допусти да угодник његов превремено сконча таквом смрћу, него му посла у помоћ Свог светог мученика Евстатија: јавивши му се у виђењу, свети Евстатије га исцели од болести и поврати му здравље. Из благодарности за то, преподобни подиже тамо цркву у име светог великомученика Евстатија, и устроји при њој манастир.

Једном ноћу преподобни Јоаникије, стојећи на молитви, виде овакво виђење: са источне стране горе отвори се извор, точећи изобилну воду, а око извора стајаше мноштво оваца које пијаху ту воду. Светитељ се чуђаше томе виђењу, јер је знао да у тој пустињи није никада било ни извора ни оваца. А кад свану, он оде на то место, и не нађе ништа - ни овце, ни извор; али само место беше дивно и врло погодно за живљење. Преподобни сазнаде од стараца, да је на том месту некада била црква Пресвете Богородице. И он протумачи себи своје виђење овако: извор који точи изобилну воду јесте благодат Пресвете Богородице која ће се изливати на том месту, а овце су људи који добијају благодат од Пресвете Богородице. И уложи преподобни свесрдно старање, да се на том месту поново подигне црква у име Пресвете Богородице, што он и уради за кратко време. Подиже он прекрасну цркву, и устроји манастир, и сабра мноштво братије помоћу Божјом и сарадњом Преблагословене Дјеве Марије Богородице.

При грађењу цркве преподобни Јоаникије сам рађаше, носећи камење и помажући зидарима. Једном када пружи руку да узме са земље камен, изађе змија испод камена, уједе га за руку, и висаше на њој. А он, као нови Павле, отресе змију са руке, и не би му ништа зло (ср. Д. А. 28, 5).

Вршећи своје усрдне молитве, преподобни Јоаникије се уздизаше горе не само духом, него се и телом подизаше изнад земље. Једном блажени Евстратије, ученик и подражавалац светог живота преподобног Јоаникија, тајно се увуче у цркву и сакри у једном углу када преподобни беше ушао сам у цркву ради молитве. И Евстратије, пажљиво посматрајући како се преподобни моли, виде ово: преподобни, подигавши увис руке своје и високо се уздигавши изнад земље, стоји у ваздуху и моли се. Видећи то, Евстратије се запрепасти. А кад заврши молитву, преподобни се опет спусти на земљу, и приметивши Евстратија, би му криво и рече му: Писано је: "У Тебе нема места ко је лукав" (Псал. 5, 5), а ти се усудио да лукаво кришом посматраш грешну молитву моју. - И преподобни запрети Евстратију да никоме не прича о томе.

Овај дивни муж чињаше чудеса: речју изгоњаше ђаволе из људи, крсним знамењем и молитвом исцељиваше сваку болест, и многе избави од уједа змија. Због тога се стицаше к њему мноштво народа: један је молио за исцељење од болести, други - за избављење од нечистих духова, трећи - само за благослов и молитву. Али тиме нарушаваху преподобноме молитвено самовање и тиховање. Узнемирен због тога он поново оде на Трихаликову гору, и борављаше на њој немајући никаквог склоништа.

Међутим, Евстратије, монах Авгарског манастира, имајући искрену љубав према блаженом оцу и желећи да се види с њим, ревносно га тражаше, и пронађе га на гори Трихаликовој. После уобичајене молитве Евстратије упита блаженог Јоаникија о Лаву Јерменину, који у то време цароваше у Грчкој, да ли ће он дуго смућивати Цркву иконоборачком јереси. Светитељ одмах изјави, да ће Лав скоро погинути. И би тако. Јер Михаил, прозван Валвос или Травлиј, уби Лава Јерменина, и ступи на престо после њега.

Овај божанствени муж Јоаникије навикну ходити са штапом због старости. А када једном иђаше уском стазом кроз планински кланац, њему се штап омаче из руку у провалију, те је било немогуће наћи га. Тугујући за штапом, светитељ преклони колена и узношаше Господу уобичајене молитве; а штап у то време, ношен невидљивом руком по ваздуху, спусти се светитељу у руке.

Једном приликом ходећи по пустињи светитељ обрете једну празну пећину, у којој обитаваху зли дуси. Та се пећина допаде преподобноме, и он се настани у њој. Међутим зли дуси, не подносећи његово присуство, устадоше против њега отворено и чињаху му разне пакости, желећи да га уплаше и отерају оданде. Они викаху на њега, шкрипаху зубима, исмеваху га; застрашиваху га, скакаху око њега, нападаху га, и, изгледало је, љуљаху сву пећину. А светитељ, по речи светог апостола Павла, стајаше као у време битке, обучен у оклоп и штит вере, и ни у шта не сматраше вражије нападаје. А зли дуси викаху, као некада не подносећи присуство Христово: Што си дошао овамо пре времена да нас мучиш? - И не могући победити непобедивог они, побеђени њиме, бегаху од Њега.

У то време кћи једног знаменитог бољара, која се држала праве вере, лежаше раслабљена на постељи и тешко се мучаше. А када је ношаху к светитељу он сам изиђе пред њу и срете је, и сажаливши се на њу због њене побожности, јер је почитовала свете иконе усред толиких иконобораца, исцели је од болести молитвом и светим крсним знамењем и подари јој потпуно здравље. Деси се пак да тамо беше светитељев зет, ожењен његовом сестром. Он беше помрачен иконоборачком јересју, и светитељ га дуго поучаваше, да би га извео на прави пут истинске вере и он почео указивати достојно молитвено поштовање светим иконама. Али када светитељ својим поукама ништа не успе, јер његов зет беше упоран као Фараон, тада блажени, заборавивши на своје блиско телесно сродство с њим, помоли се Богу да његовом зету иконоборцу ослепи и телесне очи, пошто он нема душевне очи. - Тако и би: зет његов ослепи, добивши на тај начин казну коју је заслужио због свога неверја.

У овог великог оца бејаше обичај да силази с горе y сусрет свакоме, за кога би чуо да му долази у посету. Он то чињаше да се посетиоци не би мучили, пошто је пењање на гору било тешко и неудобно. Тако, једном иђаху к њему два епископа, Халкидонски и Никејски, а с њима Петар и Теодор Студити, са Јосифом и Климентом. Сишавши с горе блажени отац их срете и с љубављу поздрави. И после уобичајене молитве, када они разговараху о душекорисним стварима, блажени рече једноме од њих, и то Јосифу: He узнемируј се, брате Јосифе, али ти треба да се припремиш за одлазак. - Ове његове речи не разумеше тада. А када прође осамнаест дана, пресели се Јосиф из овога живота у онај; и тада се опоменуше речи блаженога Јоаникија и схватише да он својим прозорљивим очима провиде Јосифову смрт и о њој му управо прорече наређујући му да се припреми за одлазак.

Пете године Михаилова царовања, а крајем четрнаесте године од омрти цара Никифора и откако Бугари победивши Грке заробише многе велике и славне бољаре и војнике и држаху их у оковима и тамницама, преподобни се опомену тих заробљеника и срце му се стаде кидати од сажаљења, јер он чу да се они налазе у крајњој невољи и нужди, седе у смрдљивој и мрачној тамници, оковани у вериге, и радије би пристали умрети него у таквим патњама живети. Сажаливши се дакле на њих, преподобни Јоаникије остави пустињско и молитвено самовање и крену у Бугарску земљу са жељом да раздреши окове сужњима и да ослободи заробљенике. И када стиже у град у коме Грци тамноваху у оковима, он на невидљив начин приђе к тамници, тако да га не могаху видети тамнички стражари који чуваху тамничка врата. И закрсти врата крсним знаком, и тамница се тог тренутка отвори. Ушавши у њу, преподобни крсним знаком раздреши све од окова и нареди им да пођу за њим. И сви сужњи изађоше из тамнице, а присутни стражари не могаху видети шта се збива. Светитељ пак, ослободивши Грке од окова и тамнице, као Христос душе праведника из ада, сву ноћ их, као нови Мојсије, вођаше при сијању чудесне светлости, и доведе их до саме границе Грчке царевине. А путем их учаше да не буду као оци њихови, род одметнички и богопротивнички, него да се уздају у Бога и да не заборављају Његова доброчинства и чудеса. Када се пак стаде опраштати с њима, сви они припадоше к ногама његовим, молећи га да им каже своје име, и говораху: Реци нам, човече Божји, ко си ти? - Преподобни не сакри од њих своје име, али им при томе нареди да благодарност узносе једино Богу; па се онда поново врати у своје тихо молитвено самовање.

Једном преподобни седе на лађу и отплови ка обитељи светог Теофана, која се налазила у Сигријани, да се тамо помоли Богу. При повратку отуда он сврати на острво Тас. Када житељи тога острва, и монаси и мирјани, чуше за долазак преподобног Јоаникија, слегоше се к њему сви и мољаху га да се смилује на њих и одагна са острва њиховог аждају, која се у то време беше размножила на том острву, и велика зла чињаху и људима и стоци. Светитељ се одазва њиховим молбама, и својим молитвама које узнесе Богу он као неким стрелама натера аждају и сав њен пород те се одмах, сабравши се, бацише у дубину морску, и више се никада не појавише на том острву.

Одатле преподобни оде на друго усамљено место. Са њим бејаше у то време и Данило, игуман манастира који се налазио на острву Тасу. Даниловом брату, монаху Јевтимију, светитељ предсказа скору смрт, рекавши: Припремај се, брате Јевтимије, јер ћеш ускоро отпутовати у горњи свет.

После тога преподобни уђе у једну малу пећину, са намером да се у њој одмори, и обрете тамо живећег у њој ђавола, свирепијег од оних који су га раније нападали. Без обзира на то, Јоаникије се са Данилом настани у тој пећини. А ђаво, не подносећи њихово присуство, јављаше им се црн и страшан, беснећи и нападајући на њих, да би их отерао из пећине. Али они, надајући се на Господа, без бојазни борављаху тамо. Напослетку, тај древни човекоубица насрну на њих, свеза Данилу ноге, а Јоаникија порази у ребра таком болешћу, да он седам дана остаде без гласа. Међутим сам нечастиви побеже из пећине, јер не беше у стању да борави у једном месту са угодницима Божјим. После тога преподобни Јоаникије се врати на Трихаликову гору и претсказа скору смрт једноме монаху, по имену Исакију, који не рађаше на своме спасењу. Осим тога преподобни молитвом и знамењем светога крста одагна из градина црве који наношаху велику штету.

Једном дође к њему ради молитве једна старица, игуманија Клувијске обитељи, са својом ћерком. А он, узевши жезал који беше у руци матере, метну га у руку њене ћерке. Мати се збуни и рече: Оче, жезал треба мени да моје слабо тело подржава због моје дубоке старости. - Преподобни, не одговарајући ни речи, поступком својим предсказа будућност: јер након мало времена та старица умре, а ћерка њена би изабрана место ње за старешину.

Потом блажени Јоаникије оде одатле са својим учеником Евстратијем на другу, веома дивљу и непроходну гору, која се зове Вранова. Поживевши ту неко време он отиде у горе Ангидијске обитељи; тамо направи малу келију и живљаше Богу. Он ту сатвори многа чудеса: исцељиваше болесне, одвеза језик немоме, бесног и гневљивог учини кротким, обрати јеретике од заблуде Православљу, предсказа кончину многима: јер беше испуњен благодаћу живећег у њему Светога Духа.

Овај преподобни достиже такву висину духовног живота, да њега не могаше видети сваки човек; и многи који су желели да га виде, долажаху к њему у келију, али га ипак не видеше. И пошто би они отишли, смирени отац је говорио своме ученику: Брате Евстратије, твојим молитвама ја остадох невидљив за долазнике.

Једном, када се на тој гори зидаше храм светог Јована Крститеља, план за који беше дао преподобни Јоаникије, дођоше издалека нека братија, желећи да виде свето лице угодника Божјег. Дошавши до храма који се зидао, они седоше и чекаху долазак преподобног оца, кога су желели да виде. Тада дође преподобни Јоаникије да види, да ли се храм зида по плану; и он стајаше пред очима братије, који беху дошли ради њега, и посматраше грађевину, али га они не могаху видети. Провевши доста времена усред њих, он се врати у своју келију не показавши се дошавшима који су с нестрпљењем очекивали његов долазак. А један од монаха који живљаху у његовој близини, по имену Јован, дознавши за то, рече преподобноме: Оче, није требало братију, који су толики пут превалили због тебе, вратити ожалошћену, не давши им да виде твоје лице. Жалосна је то ствар, и смућује ми срце. - Светитељ пак, похваливши труд и усрђе те братије, стаде се молити за њих. А после молитве, обративши се Јовану, рече: Брате, ми немамо своје воље, него што Бог хоће то твори с нама. Да је Бог хтео да ме дошавша братија виде, они би ме видели чак и да сам се сакрио од њих. Међутим ја сам дуго времена, и не кријући се, стајао пред очима њиховим, и они ме не видеше, пошто је Бог тако хтео.

Једном приликом, када нека братија дођоше к преподобноме и сеђаху пред његовом келијом, неочекивано се појави огромна и страшна мечка, долазећи из оближњег луга. Угледавши је они се веома уплашише. А светитељ им рече: Господ наш дао је слугама Својим власт да газе лава и змију, који су страшнији од свих зверова, а ви се бојите мечке? - И нареди светитељ да јој баце парче хлеба, које она узе и отиде у пустињу.

Преподобни отац Јоаникије беше толико духован, и имађаше тако светле духовне очи, да је могао видети и небеске духове и душе праведника. Тако једном, стојећи на молитви, он виде душу неког архимандрита Петра, коју анђели са славом ношаху на небо, окружену блистањем неисказане светлости. И исприча то својим ученицима ради поуке.

У то време цароваше над Грцима Теофил иконоборац. Овај цар посла два угледна човека к преподобном Јоаникију, да га упитају, треба ли молитвено почитовати икону Христову. A кад изасланици дођоше к светитељу, он отвори своја богонадахнута уста и стаде говорити мудрост давану му одозго. Изасланици се застидеше, пошто не беху у стању да му се противставе, нити да рекну иједну реч супротну: јер кроз њега говораше сам Бог, који у Еванђељу говори ученицима Својим: He брините се унапред шта ћете говорити, јер ћу вам ја дати уста и премудрост (Мк. 13, 11; Лк. 21, 15). И показујући јасно да светим иконама треба одавати достојно молитвено поштовање, светитељ их обрати правој вери, те се они одрекоше иконоборске јереси и поклонише икони Христовој.

Једном игуман Авгарског манастира Евстратије упита преподобног Јоаникија: Оче, докле ће свете иконе бити бешчешћене? докле оне неће бити враћене Цркви? докле ће гонитељи јачати и дивље звери стадо Христово разграбљивати? - Преподобни отац одговори: Почекај мало, брате, па ћеш видети Божију силу, јер ће управу над Црквом примити неко по имену Методије. Он ће Божанским Духом Цркву у ред довести, јереси истребити, православним догматима Цркву учврстити, спокојство и једномисленост васпоставити; а противнике ће десница Вишњега умирити.

Ово пророчанство преподобног Јоаникија убрзо се испуни, јер након мало времена умре цар Теофил, иконоборац, а на престо ступи његов син Михаил са својом мајком Теодором; Методије пак би постављен за патријарха. Патријарх Методије васпостави молитвено поштовање светих икона, утврди Православље, умири све црквене спорове и немире, и уклани пометњу. A када након неког времена ђаво поново подиже људе смутљивце да стварају и раздиру Христову Цркву, преподобни Јоаникије приђе у помоћ блаженом Методију, који духовним мачем речи Божије ратоваше противу јеретика. Тада преподобни Јоаникије, и лично и преко својих посланица, брањаше Православље, и отпале од Цркве опет враћаше Цркви; архијереја пак Методија, који много пута малаксаваше у борби са јеретицима, преподобни крепљаше и учвршћиваше својим посланицама. Једном, када се на сабору читаше посланица Јоаникијева, и јеретици стадоше ружити, хулити, и исмевати блаженога, преподобни, сазнавши то Духом Божјим, изненада се појави на сабору, и поче тако говорити о Богу и божанским стварима, да се сви дивљаху његовој премудрости и разуму. И речи његових богонадахнутих уста не бише узалуд; јер као што некада на Јерусалимском скупу за време првог говора апостола Петра, тако и на овоме скупу слушаоци бише тронути говором преподобног Јоаникија, и с љубављу примаху речи његове и обраћаху се правој вери. Тако се преподобни стараше о миру Цркве и спасењу душа људских; и убрзо, његовим старањем и молитвама, јерес би уништена и мир повраћен Цркви. А ђаво који смућиваше Цркву побеже са стидом, јер се бојаше Јоаникија, и од молитава његових ишчезаваше као восак од огња.

Једном се у обитељи преподобнога обављаше освећење молитвенога храма, који он сам беше подигао. Када се братија сабраше, а светог оца још не беше с њима, изненада се појави читав пук демона који силажаху с брежуљка, тобож, као прави људи. Сви се веома уплашише, не знајући шта да раде; а светитељ, иако не беше с њима, провиде духом шта се збива, и одмах припаде молитви, и подигавши руке своје горе, стаде своје молбе узносити Богу, које као стреле поразише пук демонски и натераше у бекство. А братија, видећи где демони беже као гоњени батинама и ранама, престадоше се бојати и с радошћу отпразноваше свој празник.

У то време Исмаиљћани ратоваху са Грцима, и победивши грчку војску они многе одведоше у ропство и држаху их у оковима. Један од виђених Грка, чији млади рођак би одведен у ропство, моли преподобног Јоаникија да спасе из ропства тог његовог рођака, као што је некада избавио Грке који су се налазили у ропству код Бугара. Преподобни, имајући жалостиво срце, крену у земљу Измаиљћанску, и дошавши до тамнице он изведе на слободу не само тог младића него и остале Грке који беху с њим у тамници. А стражари то уопште не приметише, јер се пред преподобним врата сама од себе отвараху и окови сами спадаху. А када беху на путу за Грчку земљу, нападе их мноштво дивљих паса; но светитељ порази псе слепилом, и они прођоше између њих потпуно читави.

На тој гори где се преподобни пошћаше, недалеко живљаше један монах по имену Епифаније, познат по подвизима. Њега ђаво подстаче на завист према блаженом Јоаникију и он стаде роварити против блаженога, завидећи му на већој слави којом га међу људима прослављаше Бог који је рекао: Прославићу оне који мене прослављају (1 Цар. 2, 30). Из зависти Епифаније реши да погуби невиног и чистог срцем Јоаникија преподобног: због тога он запали шуму на тој гори која беше пуна суварака, да би у том пожару изгорео и Јоаникије заједно са својом келијом. Међутим Бог, који спасе од огња Младиће у Вавилону, сачува неповређеним и угодника Свог, блаженог Јоаникија. Блажени пак, видећи злобу свога непријатеља, не разљути се на њега нити се увреди, него хотећи да добром победи зло и да незлобивошћу уништи непријатељство, дође са смиреношћу Епифанију и упита га за разлог његовог гњева, и мољаше га за опроштај. Међутим Епифаније, штапом који на крају имађаше оштар гвоздени наглавак, од јарости удари у стомак светитеља, желећи да га прободе. Али Господ, који не допушта грешницима да савладају праведнике, сачува светитеља неповређеним од тога ударца. To и беше оио искушење блаженоме, које му предсказаше она два пустињака који му дадоше левитонар и при томе рекоше: При крају твога живота снаћиће те искушење од завидљивих људи. Али горке последице тога искушења срушиће се на главе непријатеља, а теби се неће десити никакво зло.

Достигавши дубоку старост, и већ изнемогао телом од многих трудова и подвига, преподобни отац наш Јоаникије дође у Антидијеву обитељ, начини тамо малу келију и затвори се у њој. А ако би кад и изашао из келије, он је, идући средином обичног пута, бивао невидљив за оне које није желео да га виде.

У петој години царовања Михаилова свети отац патријарх Методије, провиђајући скори одлазак Јоаникијев ка Господу, дође к њему са својим клиром, просећи од њега благослов и молитве. Преподобни Јоаникије, после дугог разговора са светим Методијем и довољне поуке његовим пратиоцима о православној вери, прорече светом Методију да ће и он, после његове кончине, убрзо прећи из временог живота у вечни. Затим, сатворивши молитву и целивавши један другог последњим целивом, они се растадоше, и патријарх се врати своме дому, а преподобни отац остаде у својој келији молећи се и спремајући се за кончину. И у трећи дан по одласку патријарховом, преподобни и богоносни отац наш Јоаникије пређе ка Господу четвртог новембра, пошто поживе на земљи деведесет четири године. А у осми месец по његовом престављењу, четрнаестог јуна, упокоји се у Господу и свјатјејши патријарх Методије. И тако се зби пророчанство преподобног Јоаникија, којим предсказа патријарху, да ће и он ускоро за њим прећи из временог у вечни живот. А када преподобни отац наш Јоанидкије умираше, у то време монаси што живљаху на гори Олимпу видеше огњени стуб који узлажаше од земље ка небу, пред којим иђаху ангели, отварајући пред њим рајска врата и узносећи га к тамошњем блаженству. И по томе ти монаси дознаше да преподобни Јоаникије, завршивши подвиг течења свога, прелази к небеском покоју.

He само за живота свога него и по престављењу своме преподобни Јоаникије сатвори многа чудеса: јер многи болесници, дотичући се светих моштију његових, добијаху здравље; многи се избавише од злих духова; раслабљени усташе са одра; и сваки, ма каком болешћу обузет, одмах је оздрављао чим би се његовог ковчега додирнуо. Тако Бог чудесима прослави угодника

Свог и за живота и после смрти. Његовим светим молитвама нека Господ и на нама покаже милост Своју и нека нас исцели и од душевних и од телесних болести наших, ради славе светог имена Свог. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal