У Фригијском граду Колосама беше један угледан великодостојник, по имену Филимон. Он верова у Христа, и касније се удостоји епископског чина. И би увршћен међу светих Седамдесет апостола. У тог Филимона, пре његовог апостолства, беше један роб, по имену Онисим. Овај нешто згреши своме господару и, побојавши се казне, побеже од њега, и отпутова у Рим. У Риму нађе светог апостола Павла у оковима, и чу од њега свету проповед. И научивши се светој вери у Господа нашег Исуса Христа, он би крштен од апостола, и служаше му у Риму са светим Тихиком. И његово служење апостолу беше од велике користи.

Затим, шаљући светог Тихика са својом Посланицом Колошанима, свети апостол Павле посла с њим и светог Онисима, као што на крају посланице и пише: За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и верни слуга и другар у Господу, кога баш за то и шаљем к вама, да дознате како смо ми и да утеши срца ваша, с Онисимом, верним и љубљеним братом нашим, који је од вас. Они ће вам све казати како је овде (Кол. 4, 7-9). To писа апостол преко Тихика, а преко Онисима написа засебну Посланицу Филимону, молећи га да опрости Онисиму грех, и да га прими не као роба, него као љубљеног брата, и као њега самог - апостола Павла. Притом апостол га у својој Посланици назива сином својим. Он пише Филимону: Молим те за свога сина Онисима, кога родих у оковима својим; који је теби негда био непотребан, а сад је и теби и мени врло потребан, кога послах теби натраг; а ти га, тојест срце моје прими (Флм. 10-12). Филимон то учини с радошћу: он га не само прими љубазно, него му и слободу подари, и посла га натраг у Рим к светоме апостолу Павлу, да му тамо служи. Јер то жељаше сам свети Павле, као што о томе пише Филимону: Ја хтедох Онисима да задржим код себе, да ми место тебе послужи у оковима еванђеља; али без твоје воље не хтедох ништа чинити, да не би твоје добро било као за невољу, него од добре воље (Флм. 13 14).

И би свети апостол Онисим у Риму, служећи светим апостолима све до њихове кончине. А они га поставише за епископа ради проповедања Еванђеља. И после њихове кончине он оде из Рима, и обиђе градове и земље, проповедајући Христа у Шпанији, у Карпетанији, у Колосима, у Патрама. Затим, после светог Тимотеја, и светог Јована Богослова, он доби епископски престо у Ефесу. To ce види из посланице светог Игњатија Богоносца, коју он пише Ефесцима из Смирне, када су га водили из Антиохије у Рим да га баце зверовима. Ту га у Смирни срете свети Онисим са неколико Ефешана. А свети Игњатије пише Ефесцима овако: У лицу Онисима, вашег епископа, који је пун неисказане љубави, ја многе од вас примих у име Божје. Њега молим да вас љуби у Христу Исусу; а вас све молим да се угледате на њега. Јер је благословен Онај који је вама, достојнима, дао да имате таквог епископа. - А пишући из Смирне својим Антиохијанима, свети Игњатије вели: Поздравља вас Онисим, пастир ефески.

Из тога се види да је свети Онисим, пошто је обишао многе земље и градове, као већ стар сео на епископски престо у Ефесу. И пошто је тамо неко време пасао Цркву Божју, он би ухваћен од незнабожаца и у Рим одведен. Ту би изведен на суд пред судију Тертула. Упита га судија Тертул: Ко си ти? Онисим одговори: Хришћанин сам. Судија га упита: Каквог си чина? Онисим одговори: Некада бејах роб једног човека, a caда сам роб благог Господара - Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Судија упита: Какав је разлог те си прешао другом господару? Онисим одговори: Познање истине, и мржња на идолопоклонство. Судија упита: За колико си продан новоме господару? Онисим одговори: Божји Син, Исус Христос, искупивши ме својом скупоценом крвљу од пропасти, преведе ме у непропадљивост. Као што пише у нашем Светом Писму: Искуписте се из сујетног свог живљења, преданог вам од отаца, не пропадљивим сребром или златом, него скупоценом крвљу Христа, као безазлена и пречиста јагњета (1 Петр. 1, 18-19). Судија упита: Шта назива сујетним живљењем ваше Свето Писмо? Онисим одговори: Сујетно живљење је: прељуба, која за кратковремену сласт телесну припрема вечни огањ страсним грехољубцима; среброљубље, због кога се неправда чини ближњима; враџбине, које су од демона, и јесу корен сваког напада и клопке; гордост, која се надменошћу уздиже над другима; завист, која научи братоубиству Кајина и многе друге; оговарање и језик необуздани, који као облак сипа потсмехе на све; лицемерје и лаж, непријатељица истине а другарица ђавола, којом свезли и Еву заведе; гнев, проклети проналазач и подстрекач рата и убиства; пијанство, које је другар неуздржању, а сестра сладострашћу и мајка непристојним речима, лишено добрих мисли, и безобразно по нарави и речи. Све то сачињава сујетно живљење. После свега набројанога, извор и мајка таквог сујетног живљења јесте ваше служење идолима. Јер служење идолима је основ блудочинства, учитељ незнабоштва, ослепљење ума, стројитељ сладострасног раздражења; служење идолима нема части, војује против Господа свих и свега, труди се да уништи истинско богопоштовање; оно је вођ смрти, служитељ ђавола, храна злих, противник врлине, избегавалац нетрулежности, проповедник вашег пагубног закона, другар крвопролића, кнез мржње; оно лови простаке мрежом незнабоштва; оно је присни посредник таме и мрака; оно је туђе светлој благодати; оно своје присталице окива у окове срамних дела; оно је мрски богохулник, који учи славољубљу; оно срамоти седе старце, наређујући им да на глас жречевих труба играју; оно упропашћује девичанску целомудреност; оно празнике своје празнује гвожђем и мачем; оно пролива крв животиња, и на тај начин показује прљавштину своје бестидности; оно разголићује тела људска усред града; оно и жене обнажује; оно приноси своје жртве од убиства и прељубочинства, и разним облицима идолодемоновања разбија умове људске као лађе; оно наређује жречевима својим да једу отровне змије; оно наговара да људи туђе богове једу; оно коље вола, и волу приноси жртву, овцу приноси овци, и изједначује бога и стоку; и човек приноси жртву човеку, истесаном од камена или дрвета, и место здравља врши убиство, бездушним стварима приносећи на жртву душеносна бића. Но зашто много говорити? Та идолослужење и главици белог лука одаје божанско поштовање, да би у великом ослепљењу и незнању ринуло људе у пакао. Видевши у нечестивом и поганом идолослужењу такво сујетно живљење, које Свето Писмо изобличава, ја побегох од њега као од узбурканог мора, и прибегох у добро пристаниште: у праведно и свето живљење, које се налази у светој вери у јединог истинитог Бога, и у љубави према ближњему. И теби саветујем, о Тертуле, да испуњујеш закон о љубави према ближњему: да љубиш ближњег свог као себе самог. На тај начин ћеш и ти, као што сам и ја, познати истину, и оставити привремену сујету и све што је у овом свету. Јер све то пролази као сан и сенка. И убрзо ћеш приступити Творцу свих, Богу, и спашћеш се дошавши у истински разум. Јер Бог се не радује смрти оних који Га гневе, него се весели њиховом обраћењу и покајању, и опрашта им пређашње грехе.

Судија Тертул рече на то: Зар тако ти, не бојећи се мука, не само што сам не пристајеш да се поклониш боговима, нeгo хоћеш да и нас увучеш у твоју заблуду? Одговори свети Онисим: Муке ме твоје не могу уплашити, па макар биле и најљуће, јер ћу ја, тешен надом на будућа блага и крепљен силом Христа мог, поднети све што ми будеш приредио.

Тада нареди судија да светог Онисима баце у најстрашнију тамницу. И свети Онисим проведе у њој осамнаест дана, седећи у њој као у рају светлом и у месту прохладном, и веселећи се у Господу Богу свом. Стицаху се к њему и верни, и слављаху његово страдање, и крепљаху га на подвиг. А присутним невернима светитељ проповедаше реч Божју, и упућиваше их на пут познања истине.

После осамнаест дана судија Тертул се показа милосрдан, и не осуди га на смрт, него га протера из града, и посла на заточење у Путиол. А свети апостол Онисим ни тамо не престајаше проповедати Еванђеље царства Христова и упућивати многе ка вечном животу. Сазнавши за то, Тертул га опет ухапси, и везана изведе на суд преда се. Пошто га испита и виде да је непоколебљив у вери, он нареди да га простру по земљи, и без поштеде бију са четири мотке. И немилосрдно га бијући дуго, сломише му колена и многе друге кости. Најзад му главу отсекоше. Тако свети Онисим сконча 109 године. А жена нека царскога рода, хришћанка по вери, узе његово свето тело, стави у сребрн ковчег, и вршаше спомен његов, стичући себи молитвама његовим сећање Господње на њу у Царству небеском, које нека и ми добијемо у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal