МЕСТО рођења светог преподобномученика Игњатија беше Ески-Загора у Трновској области у Бугарској. Његови родитељи Георгије и Марија, православни хришћани, доцније се преселише у Филипопољ, и тамо дадоше Игњатија, коме крштено име беше Јован, да учи књигу. По природи способан, Јован за кратко вреше изучи свој словенски језик; а за даље усавршавање у наукама он оде у Рилски манастир. Ту он под руководством једног ученог старца шест година изучаваше разне науке, и у исто време подношаше разне муке од старца који беше плаховите нарави. Једном приликом старац се толико наљути на Јована, да његова љутина поче прелазити границе. Јован осети да му је живот у опасности, па бојећи се тежих последица оде из манастира кући својих родитеља.

У то време Турска зарати против Србије. Сакупљајући војску, Турци предложише Јовановом оцу, који беше крупан, наочит и храбар, да ступи у њихову војску, обећавајући му високи чин. Али благочестиви Георгије одлучно одби њихов предлог, говорећи: He могу ја да идем против мојих хришћана. - Због тога би тог часа прободен мачем, а потом обезглављен. Жену пак његову и две кћери Турци разним претњама примораше те се одрекоше Христа и примише муслиманску веру. Јован, видећи такву несрећу своје мајке и сестара, преобуче се и сакри у кући једне побожне старице. А Турци злотвори, дознавши где се Јован скрива, послаше неколико војника да га ухвате. Но Јован, чуван промислом Божјим, умаче гониоцима, и побеже у Влашку. Када дође у Букурешт, он се упозна са светим преподобномучеником Јевтимијем, и тако се спријатељи с њим, да постадоше као једна душа у два тела. Међутим слободан живот у Букурешту поче утицати на Јованово младо срце, и он, осећајући опасност од греха, одлучи да отпутује у Свету Гору Атонску.

На путу за Свету Гору Јован се у Шумли срете са својим пријатељем светим Јевтимијем, који мало раније беше напустио Букурешт, и ту се у Шумли одрекао Христа. Видећи пријатеља свог у таквом стању, Јовану га беше веома жао, али се није могао задржавати због ратног стања, и хтео је да што пре отпутује. Утом неколико турских војника упадоше у кућу где је Јован био на стану и стадоше пљачкати. Угледавши Јована они га стадоше приморавати да се одрекне Христа. Уплашен, несрећни Јован пристаде да се одрекне хришћанске вере и имена Господа нашег Исуса Христа. Поверовавши Јовану Турци га оставише на миру и продужише са прекинутом пљачком. Међутим Јован, улучивши згодан тренутак, изађе из куће, умакну одмах из Шумле, и путујући журно дан и ноћ стиже у свој завичај ЕскиЗагору. Одатле са проигуманом Григоријатског манастира светогорског отпутова у Свету Гору, и тамо ступи у тај манастир. После неког времена он из Григоријатског манастира пређе у скит свете Ане.

Једном, за време свог боравка манастирским послом у Солуну, Јован виде светог преподобномученика Давида где обешен за исповедање хришћанске вере виси на дрвету. Подвиг овог храброг мученика толико распали у Јовановом срцу огањ божанске љубави, да се код њега појави чежња да сам пострада за име Христово и прими мученичку смрт. Али, очигледно, још је било рано за то. У то време налажаше се у Солуну један светогорски старац који одврати Јована од његове намере, саветова му да се врати натраг у Свету Гору, да ојача себе духовним подвизима, па после тога, ако буде воља Божја, да приступи мученичком подвигу.

Послушавши савет доброга сгарца, Јован се заједно са старцем врати у Свету Гору, у скит свете Ане, где добри старац убрзо занеможе и упокоји се у Гоеподу. После његове смрти Јован се премести у Капсокаливски скит. Ту он сазнаде да је његов пријатељ преподобпомученик Јевтимије примио мученичку смрт за Христа. Обрадован богоугодном кончином свога пријатеља, он од свег срца узнесе благодарност Небеском Оцу, који заблуделу овцу оте од крвожедног вука - ђавола, па и сам се реши да иде стопама преподобномученика Јевтимија. Зато се истога часа упути у скит светога Претече к духовнику Никифору (оцу и духовнику Јевтимијевом), и стаде га усрдно молити да га прими под своје духовно руководство. У току разговора Никифор сазнаде у појединостима прошли живот Јованов, и пристаде да га прими за ученика.

Под руководством искусног духовника Никифора, Јован из дана у дан напредоваше све више и више у врлинама: молитва, бденија и коленопреклоњења сачињаваху му утеху, a име Исусово, које стално цароваше у срцу његовом, постаде животом његовим. Поред тога он је свакодневно прочитавао одељке Светог Еванђеља, и неколико пута на дан узносио Богоматери кратку молитву, просећи Небеску Посредницу да га удостоји мученичке кончине. Храна пак његова састојала се из хлеба и воде, које је употребљавао са уздржањем.

Водећи тако строг живот, Јован није слабио духом, нити падао у униније, него је стално био весео. При томе, желећи да пострада за веру Христову, он се старао да у свему подражава свога пријатеља, светог преподобномученика Јевтимија. Зато се он често обраћао своме пријатељу молитвом: да и њему помогне ступити у велики подвиг мучеништва и јуначки примити смрт за Христа.

Такви Јованови подвизи и чежње наоружаше против њега стародревног врага ђавола, те овај поведе рат против њега, и стараше се на све могуће начине да му охлади срце за врлински живот. Злобни враг отпоче рат против њега тиме, што му стаде нашаптавати разна светска уживања. Тако, једном приликом Јованово изнурено тело враг толико распали блудном страшћу, да од пламена тог Јован паде на земљу и дуго лежаше, као полумртав. А када се страст унеколико стиша и Јован дође себи, он онда исприча своме старцу све што се с њим догодило. Добри старац га успокоји, и саветова му да га не доводе у забуну лукавства врага, који не може учинити ништа против наше жеље. На тај начин укрепивши Јована божанственим речима, он га отпусти с миром.

Излазећи од старца, блажени подвижник сврати у цркву и стаде се са сузама молити пред иконом Богоматере, просећи Богоневесту да му помогне и да га заштити у блудном искушењу које је ђаво навео на њега. После молитве он оеети неки мир; и од тог часа, благодарећи помоћи Царице Небеске, блудна страст га потпуно напусти.

Најзад се приближи време жељног добровољног мучеништва за Христа, и Јован сада јаче него раније гораше чежњом да умре за преслатког Господа свог Исуса Христа. Зато стаде упорно молити свога старца за благослов да крене у мученички подвиг, али старац не пристајаше и на све могуће начине га одвраћаше од те намере. To ожалости Јована, и он дотада увек весео постаде тужан. Искусни старац, видећи свога ученика у тузи по Богу и чврсто решеног да умре за исповедање хришћанске вере, познаде у томе вољу Божју, и постриже Јована у анђелски лик монашки, давши му име Игњатије, благослови га на мученичко страдање, и даде му за сапутника Григорија, који је пратио на мучеништво и пријатеља Игњатијевог, светог преподобномученика Јевтимија.

Убрзо после тога Григорије и Игњатије кренуше у Цариград. Путем они свратише у Иверски манастир, поклонивши се чудотворној икони Богоматере, измоливши од тамошњих отаца молитве за себе, па одоше у Лавру. Из Лавре отпловише на лађи за Цариград 20. септембра. Стигавши у Цариград, Григорије потражи оног истог христољупца Јована који у своје време много послужи светом Јевтимију. Овај благочестиви муж прими ич с братском љубављу у свој дом, и Игњатију стави своје услуге на расположење.

Када свану дан у који је Игњатије имао предати себе на зчучење, сви се они причесгише светим Тајнама Христовим. Онда обукоше Игњатија у турско одело; и после кратке молитве упутише у Отоманску Порту. Но Порта тог дана није имала заседање, и Игњатије је морао да чека неколико дана на заседање.

У том међувремену он је неколико пута навраћао и распитивао се о заседању, али се стално враћао дома тужан што нема заседања. У гој тузи он се једном у поноћи обрати Богоматери са сузном молитвом: преклонивши колена пред светом иконом Њеном, он свом душом мољаше своју Покровитељку да му удеси пут ка мучеништву. И гле, у тај тихи поноћни час би некакав пгум, и од иконе Божје Матере одвоји се светли венац и сам себе метну на Игњатијеву главу.

Сутрадан после тог виђења Игњатије оде у Порту. Овога пута Порта је заседавала. Игњатије уђе у судницу, приђе судији и рече: Судијо, још као дечак ја сам, притешњен претњама од стране ваших Турака да се одрекнем Христа, дао пристанак да напустим хришћанску веру, А сада сам ево дошао да ту реч своју узмем натраг и да пред вама исповедим своју веру у истинитог Бога и Творца свега видљивога и невидљивога: Господа мога Исуса Христа.

Рекавши то, он скиде са своје главе зелену чалму и баци је на земљу. Запањен таквом смелошћу, судија гњевно упита светитеља: Шта си ти, човече: монах или световњак? И ко те доведе овамо? - Мученик одговори: Сам сад дошао овамо, а путовођа ми је Христос мој. Да је тако, ево ти доказа очигледног и убедљивог; гледај! - Рекавши то, Игњатије извуче из својих недара малу икону Господа нашег Исуса Христа, коју је заједно са крстом носио на грудима, и показа је судији. - Судија подвикну: Остави глупе речи своје и освести се! Унапред знај да ћеш ме непокорношћу својом присилити да те осудим на тешке муке, а затим на срамну смрт. У противном пак случају, ми ћемо тебе богато наградити, даћемо хи положај и чин, да би и ти заједно с нама уживао у сластима живота. - Мученик одговори: Гнушам се твојих дарова и почасти, јер су привремени; а твојих претњи се ни најмање не плашим, пошто сам ја и дошао овамо: да умрем за Христа мог, који је вечан и бесмртни Бог. Међутим ваш лажни пророк је учитељ погабли: он сам погибе, па и вас увуче у погибао; и ви, његови следбеници, заједно ћете се мучити с њим, ако не поверујете у Христа истинитог Бога.

Видећи смелог младога изобличитеља њихове вере, судија узавре гњевом, и не рекавши ни речи даде присутнима знак да мученика изведу напоље. Један од слугу дохвати мученика и силом га повуче, али га мученик одгурну, па приђе судији, клече пред њим и опет поче изобличавати веру њихову; притом мољаше разгневљеног судију да му одсече главу. Тада слуге силом зграбише мучеиика, забише му ноге у кладе, и бацише у тамницу. За то време мучитељи исмеваху веру у Христа и примораваху страдалца да поверује у Мухамеда. Храбри подвижник Христов благодушно подношаше исмевање и увреде, и попут светих апостола радоваше се што страда за свето име Господа свог.

По завршетку заседања судија нареди те му доведоше мученика. Судија га упита: Кажи ми, ко те доведе овамо? - Господ мој Исус Христос, одговори мученик. Судија му на то рече: Сине мој, дођи к себи! Немој бити тако упоран и горд; иначе ћу бити принуђен да те предам на такве муке, какве нико ни чуо није. Осим тога, ти и не помишљај да ћу ти одсећи главу, па ће хришћани узети твоју крв као светињу! He, ja ћу наредити да те обесе! - Обезглавио ти мене или обесио, одговори мученик, учинићеш ми подједнако доброчинство; и ја ћу за преслатког Исуса мог с радошћу примити смрт, ма каква она била.

Видећи мученикову непоколебљивост, судија нареди да мученика вргну у једну тајну тамницу. У тој мрачној тамници бездушни мучитељи читава два дана непрестано мучише светога страдалца; али сјајни мученик, крепљен Господом Христом, и на саблажњива обећања остаде непоколебљив. Трећега дана судија опет нареди да мученика доведу преда њ. И када виде да он и надаље остаје непоколебљив у вери својој у Исуса Христа, он изрече своју коначну одлуку: да мученик буде удављен.

Слуге одмах узеше мученика, и као безазлено јагње поведоше на смрт. Када стигоше до места Пармак-капи, ту мучитељи удавише добровољног мученика и обесише на дрвету. To би у четвртак, осмог октобра 1814. године. И тако његова чиста и девствена душа одлете у небеска насеља.

Када Григорије сазнаде за кончину светог Игњатија, он одмах оде на место погубљења и издалека се поклони светом мученику као живоме; а кроз три дана купи његове мошти од џелата. Потом узе мошти и раније пострадалог светог преподобномученика Јевтимија, које беху сахрањене на острву Проти, 13. октобра отпутова из Цариграда, a 20. октобра срећно стиже у Свету Гору са скупоценим товаром. Мошти обојице мученика бише положене у новоподигнутом храму, крај келије духовника Никифора.

He треба прећутати ни чудеса, учињена од светог мученика Игњатија. Да поменемо два. У Галати Цариградској. беху два једнака болесника: један умно поремећен, други одузет; и кад им на главу метнуше скуфију светог мученика, прво једноме па онда другоме, призивајући име преподобномученика Игњатија, оба болесника тог часа оздравише.

Чесна глава светог преподобномученика Игњатија налази се сада у Руском манастиру на Атону светог великомученика Пантелејмона. Спомен његов врши се и 1. маја, заједно са светим преподобномученицима Јевтимијем и Акакијем.

Богу нашему слава, који прослави светитеље Своје, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal