СВЕТИ великомученик Артемије беше роћен у знатној породици Римској; имађаше звање сенатора; и за царовања Констанција беше управник целокупне цареве имовине; а пострада за Христа под царем Јулијаном Одступником.

Артемије поче своју службу под царем Константином Великим; у војсци овог благочестивог владара. А када се Константину јави чудесно знамење светога крста на небу, то знамење очима својим виде и Артемије, и утврди се у хришћанској вери, и моћном силом крста побеђиваше непријатеље. После смрти Константина Великог он све време бејаше поред сина његовог цара Констанција, као најбољи пријатељ његов, и свршаваше цару најважније и најповерљивије послове. Тако, када Констанције сазнаде од једног епископа да су тела светих апостола Андреја и Луке сахрањена у Ахаји, он повери Артемију да изврши пренос ових скупоцених ризница у Цариград. Извршујући царево наређење, Артемије са великим почастима пренесе чесне мошти светих апостола у царски град. Зато га цар награди високим звањем, које је он потпуно заслуживао: произведе га за дукса и августалија Египта. И живљаше тамо Артемије богоугодно. Разносећи част и славу имена Господа Исуса Христа, он многе идоле у Египту обори и уништи.

Када цар Констанције сконча, цар над целом Римском царевином постаде безакони Јулијан Одступник. Ступивши на престо, он се јавно одрече Господа нашег Исуса Христа и стаде се отворено клањати идолима. Он разасла по свима крајевима свога царства наређење да се сви храмови, које су хришћани за царовања Константина Великог одузели од незнабожаца и претворили у цркве, поново врате незнабошцима, и да се у тим храмовима поново поставе идоли и приносе жртве боговима. Та ко, овај безбожни цар обнови многобоштво које беше пало за време светог цара Константина, а хришћане подврже силним насиљима, гонећи страховито Цркву Христову, мучећи и убијајући верне, отимајући им имања, и ригајући писмене и усмене хуле на свето име Исуса Христа.

Да би омаловажио хришћанство и његове светиње, незнабожни Јулијан извади из кивота кости светог пророка Јелисеја и мошти светог Јована Крститеља, осим чесне главе његове и десне руке, које лежаху у Севастији, помеша их са костима животиња и нечестивих људи, па их спали, и пепео развеја по ваздуху. Међутим хришћани скупише тај пепео и остатке од спаљених костију, и чесно их погребоше.

Затим скверни цар Јулијан сазнаде да се у граду Панеади налази статуа Христа Спаситеља, подигнута од стране жене крвоточиве, што се исцели дохвативши се скута од хаљине Христове (ср. Мт. 9, 20). Ову статуу, око које је расло лековито биље, христоборни Јулијан обори и нареди те је вукоше по тргу док се сва не разби; само главу ове статуе један хришћанин дохвати и сачува. На месту пак где је стајала та статуа, цар нареди да се постави његова статуа. Ho y ову статуу удари гром и сву је разби.

Скупивши велику војску, безбожни Јулијан крену у рат против Персијанаца. При овоме походу он дође у Антиохију, и по своме обичају стаде ту гонити Цркву Христову, убијајући верне. У то време к њему доведоше два Антиохијска презвитера: Евгенија и Макарија, људе учене. Са њима се Јулијан дуго препираше о боговима, поткрепљујући своја мишљења наводима из дела незнабожачких писаца, али не могаше надговорити богоречита уста мудрих стараца, нити им одговорити; и би од њих поражен, посрамљен и изобличен због свог зловерја. He будући у стању да поднесе ову срамоту, цар нареди да ове свете презвитере обнаже и немилице бију: Езгенију ударише пет стотина батина, а Макарију - ни броја се не зна.

За време када ове свете свештенике мучаху, догоди се да ту беше и велики Артемије. Јер он, чувши да се Јулијан зацарио и да је пошао у рат против Персијанаца, и добивши од Јулијана наређење да му се са својом војском придружи у Антиохији, честити војвода и августалије Артемије допутова са својом војском, одаде Јулијану дужно поштовање као цару, подневши му и поклоне, и стајаше поред цара када мучаху свете исповеднике, Евгенија и Макарија. Посматрајући мучење светих људи и слушајући како богомрски цар хули на Господа Исуса Христа, Артемије се испуни ревности, приступи цару и рече: Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне? Знај да си и ти човек, од исте човечанске природе; јер иако те је Бог поставио за цара, ипак и ти можеш бити подвргнут искушењу од ђавола. Ја сматрам да је први виновник зла лукави и злобни ђаво. И као што он некада измоли од Бога дозволу Да куша Јова и доби је, тако и тебе он диже против нас и натутка на нас, да тобом истреби Христову пшеницу и посеје свој кукољ. Но узалуд су његова напрезања и ништавна је његова сила; јер откако Господ Христос дође и пободен би крст, на који се подиже Господ, паде ђаволска гордост и сатрвена би ђаволова сила. Зато, не варај себе, царе, и не предај себе ђаволима, гонећи Богом чувани род хришћански. Знај, Христова јачина и сила су непобедиви и несавладљиви.

Чувши то, Јулијан се запали гњевом и повика громким гласом: Ко је и откуда је овај несрећник, који дрско насрну на нас и усуђује се да нас у лице грди? - Присутни одговорише: Царе, то је дукс и августалије Александријски. - А, је ли то, упита цар, мрски ми Артемије, који је учествовао у убиству мога брата Гала? - Да, моћни царе, то је он, одговорише присутни. - Цар онда рече: Дужан сам узнети благодарност бесмртним боговима, нарочито Дафниском Аполону, што ми предадоше у руке овог непријатеља који сам дође овамо. Нека дакле одмах буде стављен на муке; а сутра, ако буде воља богова, изређи ћу му пресуду за убиство мога брата. Осветићу на њему невину крв, и погубићу га не једном већ хиљадама смрти, јер је пролио крв не простога човека него царску.

Када цар то изговори, маченосци одмах дохватише Артемија, одузеше му појас и друге знаке чина, свукоше му хаљине, па га нагог предадоше мучитељима. Ови му свезаше и руке и ноге, и растегоше на четири стране, па га толико бијаху воловским жилама по леђима и стомаку, да се четири пара мучитеља изменише од замора. Но свети страдалац показа заиста надчовечанско трпљење, и као да ништа не осећа: он не пусти гласа од себе, нити уздахну, нити се мрдну телом, нити показа икакав знак који је својствен људима које муче. Земља се крвљу његовом натапаше, а он непроменљив пребиваше, тако да се сви дивљаху, па чак и сам безбожни Јулијан.

Затим нареди цар да престану тући Артемија и да га одведу у тамницу. Вођени у тамницу, страдалци: Артемије, Евгеније и Макарије, певаху путем: Ти си нас окушао, Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа. Увео си нас у мрежу; метнуо си бреме на леђа наша; дао си нас у јарам човеку; прођосмо кроз огањ и воду; али си нас извео на одмор (Пс. 65, 10-12). Остало нам је још, да прођемо кроз огањ и воду, па да нас изведеш на одмор. - Завршивши певање, Артемије говораше сам себи: "Артемије, ето ране Христове су урезане на твоме телу; остаје ти још да душу своју даш за Христа са преосталом у теби крвљу". И опоменувши се пророчких речи: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме удараху (Ис. 50, 6), он говораше себи: "Но зар сам ја недостојни претрпео више него Господ мој? Њему сво тело беше покривено ранама; од ногу до грла не беше на њему места читава; глава My беше избодена трњем; руке и ноге приковане на крсту за грехе моје, иако Он греха не позна, нити уста Његова изговорише иједну неправедну реч. О, како су велика, у поређењу са мојим, страдања Господа мога, и како сам ја бедник далеко од Његова трпљења и невиности! Радујем се и веселим се просвећиван страдањима Господа мога, која ми ублажавају моје патње. Благодарим Ти, Господе, што си ме овенчао страдањима Твојим. Молим Те, доведи ме до краја пута исповедништва; не допусти да се покажем недостојан овог мученичког потхвата: јер сву наду своју положих на милосрђе Твоје, преблага Господе Човекољупче!

Тако говорећи себи, и молећи се, свети страдалац стиже до тамнице. И сву ноћ проведе у њој заједно са светим Евгенијем и Макаријем славословећи Бога.

А кад освану дан, Јулијан Одступник нареди да мучевици поново предстану на судишту. Ту их он не подвгрну испитивању, него их раздвоји: Артемија остави код себе, а Евгенија и Макарија посла на заточење у Оасим Арабијски. To je крај сасвим нездрав: тамо дувају убитачни ветрови, и нико од послатих тамо не може да живи више од једне године, пошто се сваки тешко разболи, и умре. Тако и свети Евгеније и Макарије, послани тамо, скончаше после неког времена блаженом смрћу.

Свети пак Артемије претрпе многа страдања. Испрва, злотворни вук Јулијан одену на себе овчију кожу и стаде кротко говорити Артемију, бајаги сажаљевајући га: Својом неразумном дрскошћу, Артемије, ти си ме приморао да нанесем срамоту твојој старости и да повредим твоје здравље, због чега веома жалим. А сада те молим, приступи и принеси жртву боговима, пре свега Дафниском Аполону, моме дивном богу, кога ја веома волим. Ако то учиниш, ја ћу ти опростити кривицу због убиства мога брата, и наградићу те још већим и славнијим чином: поставићу те за врховног жреца великих богова и за старешину над жрецима целе васељене; а назваћу те и оцем својим, и ти ћеш бити друга личност иза мене у васцелом царству мом. Ти и сам знаш, Артемије, да је мој брат Гал убијен невин од Констанција, просто из зависти. Јер на престо имао је више права наш род него род Константина, пошто се отац мој Констанције родио у мог деде Констанција од Максимијанове кћери, а Константин се родио од Јелене, жене простога порекла. Усто, деда мој не беше ћесар када се у њега роди од Јелене син Константин, а отац мој се роди у њега када је већ био ступио на престо. Међутим Константин безочно приграби себи царску власт. Син пак његов Констанције уби оца мога и браћу његову, а недавно уби и брата мога Гала. Хтео је он убити и мене, али ме из руку његових спасоше богови, у које уздајући се ја се одрекох хришћанства и приклоних многобожачкој вери, добро знајући да је јелинска и римска вера врло стара, а хришћанска се јавила од јуче; њу Константин, као незналица и неразумник прими, одбацивши древне и добре законе римске. Због тога га богови омрзнуше као свепоганог и недостојног њиховог поверења. и одбацише га од себе, и његово безбожно потомство затрше. He говорим ли ја истину, Артемије? Ти си човек стар и паметан; расуди, није ли све тако? Дакле, признај истину и буди наш, јер ја хоћу да ми ти будеш пријатељ и помоћник у управљању царством.

Чувши све то, свети Артемије поћута мало, па стаде говорити овако: Најпре, односно твога брата, царе, изјављујем да сам невин у његовој смрти: ја се никада не огреших о њега ни делом, ни речју, нити чим било другим. Истражуј колико хоћеш, ти нећеш наћи никаквог доказа да сам ја крив за његову смрт. Ја сам га знао као правог хришћанина, побожног и послушног закону Христовом. Нека знају небо и земља, и сав лик светих анђела, и Господ мој Исус Христос, коме служим, да сам невин у убиству твога брата, и да ничим нисам сарађивао са његовим убицама. Ја нисам био са царем Констанцијем у време када се већало о твоме брату, него сам све до ове године провео у Египту. А што се тиче твога предлога, да се одрекнем Христа Спаса мога, на то ти одговарам речима Три Младића што беху при Навуходоносору: Знај, царе, да боговима твојим служити нећу, нити ћу се икада поклонити златноме кипу твога милога Аполона (ср. Дан. 3, 18). Ти си омаловажио блаженог Константина и његов род, назвавши га непријатељем богова и човеком безумним. На то ево мога одговора: Он се обрати ка истинитоме Богу Исусу Христу преко нарочитог призива с неба. О томе саслушај мене као очевидца тога догађаја: Када ми иђасмо у рат против љутог мучитеља и ненаситог крволока Максенција, у подне јави се на небу крст који је сијао јаче од сунца, . и на крсту звездама исписане латинске речи које су обећавале Константину победу тим знамењем. Сви ми видесмо тај крст који се јави на небу и прочитасмо што беше написано на њему. И данас има у војсци још много старих војника који се добро сећају онога што јасно видеше својим очима. Распитај се, ако хоћеш, и уверићеш се да истину говорим: Но зашто говорим о томе? Христа на много година пре Његовог доласка предсказаше пророци, као што то и сам добро знаш. Многобројна су сведочанства о томе да је он стварно дошао на земљу; па су чак и сами богови ваши често прорицали о доласку Христа, а говориле и књиге Сибила и Виргалија.

И још говораше свети исповедник како су често ђаволи, који живљаху у идолима, приморани Божјом силом, и против своје воље исповедали Христа као истинитог Бога. Међутим Јулијан, не подносећи убедљиве речи светог Артемија, нареди да мученика обнаже, и да му усијаним шилима пробадају груди, и да му леђа стружу оштрим трозупцима. Мучен тако, свети Артемије и сада, као и раније, не пусти гласа од себе, нити уздахну, као да не осећа никакав бол, и показа се непобедив у трпљењу.

После тих мучења Јулијан га поново посла у тамницу, наредивши да светитеља море глађу и жеђу, а сам оде у предграђе Антиохије Дафну, да принесе жртве богу своме Аполону, питајући га о исходу свога ратног похода против Персијанаца. И задржа се он тамо много дана, приносећи поганоме Аполону сваки дан на жртву огромно мноштво животиња, али не доби жељени одговор. Јер ђаво, који је обитавао у идолу Аполоновом и давао одговоре људима, умуче од онога времена када у Дафну бише пренесене мошти светог Вавила, епископа и мученика Антиохијског, заједно са моштима трију детета, пострадалих са светим Вавилом. И тако, Аполон не одговори ништа Јулијану. А када се цар марљиво распита и сазнаде да је Аполон онемео зато што су недалеко од њега положене мошти светога Вавиле, он одмах нареди хришћанима да узму мошти одатле. Али чим свете мошти узеше са њиховога места, паде с неба огањ на храм Аполонов и сагоре га заједно са идолом који се налазио у њему.

Артемије пак, налазећи се у тамници, би посећен самим Господом и светим анђелима Његовим. Јер када се Артемије мољаше, њему се јави Христос и рече му: Буди храбар, Артемије! Ја сам с тобом, избављајући те од сваког бола и припремајући ти венац славе. Јер као што ти исповедаш мене пред људима на земљи, тако ћу и ја исповедити тебе пред Оцем својим небеским. Буди дакле храбар и радуј се: ти ћеш бити са мном у Царству моме.

Чувши то од Господа, мученик се тог часа исцели од рана, тако да ни трага не остаде од њих на светом телу његовом, и душа му се испуни Божанске утехе, и он певаше и благосиљаше Бога. Међутим, он, откако би бачен у тамницу, не окуси ништа од хране нити што пи, и све тако до саме кончине своје. И њему би руком Анђела доношена небеска храна, хлеб који га укрепљаваше.

Вративши се са стидом од својих жртвоприношења, Јулијан баци на хришћане кривицу због сагорења Аполоновог храма, говорећи да су га хришћани запалили ноћу. И одузевши хришћанима свете цркве, он их претвори у идолске храмове, и стаде страховито тлачити хришћане. Затим нареди да Артемија доведу из тамнице к њему, и рече Артемију: Свакако си чуо шта се догодило у Дафни, да су безбожни хришћани запалили храм великог бога Аполона и уништили предивни кип његов. Али нека се не радују томе безаконици, нека нам се не подсмевају, јер ћу им узвратити за то седам пута седамдесет, као што се каже у вас. - Свети Артемије одговори: Чуо сам да је по допуштењу разгневљеног Бога сишао огањ с неба, уништио твога бога и сагорео његов храм. Но ако је твој Аполон био бог, зашто онда не избави себе од огња? - Цар на то рече: И ти се, бедниче, подсмеваш и радујеш сагорењу Аполона? - Артемије одговори: Подсмевам се безумљу вашем, што служите таквоме богу, који не могаде себе сама избавити од огња. Како вас онда он може избавити од огња вечнога? мене теши пад његов, и радујем се свему што Христос мој чудотворно чини. А што се тиче твога хвалисања да ћеш невиним хришћанима, који ти никакво зло учинили нису, узвратити седам пута седамдесет, знај да ће одмазда доћи на тебе, када будеш бачен у неугасиви огањ и вечне муке; a то ће с тобом бити скоро. Јер је потибао твоја већ близу, и спомен твој нестаће с буком.

Разгњевивши се, мучитељ нареди каменоресцима да расеку један огроман камен, па да на један део положе Артемија, a други део метну преко Артемија. Када то би учињено, и тешки камен притисну светог Артемија, њему се све кости здробише, изнутрице просуше, очи испадоше, и све тело спљошти као даска. И, о превеликог чуда! иако тако спљоштен између два камена, свети мученик остаде жив, и призиваше Бога, свога Помоћника, и говораше Давидске речи: На камен си ме подигао, Господе; упутио си ме, јер си ти уточиште моје, тврди заклон од непријатеља (Пс. 60, 3-4). Поставио си на камен ноге моје, и утврдио си стопе моје (Пс. 39, 3). Стога, Јединородни, прими дух мој, јер Ти знаш муку моју, и немој ме оставити у рукама непријатељским.

И тако спљоштен између два камена, светитељ проведе дан и ноћ. Затим Јулијан нареди да скину камен, држећи да је мученик већ мртав; но свети мученик, на опште запрепашћење, показа се жив и уставши хођаше. И свима беше страшно гледати: пред њима је стајао човек наг, спљоштен као даска, размрсканих костију, просутих изнутрица, испалих очију, смрвљеног лица, а душа још у њему, и ноге још могу да ходе, и језик способан да јасно говори. - Сам мучитељ, угледавши такво чудо, запрепасти се, и рече својима: Шта је ово, човек или привиђење? Није ли овај волшебник опчинио наше очи? Јер пред нашим очима је призор страшан и превазилази границе људске природе. Ко је очекивао да је он још жив? Ето, премда су му изнутрице испале и сви зглобови размрскани и раслабљени, он се ипак креће, хода и говори. Но очигледно, богови га наши очуваше жива на уразумљење другима, да он, који не хте да се поклони моћи њиховој, буде ужасно страшило за оне који га гледају.

И рече Јулијан мученику: Ето, бедниче, већ си лишен очију и сви ти удови потпуно руинисани; какву онда наду можеш још имати у онога у кога си се досад узалуд надао? Зато ишти милости од милосрдних богова, да се смилују на тебе и да те не предаду пакленим мукама. - А Христов мученик, чувши о мукама, осмехну се и рече цару: Твоји ли ће ме богови предати мукама? Они и сами не могу избећи спремљене им муке, a c њима ћеш и ти, предат бесконачноме огњу, бити вечито мучен, јер си се Сина Божјега одрекао и крв Његову свету, за нас проливену, ногама згазио, и благодати се Духа Светога наругао, слушајући убитачне демоне. А ја за мало патње, нанесене ми тобом, надам се у Господа мога, за кога страдам, добићу вечни покој у Његовим небеским дворима.

Јулијан, чувши то, изрече мученику овакву пресуду: Артемија, који је хулио богове, погазио Римске и наше законе, објавио себе хришћанином а не Римљанином, место дуксом и августалијем назвао себе галилејанином, - предајемо на смрт, и наређујемо његову погану главу одсећи мачем.

После овакве пресуде свети Артемије би поведен на губилиште, и он иђаше тамо са неисказаном радошћу, желећи "отићи и са Христом бити" (Флб. 1, 23). Дошавши пак на гyбилиште, где је имао бити посе.чен, он измоли себи време за молитву; и окренувши се истоку, он трипут преклони колена, и дуго проведе у молитви; и чу глас с неба који говораше: Ходи, да са светима примиш спремљену ти награду.

И тог часа блажени великомученик приклони под мач главу своју, и би посечен од једнога војника у двадесети дан месеца октобра; а тај дан у који он заврши свој мученички подвиг беше петак. Чесно пак и свето тело његово једна жена по имену Ариста, ђакониса Антиохијске цркве, измоли од мучитеља, и помазавши га скупоценим мирисима метну га у ковчег и посла у Цариград, где оно би чесно погребено. И од ових моштију светог великомученика Артемија биваху многа и неисказана чудеса и даваху се болесницима разна исцељења, која и сада даје свети Артемије свима који му с вером приступају.

Убрзо по кончини светог Артемија зби се пророштво које он изрече у очи Јулијану о његовој смрти: твоја погибија је близу, и за кратко време спомен твој нестаће с буком. - Јер Јулијан, погубивши светог Артемија, крену са својом војском из Антиохије у поход на Персију. А када стиже до града Ктезифона, он се срете са једним Персијанцем, човеком старим, угледним и врло паметним. Он обећа Јулијану да му без муке преда Персијско царство, и безакони цар га узе себи и својој војсци за проводника у Персијску земљу. Али то не би на корист злом крвопији, јер га тај Персијанац обману, и правећи се да га води путем којим треба, он га заведе у Карманитску пустињу, у места непроходна, безводна и пуста, где се војници силно изнурише од глади и жећи, а коњи и камиле угинуше. После тога проводник признаде да је намерно завео Римљане у тако пуста и страшна места, да би ослабио њихову силу. Ја ово урадих, изјави он, да непријатељи не опустоше моје отачаство; и боље је да ја један овде погинем од ваших руку, него цело моје отачаство.

После оваквог признања, војници сместа исекоше на комаде овог Персијанаца. И лутајући дуго по пустињи, Грци и Римљани се и против своје воље сукобише са Персијском војском, и за време битке многи Јулијанови војници падоше. А одмазда Божија сустиже и самога Јулијана: јер он би невидљивом руком одозго и невидљивим мачем прободен у слабину, који му прође испод стомака. И он зајаука горко и страшно, па дохвативши руком крв своју баци је у ваздух и викне: Победио си, Христе! Насити се Галилејанине!

И ту, у страшним мукама изврже Јулијан своју злочиначку и погану душу и погибе с буком, по пророчанству светог Артемија. Војска римска, по смрти Јулијана, постави за цара Јовијана, који беше хришћанин. Он закључи с Персијанцима мир и врати се натраг. И тако, Јулијан се мучи у паклу са Јудом, а Артемије се весели на небу са светитељима, предстојећи Богу Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, коме слава вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal