ЗЕМАЉСКА постојбина блаженог Филотеја бејаше град Хрисопољ у Македонији. Родитељи његови беху из града Елатије у Малој Азији. Али од зулума турског они пређоше у Хрисопољ. Отац Филотејев умре у Хрисопољу, и тако Филотеј и његов брат осташе сирочићи са мајком удовицом. Мајка им се много мучаше, да би их исхранила. У то време Турци су многу хришћанску децу отимали, и у ислам милом или силом преводили. To ce догоди и са Филотејем и његовим братом. Од јадне мајке удовице Турци отеше Филотеја и његовог брата, и одведоше к амиру. Овај их баци у тамницу. Несрећна мајка горко плакаше за децом својом. У тој њеној огромној материнској тузи и патњи сва јој утеха беше нада у милост и заштиту Пресвете Богомајке. Њој се она усрдно и истрајно мољаше са много плача и суза, поверавајући Њој своју децу и себе, и преклињући је да јој децу спасе од сатанских замки и избави од ропства агарјанског. Молећи се са вером, она би услишена: деца њена бише на чудесан начин спасена и изведена из тамнице:

Једне ноћи њима се у тамници јави Богомати, у виду њихове мајке, и рече: "Устаните, децо моја мила, и хајдете са мном". Деца скочише од радости; врата се тамничка сама отворише, и Богомати их изведе одатле и пренесе у један манастир, посвећен пречистом имену Њеном, у Неаполису Малоазијском. To би у време јутрења. Наложивши им да остану у том манастиру, Она им саветова да слушају игумана и братију; и напослетку им нареди да приме на себе ангелски лик монашки. Ја ћу, продужи тобожња мајка, после извесног времена доћи к вама: напредујте, децо, у подвизима духовног живота, и опростите! - При тим речима Она их благослови и постаде невидљива.

После јутрења, примајући благослов од игумана, деца му испричаше све што се догодило с њима, и игуману, по надахнућу одозго, би јасно да су деца спасена тамнице на чудесан начин. Прослављајући свемогућство Бога и милост Пресвете Богородице, игуман повери децу једноме од манастирских стараца, да их учи Светоме Писму и правилима монашког живота. Деца брзо показаше велики успех у духовном образовању, и сагласно тежњи срца њихова и захтеву духа њихова игуман их постриже у монаштво, и одреди им као дужност црквењаштво. Њихова беспрекорна послушност, њихов узоран живот и видљиво напредовање у свима врлинама монашким брзо скренуше на њих пажњу целе обитељи; старци се радоваху због њих и прослављаху Бога. Нарочито Теофил, при монашењу назван Филотеј, одликоваше се кротком послушношћу и дивном смиреношћу.

Међутим њихова мајка, немајући никакве вести о својој отетој и одведеној деци, одлучи да и сама остави свет и да се посвети подвизима монашког живота. Због тога она остави Елатију, и по тајном руководству Промисла отиде у исти град Неапољ Малоазијски, и тамо ступи у женски манастир. И убрзо она прими постриг од истог старца који и децу њену беше постригао, и даде јој на монашењу име Евдокија. Иако беху на тако малој раздаљини, мајка и деца нису знали једно за друго, и у тој неизвесности прође неко време.

Једне године о храмовном празнику у манастиру, у коме се подвизаваше преподобни Филотеј са братом својим, са осталим монахињама из женског манастира дође и Евдокија. По завршетку божанствене литургије, млађи син Евдокијин, при сусрету са братом црквењаком, случајно га гласно ослови његовим световним именом. Чувши име Теофил, Евдокија уздахну, материнско срце се узбуди, и она нехотично погледа у лица два брата. Загледавши се у њих, она их обојицу ослови по имену; a они, угледавши у старачком лицу црте своје незаборавне мајке, падоше јој у наручје, и слатко плакаху благосиљајући Господа што их је опет саставио. На мајчино питање, када су и на који начин ослобођени из ропства, синови одговорише: Ти то сама боље знаш; што нас питаш? He избави ли нас ти из руку Турака и доведе овде? И не нареди ли нам ти да живимо у овој обитељи, обећавши нам да ћеш доћи?

Из сваког одговора, мајци би јасно да је њену децу тајанствено избавила Пресвета Богомајка. И она Јој узнесе благодарност на милостивој помоћи и чудесном спасењу њене деце. Овај дирљив састанак мајке са децом, и њихове сузе радоснице, привукоше сву братију. И када чуше чудесан догађај, они духовно ликоваху.

Од тога времена Евдокија се стаде још усрдније подвизавати у својој обитељи, с великом радошћу служећи Богу и славећи чудесну милост и посредовање Пресвете Богородице, која избави децу њену од Турака; и мирно отиде ка Господу. А и деца њена подвизаваху се беспрекорно у својој обитељи, остајући углед за братију.

Међутим враг, који увек завиди подвижничким успесима светих људи и ненавиди добро, видећи Филотеја на висини духовнога савршенства, и немајући сопствене силе да му нашкоди, изабра за оруђе свога војевања против њега једну монахињу. Та несрећна монахиња, - Бог зна из каких је побуда била ступила у женски манастир - имађаше слободан приступ у манастир у коме се подвизаваше преподобни Филотеј, пошто јој игуман бејаше духовник. Она сусрећући преподобног Филотеја, запали се телесном похотом према њему. И стаде тражити згодну прилику да своју грешну намеру приведе у дело. Враг са своје стране брзо удеси такву прилику: и бестидна бедница откри своју страст целомудреном Филотеју. Он је усрдно саветова да се окане тога: да држи свете завете ангелског звања монашког, и да се сећа страшног суда Божјег за нарушење тих завета. Али она не хте да прими његове савете. Напротив, видећи да је непоколебљив у целомудрености својој, као у старини Јосиф, она потом стаде још бестидније нападати Филотеја, као нова Египћанка. Спочетка Филотеј, надајући се да ће се ова несрећница поправити, скриваше од свију њену срамну наклоност према њему. Али доцније, видећи њено опасно стање и немајући поверења у своја сопствена осећања у војевању овакве врсте, он све то откри игуману. При томе још га је један разлог руководио да поступи тако; и то овај: да не би који други монах упао у кушалачке мреже женске страсти и упропастио свој подвижнички труд. Последица овога би то, што несрећницу отправише из манастира као изазивача саблазни.

Када братија сазнаде за целомудрије преподобнога Филотеја, дивљаху се чврстини његовој и слављаху га, као новога Јосифа, који се одупро заводничкој убитачној страсти. Но христочежњиви Филотеј, знајући какву опасност по човека представљају људске похвале и како су опасне последице тога, реши се да промени манастир. Игуман се дуго противљаше његовој намери; но најзад увидевши да је његова одлука неизменљива, даде му свој пристанак и благослов. Тада Филотеј, опростивши се са братијом, и праћен благословом и љубављу стараца, радосно крену у Свету Гору Атонску, као у тихо пристаниште.

Дошавши у Свету Гору, преподобни Филотеј ступи у братство Дионисијатског манастира, и то као почетник, и све врсте послушања прохођаше са савршеном готовошћу и усрђем, тако да се братија и настојатељ не могаху нарадовати ангелском живљењу његовом, благодарећи Бога што им је падарио таквога брата. И тако прође много времена. Но Филотеј, после дугогодишњих трудова у послушањима, осећајући велику потребу за безмолвијем, за усамљеничким молитвеним тиховањем, реши се да се повуче у неку од суседних пустиња. И да при остварењу те намере не би имао сметње од стране манастира, он се направи глувонем. Због тога њему допустише да ради што сматра да је најбоље за њега. Тада се он повуче из манастира у пустињу, удаљену шест стадија од манастира. И погрузи се у ненарушиву тишину пустиње; и посветивши се искључиво молитвеним подвизима, он држаше строги пост; често по читаву недељу ништа окушао није, а ако је што и јео понекад, јео је само хлеб са водом.

При таким подвизима и строгом изнуравању тела, као и раније, преподобни Филотеј не мога избећи упорно насртање и искушења од стране завидљивог Сатане. Јер овај, не надајући се да преподобнога Филотеја увуче у своје паклене мреже обичним средствима свога лукавства, реши се да га отворено гурне са стене у провалију, и на тај начин учини крај његовим подвизима. Због тога Сатана узе на себе вид јаднога човека који је претрпео бродолом. Јавивши се на једној од суседних приморских стена, он тужно запомагаше и преклињаше преподобнога да сиђе и помогне њему кукавном. He слутећи да је посреди вражја замка, преподобни дирнут несрећом тобожњег човека, спусти се к њему да види шта он хоће. И тек што се приближи к њему на окомити крај стене, Сатана га гурну у провалију. Али не успе у своме очекивању, јер Бог сачува слугу Свога потпуно неповређена.

Убрзо после тога на преподобнога нападоше Турци који су разбојниковали на мору. Угледавши их, ученици преподобнога, - било их је тројица -, од страха побегоше у шуму, a преподобни, потпуно спокојан и миран, остаде у келији, прекрсти се, и подигавши руке к небу мољаше Господа да спасе од разбојника и њега са ученицима као што је некада спасао Израиљ од руку Фараона. И тек што он заврши своју молитву, море се разигра, и Турци видећи да им се лађе могу разбити о обалске стене, ударише натраг и нестаде их.

Поново спасен на тако чудесан начин од опасности, преподобни Филотеј се још усрдније стаде подвизавати са ученицима својим, и тако угоди Богу својим строгим животом, да се напослетку удостоји дара прозорљивости. Једном у Ватопеду о празнику, за време литургије на Великом Входу угледа свети Филотеј гаврана где кружи над главом једног од служашчих јеромонаха. Из тога он изведе закључак, да несрећни служитељ олтара недостојно врши своје божанствено служење. Преподобни кротко упозори јеромонаха на изузетну важност јерејског служења, и најзад га убеди да остави свештенодејство, што овај и учини са смиреношћу.

Стално се пењући лествицом подвижништва ка савршенству духовног живота, блажени Филотеј достиже дубоку старост и мирно се упокоји у 84. години живота. А када наста час праведничке смрти, преподобни строго забрани својим ученицима да сахрањују његово тело, и нареди им да га с бешчешћем баце у шуму, да га разнесу и поједу звери и птице. Ученици дословно поступише тако после смрти његове. Међутим Бог који прославља светитеље Своје и узвишује смирене, не допусти да његове мошти остану незнане и понижене. Један старац, ловећи рибу, остаде да преноћи на мору. Но пред зору он одједном угледа необичну светлост у шуми. Сматрајући да је то обична светлост од наложене ватре, он пође тамо да се огреје. Но како се он изненади када место ватре нађе лобању на сувим коСтима, и из ње излази чудесна светлост и сијањем својим обасјава суседна места. Поражен чудом од испрва задрхта и хтеде да се удаљи одатле, али се потом охрабри, паде пред смртним остацима непознатог угодника Божјег, тако дивно прослављеног Богом после смрти, па их онда узе и однесе у своју келију с тим, да тако скупоцено благо сакрије код себе. Међутим то не би по вољи Богу. Јер наредне ноћи старац виде у сну преподобног Филотеја, који му с претњом нареди да сместа преда главу ученицима његовим. To старац одмах уради, испричавши ученицима о чуду које виде. Ученици примише главу свога светог учитеља као божански дар, као залог старчевих молитава и благослова с неба, и прослављајући Бога који тако прославља себе у светима Својим, мољаху од Бога помоћ да достојно ходе стопама дивнога старца.

Преподобни Филотеј престави се 21. октобра, и сада, наслађујући се бескрајним блаженством у светлости светих, неућутно славослови Свету Тројицу, којој и од нас приличи слава и поклоњење вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal