Преподобни Киријак рођен је у Коринту, од оца Јована, презвитера свете саборне цркве, и матере Евдоксије. Рођен је у последње године царовања Теодосија Млађег. Сродник преподобнога епископ Коринтски Петар произведе га у раној младости за чтеца саборне цркве у Коринту. Киријак свесрдно читаше од јутра до мрака и од мрака до јутра божанствене књиге Светога Писма, дивећи се како Бог од самог почетка света све премудро уреди за спасење људско, како у сваком нараштају удостоји велике части и дивно прослави оне који Му угодише. Јер Он Авеља прослави због жртве; Еноха пренесе у рај зато што Му угоди; Он сачува од потопа Ноја, ту искру рода људског, због његове праведности; Аврама учини оцем многих народа због вере његове; показа да Му је пријатно Мелхиседеково побожно свештенство; узвелича Јосифа због његовог целомудрија; у лицу Јова даде целоме свету пример трпљења; Мојсија начини законодавцем; Исусу Навину даде силу да заустави сунце и месец; јави у Давиду пророка, цара и праоца Христа Спаситеља; пламен Вавилонске пећи претвори у росу за Младиће. Но највише се Киријак дивљаше размишљајући о бесеменом зачећу и рођењу Христа Спаситеља, како Дјева постаде Мајком, очувавши неповређеним своје девство, како Бог Реч не измењујући се постаде човек, заплени крстом ад и, згазивши заводника - змију, опет уведе Адама у рај. Размишљајући о томе и читајући житија светих, блажени Киријак гораше духом, и срце му се отвори за страх Божји, и он стаде жудети да подражава угоднике Божје, и смишљаше како да отпутује у свети град Јерусалим, и тамо, одрекавши се света, служи јединоме Богу. Заузет таквим мислима, он једне недеље чу у цркви где се читају из Еванђеља ове Христове речи: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој, и иде за мном (Мт. 16, 24). Схвативши да се ове речи односе на њега, Киријак одмах изиђе из цркве, и не говорећи нико ме о својој намери оде на пристаниште; тамо нађе једну лађу која је ишла за Палестину, уђе у њу с надом у Бога, и отпутова на њој. Киријаку беше осамнаест година када, као други Јаков, отиде из дома оца свога оставивши све ради Бога. И убрзо стиже у свети град Јерусалим, где епископом беше Анастасије; то би у осмој години његовог епископствовања и у деветој години царовања цара Лава.



Посетивши света места, Киријак дође к неком човеку Божјем по имену Евсторгију, који беше устројио манастир близу Светога Сиона. Овај га прими, и Киријак проведе тамо зиму. Гледајући подвиге монаха, Киријак се и сам поче подвизавати у монашком животу, и као по лествици он узлажаше из силе.у силу на врх врлинског живота. Но живећи у обитељи Евсторгија он слушаше од многих о светом Јевтимију, који је устројио лавру у пустињи, и о савршеном живљењу његовом; стога он умоли блаженог Евсторгија да га отпусти у Јевтимијеву лавру, јер је волео пустињу и желео да живи у њој. Поучивши Киријака како ваља, Евсторгије га отпусти с молитвом и благословом к преподобном Јевтимију. Јевтимије га с љубављу прими, провидећи у њему будуће дарове Божје, и убрзо га својим рукама обуче у схиму и посла на Јордан к светоме Герасиму, који беше заменио великог Теоктиста који отиде ка Господу. Видећи да је Киријак још сувише млад, свети Герасим му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да врши разна послушања.



Киријак се показа готов на све трудове, и пребиваше у кујни секући дрва, носећи воду и спремајући јела; уопште свако послушање он вршаше с благодарношћу, и дан и ноћ не дајући себи одмора он изнураваше тело своје. Дању је свесрдно радио за манастир, а ноћу је стајао на молитви, мало кад предајући се сну; а постио се строго: јео је сваки други дан хлеб и воду. Када се пак дешавало да по обичају у празничне дане окуси мало вина, он га је разблажавао водом; тако је и јелеј разблажавао.



Видећи тако уздржање у младим годинама његовим, преподобни Герасим се дивљаше томе и заволе Киријака. У Герасима бејаше обичај да у Свету Четрдесетницу одлази у најдубљу пустињу, звану Рува, куда се каткад повлачио и преподобни Јевтимије. љубећи блаженог Киријака због његовог великог уздржања, преподобни Герасим је водио њега са собом у пустињу. Тамо се Киријак сваке недеље причешћиваше Светим Тајнама Христовим из руку Герасимових. Тако провођаху они у пустињском молитвеном тиховању до Цвети, и онда се враћаху у обитељ са великом коришћу по своју душу.



Након извесног времена престави се преподобни отац наш Јевтимије, о чему преподобни Герасим сазнаде налазећи се у својој келији, јер виде анђеле Божје где с радошћу узносе на небо душу преподобнога Јевтимија. И он одмах узе са собом Киријака и крену у лавру Јевтимијеву, и нађе преподобнога преминулог у Господу. Сахранивши чесно тело његово, Герасим се са својим љубљеним учеником врати у своју келију.



Девете године по доласку Киријаковом у Палестину, велики угодник Божји Герасим пређе из земаљских у вечне обитељи. Тада Киријак, коме беше двадесет седам година, поново се врати у лавру преподобног Јевтимија, где некада из његових светих руку прими анђелски образ. У то време игуманом лавре беше Илија; измоливши од њега усамљену келију, Киријак стаде живети у њој молитвено тихујући. У лаври нађе он себи друга, монаха Тому, великог и савршеног по животу постника, и према њему стече велику љубав у Духу Светом; и беху од корисги један другоме, јер обојица беху пуни благодати Божје. Али то пријатељско друговање они нису уживали дуго, јер их воља Божја раздвоји. Блажени Тома би послан од ђакона Фида у Александрију да купи за манастир неке потребне ствари. При томе њему епископ Мартирије уручи писмо за архиепископа Александријског Тимотеја. Када Тома предаде писмо архиепископу Тимотеју, овај га задржа прозревши благодат што беше у њему, хиротониса га за епископа и посла у Етиопију. Отишавши тамо, блажени Тома просвети сву Етиопију, и сатворивши многа знамења и чудеса он се показа добри пастир повереног му стада.



Лишен доброга друга, монаха Томе, свети Киријак наложи на себе завет дубоког ћутања, и живљаше, затворивши се у келији, као у гробу, разговарајући само са Богом јединим. И остаде у тој обитељи десет година, и у њој би рукоположен за ђакона. У то време оба манастира, Јевтимијев и Теоктистов, имађаху подједнако општежиће и исто уређење, држећи се устава великог Јевтимија. Међутим враг посеја неку смутњу и направи између два манастира раздор и подељеност. Ожалошћен тиме, свети Киријак оде у манастир Сукијски, основан и уређен преподобним Харитоном. Пошто би тамо примљен као искушеник, он стаде проходити послушања. Провевши четири године на разним дужностима, у пекари и у болници, и задовољивши све оце, њему би допуштено да врши ђаконску службу. Након пак три године, у својој четрдесетој години, се би постављен за презвитера, а потом би одређен за канонарха, и то послушање обављаше осамнаест година. У том Сукијском манастиру он проведе преко тридесет година. Сам он говораше да док је био канонарх сунце га никад није видело да једе нити да се гневи на кога. А говораше и то, да је свако вече, ставши у келији на молитву, читао и певао псалтир све до клепања клепала за полуноћно богослужење.



Зажелевши да води још строжији живот, преподобни Киријак у својој седамдесетој години пође у пустињу. Он узе са собом једнога ученика, и после много дана путовања он дође у пустињу, звану Натуфа, и настани се у њој. Немајући ништа за исхрану, јер зеље те пустиње беше веома горко, он се помоли Богу и, верујући у Његову доброту, рече ученику: Иди чедо, набери зеље и свари га; благословен свемогући Бог, Он ће нас тим зељем исхранити! - Ученик поступи по светитељевом наређењу: и Бог који храни све који се у Њега уздају, претвори горчину тога зеља у сладост, и они се храњаху њиме четири године. При крају пак четврте године о Киријаку чу од пастира што пасијаху у пустињи овце старешина комита из Текује, па натовари товар хлеба на магарца и дође к преподобном Киријаку, просећи његов благослов и молитве. Помоливши се, преподобни разговара с њим много о стварима корисним по душу, па га отпусти с благословом; и од тада они стадоше јести тај хлеб. Међутим ученик једном свари зеље без наређења свог блаженог старца, и када окуси од њега он осети тако неподношљиву горчину, да просто изгуби глас од превелике горчине. Схвативши узрок његове онемелости, старац се помоли над њим и причести га Пречистим Тајнама, и тако сатвори здрава. При томе он му даде ову поуку: Бог неће да чини чудеса свагда него само у време наше крајње невоље и нужде. Тако, када ми не имађасмо хлеба, Бог нам заслади зеље, да бисмо га могли јести; а сада ми имамо хлеба, и каква је потреба за тим чудом да се горко зеље претвара у слатко?



У току времена они хлебови бише поједени, те опет настаде оскудица у храни. Тада старац поново рече ученику: Благословен Бог, чедо; набери и свари зеље. - Ученик изврши наређење. И када дође час обеду, ученик не шћаше окусити бојећи се да опет не настрада; а старац, осенивши вариво крсним знаком, окуси прво сам, затим и ученик, гледајући на старца, усуди се окусити, и ништа им не нашкоди, јер видеше да је јело слатко као и раније; и отада се опет храњаху тим зељем.



У петој години боравка преподобног Киријака у пустињи, о блаженом чу неки човек, родом из Текује, и доведе к њему сина свог, кога о свакој мени месеца мучаше љути бес, и моли светитеља да се смилује на сина његова и истера из њега тог злог мучитеља. Сатворивши молитву за болесника, преподобни га помаза јелејем изображавајући на њему крсни знак, и изгна беса. И човек се врати кући својој са здравим сином и свима причаше о овом чуду.



Глас о светом подвижнику пронесе се по целом крају оном, и стадоше многи долазити к њему: један ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговара с њим и добије што корисно за душу. Но свети Киријак, избегавајући славу људску, оде у унутрашњу пустињу, звану Рува, и проведе у њој пет година, хранећи се корењем зеља званог мелагрија и младим стабљикама троке. Међутим, и тамо пронађоше светитеља неки, и доношаху к њему своје болеснике и страдалце од нечистих духова, и он их исцељиваше све крсним знаком и молитвом.



Не налазећи и ту покоја себи, свети подвижник оде из Руве, и настани се у пустом и забаченом месту, где не беше ниједног отшелника. То се место зваше Сусаким, и беше удаљено од Сукијског манастира деведесет попришта. Ту су се некад састајале две реке, које су потом пресушиле, и од њих остало само дубоко и широко корито. По мишљењу неких, то су биле реке Итамске, о којима Давид говори у псалмима, обраћајући се Богу: Ти си исушио реке Итамске (Пс. 73, 15). И проведе тамо преподобни Киријак седам година, водећи анђелски живот. Међутим, по Божјем попуштењу, настаде у тим крајевима глад и помор, и оци Сукијске лавре, уплашивши се ове опасности, одоше к светом Киријаку и молише га да пређе у њихов манастир: јер они вероваху да ако свети Киријак буде с њима, гњев ће се Божји одвратити од њих; као што и би. Дошавши на молбу братије у Лавру, преподобни Киријак стаде живети близу манастира у отшелничкој пећини, у којој је раније живео преподобни Харитон.



У то време јачаше Оригенова јерес, на чије искорењење свети Киријак уложи много труда: молитвом и речју он сатираше безбожно учење јеретичко, заблуделе одвраћаше од заблуде, а православне утврђиваше у вери. О томе писац овог житија Кирило, говори овако: У то време, изишавши из лавре Јевтимија Великог ја дођох у лавру светог Саве к преподобном епископу Јовану Молчалнику. Овај ме посла са писмом к ави Киријаку, извештавајући га о раздору изазваном у Светом Граду од стране јеретика и молећи га да се усрдним молитвама обрати Богу, да што пре сруши високоумље јеретичких вођа, Нона и Леонтија, који понављаху Оригенове хуле на Христа. Дошавши у Сукијску обитељ, ја одох у пештеру преподобног Харитона, и поклонивши се блаженом Киријаку предадох му писмо, и поред тога рекох му усмено што ми дивни Јован Молчалник беше наложио. А преподобни ми рече: "Нека не тугује отац који те посла, јер ћемо скоро, благодаћу Божјом, видети пад јереси". И прорече он скору смрт Нона и Леонтија који проповедаху Оригеново учење. Продужујући своју поучну реч, преподобни Киријак ми доказиваше безумље и обману оригениста, и каза ми да му је Божанским откривењем показана штетност ове јереси и погабао заведених њоме. Затим дознавши из разговора да сам црноризац из лавре великога Јевтимија, блажени ми рече: "Дакле, брате, ти си из мога манастира". И стаде ми много причати о светом Јевтимију на корист душе моје. И нахранивши душу моју корисним казивањима и слатком беседом својом, он ме отпусти с миром. И ускоро затим зби се пророчанство блаженог Киријака, јер вође јереси изненада умреше, јеретичко друштво се распаде, и престаде гоњење на православие. Тада пренодобни Киријак, ослободивши се бриге, оде из пештере преподобног Харитона опет у Сусаким, у деведесет деветој години свога живота, и проведе тамо у молитвеном тиховању осам година.



Међутим мени се поново прохте да видим светолепо лице преподобнога и да се науживам слатке беседе његове, зато отпутовах у обитељ Сукијску, и нашавши тамо његовог ученика Јована ја заједно са њим кренух у Сусаким к блаженоме Киријаку. Када се приближисмо томе месту, срете нас огроман и страшан лав. Видевши га ја се страховито препадох, но ученик светитељев Јован рече ми: "Не бој се, брате Кирило, овај лав је послушник оца нашег и не чини зла братији која долазе к њему". И стварно, видевши да идемо к старцу, лав се склони с пута. А преподобни Киријак, угледавши ме рече: Гле, брат из мога манастира Кирило дошао код мене. - Сатворивши молитву ми седосмо и почесмо разговарати. И ученик његов Јован рече му за мене: Оче, брат Кирило видевши лава силно се уплаши. - А старац ми рече: Чедо Кирило, не бој се тога лава, јер он живи са мном и чува ово мало зеље од дивљих коза. - Затим у разговору много ми причаше о великом Јевтимију и о другим пустињским оцима који су проводили живот у врлинама. Потом нареди да нам се донесе да једемо. А кад јеђасмо дође лав и стаде пред нама; старац устаде и даде му парче хлеба, говорећи му: Иди, чувај зеље. - А мени рече: Видиш ли, чедо, овога лава? Он не само чува зеље, него отгони одавде разбојнике и варваре, јер зли људи много пута су нападали на ово убого место, али их лав одагна.



Чувши ово ја се дивљах, и прославих Бога који дивље звери покори Своме угоднику као овце. Проведох ја у преподобног један дан, али се многоме научих. А сутрадан, сатворивши молитву, он ми даде благослов и отпусти ме с миром, наредивши ученику свом да ме испрати. Изишавши, ми наиђосмо на лава где лежи на путу и једе дивљет јарца, и стадосмо не смејући да прођемо поред њега. А он, видевши нас где стојимо, остави свој плен и уклони се с пута док ми прођосмо.



Место где живљаше преподобни беше суво и безводно, и без студенца. А блажени, издубивши у камену рупу, сабираше зими воду у њој, и та му вода беше довољна за његову потребу и за заливање зеља преко целог лета. А л и једне године у јулу месецу беше велика жега, те вода сабрана у камену усахну. Тугујући због безводија, светитељ подиже очи на небо и помоли се говорећи: Боже, Ти си у пустињи напојио жедне Израиљце! дај и мени у овој пустињи мало воде која је потребна убогом телу мом. - И одмах се појави мали облак над Сусакимом где преподобни живљаше, и паде киша око келије његове, и напуни све рупе што беху између камења. Тако Бог брзо услиши слугу Свога.



Држим да је корисно, вели исти писац овога житија Кирило, да овде кажем и оно што ми је причао ученик блаженога Киријака, отац Јован. Када хођасмо по пустињи, отац Јован ми показа једно место, говорећи: Ево обиталишта блажене Марије. - Ја га замолих да ми прича о њој. И он ми стаде казивати: Пре неког времена, идући са другом мојим, братом Парамоном, код оца Киријака, ми угледасмо издалека једног човека где стоји, и помислисмо да је то неки пустињак; ми пожурисмо к њему са жељом да му се поклонимо; но када се приближисмо томе месту, он се тог тренутка сакри од нас. Држећи да је то зли дух, нас спопаде страх и ужас, и ми стадосмо на молитву. А после молитве, осврћући се тамо амо, ми нађосмо пећину у земљи, и разумесмо да оно није био зли дух већ неки слуга Божји који се сакри од нас. Пришавши самој пећини ми га молисмо заклињући га да нам се покаже и да нас не лиши својих молитава и корисног разговора. И чусмо из пећине овакав одговор: Какву корист ви хоћете од мене? Ја сам грешна и проста жена. - И упита нас она: Куда идете? - Ми јој одговорисмо: Идемо код оца Киријака, отшелника; него кажи нам, Бога ради, како ти је име, какав живот водиш, откуда он, и због чега си дошла овамо. - Она одговори: Идите куда сте пошли, а када се будете враћали казаћу вам све. - Но ми је уверавасмо говорећи: Нећемо отићи одавде док не чујемо како се зовеш и какав живот водиш. - Видећи да нећемо отићи, она стаде из пећине своје, не показујући нам се, говорити о себи овако: Зовем се Марија, бејах псалмочитачица при цркви Христова Васкрсења, и ђаво многе саблажњаваше мноме; и ја се уплаших да не постанем узрок ма чијих рђавих помисли и саблазни, те тако умножим грехе своје; зато се усрдно мољах Богу да ме избави од греха такових саблазни. И једном, обузета умилењем и страхом Божјим, ја одох у Силоам, захватих у крчаг воде, узех котарицу сушенога боба, поверих себе Божјој заштити, и изиђох ноћу из Светога Града и кренух у пустињу. А Бог благоизволе довести ме овамо, и ево већ осамнаест година живим овде, и благодаћу Божјом нити ми неста воде у крчагу ни боба у котарици. А сада, молим вас, идите к оцу Киријаку и обавите свој посао; па кад се будете враћали, посетите мене убогу.



Чувши то ми одосмо к оцу Киријаку и испричасмо му све што чусмо од блажене Марије. А отац Киријак удиви се и рече: Слава Теби, Боже наш! колико прикривених светаца Ти имаш, не само људи него и жена, који Ти тајно служе! Него идите, чеда моја, код угоднице Божје, и што вам рекне памтите.



Враћајући се од преподобног Киријака ми дођосмо к пећини блажене Марије и зовнусмо је говорећи: Слушкињо Божја Маријо! ево ми дођосмо по твоме наређењу. - А л и одговора не би. Онда ми, крочивши у улаз пећине, сатворисмо молитву, но Марија нам не одговори. Када уђосмо унутра у пећину, нађосмо Марију преминулу у Господу, а из светог тела излажаше јак миомир. Но немајући са собом ништа у шта би је могли обући и у чему сахранити, упутисмо се у манастир и отуда донесосмо све потребно. И пошто обукосмо блажену, ми је сахранисмо у пећини, и затворисмо улаз камењем.



То ми исприча отац Јован, а ја, дивећи се таквом животу те слушкиње Божје, реших у себи да запишем ово назидање слушаоцима а у славу човекољубивог Бога који даје трпљење онима који га љубе.



Крајем осме године свога боравка у Сусакиму, преподобни Киријак већ беше веома стар: имађаше сто седам година од рођења. И сабраше се оци Сукијске обитељи, и саветоваху се међу собом, и говораху: Не треба допустити да се такав отац престави далеко од обитељи наше; иначе ми нећемо знати за чесно престављење његово и лишићемо се последњег благослова његовог. - И оци отидоше к блаженом Киријаку и молише га да из Сусакима пређе у пештеру преподобног Харитона што је близу манастира, у којој он раније живљаше када се борио са оригенистима. Једва приставши на њихове молбе, преподобни Киријак се настани у Харитоновој пештери, на две године пре свог одласка к Богу.



Ја пак убоги, вели писац житија, често одлажах тамо к њему, радовах га и добијах велику корист за душу своју од светих беседа њетових и од великих подвига његових. Јер иако је био толико стар, он беше трудољубив и веома покретан. Никада он није био беспослен, него или се молио или што радио. Беше то човек врло приступачан, прозорљив, поучлдш и правоверан, растом висок, и снажан и здрав телом; и беше пун Духа Светога и благодати Божије. А када Господ наш благоизволе да га после многих трудова његових пресели у небески покој, преподобни се разболе телом, и болова мало дана. Призвавши к себи игумана те обитељи и братију, поучи их о спасењу, и целивавши их све благослови их. Затим погледавши у небо и раширивши руке он се помоли за сву братију и предаде чесну и свету душу своју у руке Господу, двадесет деветог септембра 557. године. Поживе он свега сто девет година. А братија много плакавши за њим, погребоше свето тело његово са псалмима и појањем, славећи Бога и спомињући многогодишње трудове угодника Његовог.



Нека буде и од нас грешних Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal