Свети Мелетије беше најпре епископ севастијски у Јерменији, затим би премештен за епископа у Верији сиријској. Потом би постављен за ерхиепископа антиохијског на овај начин: Када би збачен с престола злочестиви јеретик Македоније, лажни пастир цариградске цркве, тада антиохијски архиепископ Евдоксије, такође јеретик аријанац, зажеле цариградски престо због богатства. Јер у време цара Констанција, сина Константина Великог, цариградска црква беше много богатија од антиохијске и других цркава. Због тога Евдоксије, ниподаштавајући престо антиохијски, стаде тражити цариградски. Сазнавши за то, Антиохијани се веома наљутише на свог архиепископа Евдоксија што ниподаштава њихову цркву, и отераше га. А он оде и доби престо цариградски. У Антиохији би сазван сабор (360 г.) и на њему се већало кога би место Евдоксија довели на престо. А тада међу њима беше много чувених аријанаца, који могаху много; православни беху у мањини, и њих ниподаштаваху. Једне православне називаху евстатијанима, по светом Евстатију, ранијем архиепископу антиохијском, који и прогонство претрпе за благочестиву веру. На том дакле сабору у Антиохији име светог Мелетија беше свима на устима; и жељаху сви, нарочито аријанци, да им он буде архиепископ. Јер аријанци мишљаху да је он њихов једномишљеник; и надаху се да ће на њихову страну превести и евстатијане, и сву Антиохију научити аријанским догматима. У Антиохији и би изабран свети Мелетије, па тај избор потврдише и Антиохијани својеручним потписима, и то уручише светом Јевсевију, епископу самосатском, човеку правоверном, који је био на том сабору. И пошто добише царев пристанак, они послаше молбу светом Мелетију. И доведоше га за епископа у Антиохију, и примише га сви веома свечано. Тај дочек описује епископ Теодорит овако: Када се велики Мелетије, позван од цара, приближи Аитиохији, изиђоше му у сусрет сви: свештенство, црквени службеници и огромне масе грађана. Међу њима беху и Јевреји и незнабошци, желећи да виде знаменитог Мелетија. И, после једне његове проповеди о вери, би устоличен свети Мелетије на архиепископски престо антиохијски као човек достојан, мудар и свет. О њему свети Епифаније, који је живео у то време, величајући га, пише ово: Код нас је у великом поштовању онај муж (свети Мелетије), и његова слава бруји на све стране. Јер је живот његов постојан, честан, узвишен. И он је веома омиљен у народу због свог беспрекорног живота. И сви га неизмерно хвале због тога. Народ га толико воли, да сваки грађанин чезне да му он дође у кућу и освети је својим доласком.

Пошто прими антиохијски престо, свети Мелетије најпре учаше људе врлинском животу, благим наравима, исправљајући криви пут у њиховом срцу ка правоверју. Јер се светитељ надао да, пошто исправи њихове рђаве нарави, тојест почупа трње и чкаљ са њиве срца њихова, лакше посеје у њима семе православља. Он знађаше и светог Василија Великог, који беше дошао у Антиохију, и беше с њим у великом пријатељству. А свети Јован Златоуст у то време беше још мало дете; ишао је у школу и учио се читању и писању. Као такав, он је са вршњацима својим учествовао у свенародном дочеку светог Мелетија. И њега свети Мелетије и крсти. Касније он и написа о светом Мелетију у својој похвалној речи, да је он, на тридесет дана после доласка на антиохијски престо, био отеран из цркве од стране јеретика, тих непријатеља истине. Јер, пошто су сви људи желели да тачно сазнају каквог је вероисповедања њихов нови архиепископ, и тиме га узнемиравали, свети Мелетије одржа у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји, исповедајући да је Син савечан Оцу, и саприродан, и раван, и нестворен, и да је Творац целокупне творевине. Док је светитељ тако учио народ громким гласом, архиђакон антиохијски, заражен јересју, приђе своме архиепископу и руком му затвори уста, да не би поучавао народ правоверју. Тада светитељ, не могући беседити језиком, диже руку своју у вис, громкије исповедајући Свету Тројицу прстима своје руке него гласом свога језика. Јер најпре показа три прста, изображавајући три Лица Божанска; затим склопи руку и показа народу само један прст, изображавајући на тај начин једно Божанство у три Лица. Видевши то, архиђакон скиде руку са светитељевих уста и дохвати му руку, да би спречио такву проповед о Светој Тројици. А светитељ онда опет стаде говорити о Светој Тројици у Јединици, и о Јединици у Тројици, и саветоваше народ да се чврсто држи вероисповедања Никејског Сабора. И говораше народу да је у тешкој заблуди сваки који одбацује догмате Никејског Сабора. И то се тако дуго понављаше: архиђакон или уста светитељу затвараше, спречавајући га да говори, или му руку држаше, не допуштајући му да прстима изображава Свету Тројицу. А светитељ, час устима час прстима, показиваше народу своје православно вероисповедање. Тада се правоверни обрадоваше неисказаном радошћу, видећи на апостолском престолу тако побожног архијереја, и од радости клицаху, помажући свога пастира у православном вероисповедању. А аријанци, веома огорчени, отераше из цркве архијереја Божјег, и почеше га на све стране грдити, називајући га јеретиком савелијанцем.

После тога јеретици наговорише цара Констанција, да осуди Мелетија на заточење у његову постојбину Јерменију. И светитељ би ноћу изведен из Антиохије и послат у Јерменију, а на његово место у Антиохији изабраше неког Евзоија, заштитника Аријевих догмата, који још беше у ђаконском чину.

Свети Јевсевије, епископ самосатски, видећи неред који јеретици стварају у антиохијској цркви и злостављају новог архиепископа, невиног светог Мелетија, ожалости се веома, и не говорећи никоме отпутова из Антиохије у свој град. А аријанци се сетише да се код светог Јевсевија налази саборска одлука о избору светог Мелетија за архиепископа антиохијског, са њиховим својеручним потписима. И бојећи се да их некада помоћу те одлуке не изобличе на сабору што су одмах протерали архиепископа кога су сами сложно изабрали, они умолише цара који се тада бавио у Антиохији да пошаље код Јевсевија и узме ту одлуку. Цар одмах најбржим путем посла свог изасланика за светим Јевсевијем. Када изасланик сустиже епископа Јевсевија и саопшти царево наређење, епископ одговори: Саборску одлуку, поверену ми на чување, нећу дати док се сви који су ми је поверили поново не саберу на сабор. - Изасланик се онда врати цару празан. Цар се силно разљути, и по други пут посла изасланика са писмом, у коме је строго наређивао епископу да преда одлуку. А не буде ли то учинио, да му се отсече десна рука. Ово пак написа да би заплашио епископа, а изасланику нареди да тако не поступи. Када изасланик царев поново сустиже на путу светог Јсвесвија, предаде му претеће писмо царево. Свети Јевсевијс прочита писмо, и одмах пружи обе руке да му их отсеку, говорећи: Нe само десну руку него ми и леву отсеците, a ja вам нећу дати одлуку саборску која тако јасно обелодањује аријанску поквареност и безакоње. - И опет се царев изасланик врати празан. Када цар чу светитељев одговор, веома се удиви његовој неустрашивој храбрости и чврстој одлучности. И касније га је због тога хвалио пред многима.

После изгнанства светог Мелетија са престола, неки православци, који се беху потпуно издвојили од аријанаца, нађоше себи цркву ван градских зидина у месту званом Палеа (Стара), и тамо држаху своја богослужења. Свештеник им беше Павлин. Неколико година затим умре цар Констанције, и зацари се Јулијан Отступник. Он се у почетку свога царовања претворно показиваше побожан, јер свима прогнаним епископима даде слободу и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се и свети Мелетије врати из заточења у Антиохију. Али нађе православне подвојене у две групе: једна група, пре повратка његова, изабра себи за епископа поменутог свештеника Павлина, и одвоји се од друге групе која је чекала повратак Мелетијев. И прве називаху павлијани, а ове друге мелетијани. Нарочито павлијани не примаху у своје општење оне аријанце које је свети Мелетије својим учењем обратио у Православље. И то са ова два разлога: прво, што су били крштени од аријанаца, и друго, што је свети Мелетије био изабран од аријанаца за архиепископа антиохијског. Но обе ове групе, по истинском правоверју, беху православне. Свети Мелетије рађаше на црквеном помирењу, како би раздељено стадо опет ујединио. Кротак и смирен срцем, он не одбациваше ни Павлиново епископство, него поштоваше. А сам пасаше ново стадо, од аријанства обраћено у Православље, које павлијани не примаху у то време у своју заједницу.

А кад се безакони Јулијан учврсти на престолу царском, он се јавно одрече Христа и поклони идолима. Тада свети Мелетије би опет прогнан из Антиохије, јер настаде гоњење на хришћане по целом свету, нарочито у Антиохији. Овај безакони цар, идући са својом војском на Персију, дође у Антиохију. И ту приношаше многе жртве идолу Аполона, који се налазио у предграђу Антиохије Дафни, где су биле и мошти светог мученика Вавиле и трију младенаца. И питаше цар свога поганог бога Аполона, који је понекад тобож давао одговоре људима, да ли ће победити Персијанце. И идол му не даваше никаквог одговора. Јер откако беху донесене на то место мошти светог Вавиле, побеже демон одатле, и умуче идол који је раније многе ствари говорио, пошто је демон у њему прорицао. И ожалости се цар због ћутања бога свог. Но сазнавши од тамошњих жречева да је Аполон онемео од Вавилиних моштију, цар одмах нареди галилејанима, - тако називаше хришћане, - да узму одатле те мошти. А кад хришћани однеше мошти, огањ паде с неба на храм Аполонов, и спали идолиште с идолом. Посрамљени и ожалошћени тиме, нечастиви жреци свалише кривицу на хришћане, говорећи цару да су галилејани из мржње запалили ноћу храм Аполонов. Разјарен, цар нареди да злостављају хришћане. И свети Мелетије би прогнан из града. А други сами избегоше, и кријаху се. Тада пострадаше и света два свештеника антиохијска, Евгеније и Макарије, и војвода свети Артемије.

А када с хуком погибе богомрски цар Јулијан, зацари се благочестиви и христољубиви Јовијан. И Антиохија опет доби учитеља Православља и пастира, светог Мелетија. Њега поштоваше и вољаше много цар Јовијан, због чега се аријанци веома бојаху светитеља. И неки од њихових епископа, мада лицемерно, приступише православном вероисповедању. A то, само да би се додворили цару и антиохијском архиепископу Мелетију.

И би у то време 363 год. од светог Мелетија и Јевсевија самосатског сазван у Антиохији помесни сабор, на коме и неки аријанци исповедише једносушност Сина са Оцем, и веру утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји. Али они то учинише лицемерно. Јер када убрзо умре цар Јовијан, а зацари се Валент, јеретици се опет вратише своме зловерју. Па и цара придобише за аријанство преко његове супруге Домникије. И опет настаде гоњење на Цркву православну. И пастири њени беху прогоњени. Јер злочестиви цар Валент, бавећи се дуже времена у Антиохији и подржавајући јерес аријанску, наговорен од аријанаца, протера пресветог архиепископа Мелетија. И беше светитељ у изгнанству све до смрти Валентове, 378 године.

После Валента постаде цар благочестиви Грацијан, који узе себи за савладара благочестивог Теодосија, свог војсковођу, и њему предаде источни део царства. И по царевом наређењу опет православни архијереји бише пуштени из заточења, и несметано се вратише на своје престоле. Тада се и свети Мелетије већ по трећи пут поврати из изгнанства у Антиохију на свој престо. Али међу вернима још делимично трајаше раздор, због двојице архијереја, Павлина и Мелетија. Једни се држаху једнога, а други - другога, и туђаху се међусобно. И свети Мелетије улагаше велики труд да их потпуно измири. У то време благочестиви и христољубиви цар Теодосије издаде своју царску наредбу, да се широм царства одузму цркве од аријанаца и врате правовернима.

С таквом наредбом царском допутова у Антиохију неки кнез Сапор. И пред њим свети Мелетије рече епископу Павлину: Пошто је Господ и мени поверио старање о овим овцама, и ти си један део њих одвојио себи, а саме овце се ни најмање не разликују међу собом по вери, хајде онда да ујединимо стадо, пријатељу, и одбацимо свађу око првенства, и заједно пасемо словесне овце, промишљајући заједнички о њима. Ако пак престо који је између нас изазива распру, ја ћу се постарати да ту распру уклоним. Ево, метнућу Свето Еванђеље на престо, и ја ћу сести с једне стране Еванђеља, а ти с друге: и ако ја први будем окончао овај привремени живот, онда ћеш ти, пријатељу, сам пасти стадо; ако пак ти будеш први скончао, онда ћу ја према својим моћима узети на себе старање о овцама.

Ово свети Мелетије, најкроткији човек, с љубављу предложи, али Павлин не пристаде. Кнез Сапор извести о томе цара. И добивши од њега одговор, он одузе од аријанаца саборну цркву и остале, и предаде их пресветом Мелетију, а Павлин остаде пастир оним овцама које је од почетка себи одвојио.

Свети Мелетије, примивши свој престо, на који је у почетку једногласним избором био уздигнут, добро руковођаше своју паству у миру и тишини све до блажене кончине своје. А аријанци се више не могоше подићи и гонити Цркву Христову, и њене добре пастире, нарочито светог Мелетија, који правоверјем и светим животом својим сијаше као сунце, обасјавајући цркву а прогонећи таму јереси. Под његовим руководством, учењем и примером беспрекорног живота многи Антиохијани показаше велики успех у врлинама и у православној вери, и постадоше савршена светла Цркве. Такав беше: Флавијан, који после њега заузе престо његов, и Акакије, касније епископ веријски, и Диодор тарсијски, и Елпидије епископ лаодикијски, а нарочито свети Јован, касније назван Златоуст, кога он зађакони, и друг и вршњак Златоустов Василије, који је са светим Златоустом одрастао. Ови и многи, многи други, васпитани светим Мелетијем, беху потом украс Цркве Христове, и светљаху, сваки у свом месту и на свом положају, као свеће на светњаку.

У дане светог Мелетија, у Сирији, у којој је и Антиохија, отпоче свој подвиг свети Симеон, који касније узиђе на стуб. A најпре је у једној високој планини био приковао себе гвозденим ланцима, као што о томе пише у његовом житију. Чувши за њега, блажени Мелетије оде к њему. И видевши га прикована, рече му: Може човек и без окова владати собом; и привезати себе заједно место не гвожђем већ вољом и разумом. - Чувши то, преподобни Симеон извуче поуку за себе: скинувши окове, он везиваше себе својом слободном вољом, да би био добровољни сужањ Исуса Христа.

На неколико година пред блажену кончину светог Мелетија зацари се, као што рекосмо, благочестиви Теодосије (који пре тога беше у цара Грацијана знаменит и угледан војвода, јер је много пута славно победио непријатељске војске). Пре но што ће постати цар, Теодосије виде једном у сну архиепископа антиохијског, светог Мелетија, кога на јави никада није био видео, само је слушао о њему. Виде светог Мелетија где стоји поред њега, и ставља на њега царски плашт и царску круну. Тргнувши се од сна, он исприча то виђење једноме од својих укућана, и чуђаше се шта то треба да значи. Неколико дана после тога ово се виђење оствари. Јер цар Грацијан, видећи да не може сам управљати и Истоком и Западом због огромног пространства и због многих непријатељских најезда, изабра себи за сацара доброг, храброг и правоверног мужа, војводу Теодосија, предаде му сав Исток, којим је раније владао цар Валент, а сам оде на Запад. Добивши источно царство, Теодосије победи Готе који беху навалили на Тракију, и дође у Цариград. И жељаше да види светог Мелетија, који га у сну зацари.

У то време, по сагласности светих великих отаца, православних архијереја са Истока, и по вољи благочестивих царева Грацијана и Теодосија, поче се сабирати у Цариграду 381 године Други Васељенски Сабор. И царским писмима позиваху се на Сабор епископи са свих страна света. Стога дође и пресвети архиепископ антиохијски Мелетије. И нареди цар велможама и дворјанима, да му нико не показује светог Мелетија, јер жељаше да га сам распозна према виђењу, у коме виде његово лице, и да тачно дозна да ли је то заиста Мелетије, или неки други архијереј, који га у сну зацари. А када многи архијереји улажаху на Сабор у царску палату, посматрајући их, цар одмах угледа и познаде светог Мелетија. И минувши све друге, он хитно приђе и припаде к њему као мили син који одавно жели да види оца. И стаде му целивати руке, груди, очи, уста, главу, и пред свима исприча како га виде у виђењу где на њега меће царску круну и царски плашт. И одаваше цар светоме веће поштовање него осталим архијерејима.

На том Сабору свети Мелетије, који беше председатељ Сабора, удиви све овим чудесним знамењем: Када аријанци неправославно мудроваху о Светој Тројици, и благочестиву веру унакажаваху својим злочестивим учењем, устаде овај божанствени човск, на захтев осталих, показа три прста у знак трију Лица Свете Тројице, затим саставивши два прста и један повивши, он благослови људе. И изиђе од њега огањ као муња, и славни отац изговори ове речи: Три дакле Ипостаси разумемо, a o једној суштини говоримо.

Удививши на тај начин све, он јеретике посрами а правоверне утврди у вери православној. На том Сабору свети Мелетије утврди поново светог Григорија Богослова на патријаршиском престолу цариградском, на који га је он већ раније био послао из Назијанза. И после неколико дана, за време трајања Сабора на који још не беху стигли сви епископи, он се мало разболе, и усну у Господу. Много суза пролише за њим и цар и архијереји и сав православни народ. И би сахрањен свечано. Затим би пренет у Антиохију, и положен поред свештеномученика Вавиле, на заштиту града, a У славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal