ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИПРИЈАНАИ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУСТИНЕ ДЕВИЦЕ
У ВРЕМЕ цара Декија живљаше у Антиохији Сиријској неки Кипријан, философ и чувени волхв. Он беше родом из Картагине, од родитеља незнабожаца, који га од детињства предадоше на службу своме незнабожачком поганом богу Аполону. У седмој години својој Кипријан би поверен волхвима да изучи вештину волхвовања и демонску мудрост. А кад напуни десет година, родитељи послаше Кипријана на гору Олимп, да се усаврши у жречеству, јер ову гору незнабошци називаху обиталиштем богова, пошто се на њој налажаше огромно мноштво идола, у којима живљаше безброј демона. На тој гари Кипријан изучи ђавољу науку до савршенства: јер упознаде разна демонска утварања, научи да изазива промене у ваздуху, да пушта громове и кишу, да узбуркава таласе морске, да прави штете по воћњацима, градинама и пољима, да наводи на људе недаће и болести; једном речју, он изучи свепагубно мудровање и свезло деловање ђаволово. И виде он тамо безбројне војске демона са Кнезом таме, коме једни демони предстојаху, други служаху, трећи клицаху, величајући свога кнеза; а неке демоне шиљаху по целом свету да варају људе. Виде он тамо све незнабожачке богове и богиње, и разноврсне утваре и привиђења по заласку сунца, и то не хлеб или неко друго јестиво већ једино храстов жир. А кад му би петнаест година, Кипријан доби за учитеље седам великих жречева који служаху седморим планетама. И од ових жречева од дознаде многе демонске тајне. Затим отпутова у град Агре, где неко време послужи богињи Ири, и од тамошњег жреца научи многа лукавства. Извесно време Кипријан проведе и у Тавропољу, служећи Артемиди. Одатле отпутова у Лакедемонију, и научи каквим се враџбинама и утварањима може чинити то да мртваци говоре из гробова.
У својој двадесетој години Кипријан отпутова у Египат, и У граду Мемфису учаше се великим залима и враџбинама. У својој пак тридесетој години он оде код Халдејаца, и изучивши звездословље он заврши своје школовање, и отпутова у Антиохију савршен у сваком злу: волхв, и врачар, и душегубац, велики пријатељ и верни слуга Кнеза пакленога, са којим говори лице у лице, и од кога се удостоји велике части. О томе он сам говораше овако: Верујте ми, ја самог ђавола видех, јер га жртвама умолих, и целивах, и разговарах с њим и са доглавницима његовим; и он ме заволе, и похвали моју памет, и пред свима рече: "Ево новог Амврија; брз нам је на послушање, достојан је нашег удела". И обећа ми да ће ме по изласку мом из тела поставити за кнеза, и да ће ме за живота на земљи у свему помагати; и даде ми пук демона да ми служе. А кад одлажах од њега, он викну к мени: "Буди храбар, ревносни Кипријане!" И уставши испрати ме, тако да се сви доглавници његови зачудише. Зато и сви кнезови његови, видевши какву ми почаст он указује, беху врло услужни према мени. А лице његово беше као цвет травни; на глави имађаше раскошни венац од злата и блиставог камења, које обасјаваше цело поље оно; и одело његово беше чудесно. Када се пак окреташе тамо или овамо, сво се оно место тресијаше; и крај престола његовог стајаху у великој покорности многобројни зли дуси разних чинова; тада и ја предадох њему целога себе, покоравајући се свакој заповести његовој.
To сам о себи казиваше Кипријан после свог обраћења Христу. Из тога се јасно види какав је био човек: пријатељ демонима, чија сва дела чињаше, пакостећи људима и обмањујући их. Јер, боравећи у Антиохији, он многе људе наведе на сваковрсна гадна безакоња, многе уби отровима и чарањем, младиће и девојке приношаше на жртву демонима; и врло многе научи свом волхвовању злом; он учини да једни по ваздуху лете, други - по облацима у лађама плове, трећи - по водама ходе. И од свих паганаца он беше поштован и слављен као најврховнији жрец и најмудрији слуга њихових богова свегадних. И многа прибегаваху к њему у невољама својим; и он им помагаше демонском силом које беше пун: једнима помагаше у блудочинству, другима у гневу, у непријатељству и освети, трећима у зависти. И већ сав беше на дну пакла и у устима ђавола, син геене, заједничар демона и вечне погибли њихове.
Но Господ, који не жели смрти грешника, по неисказаној доброти Својој и по милосрђу Свом које греси људски не могу иобедити, изволи потражити овог пропалог човека, и њега, потонулог у дубине пакла, извући из понора и спасти, и на тај начин свима људима показати Своје човекољубље. Јер нема греха који побеђује Његово човекољубље. А Господ спасе Кипријана од његове погибли на овај начин:
У то време живљаше у Антиохији нека девојчица, по имену Јустина. Она се роди од незнабожних родитеља: од оца Едесија, жреца идолопоклоничког, и од матере Клеодоније. Ова девица Јустина, када постаде пунолетна, сеђаше једном код куће крај прозора. Том приликом она чу реч спасења из уста неког ђакона Праилија који је туда пролазио и говорио о очовечењу Господа нашег Исуса Христа, како се роди од пречисте Дјеве, и сатворивши многа чудеса благоволи пострадати ради нашег спасења, па васкрсе из мртвих са славом, узнесе се на небо, седе с десне стране Оца, и царује вечито. Ова ђаконова проповед паде на добру земљу у срцу Јустине, и убрзо стаде доносити плод и искорењивати у њој свако трње неверја. Зажеле Јустина да је тај ђакон научи више и потпуније, али јој девојачки стид не допусти да га потражи. Ипак она тајно одлажаше у цркву Христову, и често слушајући реч Божју, делањем Духа Светог у срцу њеном, она поверова у Христа, Ускоро затим она и матер своју приведе Христовој вери. Потом она и свог старог оца приведе вери. Он, видећи памет своје кћери, и слушајући мудре речи њене, размишљаше у себи: идоли су начињени рукама људским, и како могу бити богови када немају ни душе ни даха? Док он тако размишљаше, виде ноћу у. сну неко необично божанствено виђење: виде он велику војску светлоносних Анђела, а усред њих беше Спаситељ света - Господ Христос, и чу где му Спаситељ говори: Ходите к мени, и даћу вам Царство небеско.
Тргнувши се из сна, Едесије одмах пође са женом и ћерком к епископу хришћанском Оптату, молећи га да их научи Христовој вери и да им подари свето крштење. И још му исприча речи своје кћери, и о своме виђењу Анђела. Чувпш то, епископ се обрадова њиховом обраћењу. И пошто им много говори о вери, он крсти Едесија, и жену његову Клеодонију, и кћер Јустину. И причестивши их Светим Тајнама, он их отпусти с миром. А када се Едесије утврди у вери Христовој, тада епископ, видећи побожност његову, рукоположи га за презвитера. И Едесије поживе врлински у страху Божјем годину и шест месеци, и тако у светој вери сконча живот свој. Јустина пак добро се подвизаваше у заповестима Господњим љубећи женика свог - Христа, и служећи My y молитвама усрдним, у девству и целомудрију, у посту и у уздржању великом. А ђаво, који мрзи род људски, видећи такво живљење њено, позавиде врлинама њеним, и стаде јој пакостити, наводећи на њу разне беде и невоље.
У то време бејаше у Антиохији један младић, по имену Аглаид, схоластик, син богатих и знаменитих родитеља. Он сав живот свој провођаше у сластима и сујети овога света. Једном приликом он угледа девицу Јустину која је ишла цркви, и зачуди се њеној лепоти. И ђаво му убаци у срце рђаву мисао о њој; и распаливши се пожудом према њој, Аглаид се стаде на све могуће начине паштити да се упозна са њом и задобије љубав њену, па да онда чисто јагње Христово ували у своју нечистоту.
Са тим циљем он сачекиваше девицу на местима где је она обично пролазила, добациваше јој ласкаве и саблажњиве речи, хваљаше и величаше њену лепоту, и изјављиваше јој љубав, ловећи је на тај начин заводљивим мрежама на блудочинство. Девица се склањаше од њега и бегаше, гнушајући га се, и није хтела ни да чује његове ласкаве и лукаве речи. Но младић, не престајући да пожудно чезне за њеном лепотом, посла к њој молбу, да ли би хтела да му буде супруга. Она му одговори: Ја имам женика - Христа; Њему служим, и чистоту своју чувам; Он и душу и тело моје чува од сваке нечистоте.
Чувши такав одговор целомудрене девице, Аглаид још јаче жуђаше за њом, распаљиван ђаволом. И пошто је никако не могаше преластити, он намисли да је на силу отме. И скупивши себи у помоћ разуздане младиће, он вребаше девицу на путу, којим је она обично ишла у цркву на молитву. Угледавши је, он је дохвати и силом је вучаше кући својој. А она стаде силно викати, ударајући га по устима и пљујући га. Чувши њено запомагање, људи истрчаше из својих кућа, и непорочно јагње - свету Јустину отеше из руку поквареног младића као из чељусти вука. Разуздани се младићи разбегоше, и Аглаид оде постиђен кући својој. He знајући шта више да чини јер је зла пожуда расла у њему, Аглаид се реши на још једно зло: оде великоме волхву и чаробњаку Кипријану, идолопоклоничком жрецу, исприча му своју муку, и замоли његову помоћ, обећавајући му много сребра и злата. Чувшисве то од Аглаида, Кипријан га тешаше, обећавајући му да ће му сву жељу испунити. Ја ћу учинити то, рече он Аглаиду, да ће сама девица искати љубав твоју, и жудеће за тобом више него ти за њом. Утешивши га тако Кипријан га отпусти пуног наде.
Онда се Кипријан даде на посао: отвори своје књиге, и призва једног од нечистих духова за кога сазнаде да може брзо срце Јустине распалити прљавом пожудом према оном младићу. Ђаво му обећа да ће то хитно учинити, и са гордошћу рече: To је лака ствар за мене, пошто сам много пута градове земљотресом потресао, бедеме разваљивао, домове раздељивао, крвопролића и оцеубиства устројавао, велика непријатељства и љутње међу браћу к супруге убацивао, многе жељне девствовања у нечистоту увалио; монахе који су по горама живели, тешке постове држали, никада о телу помишљали, ја сам блудном пожудом распаљивао, и научио их да служе телесним страстима; неке покајнике, који су се били одрекли свега, ја сам опет к првим злим делима вратио; многе сам целомудренике у блудочинство увалио, -: па зар да ту једну девицу не приволим на љубав према Аглаиду? Али, зашто више говорити? Ја ћу ускоро самим делом силу своју показати, само узми ову лекарију, (- пружи му неку пуну посуду -), и подај је ономе младићу да покропи Јустинину кућу, па ћеш видети шта ће бити.
Рекавши то, он оде. Кипријан позва Аглаида и посла га да тајно покропи Јустинину кућу из ђаволове посуде. Кад овај то учини, тамо уђе демон блуда са распаљеним стрелама телесне пожуде, да девојчино срце рани блудноћом, а тело њено распали прљавом пожудом. Јустина пак имађаше обичај да сваке ноћи узноси молитве своје Господу. И када се она, по обичају свом, у девет сати ноћу мољаше Богу, она изненада осети у телу свом неко лахорење, па онда злу олују телесне пожуде и запаљеност огња пакленога. И дуго она би у тој напасти и унутрашњој олуји: и дође јој на памет онај младић Аглаид, и појавише се у њој рђаве мисли. Но девица се чуђаше и саме себе стиђаше, осетивши где јој крв ври као у неком врелом казану, и мишљаше о ономе чега се свагда гнушала као неке гадости. Али, будући благоразумна, Јустина познаде да ова олуја у њој настаде од ђавола, па се одмах лати оружја - крсног знака, и прибеже к Богу топлом молитвом, и завапи из дна душе ка Христу, женику свом, говорећи: Господе Боже мој, Исусе Христе! ето непријатељи моји усташе на ме, замку спремише ногама мојим и понизише душу моју, а ја се опоменух имена Твог у ноћи, и обрадовах се. И када ми они досађују, ја прибегавам к Теби, и надам се да се непријатељ мој неће обрадовати због мене. Ти знаш, Господе Боже мој, да сам ја слушкиња Твоја, и чистоту тела свог Теби сачувах, и душу своју Теби уручих. Стога сачувај овцу Своју, Пастиру Добри; немој ме предати у плен зверу који тражи да ме прогута; даруј ми победу над злом пожудом тела мог!
И тако света девојка, дуго и трпељиво стојећи на молитви, посрами врага. Јер он, побеђен њеном молитвом, побеже од ње са стидом. И Јустини се поврати спокојство у тело и у срце, и угаси се пламен пожуде, и престаде борба, и умири се кључање крви. И Јустина даде славу Богу, певајући победничку песму. А ђаво се врати Кипријану са рђавом вешћу о потпуном неуспеху. Кипријан га онда упита: Због чега ниси могао победити девицу? А он, и не хотећи, рече истину, говорећи: Због тога што видех на њој неки знак, кога се уплаших, и не могох је победити.
Кипријан онда призва најопакијег беса, и посла га да куша Јустину. Отишав к Јустини, овај бес се окоми на њу страшније од оног првог, јер је нападе са великом силом. Но девица се наоружа свесрдном молитвом, и показа велики подвиг: обуче се у кострет, и умртвљиваше тело своје молитвом и постом, узимајући само хлеб и воду. И тако укротивши страсти тела свог, она прогна ђавола посрамљеног, који се, као и први, врати Кипријану без икаквог успеха.
Тада Кипријан призва једног од кнезова демонских, и исприча му о немоћи шиљаних бесова, како не беху у стању победити једну девојку, и мољаше од њега помоћ. Овај сурово укори шиљане бесове што нису били довољно вични томе послу, и што нису знали на који начин да срцу девојчином омиле блуд. Притом он ободри Кипријана надом, обећавши му да ће он сам на други начин саблазнити девојку. И отишавши од Кипријана, овај се демонски кнез претвори у женско, и тако уђе код Јустине. Пошто седоше, он стаде разговарати с њом о Светом Писму, као да жели да следи њеном животу и чистоти, и распитиваше је, каква је награда за такав строги живот и чистоту. Јустина му одговори: Велика је и неисказана награда онима који живе у чистоти, и велико је чудо што људи ни најмање не обраћају пажњу на тако велику ризницу као што је чистота анђелска. - Тада ђаво, обелоданивши своју бестидност, стаде је вешто кушати, говорећи: На који би онда начин свет могао опстати? И како би се људи рађали? Да је Ева сачувала чистоту - девственост, откуда би се онда умножио род људски? Нема сумње, супружанство је добро; њега установи сам Бог; и Свето Писмо га хвали, говорећи: Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста (Јевр. 13, 4). И многи светитељи Божји, зар не беху у браку, који Бог даде на утеху човеку, да би се, гледајући децу своју, веселио и славио Бога?
Слушајући овакве речи, Јустина распознаде свелукавог заводника ђавола, и победи га боље него Ева: јер не залазећи с њим у велики разговор, она брзо прибеже к пристаништу крста Христова: стави на лице своје чесни знак крста, и срце своје уздиже ка Богу, Женику своме, и ђаво одмах ишчезе још већма посрамљен него два претходна демона. И он, горди кнез демонски, дође код Кипријана смућен. И Кипријан, познавши да и он ништа није успео, рече ђаволу: Зар и ти не могаде победити девицу, ти - моћни кнез, искуснији од других у таквим стварима? Та ко онда од вас може ишта учинити том непобедивом срцу девичанском? Реци ми, дакле, каквим се то оружјем она супротставља вама? И на који начин она вашу огромну силу претвара у немоћ? - Тада ђаво, принуђен силом Божјом, признаде и против воље, и рече: Ми не можемо да гледамо у крсни знак, већ бежимо од њега, јер нас он као огањ опаљује и далеко прогони.
Кипријан се онда веома разљути на ђавола што му срамоту нанесе, и свађаше се с њим, говорећи: Таква ли је ваша сила, да вас слаба девојка побеђује? - Тада ђаво, желећи да утеши Кипријана, реши се да учини ово: претвори се у Јустину, и пође код Аглаида, да би Аглаид, мислећи да је то Јустина главом, испунио своју жељу, те тако не би била обелодањена њихова немоћ ђаволска, нити би Кипријан био посрамљен. И када ђаво у облику Јустине уђе код Аглаида, Аглаид скочи од неисказане радости, и притрчавши загрли је и љубљаше, говорећи: Добро ми дошла, дивна Јустино! - Но чим Аглаид изговори реч "Јустино", ђаво одмах ишчезе, не будући у стању ни име Јустинино чути.
Аглаид се силно препаде од тога, па одјури код Кипријана и обавести га о свему. Кипријан онда волхвовањем својим метну на њега птичије обличје и, давши му силу да лети по ваздуху, посла га к Јустининој кући да кроз прозор улети у њену одају. И он, у облику птице летећи по ваздуху, ношен ђаволом долете над Јустинину кућу, и жељаше да се спусти на њу. Но деси се да Јустина баш тада погледа кроз прозор куће своје, и ђаво, чим је угледа, остави Аглаида и побеже; у том нестаде са Аглаида и привид птичји у коме се он налажаше, те се умало не разби летећи наниже; но рукама се ухвати за стреху Јустинине куће, и тако висаше; и да га молитва свете Јустине не скину одатле, он би кукавац сигурно пао и разбио се.
И тако, доживевши потпун неуспех, Аглаид се врати Кипријану, и исприча му своју муку. Кипријан се веома снужди, видећи себе посрамљена. И уздајући се у своју чаробњачку силу, њему се прохте да сам отиде к Јустини. Стога се најпре претвори у жену, па затим у птицу. Али, он се још не беше ни приближио капији Јустинине куће, a c њега већ одбегоше привид и лажно обличје жене и птице; и он се врну утучен.
После тога, да би се осветио за свој срамни пораз, Кипријан волхвовањем својим наведе напасти на Јустинину кућу, и на куће свих њених сродника, суседа и познаника, као некада ђаво на праведног Јова: мораше им стоку, злостављаше им слугe, a њих саме уваљиваше у неизмерну бригу. Саму пак Јустину он удари болешћу, те она леже у постељу, и мати јој плакаше око ње. А она тешаше своју матер, давидски говорећи: Нећу умрети, него ћу жива бити, и казивати дела Господња (Пс. 117, 17). Но силно посрамљени Кипријан, у неукротивој јарости својој наведе недаће, по попуштењу Божјем, не само на Јустину и на сроднике њене, него и на сав град. Настаде помор међу стоком, и велика болештина међу људима. И по дејству ђавола, пронесе се по целоме граду глас, да велики жрец Кипријан кажњава град због Јустине, пошто му се она противи. И не мали број угледних грађана скупише се, одоше код Јустине, и са гневом јој саветоваху да више не огорчује Кипријана, већ да се уда за Аглаида, како их због ње не би снашла још нека страшнија беда. А она их тешаше, уверавајући их да ће ускоро нестати све те недаће, које им Кипријан наноси преко демона. Тако и би. Јер када се света Јустина усрдно помоли Богу, одмах погибе сва сила демонска, и сви се од рана исцелише и од болести оздравише. Тада људи, изменивши се, стадоше прослављати Христа а ругати се Кипријану и његовој чаробњачкој вештини, тако да се Кипријан од великог стида ни међу људима не појављиваше, ни са познаницима среташе.
Убедивши се јасно, да крсном знаку и Христовом имену ништа одолети не може, Кипријан дође к себи и рече ђаволу: Пагубниче и обмањивачу свих, ризницо сваке нечистоте и гадости, сада се уверих у твоју немоћ. Јер када се сенке крстове бојиш, и од имена Христова дрхћеш, шта ли ћеш учинити када сам Христос дође против тебе? Када ниси у стању да победиш сне што се крстом крсте, како ћеш онда икога отети из руку Христових? Сада разумех како си ти - ништа, и ништа не можеш, и немаш силе за освету. Преварих се ја кукавац послушавши те и поверовавши твојој обмани. Зато, одступи од мене, проклети! одступи! јер ми ваља молити хришћане да се смилују на ме. Ваља ми прибегнути к благочестивима, да ме избаве и побрину се око мог спасења. Одлази! одлази, безакониче, непријатељу истине, противниче и мрзитељу сваког добра!
Чувши ово, ђаво полете на Кипријана да га убије. И зграбивши га, стаде га бити и давити. А Кипријан, немајући ни с које стране помоћи, и не знајући како да се спомогне, и већ једва жив, сети се светог крсног знака, којим Јустина противстајаше свој сили ђаволској, и рече: Боже Јустинин, помози ми! - па подигавши руку прекрсти се, и ђаво одмах одскочи од њега као запета стрела. Кипријан онда одахнувши, испуни се смелости, и призивајући име Христово он стављаше на себе крсни знак и мушки се противљаше ђаволу, проклињући га и грдећи га. А ђаво, стојећи далеко од њега и не смејући да му се приближи због крсног знака и због имена Христовог, грозно му прећаше, говорећи: Неће те Христос ишчупати из мојих руку! - И силно разјарен на Кипријана, ђаво рикну као лав, и отиде.
Кипријан онда покупи све књиге волхвовања свог, па похита к епископу хришћанском Антиму, и павши на ноге његове мољаше га да се смилује на њега и да му подари свето крштење. А епископ, знајући да је он велики и свима страшан волхв, сматраше да је он дошао к њему да га обмане, па га зато одбијаше говорећи: Многа зла чиниш међу паганцима, немој их још чинити међу хришћанима, да не би убрзо погинуо. - Кипријан онда све по реду исприча са плачем епископу, и даде му у руке књиге своје да их спали. Видећи његово смирење, епископ га посаветова и научи светој вери, и наложи му да припреми себе за крштење. Књиге пак његове он спали пред свима градским хришћанима.
Отишавши, Кипријан са скрушеним срцем оплакиваше грехе своје; и посипајући пепелом главу своју он твораше покајање и вапијаше ка истинитом Богу за очишћење безакоња својих. Сутрадан изјутра он оде у цркву, и с радосном утехом слушаше реч Божју стојећи међу вернима. Тада ђакон нареди оглашенима да изиђу напоље, говорећи: Ви који сте оглашени, изиђите! - И док други излажаху, Кипријан не хте изаћи него рече ђакону: Слуга сам Христов, немој ме изгонити одавде. A ђакон му рече: Пошто још ниси савршен у светом крштењу, ти мораш изаћи. На то му Кипријан одговори: Жив је Христос Бог мој, који ме сачува од ђавола и помилова, који и девицу Јустину очува чистом, нећеш ме истерати из цркве док не постанем потпун хришћанин. - Ђакон онда извести епископа о томе. A епископ, видевши Кипријаново усрће и загрејаност срца за веру Христову, позва га к себи и одмах крсти у име Оца и Сина и Светога Духа.
Дознавши за то, света Јустина узнесе велику благодарност Богу, и многе милостиње даде убогима, и дарове цркви подари. А епископ произведе Кипријана у осми дан за чтеца, у двадесети за ипођакона, у тридесети за ђакона; на годину пак рукоположи га за јереја. Изменивши начин свога живота, Кипријан из дана у дан прохођаше тесни пут свога живота, свагда плачући због пређашњих злих дела својих, и напредоваше из силе у силу, и из врлине у врлину. Ускоро затим он би постављен за епископа. И у томе звању он показа такво живљење, да се изједначи са многим великим светитељима, и мудро пасаше стадо Христово. Свету пак Јустину епископ постави за ђаконису, уручи јој девички манастир, и произведе је за игуманију над другим хришћанским девицама. И игуманија Јустина својим животом и поукама обрати многе незнабошце од идолослужења и приведе и присаједини Цркви Христовој. И нестајаше служење идолима, а слава Христова се умножаваше.
Видећи такво живљење светог Кипријана и такво старање његово о Христовој вери и о спасењу душа људских, ђаво шкргуташе зубима на њега, и подстаче незнабошце да га оптуже пред владарем источних покрајина како он богове њихове ниподаштава и многе људе од њих одвраћа, а слави Христа који је противник богова. И сабраше се незнабошци, и одоше к тадашњем владару источних покрајина Евтолмију, и оклеветаше Кипријана уједно и Јустину, окривљујући их за многе ствари, како су и против богова и против цара и против свих власти, и како смућују народ обмањујући га и приводећи вери у Христа распетог. И молише владара да казни смрћу обоје, и Кипријана и Јустину.
Чувши то, владар Евтолмије нареди да Кипријана и Јустину ухвате и у тамницу посаде. Полазећи пак за Дамаск, Евтолмије нареди да их поведу за њим, пошто је желео да им тамо суди. Стигавши у Дамаск, Евтолмије седе на судишту, и пред њега изведоше сужње Христове, Кипријана и Јустину. И он упита Кипријана: Зашто си променио своју прву славу, јер си најпре био знаменити служитељ старих богова и многе им људе приводио? Свети Кипријан му онда исприча све по реду: како увиде немоћ и лаж демонску и познаде силу Христа Бога, кога се сви демони боје и дрхћу, и како демони ишчезавају од чесног крсног знака, и како он би обраћен ка Христу, за кога је готов одмах умрети.
Мучитељ не узе за озбиљно речи светог Кипријана. И пошто не беше у стању да одговори на Кипријанове речи, он нареди да светитеља обесе и стружу тело његово, а да свету Јустину бију по устима и очима. Дуго мучени на такав начин, они непрестано исповедаху Христа, и са благодарношћу трпљаху све. Затим их мучитељ врже у тамницу. Онда покуша да их ласкама придобије за идолопоклонство. А када у томе не успе, он нареди да их баце у врео казан; но кључајући казан им ни најмање не нашкоди, и они као у хладу слављаху Бога. Видећи то, неки идолски жрец по имену Атанасије изјави: И ја ћу исто тако у име бога Асклипија ући у тај огањ и посрамити ове волхве. - Но чим се дотаче огња, он одмах умре.
Видећи то, мучитељ се уплаши, па не желећи да им даље суди, посла их к цару Клаудију у Никомидију са подробним писменим извештајем о њима. Цар их осуди на посечење мачем. А кад их доведоше на губилиште, Кипријан измоли себи време за молитву. To учини ради тога, да би Јустина била погубљена пре њега: јер се бојаше да се Јустина не уплаши видећи смрт његову. А Јустина весело приклони под мач главу своју, и отиде к женику свом - Христу. Неки пак Теоктист који стајаше тамо и посматраше смрт ових невиних бића људских, веома се сажали на њих, па разгоревши се духом к Богу, припаде к светом Кипријану, целивајући га и изјављујући за себе да је хришћанин. И одмах би Теоктист осуђен на посечење мачем са Кипријаном. И тако посечени, они предадоше душе своје у руке Божје, а тела њихова лежаху шест дана несахрањена. Неки пак странци који тамо беху, тајно узеше тела њихова, и у Рим одвезоше. У Риму их предадоше некој чеоној и светој жени Руфини, сродници ћесара Клаудија. Она чесно сахрани тела светих мученика Христових: Кипријана, Јустине и Теоктиста. На гробу њиховом биваху многа исцељења онима који им прибегаваху. Молитвама ових светих мученика нека Господ исцели и наше болести телесне и душевне. Амин.
