ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНДРЕЈА,


Христа ради јуродивог

 



За царовања Лава Мудрог, сина цара Василија Македонца, неки великаш Теогност купи много робља. Међу робљем се налажаше и овај Андреј, Словенин по пореклу. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност га заволе више него друге робове, и одреди га за свог најповерљивијег слугу. И даде га у школу да се учи светим књигама. Бистар и вредан, Андреј брзо изучи Свето Писмо, и показа се тако писмен и мудар, да га господар његов узе за свог писара. Добре душе, Андреј беше мио свима: вољаху га и господар и све слуге његове. Побожан, Андреј се усрдно Богу мољаше, и с љубављу црквене службе похађаше, и свете књиге читаше. Нарочито је волео читати житија светих Отаца и мучеништва светих Мученика. И срце му се запали жељом и љубављу да се угледа на њих и да их подражава.

 




ПОЧЕЦИ ПОДВИЗАВАЊА ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА

 



Једне ноћи када Андреј стајаше на молитви, препредени непријатељ наш ђаво, пун злобе стаде силно лупати на врата његове собе. Андреј се препаде од страха, остави молитву, леже у постељу и добро се покри. Видевши то, Сатана се обрадова и рече једноме ђаволу: Видиш ли овог жутокљунца, чак се и он наоружава против нас! - Рекавши то, Сатана ишчезе. А блажени Андреј од страха тврдо заспа. И у сну имаде овакво виђење: виде себе где стоји на неком огромном гледалишту: на једној страни гледалишта стајаше мноштво светих људи у белим хаљинама, а на другој неизбројно мноштво црних демона. Између њих се водила нека препирка и борба. Демони су имали у својој средини једног црног исполина и разметљиво предлагали супротној страни да из своје средине пошаље борца да се побије са њиховим јунаком, старешином њиховог неизбројног легиона. Андреј је стајао и пажљиво мотрио ко ће иступити у борбу са овим страшним противником. Утом он угледа предивног младића где се спусти с неба и у руци држи три венца: један украшен чистим златом и драгим камењем, други - дивним бисерјем, трећи - сав исплетен од неувенљивог разноврсног цвећа из раја Божјег. Ови венци беху тако чудесно лепи, да то ум људски схватити не може, нити језик људски описати. Гледајући венце Андреј размишљаше на који би начин могао добити бар један од њих. И приступивши дивноме младићу рече му: Тако ти Христа, кажи ми, да ли продајеш те венце? Иако их сам купити не могу, молим те причекај мало док отидем и обавестим мога господара, он ће ти платити те венце колико хоћеш. - A младић, осмехујући се, рече му: Веруј ми, драги мој, макар ми донео злато целога света, ја ни један цветић из ових венаца не бих дао ни теби, ни коме другоме, јер су ови венци из небеских ризница Христових а не из овог таштег света, и њима се увенчавају они који побеђују оне црне демоне. Стога, ако хоћеш да добијеш не само један него сва три венца, ти ступи у борбу са оним црним џином, па ако га победиш, добићеш од мене венце које видиш, и још многе друге које ти срце узажели. - Чувши то, блажени Андреј се осмели и рече младићу: Веруј ми, господине, ја ћу учинити по речи твојој, и само ме научи како да се борим са црним џином. - Младић му рече: Знај ово: демони су страшни и грозни, али су немоћни и слаби. Стога се не бој његовог огромног раста и страшног изгледа: он је бесилан и труо као сасушена трава. - Окрепивши Андреја овим речима, предивни младић га стаде учити како да се бори са демоном. Најзад му шапну на уво: Када те демон дохвати и почне се борити с тобом, ти се немој уплашити, него полети на њега крстолико, раширених руку, ухвати се у коштац, па ћеш видети помоћ Божију. - Блажени Андреј одмах крену према црном џину и громко кликну: Ходи црни ништавко и неваљалче, да се боримо! - Црни демон брзо изиђе, страховито претећи и бесно урлајући, па дохвати Андреја и преврташе га час на једну час на другу страну. Демони стадоше од радости пљескати, а светолики белоризци као да побледеше бојећи се да црни џин не тресне Андреја о земљу. Отргнувши се једнога тренутка, Андреј крстолико полете на црнога џина, дохвати га и тресну о земљу, тако да овај остаде бездахан лежећи на земљи. Белоризци се силно обрадоваше томе, па подигавши Андреја на своје руке целиваху га славећи победу над црним џином. Демони пак са великим стидом дадоше се у бекство. А предивни младић онај предаде Андреју венце, и загрливши га рече му: Од сада си наш пријатељ и брат; иди на подвиг врлине: буди наг и јуродив - σαλός - Мене ради, па ћу те учинити заједничарем многах блага у моме Царству.


Чувши то од оног прекрасног младића, блажени Андреј се пробуди од сна и дивљаше се необичном сновиђењу. И од тога часа он постаде луд Христа ради. И наредне ноћи уставши у поноћи он се помоли Богу, узе нож и оде на бунар, исцепа на себи одело и исече ножем, правећи се луд. Рано зором кувар оде на бунар за воду, и видевши Андреја у онаквом стању, оде и обавести господара свога. Господар Теогност одмах похита на бунар и затече Андреја где сам са собом разговара, и говори неке неразумне речи. To га веома ожалости. И држећи да је Андреј постао бесомучан, он га спута у ланце и посла у цркву свете Анастасије Узорешителнице, да му се читају молитве. Но тамо се Андреј дању правио луд, а ноћу се молио Богу и светој Анастасији. И размишљаше Андреј у срцу свом, да ли је његов потхват пријатан Богу или не. И веома жељаше да то сазна; и мољаше свету мученицу Анастасију да му то открије. И гле, њему би ово виђење: дођоше тамо пет светлих жена и са њима један старац сав блистав; они обилажаху болеснике и исцељиваху; приђоше и Андреју, и старац упита најсветлију жену: Госпођо Анастасија, зашто не исцелиш и њега? - Она му одговори: Учитељу, њега исцели Онај који му рече: "Буди јуродив Мене ради, па ћу те учинити заједничарем многих блага у моме Царству". Њему није потребно друго исцељење, јер он изучи науку која га неће напустити до последњег даха његовог; и он ће постати Христу изабрани, свети сасуд, мио у Духу. - Рекавши то, они уђоше у цркву ради молитве, и не изиђоше отуда, иако је Андреј мотрио све док није клепало за јутрење.


По овом виђењу блажени Андреј разумеде да је његов подвиг угодан Богу, и узнесе благодарност Богу и светој мученици Анастасији која му тако брзо притече у помоћ. И пошто цео тај дан проведе у ланцима и не окусивши ништа, Андреј зађе у ноћ молећи се Господу. И кад би око поноћи и он из свег срца узношаше молитве Господу, к њему отворено наочиглед дође ђаво са мноштвом демона: неки од њих држаху секире у рукама, неки мачеве, неки мотке, батине, неки јатагане и каме, неки конопце. Појави се и онај демон џин са којим се Андреј борио, и још издалека ричући против њега, устреми се на њега са секиром у рукама да га искасапи. За њим полетеше и остали демони. А блажени Андреј, подигавши руке своје, са сузама завапи ка Господу, говорећи: "Господе, немој предати зверовима душу која слави Тебе!" Потом поново завапи: "Свети апостоле и Еванђелисте Јоване Богослове, помози ми!" - И одмах загрме гром, и гле, појави се један благолики старац, лице му као сунце, и са њим врло много народа. Начинивши крсни знак у ваздуху, старац рече својима: Затворите врата, да ниједан од ових не побегне! - Врата одмах бише затворена, и сви демони похватани. И викаху демони између себе: Проклет час у који се саблазнисмо! јер Јован је опасан и мучиће нас страховито. - Свети пак Јован нареди својим људима да са блаженог Андреја скину ланце. Затим стаде код врата на излазу и рече: Доведите ми демоне по једног. - Доведоше првога демона и повалише на земљу Свети апостол утростручи ланац и својим рукама даде демону сто удараца. А демон као човек запомагаше: "Смилуј се на мене! смилуј се на мене! смилуј се на мене!" После овога повалише другога демона, и он исто тако доби сто удараца; и тако сви демони редом бише кажњени на исти начин. Посматрајући ово батинање демона и њихово запомагање, блажени Аандреј се смешио, и осећао свим бићем како је све то истински стварно. Све батине којима Господ подврже демоне беху за њихову природу стварне, не привидне. Пошто тако изби све демоне, свети апостол Јован им рече: Идите и покажите своме оцу, Сатани, задате вам ране, - биће му пријатно!



Пошто демони ишчезоше, благолики старац свети Јован Богослов приђе слузи Божјем Андреју, метну ланце на њега, и рече му: Ти видиш како сам ти похитао у помоћ: јер се веома старам о теби, пошто ме је Бог одредио да промишљам о твоме спасењу бринући се о ономе што је корисно по тебе. Потрпи дакле: ускоро ћеш бити пуштен, и моћи ћеш се кретати по својој вољи, куда ти очи желе. - А ко си ти, господине? упита га Андреј. - Ја сам онај који леже на животворне прси Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. - Рекавши то он постаде као муња, и нестаде га из очију његових. А блажени Андреј прослави Бога што му посла у помоћ свог омиљеног ученика, те га ослободи злих и мрачних демона.


Захваљујући тако Господу и молећи My се, Андреј заспа, и у сну виде себе у царским палатама, а на престолу у великој слави седи Цар који позва Андреја к себи и упита га: Желиш ли да ми свом душом служиш, и ја ћу те учинити великашем у царству мом? - Желим, Господе! одговори Андреј. - Ако желиш, рече Цар, онда прими осећање царства мог. - При овим речима Цар му даде нешто горко да поједе, и рече му: "Такав је тесан и мучан пут што води у живот" (Мт. 7, 14). - Појевши то, Андреј рече: Ово је тако горко, Господе, да једући ово нико не може служити Теби. - Тада Господ даде Андреју нешто беље од снега и слађе од меда; и кад Андреј поједе, беше му толико слатко, да то ум људски ни замислити не може. И рече му Цар: Таква је храна у мене за оне који Мени служе и јуначки до краја претрпе. И ти јуначки изврши свој подвиг, па ће све моје бити твоје, и ја ћу те учинити наследником у царству моме. - Рекавши му то, Цар оде; а Андреј се пробуди од сна, и би му јасно да горка храна означава трпљење Господа ради у овом свету, а слатка - живот вечни у Царству небеском.


После тога блажени Андреј остаде при храму свете мученице Анастасије четири месеца као болесник ради лечења. И када свештенство виде да му здравље не иде на боље него на горе, они га послаше натраг његовом господару Теогносту. Теогност, сматрајући Андреја за неизлечивог умоболника, скиде ланце са њега и пусти на слободу. Правећи се луд, Андреј стаде трчати и играти по улицама и трговима градским. И хоћаше по граду бедан, у ритама, пуки сиромашак, добровољно се мучећи без крова над главом и не поседујући ништа од ствари овога света. Неки га исмеваху као лудака, неки га одгоњаху од себе гадећи га се као смрдљивог пса, неки га сматраху за ђавоиманог, дечурлија га задиркиваху и бијаху. А блажени Андреј све то трпљаше са потајном радошћу и мољаше се за оне који га вређају и злостављају.


Када би који жалостиви сиромахољубац дао Андреју милостињу, он је примао, али ју је давао другим просјацима. И то тако да нико не зна да он даје милостињу: срдећи се на просјаке и сулудо налећући на њих као да хоће да их бије, он им је бацао новац у лице, и просјаци су га скупљали. Понекад он по три дана није окушао хлеба; понекад пак гладовао је и по читаву недељу, а ако му неко не би пружио парче хлеба, онда је он и другу недељу проводио без хране. Сва одећа његова састојала се од једне подеране рубине, која је једва покривала његову наготу. Угледајући се у свему на светог Симеона, Христа ради јуродивог, он је дању трчао по улицама а ноћ проводио у молитви. Живећи у тако огромном и многољудном граду, он није имао где главе склонити. Просјаци су га одгонили од својих шупа и колиба, а богаташи га нису пуштали у своја дворишта. Када му је било потребно да одспава и мало одмори своје измучено тело, он је одлазио на ђубришта, међу псе, и тамо налазио себи одмориште. Но често пута и пси нису припуштали к себи слугу Божјег: уједали га, или сами бежали од њега. Никада он није заспао под кровом већ свагда на мразу или жеги, ваљајући се на сметлишту и блату, гажен од људи и животиња. Када би ноћ провео међу псима, он је ујутру говорио себи: Ето, ништавни Андреја, као пас провео си ноћ са сличним себи псима; труди се и мучи да побегнеш, јер се смрт приближује. He варај се, у часу оном нема ти ко помоћи: јер сваки човек у часу одласка из тела понеће са собом труд дела својих. Зато, трчи неуморно, ниподаштаван од овога света, да би те хвалом и славом наградио Небески Цар наш, Господ Исус Христос. - Говорећи себи тако, он се стално сезао за оним што је напред, и трчао к дару горњега звања у Христу Исусу (ср. Флб. 3, 13-14), имајући у срцу непрекидну и богоугодну молитву. Због свих тих христочежњивих подвига, у њега се богато усели благодат Светога Духа, и он доби дар прозорљивости, те стаде проницати у помисли људске и читати душе људске.

 




ГРОБОКРАДИЦА И ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ

 



Једнога дана у Цариграду умре ћерка једног високог царског великодостојника, која је провела живот у девственој чистоти и узорној побожности. Умирући, она остави оцу своме завештање да је сахрани на сиротињском гробљу које се налазило изван града на његовом имању. Када она сконча и њена пратња крену ка том сиротињском гробљу, један гробокрадица иђаше за пратњом, да види где ће је сахранити, да би наредне ноћи дошао, откопао гроб и украо са мртве девојке скупоцене хаљине и остале драгоцености. Догоди се да туда пролажаше свети Андреј, обављајући Христа ради своје уобичајене сулуде подвиге. Но приметивши гробокрадицу, он духовним очима виде његову злу намеру. И желећи да га одврати од тога, и да га спасе казне која би га нашла због тога, он му приђе, мрко га погледа у лице, и рече: Тако говори Дух Свети који суди онима што краду одело оних који леже у гробовима: нећеш више видети сунца, нећеш више видети дана, нећеш више видети лица човечијега; затвориће се врата дома твога, и никада се више неће отворити; смркнуће ти се дан, и никада више забелети. - Чувши то, гробокрадица не разумеде о чему говори праведник, и крену не поклањајући никакву пажњу његовим речима. А светац, поново погледавши на њега, рече му: Лакоумниче, ти одлазиш да украдеш? Ако то урадиш, тако ми Исуса, нећеш никада видети сунца. - Разумевши да светац говори њему, гробокрадица се зачуди откуда овај зна његову намеру, и подругљиво рече праведнику: Ти бесомучниче, зацело по дошапнућу демона говориш о непознатом и тајном. Но ја ћу намерно отићи тамо, да видим да ли ће се испунити твоје речи. - На то светитељ продужи свој пут сулудо подскакујући.


Када паде ноћ, онај несрећник се довуче до гроба девојчина, одвали камен од гроба, уђе у гроб, и скину са покојнице најпре горњу хаљину и све наките, који беху скупоцени. Урадивши то, он хтеде да се удаљи, али му неки унутрашњи демонски глас дошапну да са покојнице скине и кошуљу, која је лепа, и да остави наго тело. Он то и учини. И таман хтеде да крене и изиђе из гробнице, мртва девојка, по заповести Божјој, подиже своју десну руку и удари гробокрадицу по лицу, и он тог тренутка ослепи. Пренеражен, несрећни крадљивац се толико препаде, да му од неописаног страха стадоше зуби шкљоцати, колена клецати и све кости пуцати. А мртва девојка отвори уста своја и овако му збораше: Бедниче и несретниче, ти се ниси побојао Бога, ни светих Анђела Његових, нити си се као човек постидео наготе женског тела. Требало је да се задовољиш оним што си најпре узео, и да бар кошуљу оставиш нагом телу мом. Но ти си немилосрдно и свирепо поступио са мном, и хтео си да ме начиниш смешном пред свима светим девојкама у дан другог доласка Господњег. И ево ја ћу сада тако поступити с тобом, да више никада не крадеш, и да сазнаш да је жив Бог Исус Христос, и да постоји суд после смрти, и награда, и казна. - Рекавши то, девојка устаде, узе своју кошуљу, обуче је, затим одену и остале своје хаљине, стави на себе своје наките, па леже и рече: Ја мирно лежем и спавам; јер ми Ти, Господе, дајеш безбедност и покој (Пс. 4, 9). - И тако она усну с миром. А онај несрећник једва имађаше снаге да изађе из гробнице и дохвати се зида гробљанског. Држећи се зида он с муком изађе на пут и дође до градске капије. Онима пак који га питаху због чега је ослепио, он објашњаваше на сасвим други начин, а не како је стварно било. Но доцније он каза сву истину о томе једном пријатељу свом. И од тога времена он стаде просити милостињу и тако се хранити. И често је говорио сам себи: Проклето буди грло моје, јер због тебе и због угађања стомаку ја изгубих очи! - А опомињаше се он и светог Андреја, и дивљаше се, јер се испуни све што му он провиде и прорече.

 



ПРАТЊА ЈЕДНОГА ВЕЛИКАША

 




Једнога дана, ходећи по граду и упражњавајући свој подвиг, свети Андреј срете пратњу неког великаша веома богатог. За ковчегом је ишао силан свет са свећама и кадионицама. Клирици су певали уобичајене погребне песме, а покојникови сродници и ближњи плакали и нарицали. Видећи својим прозорљивим очима шта се збива са покојником, свети Андреј се заустави и стаде посматрати. И гле, он просто занеме од чуда, јер виде овакав призор: иза многобројних огромних свећњака црквених иде мноштво црних демона и страховито вичу: "Тешко њему! тешко њему!" Неки од њих држе у рукама мехове и расипају пепео на оне што су око мртваца; неки пак играју и смеју се као бестидне и развратне блуднице; неки лају као пси; неки грокћу као свиње, јер им покојник служи на радост и весеље; неки круже око ковчега и кропе мртвачево лице смрдљивом водом; неки лете у ваздуху над одром на коме лежи мртвац; из тела пак његовог и из одра бије загушљиви смрад; неки демони бацају поган на мртвачево лице; неки идући за мртвацем бестидно играју, пљескају рукама, ужасно топћу ногама, смеју се и ругају црквеним појцима и говоре: Ниједан од вас не видео светлости, бедни хришћани! јер над псом певате: "со свјатими упокој душу јего = са светима упокој душу његову", и називате слугом Божјим њега који је чинио свако зло. - Посматрајући и надаље овај страшни призор, Андреј угледа где један од демонских кнезова, са пламеним очима, држећи у рукама огањ, смолу и сумпор, хита да сажеже тело несрећног мртваца чим га укопају. А када се заврши обред погребења, свети Андреј угледа анђела у обличју дивнога младића како иде и горко прегорко плаче. Помисливши да је овај младић неки блиски рођак покојников, свети Андреј му приђе и рече му: Тако ти Бога неба и земље, кажи ми зашто тако горко плачеш, јер никада нисам видео никога да тако горко плаче за покојником као ти. - Анђео му одговори: Ево због чега плачем: ја сам био одређен за чувара покојнику, чију си ти пратњу видео. Али њега узе ђаво себи. To је разлог мога плача и моје уцвељености. - На то му блажени рече: Сада знам ко си. Молим те, свети Анђеле, испричај ми какви беху покојникови греси, због којих га ђаво узе у своје руке. - Анђео му одговори: Пошто си ти изабраник Божји Андреј, и желиш да то сазнаш, ја ћу ти испричати не скривајући ништа. Видим ја красоту твоје свете душе која се блиста и сија као чисто злато; и угледавши те ја се утеших у својој тузи. Овај дакле човек беше један од високодостојника царевих. Но за живота свог он беше страшан грешник и веома рђав човек. Беше он и блудник и прељубочинац и мужеложник и тврдица и немилосрдник и разметљивац и гордељивац и лажов и злопамтило и човекомрзац и митопримац и кривоклетник. Своје јадне слуге морио је глађу и жеђу и батинама и наготовањем, остављајући их зими без одела и обуће. Штавише, побио је многе слуге и закопао их у шталама својим. Гадно и страховито похотљив, он је блудочинством оскврнавио око триста душа. Но и њему дође крај, и смрт га затече непокајана и са премногим неисказаним гресима. Душу му узеше демони, а обесвећено и оскврнављено тело његово, и сам си видео, зли дуси подвргоше страшном руглу. Ето, због чега ја, света и богољубива душо, тугујем; и у дубокој тузи горко плачем, јер мој штићеник постаде сада играчка демона и одвратно обиталиште злосмрадија. - На ове речи Анђела Божјег светитељ рече: Молим те, пријатељу, престани са плачем: покојник је упорно чинио зло, зато је без покајања и умро; што је заслужио, то је и добио. Ти пак, пламенолики, испуњени сваке врлине, слуго Господа Саваота Сведржитеља, наслађиваћеш се добрима Божјим од сада и вавек.


После ових речи Анђео узлете од Андреја на небо. А пролазници, пошто беху недостојни, не могаху видети Анђела, и сматрајући да Андреј разговара сам са собом, говораху један другоме: Погледајте овог јуродивог како се забавља бесмислено се разговарајући са зидом. - При томе га гураху и одгоњаху, говорећи: Шта ти је, лудо, те разговараш са зидом? - Свети Андреј се ћутке удаљи, и завукавши се у једно скривено место у граду он горко оплака пропаст оног несрећног покојника, проливајући потоке суза. А затим узнесе Господу топле молитве за њега; нарочито се молећи да му се ђаво потпуно не наруга спаливши му мртво тело у сумпору и смоли. И док се блажени тако мољаше, на њега сиђе нека божанска светлост, и поставши изван себе - εν εκσταόει γενομενος, он виде себе у гробници оног јадника. И гле: Анђео Господњи сиђе као муња са огњеним штапом у руци, и стаде разгонити нечисте духове, који за тили час побегоше, те тако не би допуштено да тело покојниково бу де завршно поругано спаљивањем у смоли и сумпору. - Видевши то, свети Андреј узнесе благодарност Богу што му услиши молитву. И дошавши к себи од виђења, он осени себе крсним знаком, и сву ноћ проведе у молитви

 



ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ - ОГЊЕНИ СТУБ

 



Једном свети Андреј хођаше по многољудном тргу близу спомен-стуба, који постави цар Константин Велики. А жена нека по имену Варвара, просвећена Духом Светим, постаде изван себе - εν εκσταόει εγενετο, и виде блаженог Андреја где усред мноштва људи ходи као огњени стуб, из кога букташе пламен на све стране. При томе, неки му шамаре задаваху, неки га по врату удараху, а неки говораху: Овај човек је луд, погуби ум свој. О, нека то не снађе ни непријатеље наше! - А демони у обличју црнаца идући за светим Андрејем, говораху: О, да не да Бог још оваквог једног на земљи! јер нико није такав тиранин према нама као овај. Нико тако не израњави и не попали срца наша као овај подмукли и неуморни насилник, јер, не желећи да се покори своме господару и твори његова дела, он се прави луд и изиграва цео свет. - И виде та жена да демони означавају оне који бију светитеља, и говораху међу собом: Нама је пријатно што га ови неправедно бију, јер ће они због ове кривице њихове, што без разлога бију угодника Божјег, бити осуђени у часу смрти њихове, када се будемо препирали са анђелима Божјим око дела њихових. - Чувши ово Духом Божјим, преподобни Андреј се као пламен устреми на демоне, уништи ознаке њихове, и осуђујући их говораше: Ви не смете означавати оне који ме бију, јер се ја молим Господу моме Христу да им не упише у грех то што се саблажњавају о мене и бију ме. Они то чине из незнања, и зато ће добити опроштај.



Када светитељ говораше то, гле, изненада се отвори небо као врата, и отуда слете над светитеља мноштво дивних ласта радосно цвркућући, а усред њих бео као снег огроман голуб који у кљуну свом држаше златан маслинов лист. И голуб човечијим гласом рече светитељу: Прими овај лист који ти посла из раја Отац светлости, Сведржитељ и Господ милости, као знак свога благоволења према теби, јер си милостив и сажаљив и човекољубив као што је и сам Он милостив; и узвисиће те кроз врлинско живљење твоје, и прославиће те, јер оне који те бију, муче и вређају ти прашташ, и милостив си према њима и молиш се за њих. - Рекавши то, голуб се спусти на главу преподобно га. Посматрајући све то, благочестива жена се дивљаше, и дошавши к себи после виђења рече: Колико светила има Бог на земљи, а ми их бедници не знамо! - И много пута је она хтела да исприча своје виђење другима, али је сила Божја спречаваше. Једнога дана њу срете на улици свети Андреј и рече јој: Чувај моју тајну, Варвара, и никоме не причај што си видела, док ме Господ Сведржитељ не позове из овога света у дивна насеља Своја на небу. - Варвара му одговори: Скупоцени светилниче и свече Божји, иако би хтела да коме испричам виђење своје, не могу, јер ме невидљива сила Божија спречава.

 



ЈЕДАН ВЕЛИКАШ ПЉУЈЕ НА ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА

 



Једнога дана блажени Андреј по своме обичају лудираше се на Иподрому; људи га посматраху, а неки га гуркаху, неки грђаху, неки говораху да је у њему ђаво. Утом наиђе јашући један великаш, погледа на Андреја , згади се и пљуну на њега. Слуга Божји упери поглед у њега, и дуго га посматраше, па прочитавши сву његову душу и сав његов живот, рече му: Препредењаче, блудниче, хулитељу Цркве, ти под изговором да идеш у цркву, у поноћи устајеш и идеш те блудничиш. Али, ево дође време да примиш по делима својим! Или вараш себе мислећи да ћеш се сакрити од страшног и свевидећег ока Божјег? - Чувши то, великаш ободе коња и оде, да не би још више био постиђен. Након пак неколико дана овог великаша снађе тешка болест, и он се стаде сушити. Његови су га носили од цркве до цркве, и од лекара до лекара, али му не би никакве вајде од тога. Једне ноћи преподобни Андреј угледа близу великашеве куће анђела Господњег који дође од истока. Анђео беше сав као пламен огњени, и у руци држаше пламени штап. А када приђе болеснику, њему би глас с неба који говораше: Биј тога хулитеља, содомца, блудника, прељубочинца, покварењака и злочинца! А кад га бијеш, ти овако говори: Хоћеш ли још блудничити, прељубочинствовати? ђаволу и анђелима његовим бденија служити? содомски грех чинити? - И анђео га стаде бити и што му је наређено говорити. И чујаше се глас анђелов и ударци, али се анђео не виђаше. И тако мучен, овај бедник испусти душу.

 



СРЕБРОЉУБИВИ МОНАХ И ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ

 




Једном преподобни Андреј дође на трг код Крста, и ту срете једнога монаха, слављеног због његове побожности. Заиста, он се добро подвизавао, као што и доликује монасима; само је у једноме грешио: био је среброљубац и тврдица. Неки житељи града, исповедајући му своје грехе, давали су му много злата, да би раздавао сиромасима и просјацима за спасење њихових душа. Али он, овладан страшћу среброљубља, никоме ништа удељивао није, већ је све слагао у свој ћемер, и радовао се гледајући како се умножава новац. А блажени Андреј, украшен даром прозорљивости, угледа страшну троглаву змију, обавијену око врата овога среброљупца, a peп joj допираше до његових стопала. Пришавши ближе монаху, он посматраше змију. А монах, мислећи да је Андреј просјак и да стоји чекајући милостињу, рече му: Нека се Бог смилује на тебе, брате, ја ти немам шта дати. - А преподобни, одмакнувши се мало од њега, виде око њега у ваздуху написано мрачним словима ово: "Змија среброљубља је корен свију безакоња". - Затим окренувши се, светитељ угледа два младића који се препираху око монаха: један од њих беше црн, са мрачним очима, а други светао и блисташе јаче од сунца. Црни младић беше ђаво, а светао - анђео Божји. Црни је говорио: Монах је мој, јер извршује моју вољу. Он је немилосрдан и среброљубив, зато нема удела с Богом, и служи мени као идолопоклоник. - He, он је мој, противречио је анђео ђаволу, јер он и пости, и моли се, и незлобив је, и кротак, и смирен, и тих. - Тако се они препираху, и никако не могаху да се сложе. И дође глас с неба светозарном анђелу: Нема теби удела у томе монаху; остави га, јер он служи не Богу него мамону. - После тога анђео Господњи одступи од монаха, и дух таме доби превласти над њим.


Видевши то, блажени Андреј се чуђаше како то да зли дух однесе победу у спору са светлим анђелом. И после тога он се са сузама молио за несрећног монаха. И када једном приликом срете на улици истога монаха, он га узе за десну руку и рече му: Слуго Божји, молим те, стрпљиво саслушај мене, слугу твога, и милостиво прими убоге речи моје, јер је туга моја због тебе огромна, и ја више не могу да је подносим. Због чега ти, некадашњи пријатељ Божји, постаде и остаде пријатељ и слуга ђаволу? Имао си крила као серафим; зашто си их предао Сатани да их са кореном ишчупа? Лик ти је блистао као муња; зашто си постао тамолик? Авај мени! ти си имао вид као многоока бића; зашто те змија ослепи? Био си као сунце, али си зашао у ноћ мрачну и злу. Зашто, брате, ти душу своју умртви? Зашто си се спријатељио са демоном среброљубља? Зашто на теби његово обличје? Зар не знаш какав треба да је монах? Нашто ће ти злато? Ради чега га гомилаш? Шта ће ти оно, када ће после твоје смрти постати туђа својина, можда чак својина непријатеља твојих? Еда ли си га својим знојем зарадио? Зашто држиш туђе грехе и хоћеш себе да удавиш својим тврдичлуком? Док други гладују, и жеђују, и умиру од зиме, ти се веселиш зурећи у гомилу злата. Такви ли су путеви покајања? To ли је монашки чин, то - монашки обет сиромаштва, то - монашко удаљење од сујетног живота? Тако ли си се одрекао света и свега што је у свету? Тако ли подражаваш Господа? Тако ли си се распео свету и жељама његовим? Ниси ли чуо Господа где говори: He стичите злата, ни сребра, ни меди, ни две хаљине (Мт. 10, 9, 10). Чуди ме како си могао заборавити ове заповести. Данас или сутра завршиће се живот наш, а што си приправио чије ће бити? (Лк. 12, 20). Зар ти не знаш да анђео Господњи који те чува, са плачем одступи далеко од тебе, а ђаво стоји поред тебе и држи душу твоју под својом влашћу? О брате, ево зла змија среброљубља обавила се око твога врата, и слатко се одмара у теби, а ти је и не видиш. Истину ти говорим ја ништавни: пролазећи ја чух глас Господа Бога који се одриче тебе. Стога те молим, послушај ме: раздај имање невољнима, сирочади, удовицама, просјацима и странцима који немају где главе склонити, и труди се да поново постанеш пријатељ Божји добровољним сиротовањем и добротворењем, јер је одлика монашког позива: ништа немати у овом животу уопште. Пази, ако ме не послушаш, тако ми Исуса, предаћу те Сатани на мучење тела.


И окренувши се показа му ђавола. И монаху се тог часа отворише духовне очи, и он угледа ђавола, црног као црнац; из очију му је сукао пламен; страшних разјапљених чељусти, он је стајао подалеко, и због светог Андреја, није се смео приближити монаху. Тада монах рече светитељу: Видим га, слуго Божји, и ужасан страх ме хвата; молим те, кажи ми шта је потребно за спасење душе моје. - Преподобни му поново рече: Ако ме не послушаш, ја ћу му наредити да те тако страховито мучи, да ће за твоју срамоту чути не само у овој царевини, већ на све четири стране света. Стога пази, и као што ти говорим уради.


Чувши то, монах се силно уплаши, и обећа да ће учинити све што му слуга Божји наређује. И одмах свети Андреј виде где са истока дође моћни дух као огњена муња, и додирну змију уништавајући њену силу; а змија, не могући подносити те страховите муке, претвори се у гаврана и ишчезе. Тако пострада и ђаво црнац. И одмах анђео Божји поново узе власт над тим монахом. А преподобни, растајући се од монаха, заповеди му: Пази, никоме ништа не говори о мени. Поступиш ли тако, ја ћу те, иако сам грешан, дан и ноћ спомињати у молитвама својим, да те Господ Бог води добрим путем.


Монах чврсто обећа преподобном да ће тако урадити. И заиста он оде и раздаде сиромасима сво злато. И после тога он би још већма прослављен од Бога и од људи; и многи му доношаху злато да га за њих раздељује сиромасима. Међутим он је доносиоцима наређивао да га својим рукама раздају. Јер се сећао савета преподобног Андреја, и говорио: Каква ми је корист располагати туђим трњем?



И овај монах живећи као што доликује монаху, њему се у сну јави свети Андреј са осмехом на лицу, показа му у једној равници светло дрво, пуно цвета, и рече му: Захвали Богу, оче, што те истрже из чељусти змије, и учини твоју душу налик на цветоносно дрво. Зато се потруди да тај цвет својим доброделањем претвориш у што слађи плод. Јер ано дивно дрво које видиш представља твоју душу, од онога дана када си ме видео н злато раздао. - Пробудивши се, монах се још више утврди и оснажи за духовно делање, и свакодневно узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику који га изведе на пут спасења.

 



ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ УЗНЕСЕН ДО ТРЕЋЕГА НЕБА

 



Једне године беше страховито љута зима, и у Цариграду читаве две недеље владаше опака цича. Силан ветар је ломио дрвеће, носио ђерамиде са кровова; све беше завејано снегом; птице су од мраза и глади падале на земљу мртве. Сва свратишта и склоништа беху такође завејана снегом. И сви се просјаци нађоше у великој невољи и муци: дрхтећи од зиме, они су плакали, цвилили, и умирали од глади и хладноће. Тада се и блажени Андреј много измучи, немајући ни одела, ни хлеба, ни склоништа. Када је покушавао да се завуче негде међу просјаке, они су га штаповима одгонили од себе као пса, вичући на њега: Вуци се одатле, псино! - Немајући нигде склоништа, и сматрајући да му је дошао крај као и многој сабраћи његовој просјацима, он рече себи: Благословен Господ Бог! Ако и умрем од ове зиме, нека умрем из љубави према Њему, и урачунаће ми се у мучеништво. Али, Бог је моћан да ми подари трпљење да издржим ову зиму. - И зашавши у једну уличицу, он угледа једног пса где лежи у углу, и желећи да се мало загреје леже поред њега. Али пас угледавши га, диже се и оде. Андреј онда рече себи: О бедниче, видиш ли колико си грешан, да те и пси презиру и беже од тебе! и не примају те као њима сличног пса! људи се одвраћају од тебе као од злог демона, сапросјаци те прогоне, шта ти онда остаје да радиш! Умри, расипниче! умри! нема ти спасења!


Док он тако са великим болом говораше лежећи и дрхћући од страшне хладноће и ветра, и тело му већ беше премрзло и помодрело, он помисли да је већ на издисају, и стаде се молити да Господ прими с миром душу његову. Утом он изненада осети у себи неку топлоту, па отворивши очи угледа некаквог прекрасног младића, чије лице сијаше као сунце. Младић је држао у руци златну грану, процветалу у разноврсне цветове неисказане лепоте. Погледавши на Андреја младић га упита: Андреја, где си? - Андреј му одговори: У тами и сенци смрти (Пс. 87, 7). Тада младић додирну расцветаном гранам Андрејево лице, и рече: Прими оживљење телу своме. - Свети Андреј помириса то цвеће, и мирис му се одмах разли по срцу, и све му се тело намах загреја и оживе. Затим он чу глас који говораше: Доведите га да се овде утеши и одмори за две недеље, па ће се поново вратити, јер желим да се он још подвизава. - При тим речима Андреја захвати дубок сладак сан, и он виде неисказана откривења Божја, о којима сам он исприча свештенику Никифору ово:



"Шта се са мном зби, ја не знам. По Божјем благоволењу, ја проведох две недеље у слатком виђењу, слично човеку који сву ноћ слатко спава, па се ујутру пробуди. Ја дакле видех себе у дивном и чудесном рају; и дивећи се ја сам се питао: "шта ово значи? ја знам да живим у Цариграду, а како се овде обретох, не знам". И ја нисам схватао, да ли сам у телу или осим тела, Бог зна (ср. 2 Кор. 12, 2). Али ја видех себе обучена у светле, као од муња изаткане, хаљине; на глави ми бејаше венац, исплетен од разноврсног предивног цвећа; бејах опасан царским појасом. И лепоти свега тога силно сам се радовао. Умом и срцем дивио сам се неисказаним дивотама раја Божјега и уживао ходећи по њему. Ваздух у рају блистао је неком неизрецивом светлошћу, а беху тамо многе и многе баште, препуне најразноврснијег чудесног и миомирисног цвећа и дивног високог дрвећа. Дрвеће је лахорило и из себе разливало опојне мирисе на све стране. Неко је дрвеће непрестано цветало; неко је било украшено златастим лишћем; неко је имало род неисказано леп. И ово се дрвеће по лепоти не може упоредити ни са каквим дрвећем на земљи, јер га је засадила рука Божија а не човечија. У баштама бејаше безброј птица са златним, белим и разнобојним крилима. Оне су седеле на гранама рајског дрвећа и тако дивно предивно певале, да сам ја од лепоте њиховог певања просто био ван себе и сматрао да се њихово певање чује до накрај неба. И ко ће описати неописиве и неизмерне лепоте свега онога што се тамо види? Те чаробне баште стајаху поређане једна према другој као постројени пук према пуку. Када ја с усхићеном радошћу хођах међу њима, угледах велику реку где протиче посред раја и натапа прекрасне баште оне. A c обе стране реке пружио се виноград, са лозама које краси златно лишће и златасти гроздови. Тамо су са све четири стране ћарлијали благи и мирисави ветрови, од чијег су се ћарлијања лелујале баште и својим лишћем стварале диван лахор.


"После тога спопаде ме неки занос, и мени се учини да стојим изнад небеског свода, а преда мном иде некакав младић, огрнут пурпурним плаштом, лице му сија као сунце. Помислих да је то онај што ми златном граном додирну лице. Идући за њим ја угледах велики и диван крст који је личио на дугу, a око њега стоје дивни пламенолики певачи, светли и блистави, и певају неку милозвучну песму, славећи некада распетога на Крсту Господа. Младић што је ишао преда мном приђе Крсту, целива га, па и мени даде знак да и ја то учиним. Ја припадох к светоме Крсту са страхом и великом радошћу, и свесрдно га целивах. Целивајући га ја се испуних неисказане духовне сласти и миомира, какве ни у рају осетио нисам. Прошавши поред крста ја погледах доле и видех под собом као морску пучину. Изгледало ми је као да идем по ваздуху; уплашивши се, ја повиках к моме путовођи: Господине, бојим се да се не омакнем и паднем у море. - Он се окрену и рече ми: He бој се, ваља нам узићи још више. - Говорећи то он ми пружи руку, и ми се обретосмо изнад другог небеског свода. Свод овај беше бео као снег. Тамо угледах два Крста, слична оном доњем, и крај њих исто богослужење. Ми целивасмо и ове часне Крстове са богочежњивом љубављу; из њих излажаше неисказани миомир, као миомир Божји, мириснији и јачи од оног доњег. Ваздух бејаше пурпурно пламен; и тамо видех дивне људе; њихово блаженство и празнична радост, не могу се исказати људским језиком. После тога ми зађосмо у некакав чудесни пламен који нас није опаљивао већ само обасјавао. Мене спопаде страх, и ја опет позвах у помоћ мога путовођу. Он се окрену, пружи ми руку и рече: Ваља нам узићи још више. - И при овим речима ми бисмо уздигнути, и обретосмо се изнад трећега неба. И тамо угледасмо три Крста, далеко већа и стравичнија од она два и од оног једног; они блистаху као муње. Мој вођа ме охрабри и уведе усред огња, и ми се поклонисмо часним Крстовима. Мноштво Небеских Сила је певало и славило Господа. Ми стигосмо пред некакву завесу која је блистала као муња; пред њом и свуда стајаху безбројна мноштва светих огњених Анђела, легиони и легиони, и нема им броја; лица им сијају јаче од сунца. Гледајући то, ја стајах са страхом и трепетом. А мој вођа ми рече: Када се тргне завеса, видећеш Господа Христа; и ти падни и поклони My се; и свом душом пази, и слушај шта ће ти Он рећи.


"Чувши то, ја сам се радовао и дрхтао, јер ме захвати ужас и неисказана радост. Стајао сам и посматрао, чекајући да се дигне завеса. И гле, некаква пламена рука отвори завесу, и ја, као некада пророк Исаија, видех Господа нашег Исуса Христа где седи на престолу високу и уздигнуту, и серафими стајаху око њега (ср. Ис. 6, 1-2). На Њему хаљина порфирна, блистава и сјајна, лице My прелепо и пресветло, а очи као два блага сунца с љубављу мило гледају на мене: Богочовечанска лепота Његова неисказана, никако да се погледом сва ухвати и сагледа. Ја падох ничице пред Господом клањајући My се; трипута падах и устајах, сав узбуђен, сав радостан, сав блажен, сав преплашен. Од гледања лица Његова мене обузе таква радост, да се то никаквим речима исказати не може. Чак и сада, при сећању на то виђење, ја се сав испуним неисказаном радошћу. Лежећи ничице пред Господом, ја сам се сав потресен дивио толиком милосрђу Његовом, што је допустио мени, нечистом и грешном човеку, да дођем пред Њега и видим Божанску лепоту Његову. Свестан своје недостојности и величине Господа мога, ја сам говорио и понављао у себи речи пророка Исаије: О ја бедни! иако сам човек нечистих усана, удостојих се видети Господа очима својим (ср. Ис. 6, 7). Тада чух свемилостивог Господа мог где ми својим пречистим и преслатким устима благо изговори три медне и слатке речи, које ми душу засладише као нико и ништа до тада. Мало затим Господ ми рече друге три речи, и оне ми Божанском радошћу испунише срце. После тога преслатки Господ ми рече још три речи, које ме свега испунише таквим блаженством и запалише таквом љубављу, да сам се од духовне топлине и милине сав топио као восак, и на мени се испуни реч пророка Давида: срце моје поста као восак, и растопи се у мени (Пс. 21, 16). Утом све небеске војске Анђела запеваше предивну и неисказану песму, а ја се, не знам како, поново обретох у рају. И ходећи по рају ја размишљах о томе што не видех Пречисту Госпођу Богородицу. И гле, угледах човека: блистав као муња, обучен у светао облак, носи Крст, прилази ми и говори: Хтео си да видиш свесветлу Госпођу и Царицу Небеских Сила, Богородицу. Није овде, отишла је у јадни свет земаљски, да помаже људима и да их утешава. Ја бих ти показао њено свесветло, сведивно и неисказано обиталиште, али се нема времена; јер треба да се вратиш откуда си дошао, пошто тако наређује Господ.


"Када ми он то говораше, мени се учини као да слатко заспах; затим пробудивши се, ја се обретох на истом месту где сам се раније налазио: лежим у углу. И ја се дивљах где сам био за време виђења, и шта се удостојих видети. И срце своје нађох препуно неисказане радости; и узнесох благодарност Господу моме што је изволео показати ми толику благодат".


Ово виђење свети Андреј исприча пред смрт своме пријатељу Никифору, и закле га да то никоме не прича док се не разреши од тела. А Никифор, писац овог светитељевог житија, поводом овога пише: "Док ми блажени Андреј причаше ово, душу моју захвати екстаза, занос, усхићење. И ја видех ово: око нас пуно кринова, ружа и другог разноврсног цвећа, и оно тако заносно мирише, да мени изгледа да се око нас налазе свети Анђели који невидљиво каде за време божанског казивања праведниковог. И ја много мољах блаженога да ми каже макар једну реч од оних које му Господ рече, али он не хте нипошто.

 




ЕПИФАНИЈЕ ПОСТАГЕ ДУХОВНО ЧЕДО ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА

 



Једнога дана три честита младића угледаше на улици преподобног Андреја. Један од њих рече: Ја држим да је она луда прави слуга Божји. - Други на то додаде: Хајде да се на неки начин састанемо с њим. - Први то прихвати и рече: Ако хоћете, ја ћу то удесити. - Одвоји се од њих, приђе преподобноме и рече му: Брате, ја и она моја два друга веома желимо да са нама поседиш и да поразговарамо. - Преподобни се осмехну и рече младићу: Ти си Епифаније, и од овога часа мој пријатељ и моје духовно чедо. - И они се загрлише, јер преподобни провиде и тог тренутка рече Епифанију да ће бити патријарх у престоници, Цариграду, и да ће постати духовни отац многима. И држећи се за руке они приђоше оној двојици младића. Епифаније им одмах исприча како га преподобни ослови по имену. Онда нађоше једно склонито место, седоше и поразговараше о духовним стварима, па се растадоше. Пошто младићи одоше, преподобни се осврну тамо-амо, па видевши да никога нема, подиже руке и стаде се молити за те младиће. За време молитве он се подиже са земље у ваздух, и стојећи у ваздуху мољаше се. По завршеној молитви он оде међу гомиле људи и по свом обичају изиграваше луду.

 



KAKO CE ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ ПОДВИЗАВАО

 




Добровољни мученик, преподобни Андреј је дневно јео по пола пексимита. Тако је радио и када је имао и више на расположењу да поједе. Вина никада пио није. Дешавало се да по два, три дана, па и по читаву седмицу ништа не окуси, ако му људи не би пружили што да поједе. Често морен жеђу, он би на тргу, приметивши блатњаву локвицу воде, клекнуо, крстолико се сагнуо, три пута сркнуо, и тако утолио своју жеђ. To je понекад љутило мрзовољне гледаоце, те су га неки били, неки му говорили: Тако ти треба, лудо, да пијеш помије! - У таквим случајевима он није ништа одговарао, него се кротко уклањао. Ноћи је проводио радосно у молитви и наслађујући се добрима Божјим, а ујутру је излазио на улицу и упражњавао своје подвиге лудирајући се. Уствари, лудирањем Христа ради он је зле духове исмејавао и надмудривао. Проводећи цео дан у вреви градској, он се непрестано молио тајно у себи, и тако прекаљивао себе као у огњу Понекад се правио пијан, гурао се и гурали га; при томе су га неки тукли, неки ритали, неки безочно батинали; неки су га за косу вукли, неки му браду чупали; неки га на земљу поваљивали и ногама газили. Каткад су га деца исмејавала, задиркивала, тукла, штаповима ударала, за браду вукла, лице му мастилом мазала. Христољубиви пак људи су га сажаљевали и давали му: неки обол, неки два, неки хлеба, неки сира, неки воћа. И све то он је одмах раздавао себи сличним просјацима. Понекад су му милосрднији људи давали одело. Неки бестиднији просјаци су му то ноћу одузимали и остављали га голог.

 



ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ МЕЂУ БЛУДНИЦАМА

 



Једном приликом преподобни Андреј пролазећи поред јавних кућа и играјући, једна од тамошњих бестидних жена виде га, а сматрајући га за сулуда, дохвати га за рубину и увуче у блудилиште. Одмах се слегоше друге бестиднице, и стадоше задиркивати и запиткивати Божјег човека. Но он се само осмехивао, не одговарајући ништа. Шта сви нису те бестиднице радиле да га наведу на блуд. Али им све беше узалуд. И оне стадоше говорити између себе: Манте га! та он је мртав, или је камен, или дрво! - Утом ће једна од њих рећи: Чудим се нашој неразумности: Овај сулуди човек има у себи демона, он гладује, жеђује, наготује, и нема где главе склонити; а ми хоћемо да он у себи има похоте! пустите га нека иде својим путем. - Док се то догађало, свети Андреј је посматрао демона блуда који се налазио усред тих жена: био је сав црн, на глави није имао косе већ поган помешану са пепелом, очи су му биле као у лисице, из њега је излазио страховито одвратан смрад, тако да угодник Божји запуши нос и непрестано пљуваше у демона. Гледајући светитеља како се гади блуда, демон говораше: Мене људи као мед држе у срцима својим, а овај ме с презиром пљује? Није се овај ради неког добра направио луд, него да се потпуно ослободи од робовања телесности. - Блажени је очима својим посматрао ђавола, а жене су само чуле глас његов, али га нису виделе. Пошто се бестидне жене наругаше Божјем човеку због његове стидљивости и чедности, оне га најурише из свога блудилишта.

 




О ДУШИ: ОДАКЛЕ ЈЕ, ШТА ЈЕ, КАКВА ИЗГЛЕДА

 



Једном Епифаније замоли блаженога Андреја да му објасни, одакле је душа човекова, шта је, и каква изгледа. Блажени му овако објасни: Душа је живот и сила, и такорећи Бог. Души је Бог дао силу: да оживотворује тело, да управља њиме, да га загрева и окрепљује, јер је тело без душе блато и пепео и прах. Суштина душе је разумни дух, који је лак, мудар, разборит, дивотан, благ, сладак, тих, кротак, прелеп и пријатан, такмичи се с Анђелима. У почетку душа свакога човека блиста јаче од сунца; али уколико човек расте и пролази године, душа се његова мења према делима његовим и све више личи на дела његова; и каква су дела његова, такав је и изглед душе његове. Ако се човек труди у Еванђелским врлинама, душа му постаје чиста и светла; ако пак живи у гресима, душа му постаје мрачна и тамна. Но и они који живе у врлинама, душе им нису истога сјаја: јер свакоме душа сија према труду који он улаже подвизавајући се у божанским врлинама. Неке душе сијају јаче од сунца, неке као сунце, неке као месец, неке као светлост, неке као муња, неке као ћилибар, неке као љубичица, неке као вуна, неке као чисто злато. Једном речју: како се ко подвизава, онако и сија. Уколико се кроз подвиге приближава Богу, утолико јаче и сија, и постаје Бог по благодати заједничарењем у Светоме Духу-και γινεται Θεος κατα παριν τη μεθεξει του Παναγιου Πνετρατος. Уколико неко трпи невоље и муке ради Господа, утолико постају ближе Богу. Као што црно гвожђе, када се метне у огањ, сија и сво постаје огањ, тако и људи. Дух Свети је огањ, а ми смо црно гвожђе. Уколико упражњавамо пост, бдење, свуноћно стајање, молитву, уздржање - врлине, прописане нам од Духа Светога, утолико ћемо сијати очишћени, просветљени, озарени. - Тако исто, само у обратном правцу, треба расуђивати и о онима који душе своје прљају гресима. Јер у почетку Бог, створивши човека, дуне му у лице дух животни, и поста човек душа жива (1 Мојс. 2, 7). Тако су душе људске створене чисте, чистије од светлости. И деца док су у утроби мајчиној, душе су им чисте. А касније, у животу, када почну чинити грех, душе им се помрачују; и уколико дубље залазе у грех, утолико мрачније и постају. Многе душе, када се разлуче од тела, изгледају изранављене; неке изгледају изгладнеле и као у рите обучене; неке су скроз губаве; неке црне као катран; неке испечене као црни ћумур, душе злопамтила су као демони; душе кривоверника као најдубљи мрак; душе мужеложника и идолопоклоника су црње од најцрњег мрака.


Епифаније упита преподобног Андреја: Јесу ли ђаволи слични анђелима или нису? - Преподобни одговори: Чедо, нису. Они су створени исти по суштини, али су помрачени. Међутим, свети анђели су неоскврњени и чисти, те сијају јаче од сунца.

 



ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ СТОЈИ У ВАЗДУХУ ЗА ВРЕМЕ МОЛИТВЕ

 




Преподобни Андреј имао је обичај да у глуво доба ноћи, да га нико не би приметио, одлази црквама и моли се Богу. Тако једне ноћи он крену цркви Свете Богородице на тргу Константиновом. У то доба на тргу није било никога. Када преподобни стиже до црквених врата, пружи десну руку, закрсти врата крсним знаком, и она се сама отворише, и он уђе у цркву и стаде на молитву. Но то виде један младић који је стајао у сенци, те га преподобни ни приметио није. Пренеражен оним што виде, он рече у себи: Гле, какве потајне слуге има Господ у овом престоном граду! - И полако пришавши вратима, он опрезно завири у цркву и угледа овакав призор: преподобни сав у пламену стоји у ваздуху пред амвоном и моли се; из њега на све стране избија пламен и неки беспримерно диван мирис који се осећао до самих врата, крај којих је стајао младић. Ужаснут призором и сав претрнуо од страха, младић се повуче и прикри да сачека излазак преподобног. Пошто сврши молитву, преподобни изиђе из цркве, опет осени врата крсним знаком и она се сама затворише. И тада преподобноме би Духом Светим откривено да је онај младић видео све шта је он урадио у ово глуво доба ноћи. Преподобнога то ожалости. Но њему би Духом и ово наложено: да нареди младићу да никоме не говори шта је видео. И он окренувши се пође, приђе младићу који је стајао у сенци и рече му: Чедо, пази, никоме не казуј што си видео, и милост Господња биће с тобом. Ако пак једну реч изустиш о ономе што си видео, ја ћу наредити нечистом духу да те казни. А знај и ово: тако ми Исуса, ни твој Анђео хранитељ неће ти допустити да то обелоданиш! Ево и њему налажем да тако поступи, те ћу ја бити без бриге и спокојан. - Гледајући преподобног и слушајући шта му говори, младић, сав претрнуо од страха, рече: Господине, нећу никоме казати.


Враћајући се кући овај младић говораше себи: О, каквог свеца ми имамо, а ми безумници то и не знамо! О, чуда! о, тајнe Божје! Што сам у Житијама Светих читао, то сам ноћас својим рођеним очима видео! - Дошавши кући, он у усхићењу и у узбуђењу хтеде да исприча својима шта је све ове ноћи видео, те да би и њих обрадовао. Али, чим хтеде да отвори уста, он угледа пред собом пламеног младића који је блистао као муња и који му претећи рече: Ни речи да ниси рекао, несрећниче! Иначе ћеш одмах бити предат нечистом духу и постаћеш играчка демона. - Младић се страховито уплаши и поче дрхтати; и таман хтеде да викне од страха, а пламени младић му својом десном руком запуши уста, говорећи: Умукни! - И рекавши то, пламени младић нестаде из очију његових. А престрављени младић толико дрхташе од страха, да се умало не сруши на земљу. И све што је те ноћи видео, остаде му у живом сећању, али, хтео не хтео, никоме није смео ни речи рећи о томе.

 



ОГЊЕНИ КРСТ ВОДИ ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА

 



Једне ноћи, ходећи по свом обичају улицама Цариграда и упражњавајући своје подвиге, преподобни Андреј се обрете недалекo од цркве светих апостола Петра и Павла. Ноћ беше без месечине, облачна и мрачна, а на путу излокана дубока јама, пуна блата и воде. Преподобни наиђе на њу. Утом се, по допуштењу Божјем, појави Сатана сав црн, саплете преподобног ногом и рину у јаму. Тонући у муљу, преподобни завапи: Апостоли Христови, ви огњеним учењем својим спасавате свет, притекните у помоћ ништавном слузи вашем и извадите ме из ове дубоке јаме. - И тог часа се у правцу цркве светих Апостола по јави у ваздуху крст који је пламтео као огањ и слао своје зраке преподобноме у јами. Угледавши крст, преподобни повика: Нека се покаже на нама сјај лица Твога, Господе! - И одмах се појавише у ваздуху два светла предивна човека: један с једне а други с друге стране крста који је стајао и светлио. Тада се та два човека спустише к преподобноме у јаму, па га ухватише један десном а други левом руком, извадише из муља, поставише на пут, и одмах постадоше невидљиви. Чудесни пак крст иђаше ваздухом испред преподобног обасјавајући му пут, док га не доведе на трг. И тек га онда нестаде. Стојећи на тргу и гледајући ка цркви светих Апостола преподобни имаде ово виђење: црква светих Апостола измени се у неисказано лепшу и неподражљиво велељепнију; у средини цркве Господ Христос седи на престолу, а око Њега Херувими и Серафими са свом војском Небеских Сила предстоје My ca страхом и трепетом. - Преподобни, пруживши руке ка Гоsподу, повика: Помени ме, Господе, у Царству своме!

 




ЛИЦЕ ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА СИЈА КАО СУНЦЕ

 



Једнога јутра Епифаније уђе у цркву Свете Богородице. У цркви је стајао на молитви преподобни Андреј. Епифаније застаде у паперти, и њему се отворише унутрашње очи, те он виде ово: преподобни Андреј час пламти као пламен огњени, час блиста као снег, а лице му сија као сунце. - Ово виђење потраја дуго. Када се оно заврши, Епифаније се осврну на све стране, па пошто виде да нема никога, он сав радостан и весео приђе своме омиљеном оцу и учитељу, паде му пред ноге, говорећи: Благослови, оче, своје духовно чедо. - А преподобни, неисказано смирен, погледавши Епифанија, сам паде пред ноге његове, и говораше: Моли се за мене, господине, и ти благослови мене, јер то више приличи теби, пошто те данас видим прослављеног благодаћу Божјом. Видим благодат и сјај на лицу твом; ти стојиш у светој цркви Божјој, а рука Господа Сведржитеља облачи те с неба у архијерејске одежде и омофор, и поверава ти крму Цркве своје, да пасеш овце Његове. Са тог разлога ти двоструко благослови мене и моли се за мене ништавног.


Пошто целиваше један другога светим целивом, они седоше у паперти у скровитом месту. И стаде преподобни поучавати Епифанија, како да живи и како да се подвизава. И говораше му: Знам, чедо моје, да ти радиш на своме спасењу, јер извршујеш заповести Господње. Но иако је тако, ја те молим, прими и од мене ову поуку. Пази, чедо, да са што више суза чистиш душу своју и тело, па ће ти правда бити веома мила и милостиња веома слатка. Испуни срце своје кротошћу; буди свет и безазлен; буди светлост. Негуј у себи мудрост, смерност, доброту, молитву непрекидну, љубав нелицемерну, целомудрије. Поред тога, буди самилостив, сиромахољубив, монахољубив, богољубив, врлинољубив. Упражњавај ћутање, уздржање, трпљење у невољама, благодушност, неосуђивање, негрђење, неоговарање. Стичи негњевљивост, несујетност, скромност, неохољивост, да би те Господ узвеличао пред свима Светитељима и безбројним Небеским Силама. Свом душом приони извршивању еванђелских врлина, да би те Господ узвисио, и прославио, и наградио. Држи све то, и Бог ће бити с тобом.


Још говораше блажени Андреј Епифанију: Ђаво има обичај да из људи најпре одагна благодат Божју, па онда несметано улази у њих. To не значи да се благодат плаши ђавола; не, него се она гади и мрзи смрад греха. Ђаво не може силом да натера на грех; човек само по својој слободној вољи иде у грех, а ђаво га подстрекава, голица и подсећа на грех. Човек који нема храбрости у души и чврстине у вршењу врлина, подаје се том подстрекавању, и оклизне се у грех. И ђаво с правом окривљује таквога човека за грех, јер такав човек греши по својој властитој слободној вољи. Због тога онда и одступа благодат Божја од таквога човека.



Епифаније упита преподобног Андреја: Откуда ђаво зна шта је који човек учинио од детињства па све до старости? - Преподобни одговори: Зар не знаш да се крај хришћана неодступно налазе ђаволи? Пошто је то тако, јасно је да они и дела наша знају.


Док ова два угодника Божја сеђаху и разговараху, ђаво који је недалеко стајао, баци замку на Епифанија. To само свети Андреј виде, и рече ђаволу: Неваљалче и прљавко, одступи одавде. - Ђаво му на то одврати: У овом граду не постоји већи неваљалац од тебе. Али ће доћи време, када ћу ја дигнути руке од свога заната, јер ће људи постати гори од нас ђавола. - Светитељ га упита: Откуда ти то знаш? - Ђаво одговори: Врло је искусан наш отац; седи у паклу, и гатајући учи нас, пошто наша природа апсолутно ништа не зна. - Преподобни га упита: А каквим се гресима људским ви ђаволи највише радујете? - Ђаво одговори: Идолопоклонству, мађијама, тровањима, а нарочито убиствима, злопамћењу, злоби, содомском греху и блуду. - Светитељ га упита: А кад се неко одрекне својих страсти и грехова, и кроз покајање приступи Господу Богу нашем, шта ви онда радите, како се држите? - Ђаво одговори: Ми таквога мрзимо и љути смо на њега, али тако да он то не зна. Но ипак се надамо да ће нам се вратити. Јер има много таквих, који нас се одрекну, па нам се опет врате. - Чувши то, светитељ дуну на ђавола, и он тог тренутка нестаде.

 



ЕПИФАНИЈЕВО ИСКУШЕЊЕ И ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ

 



Једно време демон блуда стаде силовито нападати Епифанија. Јадни младић се сневесели и уплаши да душу своју не укаља муљем греха. И отпоче сурово постити и ноћи проводити у молитвеном бдењу; и са сузама призиваше Бога да му помогне и не допусти да падне у такву пропаст. А проклети демон га све јаче и јаче нападаше: убациваше му у душу нечисте помисли да му помоћу њих распали тело, те тако ували у блато блуда дивну душу његову. Поред тога демон га и у сну искушаваше. Често помишљајући да неће моћи издржати огањ искушења, Епифаније је устајао на молитву: дуго и дуго правио метанија, ударао себе у груди, - све тако док га снага не би издала. Једном, после такве напорне молитве, он поједе три унције соли, и тело му се запали од страховите жећи. Он то учини, да би телесном жећи угасио духовни огањ. И заиста он осети неко олакшање у искушењу. И на јави виде демона блуда: каљав као свиња стоји и брекће. Епифанију се згади, и он пљуну у лице одвратном демону.



Неколико дана после тога Епифанија срете на тргу блажени Андреј; погледа у Епифанија и осмехнувши се рече му: Овца сам твога духовног стада, и волим со и једем со. - Чувши то, Епифаније се веома удиви и рече преподобноме: И то ти је познато, оче? Ox! a зашто си ме онда на цедилу оставио? Ето, мучи ме зли демон, срце ми поједе. - Преподобни му одговори: Где ће војник показати своје јунаштво ако не у рату? И како би Бог знао да Га ти љубиш, ако не види како се држиш у рату са ђаволом, и како га побеђујеш? Како ћеш заслужити награду ако не претрпиш невољу и искушење, и нападаје таштих демона? Јер Царство небеско добијају они који се побожно подвизавају, боре, и трпе невоље, искушења, муке, злостављања, оскудицу. Овај свет је дим и пепео и сан. Људи овога света не брину се о свом унутрашњем човеку; они уживају, једу и пију; они сложно испуњују ђаволове жеље, а он им као пријатељима и слугама својим у замену за то даје таште радости и уживања овога света. Ти пак, чедо, муке си поднео и о којима говориш, постаће ти слатке, кад за сваку од њих будеш примио по награду. Стога, немој то потцењивати, него буди истрајан у томе, да би добио награду и наследио Царство небеско. He заборављај речено у Светом Писму: Многе невоље има праведник, али га од свих избавља Господ (Пс. 33, 20). He знаш ли да нам је Бог дане овога живота дао као хрвалишта, да се хрвемо, да се боримо са демонима; да дан и ноћ бдимо у молитви, борећи се, подвизавајући се, испуњавајући заповести Божје. Чедо моје, човек који не прељубочинствује, не блудничи - тамјан је пред Господом; а човек прељубочинац, човек блудник - као поган ће бити дани живота његова. Мудар човек, који просвећен даром Светога Духа зна дубине Светога Писма, постане ли блудник, његово знање неће имати никакве вредности пред Богом, ако он исповешћу и сузама не спере прљавштину грехова својих. Зато, немој се стидети што те ђаво напада, искушава, ратује с тобом; радије се радуј и весели, знајући да ако се не прекувамо у искушењима, не можемо постати сладак хлеб Богу.


Рекавши то Епифанију, преподобни га целива светим целивом, па се Епифаније врати дому свом.

 



КАКВЕ ИЗГЛЕДАЈУ ДУШЕ ПРАВЕДНИКА И ГРЕШНИКА НА ЗЕМЉИ

 



Једне године на Ускрс блажени Андреј стајаше на молитви у цркви Свете Софије, и то при самом улазу. И Господ му откри како су поједини људи провели минуле дане светог Великог Поста, показавши му како изгледају њихове душе. Посматрајући људе који су излазили из цркве, он Духом Светим виде и сазнаде свачију душу, и у њој њену врлину и њен порок.


Тако, он виде многе људе: лица им бела и чиста као снег; некима лица сијају као сунце, а глава им помазана јелејем и миром, на главама им златни венци, миомир излази из њих као из ружа и љубичица, на њима су хаљине царске, предивни младићи им указују поштовање и прослављају их. To су они што богоугодно проведоше свету Четрдесетницу служећи Господу постом и молитвом и сваком врлином, и добише почетне награде Небеског царства и невидљиво их носе. Гледајући их, блажени Андреј се радовао и благодарио Господу за њихов напредак.



Виде он и друге: бели су као снег, лица им сијају као сунчани зраци, а на њима почива Свети Дух, јер су чисти и пуни врлина, уздржавали су се од прељубе, од блуда, од злобе, од празнословља, и причешћивали се често Светим Тајнама.


Виде опет и овакве: обучени у златне кабанице, пуни су светлости и сјаја, бели голубови лете изнад њихових глава, из њих се лије скупоцено миро и миомир тамјана, а испред њих анђели Божји као духовни голубови. To су они што сиромахе хлебом хране, што робље откупљују и ослобађају уза, што дугове туђе исплаћују, што сиротињу помажу, што просјаке одевају, што светитеље празнују, што се од порока чувају.


Онда виде неке овакве: обучени у скупоцене хаљине, лица им зраче миљем, прати их нека прелепа девојка са маслиновим венцем око главе; она им миром лица помазује. To су они што тамнице посећују и сужње теше и помажу, што болесне походе и видају, што реч Господњу воле изнад свега, што избегавају хуљење и оговарање, што сваким доброделањем блистају.


После тога виде и овакве: лица им почађавела; некима је лице премазано смрдљивим гнојем, мачке и пси иду испред њих, змије им висе о удовима и сишу им тела, а жабе им по ногама. To су распутни људи, мужеложници, блудници, онанисти, среброљупци; они су све удове своје предали ђаволу, и заробљеници су његове воље. Змије пак и аспиде и остале разноврсне животиње нису друго до демони. Они уживају и веселе се кад неко од људи испуњује њихову вољу.


Затим виде неке: голи телом, црни и мрачни, очи им пламте, лица им црна као на тигању печена. Демони им замотали конопце око вратова и вуку их као мазге, притом држе оштре мачеве у рукама. Неки пак демони носе огњене батине, и страховито их бију да што брже иду. А изнад њих стоји написано: врачари, бајачи, чаробњаци.


Потом виде овакве: људи голи, црни као ђаволи, крваве им каме у рукама, а на глави свакога од њих гује гњева и љутине; и гуја дотле распаљује свакога од њих док не изврши њену вољу А они се понашају као помахнитали и неурачунљиви. To су убице, грабљивци и гадни расипници.



Онда преподобни виде: неки бедници у рите одевени, и мноштво жена иду са њима исто тако одевене; тела им бодљама и трњем начичкана; око њих најодвратнији гмизавци, жабе, пацови, корњаче, и друге гадине. To cy јаросници и гњевљивци, рђави и сурови, који слуге своје страховито муче и злостављају.


Виде преподобни и овакве: тела им од главе до ногу премазана чађу, лица им намргођена и пуна отрова; змије и аспиде им запушиле уши и затвориле очи, да не виде сунца, нити чују Свето Писмо које се по светим црквама чита. А изнад њих у ваздуху стоји написано ово: Злоћа - прва ђаволова кћи. Из ноздрва јој цури отров аспида и змија и скорпија и гадина, и испуњује убитачном горчином и ваздух и душе људске. To cy они што људе доводе у опасности и смрти, злопамтила, непријатељи, гордељивци, псовачи, вређачи, опадачи, они који туђе грехе осуђују и пресуђују.

 



ЈАВЉЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЦРКВИ ВЛАХЕРНИ

 




Године 911. првог октобра за време свеноћног бдења у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду блажени Андреј стајаше на дну цркве са својим учеником Епифанијем и мољаше се. У четврти сат ноћи виде блажени Андреј заштитницу и помоћницу свих хришћана Пресвету Богородицу где се појави у цркви изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златоткану порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и Пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет? Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".

 



КАКО АНЂЕЛИ НЕВИДЉИВО КАДЕ ЉУДЕ

 



Једном приликом преподобни Андреј и Епифаније сеђаху и читаху Беседу светог Василија Великог о крштењу. Док је Епифаније читао, они обојица изненада осетише диван миомир. Епифаније се силно зачуди откуда тако изврстан мирис. Преподобни пак Андреј је видео откуда долази миомир, и ко је тај што га невидљиво шири. Док је Епифаније читао, преподобни му није хтео открити ту тајну. А кад Епифаније заврши са читањем Беседе, одмах и мирис нестаде. Зачуђен тиме, Епифаније упита преподобнога: Молим те, часни оче, кажи ми откуда онај миомир за све време док сам читао? - Преподобни му одговори: Анђео Господњи беше овде, не један него много њих, док се ово читало. Један од њих, величајући речи Светога Духа, сав радостан кађаше богодолично. - Епифаније га на то упита: Анђели су невештаствена бића, где онда налазе тамјан и кадионицу и жар? - Преподобни изненађено погледа у Епифанија и рече: Чудне ствари говориш, човече! Та ко ти је казао да Анђели Божји поседују вештаствене кадионице, или да употребљавају жар земаљског света? Духовна бића поседују духовне, a вештаствена бића вештаствене ствари. Када Анђели хоће да каде светитеље или онај надумни престо божански, они ничим другим не каде до оним предивним миомиром што излази из чудесног и неприступног Божанства. Стојећи пред страшним престо лом Сведржитеља, Анђели примају миомир који се отуда муњевито излива, и зато стално миришу на неисказани миомир Божанства. Миришу они и на рајско цвеће које доносе, и на невидљив начин подносе то невидљиво цвеће човеку, те се душа његова испуњује слашћу и миљем тог рајског миомира. Анђели невидљиво каде људе у следећим приликама: прво, када се читају свете књиге Анђели невидљиво окружују оне који читају, желећи да чују богонадахнуте речи Пресветога Духа; друго, када се неко моли Богу, Анђели са великом љубављу стоје око њега и заједно се са њим моле; и треће, када се човек из љубави према Богу труди, или страда, или се неустрашиво бори. Тако, Анђели каде оне који се боре за веру, да би их окрепили и охрабрили на подвиге.

 




ПРЕСТАВЉЕЊЕ БЛАЖЕНОГ АНДРЕЈА

 



Једнога дана преподобни Андреј и Епифаније сеђаху и разговараху. Утом преподобни подиже очи к небу и дуго гледајући горе заливаше сузама своје боголико лице. Епифаније га упита: Часни оче, реци чеду свом, зашто рониш толике сузе? - Преподобни му одговори: Чедо моје, ево дошао је крај земаљском животу мом, и ми ћемо се телом растати. Али ти немој туговати, јер одлазим у непролазни живот. - На ове речи преподобнога Епифаније се веома снужди. Зато му преподобни рече: Немој, чедо моје, туговати због пресељења мог. Та блаженство је отићи из овога света. Јер шта имамо ми са овим таштим светом? Ми нисмо створени да заувек останемо у овом свету, него да се у њему богоугодно подвизавамо, па да онда идемо у своју небеску постојбину. Јер овде ништа није наше. Овај свет је горак: пун је злих демона који другују са људима који драговољно чине зло, па онда такве одвлаче у пакао. А онај свет, свет Херувима и Серафима, ка коме ја одлазим, пун је вечне светлости и славе Пресвете Тројице. Ево, ово је мој последњи разговор с тобом. Пази шта ти на растанку кажем, и сећај се ових речи мојих. Ти ћеш постати монах; благодаћу и милосрђем Јединородног Сина Божјег водићеш богоугодни живот. Господ ће те у своје време подићи на епископски престо ове престонице, да будеш светило и пастир. Заклињем те Пресветом Тројицом и Пречистом Владичицом Богородицом, када будеш постао патријарх, немој прослављати спомен мој, нити ми храм подизати, нити споменик, нити ми ма какву почаст људску указивати. He послушаш ли ме у овоме, веруј запашћеш у искушење, јер сам молио Бога да ме не прославља на земљи. Ти пак, чедо моје, имај страха Божјег у души својој, и љуби Бога свим срцем својим; светитеље празнуј; моли се за све: за оне који нас воле и за оне који нас мрзе, за заробљенике, и за све што су у невољама и опасностима. И ја, ако обретем слободу пред Христом Богом, бићу духом непрестано с тобом. A o дану и часу у који ће те Бог превести из овог у онај свет, ја ћу те, известити. У вечној слави и радости бићемо заједно обојица, као што ми то откри Господ. Пази чедо, као архијереј немој никога рукополагати из пристрасности, или из пријатељства, или на заузимање пријатеља, или из користољубља, него од свакога тражи врлину и веру и истину и праведност. Спомињи ме у светим молитвама својим, нарочито на светој литургији. Јер ништа тако не умилостивљава свевишњег Бога према грешницима као света литургијска жртва. О, чедо моје, запиши речи моје на таблици срца свога: старај се о сиротињи, штити удовице и сирочад, збрињавај путнике, посећуј болесне, походи сужње. Држи се свега тога, и Господ ће саархипастирствовати с тобом и руководити те, и љубав Оца и Сина и Светога Духа биће с тобом.


Рекавши то, преподобни предложи Епифанију да заједно преклоне колена и помоле се Господу. Преклонивши колена, преподобни се мољаше овако: Оче, Сине и Свети Душе, Свебожанствена Тројице, преклињемо Те ми просјаци и путници, ми убоги и голи и невољни, који немамо где главе склонити у овоме свету, и молимо Те свемилостиви Господе, опрости нам по великој милости својој све што сагрешисмо речју или делом или мишљу Свим срцем Те молим, Господе, за овог слугу Твог Епифанија: просвети очи његове благом муњом Божанства свога; прожми милосрђем сва унутрашња чула његова; обасјај мисли душе његове неисказаним миомиром вечноживе благодати Твоје; удахни у њега дух мудрости, дух јачине, дух разумности, дух боготвореће љубави, дух самилости и мира, дух кротости, дух животворних суза, да вођен и руковођен Твојом сведржитељском десницом чини оно што је угодно Теби.



Кад преподобни заврши молитву, изненада сину пред њима силна светлост и разли се диван миомир од разноврсних мириса, и Епифаније паде на земљу. Преподобни га подиже руком, закрсти му чело крсним знаком, и говораше: Нека нас име Невидљиве Светлости осени! Нека нам Бог Херувима буде у помоћи! Нека молитве Серафима, Престола, Господстава, Власти и безбројног мноштва Небеских Сила, Апостола, Мученика, Еванђелиста, Пророка, Исповедника, Испосника штите слугу Твога! Нека молитве угодника Твојих по горама, по пештерама, по пустињама, и молитве оних што Ти служе у општежићима, по селима и градовима, буду у помоћ слузи Твоме! Молим Те, Господе преблаги, и преклињем: спаси чедо моје Епифанија; чувај га у светости Твојој, у сили Твојој, у љубави Твојој, и у вољи Твојој, да би проводећи живот богоугодно с миром стигао у предверје Царства Твога!


Пошто тако благослови своје духовно чедо Епифанија, преподобни Андреј га целива у очи, у лице, у прса, у руке, па оде? а Епифаније остаде тужан и ожалошћен.


Преподобни Андреј, раставши се са Епифанијем, оде на Иподром, нађе једно скровито место, и ту проведе сву ноћ на молитви. А мољаше се: за све што су у опасностима, у невољама, у нуждама, у ропству, и за сав свет. И док се он тако мољаше, к њему дођоше свети Анђели и безбројни Светитељи, и он гледајући их као пријатеље и осмехујући се, испусти душу. И тог тренутка се рашири по том месту дивотан миомир, од разноврсних мириса и кађења.


Тај миомир, дивнији од сваког мириса, осети и једна сиротица, чија кућица беше недалеко од места где се блажени Андреј престави. Она по трагу тог мириса дође до тела преминулог светитеља. И ту тек она осети у свој јачини где из његовог тела избија божански мирис, са којим се никакав земаљски мирис не може упоредити. Запањена и узбуђена, жена отрча да обавести суседе о необичном чуду. И многи дотрчаше до места где се преподобни преставио, које је и надаље мирисало опојно и необично, али само тело не нађоше, јер га Господ беше пренео некуда.


Те ноћи зором рано стојећи на молитви, Епифаније виде душу светог Андреја како она, светлија од сунца, иде на небо, вођена и праћена светим Анђелима и Светитељима, док се чудесно и чаробно певање разлегало на све стране. Усхићен красотом и величанственошћу призора, Епифаније пружи руку к небу и светитељу и кликну: Помени ме, свече Божји, у припремљеном ти Царству, јер данас видим чудеса која превазилазе сваки ум.


И писац Житија светога Андреја, свештеник Никифор при цркви Свете Софије у Цариграду, лични пријатељ светога Андреја, и једини човек коме је преподобни поверавао тајне свога јуродивог живљења, - које је делимично поверавао и Епифанију -, овако завршава необично Житије необичног угодника Божјег светог Андреја: "Тако се престави некада прикривено сунце и огњени стуб небоземни, свети Андреј, Господа ради просјак и луда и странац и презреник и ништавник и пониженик, а сада син Божји по благодати - υιος Θεου κατα χαριν и наследник Царства небеског. Престави се 28. маја, пошто се шездесет шест година подвизавао тајно служећи Богу. A ja Никифор, милошћу Божјом презвитер Велике цркве царскога града, зване Света Софија, описах чудеса и славни живот чесног и светог оца Андреја онако како сам их својим сопственим очима видео и како сам о томе сазнао од славног Епифанија, каснијег архиепископа овдашњег, - благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је слава сада и увек и кроза све векове. Амин".





НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal