Домовина светог преподобномученика Илариона беше острво Крит. Чедо хришћанских родитеља, он на светом крштењу доби име Јован. Одгајен од родитеља у побожности и научен књизи, Јован од младости имађаше добро расположење душе. Стриц Јованов који беше лекар одведе једном Јована са собом у Цариград. Он проведе код стрица преко десет година, али ништа не изучи, због чега се горко кајаше Зато остави стрица и ступи у службу код неког трговца Франческа. Једном Франческо отпутова на острво Хиос, а свој дућан повери Јовану и другу његовом, који такође беше у служби код њега Вративши се с пута, Франческо изврши преглед рачуна и нађе мањак од 300 пиастра, и осумњичи Јована за крађу И прећаше Франческо Јовану да ће га предати суду, ако му не исплати означену суму. Нашавши се у тешком положају, Јован се обрати своме стрицу за помоћ, али га овај грубо одби.

Немајући излаза, а и не могући подносити клевету, Јован паде у очајање. У тако мрачном расположењу душе, њему лукави враг дошану мисао да се за помоћ обрати мајци султана И стварно, Јован оде у двор у коме живљаше султанова мајка. Тамо га изведоше пред Башагу, коме Јован исприча своју муку молећи га за помоћ. Башага пријатељски прими Јована па му између осталога рече: Веома ћу те усрећити и убудуће ћу те помагати у свему, ако поверујеш у Мухамеда. Несрећни младић, заведен агиним обећањима и мишљу да ће се најзад обрачунати с газдом, без икаквог размишљања изјави да ће примити мухамеданску веру. Чувши то, Башага одмах извести султанију, а ова опет цара, и несрећног отпадника сместа прикључише их муслиманској вери, извршивши на њему обрезање. Потом га обукоше у природно одело, и одредише му учитеља да га учи турској писмености. Поводом овог догађаја, у двору би тог дана приређена велика свечаност, а Башага да би радост била што већа, усини Јована и уврсти га у придворне службенике.

Ипак, та радост ниЈе дуго траЈала, јер човекољубиви Бог, увек близу оних који Га траже и обраћају Му се , показа милост Своју и према овом отпаднику. Након три дана, под утицајем благодати Божје, Јован дође себи и увиде своју заблуду, па кајући се он донесе чврсту одлуку да бежи из дворца, који му већ беше постао тамница. И после дванаест дана Јован напусти дворац заувек, па оде к своме пређашњем духовнику, јеромонаху Симеону. Но духовник га не познаде и упита ко је и шта жели. - Ја сам твој духовни син, одговори Јован. - Па шта ће на теби турско а не хришћанско одело? - О, оче! одговори Јован, ја сам ради тога и дошао код тебе, да очистим себе од ове погане одеће. - И онда му исприча све што се с њим догодило, молећи га за мудар савет и помоћ, како би се спасао од могуће потере.

Слушајући Јованово искрено кајање, духовник одтугова заједно с њим због његовог пада, па оде до суседа, Руса трговца, свог духовног сина, да се посаветује с њим о Јовану. Трговац, као прави хришћанин, обрадова се покајању отпадника; и они се договорише да Јована пошаљу у Русију. Тако и урадише: кроз два дана Јована преобученог у руску ношњу они упутише на Крим.

На Криму Јован проведе десет месеци; али за све то време душа му не нађе покоја, срце му је туговало и силно патило од помисли да се он одрекао Христа. Стога, да би се помирио са својом савешћу и Богом, он реши да се врати у Цариград и тамо прими мученички подвиг.

Допутовавши у Цариград, Јован оде к своме духовнику јеромонаху Симеону и исприча му да за све време свога боравка на Криму он није могао измирити себе са Богом и да га потајна мисао гани: да пред Турцима исповеди хришћанску веру и да свој пад опере својом крвљу, примивши мученичку смрт. Но мудри духовник му саветова да одједанпут не ступа на тако страшан подвиг, него да најпре отпутује у Свету Гору Атонску и тамо међу великим старцима спреми себе на страдање за Христа.

Јован послуша добри савет и убрзо отпутова у Свету Гору. Тамо ступи у Иверски манастир, и откри иверским старцима и свој пад и све остало о себи. Саслушавши Јована са пуно саучешћа, старци му посаветоваше да ступи у Претечин Скит под руководство духовника Сергија. А л и га Сергије не прими код себе, него га упути у скит свете Ане к јеромонаху Висариону, који је годину дана пре тога пратио преподобномученика Луку у Митилину на подвиг мучеништва. Дошавши у скит свете Ане, Јован се најпре обрати духовнику Методију, исприча му сву своју муку и моли га да се заузме да га јеромонах Висарион прими у број своје свете братије. А Висарион, можда желећи да испита да ли Јован са добром и чврстом намером хоће да постане његов ученик, у почетку га одби, тако да и молбе духовника Методија немађаху никаквог утицаја. Међутим Јован за све то време стојећи пред њим као осуђеник роњаше горке сузе, које најзад умекшаше Висариона, те пристаде да га прими, али пол условом да о томе не зна нико од страних.

Примивши Јована под своје руководство Висарион га поведе ка подвижништву тешким и мучним путевима. А кроз извесно време он га, ради већег безмолвија - молитвеног самовања и тиховања, закључа на четрдесет дана у једној келији запустелог скита светог Василија Великог, одредивши му правило за псалмопојање и молитву. Али мрзитељ добра ђаво, желећи да омете започети врлински живот подвижника Христова, стаде наводити на њега страшила, нарочито ноћу; и та се ђавоља утварања толико умножише, да Јован не беше више у стању подносити их, те дванаестог дана ноћу он побеже из свога затвореништва и врати се к старцу, смиреио га молећи за опроштај што није испунио његову вољу. При томе он замоли преподобног Висариона да му да келију поред себе, нашто старац пристаде. Сместивши га у келију близу себе, старац му наложи да продужи исто правило које је проходио у келији скита светог Василија Великог, а да се храни хлебом и водом.

Након неког времена Јован стаде молити преподобног Висариона да га постриже у ангелски лик. Старац пристаде и постриже га у монаштво са именом Иларион. По пријему монашког лика Иларион удвостручи и подвиге, подражавајући у свему раније подвижнике Христове, и прохођаше из силе у силу, укрепљујући душу своју постом, бдењем и молитвом.

Једном читајући Нови Мартиролог Иларион се силно одушеви жељом да пострада за Христа. Ту жељу он саопшти своме духовном оцу Висариону и моли га да то благослови. Старац се изјасни против те његове жеље и саветова му да добро испита себе. При томе му рече: Можда се та жеља јавила код тебе по нашаптавању ђавола, који жели да ти смути душу, па отргнувши те од руководства духовног оца да те вргне у самовољу. Међутим Иларион стаде још свесрдније молити и преклињати старца да га благослови на мученички подвиг, и бејаше у својој намери и решености непоколебљив. Старац, мада и виде да је та жеља настала код њега од благодати Божје, но немајући поверења у себе он се посаветова са духовником Методијем и са својим старцем Јоасафом, и сви они заједно почеше убеђивати Илариона да напусти своју намеру и да у безмолвију гради своје спасење. Међутим Иларион их са сузама поче молити да га пусте на страдалачки подвиг. Видећи чврсту решеност Иларионову, старци решише да Илариону даду благослов на велики и страшни подвиг: пострадати за исповедање имена Исуса Христа.

Чувши пристанак искусних мужева, Иларион се обрадова, паде к ногама Висарионовим и стаде га молити да га прати на путу мучеништва, као што је пратио преподобномученика Луку. Међутим Висарион стаде отклањати од себе ову његову молбу, говорећи: Лука бејаше толико млад, имађаше 16 година, да је било потребно пратити га и поткрепљивати га, а теби је 26 година, и ти си потпуно зрео, па је стога излишно да те пратим; но дух мој и грешна молитва моја о теби биће нераздвојно с тобом.

Слушајући ово старчево одбијање, Илариону грунуше силне сузе, које много дарнуше све, и старци Методије и Јоасаф стадоше молити Висариона да испуни жељу Јовану. Тронут молбом стараца, Висарион пристаде, и убрзо затим поче се спремати за пут. У то време на Атону борављаше бивши васељенски патријарх Григорије, коме Висарион откри тајну свога намераваног пута. Свјатјејши се обрадова томе, узнесе за мученика архијерејску молитву и благослови њихов пут.

Висарион са Иларионом напусти Свету Гору 10. септембра, и управљани руком Сведржитеља срећно стигоше у Цариград 16. септембра, у петак. Сутрадан старац причести Илариона светим Христовим Тајнама, које је био узео са собом и чувао их у дароносици. Ноћ између суботе и недеље они проведоше у бдењу и молитви. Те ноћи држано је бденије за старца Висариона и за мученика Илариона и у скиту Свете Ане, пошто је Иларион, полазећи у Цариград, молио да се идуће недеље одслужи за њих бденије, а затим да се у току целе седмице свакодневно врши за њих молепствије у храму Божјем, да им Господ помогне добрим се подвигом подвизавати, веру одржати и течење завршити добро.

За укрепљење мученика, Господ му откри у сну све што се имало десити с њим. Ујутру Иларион исприча старцу свој сан и показа место где ће му одрубити главу; затим предсказа да ће тело његово, које ће бити у власти Турака, хришћани откупити, и да ће га сам старац рукама својим погрепсти. Све се то уствари тако и зби, што ће се видети из даљега.

У недељу старац још једанпут причести Илариона светим Тајнама; потом га обуче у турско одело и испрати до дворца, у коме се Иларион раније одрече Христа. Ушавши у дворац, мученик се јави Башаги, и правећи се као да се обрадовао видевши оца који га је усинио, он му целива руку. А Башага стаде га распитивати;, где је толико времена, шеснаест месеци, пропадао, и зашто сада није у придворној одећи, у којој је раније био. Мученик одговори: Путовао сам у Русију, па пошто нисам имао довољно путног трошка продао сам придворно одело и купио себи простије. - Онда он одједном промени разговор и стаде тихим гласом говорити аги: Нећу скривати од тебе, господине мој, због чега сам дошао овамо. Ствар је дакле у овом: поставши Турчин, ја сам само три дана уживао мир; но после тога, када дођох к себи и обмана се показа преда мном у свој наготи својој, ја се почех силно кајати због своје заблуде, и кроз дванаест дана побегох из овога дворца и лађом отпутовах у Русију. Много сам суза пролио, много је душа моЈа патила не налазећи мира и оне светости израније. Но пошто се убедих да вера ваша није ништа друго до заблуда и обмана, а хришћанска - истинита и спасоносна, ја напустих заблуду и поново постадох хришћанин, и ево проклињем вашу веру са свом вашом привидном светињом и обредима.

Слушајући тако увредљиве речи, ага хтеде да заустави мученика да даље не говори, али га Иларион замоли да га благодушно саслуша до краја. И продужи Иларион: Многа сам добра доживео ја од тебе, између осталога и то што си ме усинио и приближио цару. Не желећи да останем неблагодаран за твоју благонаклоност и пажњу, ја те преклињем, послушај мој савет: отпутујмо у Русију, тамо ћеш ти примити хришћанску веру и спасти душу своју за вечни живот, а ја ћу неодступно бити с тобом и служити теби као оцу све до саме смрти моје. Већу од ове благодарности ја не налазим.

Саслушавши Илариона, Башага се разљути и стаде га бити чибуком, све докле му се чибук сав не изломи у парчад. На тај лом дојурише многи од придворних службеника. Међутим мученик, благодушно претрпевши ударце, кротко одговори своме мучитељу: Такву ли ми узвраћаш благодарност што ти посаветовах да оставиш таму и приступиш к истинитој светлости? уместо заслужене благодарности, ти си ме почео немилосрдно бити.

Башага, од беса и скоро не верујући својим очима да се све то у самој ствари збива у стварности, упита мученика: Шта се то, несретниче, догодило с тобом? - Мученик одговори: Да, стварно са мном се догодило чудо: Онај кога се ја пред тобом одрекох, опет ме је по човекољубљу Свом примио у Своје наслеђе. Божанска благодат Његова дотаче се срца мог и ја сада проклињем вашу веру са свима вашим обредима. - Говорећи то, Иларион збаци чалму са своје главе и изгази је ногама, а на главу навуче монашку скуфју која му беше под пазухом.

Гледајући све то, ага цептијаше од гњева, али пошто је желео да по сваку цену наговори мученика да се одрекне Христа, он му поче ласкати, наговарати га, обећавати му велике почасти, али страдалац остаде непоколебљив на сва његова саблажњива обећања. Пошто свим тим ништа не успе код мученика, ага га одасла к ађутанту султаније, пред којим се свети мученик не само не одрече Христа, него му стаде саветовати да прими хришћанску веру.

После тога мученика послаше к Бостанџипаши, начелиику дворске страже, који најпре ласкама и разним обећањима стаде мамити Христовог страдалца да се одрекне хришћанске вере, али видећи у свему себе побеђена, он нареди да га муче: растезали су му зглобове и ломили удове, но мученик, у свим тим мукама помаган и укрепљаван Христом, јуначки и трпељиво подношаше сва та страдања.

После овог љутог мучења мученика упутише Каптипаши. Страдалца Христова он трипут врже на страшне муке, па му онда заби ноге у кладе и баци у мрачну тамницу. Налазећи се у тамници, Христов мученик се удостоји причестити се Светим Тајнама, које му његов старац Висарион достави преко једног благочестивог хришћанина

Трећега дана, у уторник, када у Порти заседаваше Државни савет, мученик Иларион би изведен пред Савет као оптуженик који заслужује строгу казну. Чим свети мученик ступи у судницу, не чекајући да буде питан, он се обрати судијама и рече: Молим, господо судије, да будем саслушан: тек је трећи дан како допутовах у Цариград да на достојан начин заблагодарим своме добротвору Башаги за његово покровитељство нада мном, и предложих му да заједно са мном отпутује у Русију, да тамо прими хришћанску веру, али се он показа толико неблагодаран, да ме за све то не само изби, него ме чак и немилосрдним мучитељима предаде, од којих страшна мучења доживех. - Ко си ти? упита га председник. - Хришћанин, одговори мученик. - Читај салавати (тојест исповедање вере муслиманске), заграјаше други с претњом. - Нека је проклета ваша муслиманска вера! громко и неустрашиво рече свети Иларион. Чините са мном што хоћете! сеците, стружите моје тело, но мене ништа не може одвратити од љубави и вере у Господа мог Исуса Христа.

Несрећниче! ти си до недавно сам добровољно исповедао нашу веру; тебе нико на то није приморавао; ти си сам добровољно примио нашу веру, а сада се одричеш. - Да, стварно, Ја то учиних, али учиних из неразумности, притешњен приликама; но главни виновник целом том злу јесте ђаво, који ме заведе преко слугу својих. Међутим, чим познадох истину и увидех своју заблуду, ја оставих таму и приђох светлости. Стога ево саветујем и вама, да оставите своју заблуду и лажног пророка Мухамеда, да поверујете у Искупитеља нашег Исуса Христа, и да наследите царство небеско и живот вечни.

Видећи мученикову непоколебљивост, судије га осудишс да му се одруби глава, што истога дана би и учињено. Када светог мученика доведоше на место погубљења, које беше онакво какво му би унапред показано и о чему он предсказа своме старцу, страдалац Христов преклони колена и подметну главу под мач. Џелат спусти тешки мач и мученикова глава одлете од тела, док уста још шапутаху Символ вере, као што Јеромонах Висарион беше заповедио Илариону да у време погубљења чита Вјерују. Тако свети Иларион пострада 20. септембра 1804. године, у уторак у шест сати после подне, а света душа његова сада се радује у лику светих Исповедника Христових.

Чим преподобномученик Иларион би погубљен, један хришћанин Никола, који је све то брижљиво мотрио, извести одмах јеромонаха Висариона. Овај с великом радошћу похита на место погубљења да види мошги светог мученика, ученика свога. Одатле он оде у Патријаршију и замоли протосингела Јоаникнја, да подстакне хришћане да откупе од турске страже свете мошти мученикове, пошто се већ проносио глас да ће их Турци, по истеку три дана спалити или бацити у море, као што закон прописује. Протосингел радо пристаде, и неколико побожних хришћана откапише свето тело од страже.

Добивши многонамучено тело преподобномученика Илариона, старац Висарион га чесно погребе на острву Проту, у цркви Преображења Господња. А један део хаљина и косе светог мученика Илариона благочестиви хришћани поделише међу собом на освећење. И Господу би угодно да чесне мошти светог мученика одмах прослави чудесима Тако, један хришћанин који из Цариграда беше дошао на погреб светог мученика, исцели се од своје давнашње хроничне болести чим се поклони угоднику Божјем и целива његове свете мошти. Једну девојчицу од осам година, у којој беше дух нечисти, старац Висарион, при повратку са мученикова погреба у Цариград, исцели положивши на њу парче хаљине и делић косе мученикове и обративши се мученику молитвом: "Свети Иларионе, помози ми у овај час!" И још многа друга чудеса збиваху се од чесних моштију светог преподобномученика Илариона

Молитвама и посредовањем светог преподобномученика Илариона нека се и ми удостојимо добити Царство небеско од Христа Бога, коме приличи част и слава, свагда, сада и увек, и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal