Преподобни Харитон беше из Ликаонске епархије и живљаше у граду Иконији. Благочестив хришћанин и изврстан у врлинама, он се у време злочестивог цара Аврелијана показа као исповедник имена Христова. Јер, када се безбожно наређење царево разасла на све стране: да хришћане приморавају на приношење жртава идолима, а непокорне да убијају, тада игемон у Иконији, извршујући ово наређење, узе под стражу Харитона, као најугледнијег хришћанина који сијаше побожношћу и врлинама. И везан, Харитон би изведен на суд незнабожаца, где га игемон упита: Зашто се ти не клањаш знаменитим боговима, пред којима сам цар и сви народи приклањају своје главе? Харитон одговори: Сви су богови незнабожаца демони, који некада у гордости својој хоћаху да се изравнају са вишњим Богом, па су стога свргнути с неба до ада преисподњег; сада пак они жуде да их безумни и заведени људи поштују као богове. Али ће и они и сви који им се клањају ускоро погинути и као дим брзо ишчезнути. Због тога им се ја не клањам, него имам истинитог Бога коме служим и клањам се, јер је Он Саздатељ свега, Спас света, који живи вавек.



На то игемон рече: Због овог првог одговора свог грубог ти си већ заслужио смрт, јер си се дрзнуо хулити бесмртне богове и називати безумнима и заведенима нас који им се клањамо. Само за ово требало би одсећи мачем злоречиву главу твоју. Али пошто су богови наши дуготрпељиви и не журе са осветом онима који их бешчесте, то ћу и ја бити снисходљив према теби и нећу те одмах. погубити, еда би ти дошао себи и опаметио се, и заједно с нама принео жртву онима које сада хулиш, и на тај начин измолио од њих опроштај за дрски грех свој; а они као незлобиви готови су да те приме опростивши ти твоје ругање њима. - Харитон одговори: Ако су ваши идоли богови, онда ти чиниш зло, игемоне, опраштајући ми увреду којом их ја бешчестим; јер сваки је дужан бранити част свога бога и ревновати за њега. Ако пак они нису богови, онда ти узалуд наређујеш клањати им се. Насигурно знај да ме никаква мука неће отргнути од Бога живога и прикланити ме на поштовање поганих идола, јер ја сам ученик блажене првомученице Текле, која светлошћу мучеништва засија као светило у овом нашем граду Иконији, упућена на овај подвиг великим учитељем светим апостолом Павлом, са којим сада и ја говорим: Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или мач? или друга каква мука? (Рм. 8, 35).



Игемон рече на то: Када богови наши не би били богови, као што ти велиш, онда нам не би дали благополучан живот, богатство, славу и здравље. - Харитон одговори: Вараш се, игемоне, држећи да си све то добио од лажних богова твојих, који су и сами убоги и ништа немају сем своје погибије; јер демони ни над свињама немају власти без допуштања Божјег. А идоли како могу дати коме нешто што сами немају? Јер они неће пружити руке своје ни поћи ногама, ни проговорити језиком, ни погледати очима, ни чути ушима, јер немају душу. Ако хоћеш да сазнаш истину, провери на делу, и видећеш њихову ништавост: принеси запаљену свећу к устима идола и опали га, еда ли ће осетити бол? узми секиру и пресеци му ноге, еда ли ће повикати? донеси чекић и поломи му ребра, еда ли ће зајечати? Ваистину ништа чути нећеш, јер он нема ни живота, ни даха.



Чувши то, игемон се разгњеви, и као пијан повика од беса, не дајући светитељу да више говори. И одмах нареди да светитеља скину нага, простру крстолико на земљи и немилице бију жилама. Светитељ трпљаше то јуначки, волећи умрети за Христа Господа него одступивши од свога Саздатеља живети у безакоњу. Када бијаху светитеља, мучитељ га питаше: Хоћеш ли, Харитоне, принети жртву бесмртним боговима, или желиш да добијеш још страшније ране? - Мученик одговараше: Када би ми било могуће хиљаду пута умрети за Спаситеља мог, ја бих то више волео него живети и клањати се демонима. - И светитељ би толико бијен по целоме телу, да му се изнутрица виђаше: јер месо отпадаше од костију, крв као река течаше, и сво тело постаде једна једноставна рана. И када најзад видеше да је једва жив, престадоше га бити, па мислећи да ће врло брзо умрети, узеше га на рамена и однесоше у тамиицу: јер мученик не беше у стању не само ногом крочити, него не имађаше снаге ни речцу једну изгаворити, и једва дисаше; тако страховито беше он изранављен. Положивши га у тамници, мучитељи отидоше.



Међутим Бог, видећи трпљење свога страдалца, поткрепи га помоћу Својом и брзо исцели од рана, и онога кога су безбожници очекивали видети мртва, Бог учини жива и здрава, те је могао рећи заједно с Давидом: Нећу умрети, него ћу жив бити, и казивати дела Господња (Пс. 117, 17). Тада он по други пут би изведен на суд, и показа већу неустрашивост него први пут, чиме мучитеља изазва на већи бес, Мучитељ игемон нареди да свећама пале тело мучениково; и мученик би толико паљен да му се цело тело испече као печење. Но мученик се радоваше трпећи такве муке за Христа Господа свог. И поново би бачен у исту тамницу.



У то време ћесар Аврелијан, кажњен гњевом Божјим због проливања хришћанске крви, умре. Јер налазећи се на путу између Византије и Ираклије, он би прво застрашен с неба страховитом грмљавином која предсказа његову скору смрт; а затим у току тог истог путовања он би на језив начин убијен од својих домаћих, те тако бедно заврши свој земаљски живот. После пак смрти његове преста гоњење на хришћане, и сужњи Христови бише ослобођени и заточеништва и окова и тамница: јер цар Тацит који ступи на престо посде смрти Аврелијанове, поучен погибијом овога, посла наредбу у све крајеве царства да сви хришћани буду пуштени на слободу. Он се бојао да пострада као Аврелијан, ако буде тежак хришћанима. И настаде тада велика радост за правоверне: сужњи се пуштаху; прогнаници се враћаху из заточења; епископи, свештеници и мирјани, који су се скривали из страха од мучитеља, излажаху из пустиња и пећина; и поздрављајући један другог ликоваху због мира Цркве. Тада и преподобни Харитон исповедник би пуштен из тамиице. Но он се не радоваше што не пострада сасвим, јер је више волео да свој мученички венац заврши страдањем, него да остане жив; и милије му беше умрети за Христа, него бити пуштен на слободу. Но промисао Божји продужи му живот на корист многама, да би он предстао Богу у небеским обитељима не сам него са сабором добровољних мученика, као пастир са овцама и отац са децом.



Од тога времена свети Харитон, ранама украшени војник Христов, одрече се света и свега у свету; и узевши крст свој пође путем тешким, и постаде живи мртвац: мртав свету али жив Богу. Јер носећи на себи ране Господа Исуса, сав се у Њега претвори и сараспе се Њему. А да би Његова Божанска страдања свагда имао пред очима он крену у Јерусалим, где Господ наш положи на крсту душу Своју. И кад иђаше путем и већ беше близу Јерусалима западе међу разбојнике, који, немајући од њега ништа узети, узеше њега самог и одведоше у своју пећину са намером да га предаду љутој смрти. Ипак га не убише, пошто пожурише на пут, да тамо друге путнике опљачкају; а светог Харитона оставише везана да лежи у пећини. Он пак, као и раније када се налазио у оковима и мукама, благодараше Бога, готов да прими сваку смрт која га по попуштењу Божјем снађе. У то време он се ругаше демону, говорећи: Знам, ђаволе, да си ти, бојећи се да се сам сукобиш са мном, натуткао разбојнике против мене; и желећи да ометеш моју намеру, ти си ми поставио замку на овоме путу. Но знај, проклети, нећеш ти нада мном, него ћу ја помоћу Бога мог узликовати над тобом; јер ако ме и убију разбојници, ја се надам у милост Божју да ћу наследити свети покој Божји, а ти ћеш наследити пакао. Ја ћу васкрснути у живот вечни, а ти си умро вечном смрћу и неће бити краја твоме мучењу. Поред тога, моћан је Господ мој да ме и овде још сачува жива од разбојничких руку и да ме избави од смрти, као што је избавио Исака од заклања, Младиће из пећи, Данила од лавова, свету Теклу од огња и зверова.



Када светитељ говораше то, у пећину се увуче змија, и нашавши суд са вином пи из њега; и опивши се, опет избљува у суд вино заједно са својим отровом, па отиде. А када се разбојници вратише, веома жедни они се сви један за другим н а пише из онога суда, и одмах се отроваше оним отровом: јер сви попадаше на земљу и у страшним мукама умреше. Тако они добише казну коју су заслужили гресима својим, и на ужасан начин завршише свој живот.



Избавивши се од смрти, свети Харитон се помоћу Божјом разреши од уза и нађе у тој пећини веома много злата, које разбојници у току многих година беху сабрали својим пљачкама. Ово злато свети Харитон употреби на добро: раздаде га убогима, црквама и манастирима, и са остатком подиже на том месту манастир, звани Фаре, разбојничку пећину претвори у цркву, и сабра братију. Слава о њему пронесе се по целој покрајини оној, и многи долажаху к њему због врлинског живљења његовог, постригаваху се од њега, и тиховаху молитвено и побожно у тој обитељи, добијајући духовну корист од свог учитеља и наставника преподобног Харитона, на чије живљење они гледаху као на лучезарни светилник, и изграђиваху себе. Јер он беше савршен у врлинама и монашким подвизима, љубећи пост и уздржање као слатку храну, имајући труд као одмор, и чувајући сиромаштину као богатство. При томе беше о" милостив, гостопримљив, братољубив, кротак, ћутљив и свима веома приступачан. У устима он имађаше реч сољу мудрости зачињену, којом свагда учаше братију путу спасења. У манастиру овом он заведе устав: јести једанпут дневно, и то увече, и не нека нарочито зготовљена јела и пића, већ хлеб и воду, и притом под меру, да не би братија, оптеретивши стомаке обилном храном и пићем, постали нехатни и троми на поноћно устајање и молитву; после молитве бавити се рукодељем, строго пазећи да ниједан тренутак не прође у беспосличењу, да не би ђаво, нашавши монаха незаузетим, лако га уловио мрежом греха, јер су лењост и беспосли чење почетак свих грехопада. Још светитељ нареди братији да бораве у својим келијама и молитвено тихују, не прелазећи с места на место и не сабирајући се на празне разговоре, јер многа спотицања бивају од празних разговора, као што сведочи Свето Писмо: Зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор. 15, 33). Преподобни учаше такође: чувати чистоту савести као зеницу ока; љубити сиромаштину више од злата и сребра и имати послушност као сарадника спасења; смиреност, љубав, трпљење, незлобивост и све друге монашке врлине стицати као скупоцено благо и богатити се њима.



Тако научивши братију и уредивши обитељ како ваља, преподобни нареди да се саберу сви, и изабравши између братије најпознатијег по врлинама, он им њега место себе постави за пастира. Сам пак, љубећи усамљеничко молитвено тиховање и клонећи се од људи, одлучи да отпутује у најдубљу пустињу. Он имађаше благодат исцељивати недуге и изгонити ђаволе; због тога се са свих страна стицаху к њему људи доносећи своје болеснике. Долажаху такође и важне велможе ради добијања благослова од њега, те не могаше имати потпуно усамљеничко молитвено тиховање монашко. Пошто му додија ово узнемиравање, он намисли да се удаљи, избегавајући славу од људи. Но братија га много молише да их не оставља; и када не успеше у томе, они плакаху за њим као сирочићи за оцем. Међутим, Богу угодна молитва доброга оца не остављаше чеда своја, јер молитвама његовим сви напредоваху у заповестима Господњим, и као љиљани, посађени у пустињи, цветаху светошћу. И тако, опростивши се с братијом и благословивши их и уручивши их Богу, преподобни оде у удаљене пустиње и непроходне дубодолине.



Путујући цео дан, преподобни обрете другу пећину, у Јерихонском крају, настани се у њој, и живљаше Богу славећи га дан и ноћ као анђео. Храна му беше зеље што је расло око тог места; а највише се рањаше он речју Божјом, непрестаним молитвама, и топлим сузама које су се лиле из срдачне љубави к Богу, псаламски говорећи: Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 4). Пошто он проведе тамо неко време, Бог га откри људима као неко благо, сакривено у пољу. Пошто многи туговаху због његовог одласка и жаљаху што се лишише доброга оца, то се неки од братије договорише и пођоше да траже по пустињи свога пастира. И прошавши многе горе и долине, они га пронађоше, пошто је сам Бог хтео да искусни наставник и добри руководилац упућује и води у Царство не само себе него и многе друге. Од тога часа место његовог усамљеништва постаде познато, и к њему стадоше долазити и црноризци и мирјани, желећи да живе с њим, и да гледају ангелоподобно лице његово, и да се хране досита корисним поукама његовим. И за кратко време сабра се не мало стадо словесних оваца, и устројен би други манастир, са истим поретком и уставом као и први. И тако растијаше и шираше се слава Божја више у местима пустим и непроходним него у градовима многољудним, у којима се налазе безакоње и препирање. Али отац не остаде дуго са својом децом заједно; јер, уредивши сав поредак манастирски како ваља, он поново оде у најудаљенију пустињу, удаљену од Текуитског краја преко четрдесет стадија, и тамо, угледајући се на пророка Илију и Претечу, удаљаваше се и бежећи настањиваше се у пустињи, чекајући Бога који га спасава (Пс. 54, 4). И прехоћаше с места на место, по дубодолинама, гудурама, брдима, раселинама и провалијама земаљским, свега себе предавши Богу. А ко ће исказати његов труд у пустињи? Само Бог једини, који зна тајне, знао је подвиге његове, видео трудове његове, и за њих му припремао небеска уздарја.



Пошто се преподобни дуго време скитао по пустињи, Богу би по вољи да овај светилник врлина поново изађе из пустињског скривалишта и да примером живота свог светли свима који желе ходити уским путем што води у живот вечни. Тако њега опет пронађоше неки од подвижника који прохођаху пустињу, и павши му пред ноге молише га да им допусти да остану са њим и да подражавају благочестиве подвиге његове. Када и други дознадоше за то, стадоше се сабирати к преподобном многи, бежећи од сујетног света. А он, сабравши већ треће стадо оваца Христових, и научивши их монаштву, устроји трећу обитељ, која се после на сирском језику стаде називати Сукијска, а на грчком Стара Лавра. Затим он узиће на врх тамошње горе и настани се на вису У једној малој пећини, до које се једва могло попети једино по врло високој лествици. Тамо он наставаше као на стубу, удаљујући се од земље и приближујући се к небеским насељима. Одатле као добри пастир, стојећи на стражи, он се мољаше за своје манастире и рађаше на спасењу сабране у њима братије; налазећи се као на крми лађе он управљаше пловљењем толиких душа, јер из свих њиме сазданих манастира долажаху к њему они којима је било потребно руководство. И поживе он на том месту до дубоке старости у посту и у молитвама и у таквим подвизима, које је немогуће исказати; јер из дана у дан додајући труд на труд, он изгледаше у телу бестелесан. Место пак то беше безводно, али свети отац није хтео да се ко од братије труди за њега доносећи му воду издалека, а и сам није могао доносити због страшне врлети и због слабости свог престарелог и многонамученог тела. Стога он сатвори усрдну молитву Богу, да изведе воду из камена, као некада за Израиљце у пустињи; и би тако: јер Господ испуњује жеље оних који Га се боје и чује молитву њихову, те изненада из сувог н неразломивог камена силом Божјом потече извор воде. Тако је молитва врлинског оца била веома моћна пред Богом.



Пошто свесавршено проживе у врлинама, и као зрео грозд достигавши потпуну зрелост, преподобни се приближи блаженој кончини својој. Обавештен од Бога о кончини својој, он сазва из трију својих манастира игумане и братију, који се његовим молитвама и посредовањем пред Богом умножише у тој пустињи као звезде небеске, и обавести их о свом блиском одласку, рекавши им: Ја одлазим од вас, како ми наређује Господ, јер наступи време које давно с нестрпљењем очекујем, да се разрешим од тела, и отидем и јавим се пред лице Бога мог. А ви, чеда моја, брините се о спасењу свом, да би се сваки од вас, избегнувши замке вражије, удостојио по кончини својој узићи ка Господу и добити милост од Њега.



Чувши ово, сви се заплакаше, и говораху: Остављаш ти нас, оче и учитељу наш! остављаш нас, пастиру и наставниче! гасиш се, светилниче наш, и вођо на путу нашем! - А он их тешаше говорећи: Господ наш Исус Христос обећа бити с нама неразлучно до свршетка века, и Он вас неће оставити; а ја ако обретем слободу пред Њим, молићу Њега благог, да не разлучује вас једног од другог, као овце од јараца, на Страшном суду Свом, него да вас све благословенима Својим постави с десне стране Себе и сабере нас у кругу Царства Свога. Упиташе га братија: Шта наређујеш, оче, односно тела твог? Где ћемо га сахранити? - Он рече: Предајте прах праху где хоћете, јер "Господња је земља и што је у њој" (Пс. 23, 1). - Но они говораху: Не, оче; ти си устројио три обитељи и сабрао три стада, и свако од њих хтело би да има твоје мошти код себе; зато, да не би било распре међу нама, завештај сада где да положимо твоје мошти. - Испуњујући им жељу, он изволи да буде сахрањен у првом манастиру свом, где он би ухваћен од разбојника, и благодаћу Божјом избављен од њих на чудесан начин. Онда монаси свих трију манастира узеше га и преведоше у тај први манастир. Ту он изговори братији многе поуке о савршеном монашком животу, и давши им мир леже на одар и предаде своју свету душу у руке Господу, не искусивши никакву телесну болест.



Тако сконча преподобни отац наш Харитон, Христов мученик и исповедник и добри подвижник. Заридаше за њим сви пустињски оци и сва се пустиња испуни плачем за тако великим оцем и учитељем, који као сунце озараваше свет. Пошто га много оплакаше, монаси чесно сахранише његове свете мошти, славећи Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal