У време благочестивог великог кнеза Владимирског, Московског и целе Русије Василија Васиљевича, и великог кнеза Тверског Бориса Александровича, и великог кнеза Рјазанског Теодора Ољеговича, када на престолу Митрополије руске бејаше Фотије Грк, подвизаваше се у Бјелојезерском кириловском манастиру старац, по имену Саватије, са другим монасима, служећи Господу дан и ноћ. Преподобни Саватије умртвљаваше тело своје глађу и жеђу, бденијем и молитвама, и сваковрсним трудовима тугоносног живота монашког, послушан игуману и братији, и сва манастирска послушања проходећи ревносно. Због тога га сви вољаху и поштоваху; и осталој братији он постаде пример врлинског и трудољубивог живота; и име његово беше славно међу монасима. Не подносећи славу од људи, он се онерасположи, свестан да не треба искати славу од људи већ од Бога. И стаде размишљати како да се уклони одатле и потражи место где га не знају. Утом чу да у Новгородском крају постоји језеро Ладога, на коме се налази острво Валаам и на острву манастир Преображења Господњег, и у манастиру монаси који живе узвишеним подвижничким животом, труде се дан и ноћ у богоугађању, и издржавају се трудом руку својих. Стога преподобни моли игумана и братију да га с благословом пусте у тај манастир. И они га пустише. Он оде на острво Валаам, и би с љубављу примљен у манастир. Подражавајући тамошње монахе у тешким подвизима, и удвостручујући своје трудове, преподобни Саватије превазиђе све подвизима својим, и рашчу се његово врлинско живљење. И сва га братија тамо, као и у Кириловском манастиру, стадоше поштовати и хвалити. То тешко падаше преподобном Саватију, и силна га туга обузе. И он намисли да тражи безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање.
Чувши да у Северном Мору постоји пусто и ненасељено острво Соловецко, удаљено од обале два дана пловидбе, преподобни се обрадова духом и силна га жеља обузе да отпутује тамо и преда се безмолвију. И он мољаше настојатеља да га отпусти. Но настојатељ и братија, љубећи преподобнога због његових добродетељи и поштујући га као слугу Божјег посланог им од Бога, не жељаху се лишити таквог сажитеља, јер им свима беше од користи пример врлинског живота његовог, и мољаху га веома усрдно да их не напушта. Преподобни онда поживе с њима још неко мало време. Затим се помоли Богу и, уздајући се у Његову помоћ, он једне ноћи изиђе кришом из манастира и, вођен Богом, гређаше ка Соловецком Острву. Дошавши до мора, он стаде распитивати тамошње становнике о Соловецком Острву. Они му казаше да је оно далеко, да је пут морем тежак и страшан, и да им треба два дана, и то кад је море мирно, да једва стигну до њега. Преподобни их онда потанко испитиваше о том острву. И из њихових казивања сазнаде да је оно добро за монашки пустињачки и безмолвни живот. Притом дознаде и то: да је острво големо, да има око сто километара унаоколо, да има пијаће воде, језера са рибом, планине и дубраве, шуме и борје, и остале потребе за живот људски; људи га нису населили, јер је путовање до њега тешко; много пута су многи покушавали да се настане на њему, али су, уплашени од мора, то напуштали; понекад, кад је време лепо, рибари на чамцима одлазе тамо ради риболова, па се затим враћају.
Добивши ова обавештења од приморских житеља, преподобни Саватије гораше духом да на том острву живи. Кад они разазнаше намеру блаженога, да хоће да се настани тамо, они га питаху: О старче, чиме ћеш се тамо хранити и одевати, када си ништ и стар? И како ћеш тамо живети сам на толикој удаљености од људи, пошто ниси у стању да сам себе збринеш? Одговори им преподобни: Децо, ја имам таквог Господа који природу старости чини младом, као што и одојче одгаја до уважене старости. Зна Он и убоге обогаћивати, и ништима давати потребно, и гладне насићивати са мало хране, као што некада насити у пустињи пет хиљада људи са пет хлебова.
Чујући старца како књижевно говори, неки се од примораца чуђаху његовој памети, а неки неразумни потсмеваху му се. Међутим преподобни, бацивши на Господа сву бригу своју, упути се одатле ка реци Виги. Када стиже до ње, он обрете тамо инока Германа који живљаше крај капеле. Пошто проведе код њега неколико дана, и од њега чу о Соловецком Острву исто што и од примораца, они се договорише да, ослонивши се на Бога, иду и живе тамо. Онда они спремише чамац и нешто хране и алата, и помолише се доста Богу, па, положивши чврсту наду у Њега, седоше у чамац и кренуше. Море беше тихо, и они, уз помоћ Божју, безопасно препловише пучину и стигоше на жељено острво, радујући се и веселећи се духом, и благодарећи Бога који их приведе на тако пустињско место. Онда зађоше једно поприште од обале у дубину острва, и угледаше дивно место крај језера. То место они изабраше за своје обиталиште, побише крст и начинише келије. И стадоше живети у Господу, трудећи се и радећи рукама, и од зноја лица свога набављајући себи испосничку храну. Они дакле непрестано рукама рађаху а устима Бога слављаху, свагда се молећи и Давидове псалме појући, умом се Богу приближавајући.
После неког времена гореспоменути приморски житељи почеше завидети преподобним старцима што се населише на Острву, и говораху међу собом: "Ми смо најближи Острву, и зато смо његови наследници; природно је да нарочито ми имамо удела тамо, ми и наши потомци". И ускоро после тога, по савету својих другова један рибар са женом својом и са целим домом дође на Острво и настани се не много далеко од келија богоугодних стараца. И поче живети, ловећи са својима рибе по језерима. А блажени оци провођаху у безмолвију, у молитвеном тиховању, пазећи на своје спасење и упражњавајући се у својим уобичајеним делима.
Једне недеље рано, по свршеном јутарњем правилу свом, преподобни Саватије узе кадионицу и изиђе да покади свети крст који у почетку пободоше. И допре му до ушију глас неког бијења, и силно јаукање неког бијеног лица. Преподобни се уплаши од тог запомагања и, мислећи да је некакав привид, прекрсти се и врати у келију. И исприча о томе блаженом Герману. Герман изиђе напоље, па и он чу јаукање. И пошавши по гласу, нађе жену где плаче, и упита је, шта јој је и због чега плаче. Она му кроз сузе исприча шта јој се догодило. "Идући на језеро код свога мужа, казиваше она, сретоше ме нека два светла младића, ухватише ме и силно бише прутевима; и бијући ме говораху: Одлазите из овог места, јер није допуштено да ви будете овде, пошто је Бог ово место одредио за боравак монасима. Пошто ме избише, они постадоше невидљиви". Блажени Герман се врну к преподобном старцу Саватију и исприча му што чу од жене. И обојица прославише Бога. А онај рибар, не часећи ни часа, узе жену и све своје, и отплови у своје село , у коме раније живљаше. И од тога времена нико се не усуди да се са домом досели на Острво; једино рибари долажаху понекад ради риболова.
После неколико година блажени Герман отиде на реку Онегу, а преподобни Саватије остаде на острву сам живећи у Богу. Какво пак бејаше његово борављење, какво пошћење, какви духовни подвизи, зна једино свезнајући Господ гледајући с неба на угодника Свог, и свети Анђели Његови који посећиваху слугу Божјег, који у телу подржаваше Бестелесно. А ми можемо према месту на коме преподобни живљаше изводити закључке о његовом житију: јер усред мара на острву удаљеном од људи, и које ретко ко посећиваше, шта је друго преподобни имао радити него само у једином се Богу упражњавати, о Њему непрестано мислећи, са Њим молитвом разговарајући, у Њему сав ум свој удубљујући, к Њему плачне очи подижући, дан и ноћ из дубине срца уздишући, желећи се од тела разрешити и ка Господу отићи.
А када блажени старац Саватије, пун дана и богоугодних трудова, унапред сазнаде за свој одлазак к Богу, он стаде размишљати како да се удостоји причешћа Божанским Тајнама. И пошто се о томе помоли Богу, он седе у мали чамац, утиша море молитвама својим, и отплови ка обали морској. После дводневне пловидбе стиже до обале, искрца се на копно и крену ка капели на реци Виги, код које се тада бавио игуман Натанаил који беше дошао у посету правоверним хришћанима. И када иђаше путем преподобни, по промислу Божјем, срете тог игумана Натанаила који са Божанским Тајнама путоваше у неко удаљено село да причести болесника. И после уобичајеног метанија они се питаху међу собом, и кад дознадоше ко су, обрадоваше се један другоме. Преподобни Саватије се обрадова, јер обрете што је тражио; а игуман Натанаил би рад што се удостоји видети чесну седину и свето лице преподобног Саватија, о чијем врлинском животу беше слушао. Блажени Саватије рече Натанаилу: Молим твоју светињу, оче, да грехе моје које ти имам исповедити, узмеш од мене влашћу даном ти од Бога да разрешаваш, и да ме удостојиш причешћа Светим Тајнама пречистог Тела и Крви Христа Господа мог, јер много година већ желим да душу своју нахраним том Божанственом храном. Нахрани ме дакле сада ти, свети оче, јер Христос Бог мој објави ми твоје богољубље, да ме очистиш од сагрешења која речју, делом и мишљу починих од младости своје па кроз цео живот све до данашњега дана. Натанаил одговори: Бог нека ти опрости, брате! - Па поћутавши, подиже руке увис, и веома задивљен са сузама рече: О преподобни, нека би ја имао грехе твоје на очишћење немарности моје! - Свети Саватије рече Натанаилу: Пошто се приб-лижи крај животу моме, молим светост твоју да ме без одлагања удостојиш Божанског Причешћа. Игуман му одговори: Господине мој оче Саватије, иди сада у капелу, па ме причекај тамо, а ја идем болеснику, и брзо ћу се вратити к твоме преподобију, јер ћу сутра рано доћи к теби. На то му свети Саватије рече: Не одлажи, оче, до сутра, јер не знамо да ли ћемо овога тренутка удахнути ваздух; а како ћемо знати оно што ће се после тога десити?
Ово светитељ говораше, претсказујући свој скори одлазак к Богу. И Натанаил не смеђаше више да противуречи преподобноме, видећи да је Божји угодник. И испуњујући му жељу, причести га Божанским Тајнама Христовим. И давши му љубазни у Христу целив, рече: Молим те, слуго Божји, да ме причекаш код капеле на Виги. - Светитељ му обећа да ће га тамо чекати. Игуман онда оде к болеснику, а преподобни к поменутој капели. У капели он узнесе благодарност Богу за свето Причешће и за све Његове милости. После дуге молитве он уђе у келију која се налажаше поред капеле и, затворивши се у њој, припремаше душу своју како да је преда у руке Божје.
У то време трговац неки из Великог Новгорода, по имену Јован, наиђе воденим путем са својом робом, пристаде са лађом уз обалу крај капеле, уђе у капелу и поклони се светим иконама. Затим уђе и у келију; у њој нађе преподобног Саватија и узе благослов од њега. После благослова светитељ га довољно поучи из Светога Писма, упућујући га на добра дела. Поучен многим корисним стварима, трговац нуђаше светоме од имовине своје све што треба , јер беше веома богат. Али он не хте ништа примити, и говораше: Ако хоћеш да чиниш милостињу, имаш потребите људе, а мени не треба ништа. И учаше Јована о љубави према сиротињи, о милосрђу и осталим врлинама. А Јован се веома ожалости што старац не узе ништа од понуђенога. Желећи да га утеши, преподобни му рече: Чедо Јоване, одмори се овде до сутра, и видећеш благодат Божју, па ћеш лако отпутовати својим путем. - Али Јован хоћаше да отплови одатле- Утом изненада настаде олуја и диже се бура и на реци и на мору. Видевши изненадну промену времена, Јован се препаде, и преноћи ту. А кад свану, Јован дође ка келији, желећи да од преподобног Саватија узме благослов и крене на пут, пошто се време беше стишало; куцну са молитвом на врата, но одговора не доби. А када куцну по други пут, и по трећи пут, врата се отворише, и он уђе унутра и виде светога старца где седи у мандији и у кукуљачи, и близу њега кадионица. И рече му Јован: Слуго Божји, опрости ми што се усудих ући код тебе, јер имам љубав и веру према твојој светости. Молим твоје преподобије, дај ми благослов на пут, да бих твојим светим молитвама срећно путовао.
Но на ове Јованове речи не би одговора, јер чесна и света душа преподобног Саватија већ беше отишла ка Господу, и диван се мирис осећаше у келији. Видећи да му преподобни ништа не одговара и мислећи да је заспао, Јован му приђе и додирну га руком. Тада тек примети да је преподобни скончао, па се уједно и уплаши и разнежи, и топле сузе залише му образе.
Уто наиђе игуман" Натанаил враћајући се од болесника, па видевши да се свети преставио, проли сузе и целива чесно тело његово. Онда игуман и трговац испричаше један другоме што имађаху о преподобном: игуман, како се јуче удостојио причестити Божанским Тајнама угодника Божјег; а трговац, како се удостојио насладити се душекорисним поукама његовим. И уз погребне молитве и песме они чесно погребоше свето тело његово, предавши прах праху.
Преподобни Саватије упокоји се двадесет седмог септембра 1435 године. Тог дана се слави спомен његов, у славу Бога у Тројици слављеног, Оца и Сина и Светога Духа, коме част и поколење кроза све векове, амин.