Благовестеки свету Еванђеље, свети апостоли Павле и Варнава дођоше у Иконију и одседоше код Онисифора, кога свети Павле спомиње у посланици Тимотду, говорећи: Господ нека да милост Онисифорову дом јер ме много пута утеши, и окова мојих не постиде се (2 Тм. 1 16). Живећи у дому Онисифорову, они често посећиваху синагогу, неустрашиво проповедаху реч Божју, извођаху људе на пут спасења и обраћаху их вери у Господа Христа. Тада многи, слушајући њихову проповед и видећи знаке и чудеса које чињаху, повероваше у Господа нашег Исуса Христа О томе у Делима Апостолским каже се ово: У Иконији догоди се да Павле и Варнава заједно уђоше у зборницу Јеврејску, и говораху тако да верова велико мноштво Јевреја и Грка. И они осташе доста времена говорећи слободно у Господу који сведочаше реч благодати своје и даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховим (Д. А. 14, 1-3).

У то време живљаше у Иконији веома лепа осамнаестогодишња девојка Текла, кћи Теоклије, из рода чувеног и славног. Она беше верена за једног од најугледнијих младића у граду, Фамира, веома богатог и лепог. Видећи чудеса која апостоли чињаху, Текла заједно са другама слушаше беседу њихову у дому Онисифорову крај прозора, ревносно пазећи на речи њихове. Семе речи Божје паде на добру земљу, и дејством Светога Духа оно се дубоко укорени у Теклином срцу и ниче: јер она поверова у Сина Божјег, и заволе Га и свом душом прилепи се уз Њега. А Павле, руковођен Богом, стаде говорити о девствености и целомудрију, наглашујући да девојка која чува девственост своју из љубави према Христу слична је анђелима и јесте невеста Христова, а Христос је њен Женик који је уводи у Своје небеске дворе. Много говорећи о томе, свети Павле побуди Теклу на чување девствености, и она тада тврдо реши у срцу свом да остави вереника свог и све сласти овога света и да служи Христу у девственој чистоти до смрти своје. И тако, мудра девојка чистотом својом постаде невеста Женика Небеског и свесрдном љубављу последова Њему. Горећи том љубављу као серафимским огњем, она се растапаше као восак, и на њој се зби реч светог цара Давида: Срце моје поста као восак, растопи се у мени (Пс. 21, 15). Усхићена беседом Павловом, Текла проведе три дана и три ноћи слушајући светог апостола, и потпуно заборави на храну и пиће и телесни одмор. Као што некада Марија, севши крај ногу Исусових, сва беше обузета мишљу о Богу (ср. Лк. 10, 39. 42), тако се и Текла храњаше само речју Његовом, јер је у Светом Писму речено: Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4).

Међутим, Теоклија, дознавши за своју кћер Теклу да је поверовала у Христа и ревносно слуша реч Божју, дође и с гњевом насилу је одвуче од овог душекорисног подвига, а свете проповеднике - апостоле укори и навређа, и кћер своју, то јагње Христово, отрже од стада Христова. Затим дозва вереника њеног Фамира, и рече му: Зар ти не мариш за вереницу своју, коју је захватило неко лудило? Погледај: она је заведена од три дошљака - варалица, који својим виспреним речима обмањују безумне људе; ево већ три дана она се не одмиче од њих, заборавивши на кућу своју.

Тада Фамир стаде мило и нежно говорити Текли о својој љубави; али она окреташе лице своје од њега, и не хте не само да разговара са њиме него ни да погледа на њега, јер у срцу свом она ношаше другога Женика, дивнијег од свих синова људских. Гледајући на Њега духовним очима својим, она разговараше с Њим у уму свом; а овај трулежни и привремени женик постаде јој одвратан. Фамир, видећи да га Текла одбацује и не воли, силно се ожалости; а разјарена Теоклија дохвати своју кћер и стаде је тући, за косу вући и ногама газити. Затим је затвори саму, и мораше је глађу. Но, приморавана самом природом материнске љубави, она плакаше због своје кћери; па грлећи је и љубећи је, она је са сузама мољаше да не одбацује свога вереника, дивног, богатог, високородног, и веома угледног. Потом је посади за трпезу поред Фамира. Но Текла окренувши се од њега, сеђаше ћутећи и гледаше у земљу ништа не једући, само често уздисаше из дубине срца за својим Небеским Жеником. А када Фамир, умиљавајући јој се, хтеде да је силом загрли и пољуби, она му пљуну у очи и оте му се из руку као птица из мреже. Тада се мати поново разбесне од гњева и стаде је бити. А Фамир, страховито ојађен, оде кнезу да се жали на апостола Павла, и овако говораше кнезу: У нашем се граду појавио неки туђинац; својим враџбинама он обмањује народ и, одвраћајући га од поштовања богова, обраћа га некаквом Христу Исусу, распетом од стране Јевреја. Он обману и девојку Теклу, моју вереницу; испрва она ме је силно волела, а сада неће ни да ме погледа, већ ме се гнуша као губавог и бега од мене као од звера; тако тај врач угаси у њој љубав њену према мени; и ја не могу да схватим шта то он начини од ње.

Кнез позва апостола Павла и упита га, одакле је и шта ради у њиховом граду. А Павле, отворивши своја апостолска уста, стаде по обичају свом говорити реч Божју проповедајући Исуса Христа. Но кнез, одложивши за касније суђење Павлу, нареди да Павла свежу, посаде у тамницу и држе га тамо док се не укаже прилика да се његова ствар подробно испита. Међутим Текла, чувши да су због ње апостола Павла посадили у тамницу, устаде ноћу, тајно изађе из куће и оде к тамници. Но нашавши стражара где чува врата тамнице, она скиде са себе огрлицу и други златни накит, и даде их стражару молећи га да јој отвори врата и пропусти је к Павлу. То спомиње свети Златоуст, говорећи: "Чуј о светој Текли; она, да види Павла, даде своје злато тамничком стражару; а ти ни једног гроша не желиш да даш, да би видео Христа". - Тамнички стражар се обрадова скупоценој огрлици и златном накиту, и испуни Теклину молбу и уведе је код светога Павла. Текла са радосним сузама паде пред њим, и целива окове сужња Христова. Угледавши је, Павле се најпре пренерази, али кад потом сазнаде све шта је она пропатила од матере и од вереника ради целомудрија, он се обрадова великом радошћу због јунаштва младе девојке и пољуби је у главу, благосиљајући је и похваљујући њену веру и девичанско целомудрије, и називаше је невестом Христовом, и првом ћерком својом коју је родио благовешћем. И сеђаше Текла у тамници са Павлом као кћи са оцем, слушајући његове отачке поуке и слажући речи његове у срцу свом као скупоцено бисерје. А учаше је он много вери у Господа Христа, и љубави божанској, и целомудреном чувању девствености; и потпуно је утврди у науци Христовој. Свети Епифаније пише о томе, говорећи: Текла, која имађаше вереника дивног, првог У граду, веома богатог, врло угледног и знатног, обрете светога Павла који је одврати од веридбе са овим жеником, и света девојка се одрече свих земаљских блага, да би се удостојила небеских.

За то време у дому Теоклијином стадоше тражити Теклу, и пошто је не нађоше настаде узбуђење, плач и кукњава. Мајка је плакала за својом ћерком, Фамир за вереницом, робиње за госпођом својом; слуге се разлетеше на разне стране, тражећи је, и распитујући по улицама и по кућама, али је нигде не нађоше. Тек после доста времена дознадоше да се она налази у тамници, одјурише тамо и нађоше је крај апостола Павла где привезана божанском љубављу смирено слуша његове поуке. Онда је узеше и изведоше из тамнице, па о свему обавестише кнеза. Кнез, севши на судишту, нареди да Павла доведу из тамнице. Чим народ угледа Павла повика кнезу: Кнеже, овај човек је мађионичар, погуби га! - Нарочито Фамир наваљиваше да Павле буде погубљен, жалећи се на њега што вереницу његову одврати од њега. А дозвана би и Текла. Кнез је упита: Зашто се ти гнушаш свога вереника, тако дивног и благородног? Зашто се не удајеш за њега? - А она гледаше у Павла и ништа не одговараше, безгласна као јагње. Тада мајка њена Теоклија, заборавивши на природну материнску љубав своју према кћери и изменивши то осећање, као љута лавица или разјарена медведица рикну ка кнезу вичући: Спали ову злу хуљу! јер заслужује такву смрт. Није она моја кћи, јер не слуша мене, мајку своју. Спали је за пример другима! нека се, видећи то, уплаше с В е девојке у овом граду, и нека се не усуде не послушати мајке своје и противити им се, као ова свезла и непослушна. Не! ово није чедо моје, није пород утробе моје, већ проклети изрод и суви изданак. Спали је!

Тако мајка упорно захтеваше да њена кћи буде спаљена, а Фамир настојаваше да Павле буде погубљен. Кнез пак дуго испитиваше светог апостола, и не нађе на њему никакве кривице сем што проповеда Христа, зато га и не осуди на смрт, него нареди да га протерају из града, да не би друге девојке наговарао на чување девствености. И прогнан би Павле, и са њим Варнава, и Онисифор са синовима својим. Уосталом, Павле је и сам журио да изађе из града, не само зато што су га гонили кнез, Фамир и Теоклија, него што га је и народ нападао и хтео да га убије због проповедања речи Божје и због сведочанства његова о Исусу Христу. То спомиње свети Лука у Делима Апостолским, говорећи: Јевреји који не вероваше подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу. И мноштво градско раздели се, и једни бејаху с Јеврејима, а једни с апостолима. А кад навалише и незнабошци и Јевреји са својим поглаварима да им досаде и камењем да их побију, они дознавши побегоше у градове Ликаонске, у Листру и у Дерву (Д. А. 14, 2. 4-6), и одатле у Антиохију. Но најпре они проведоше неколико дана недалеко од града Иконије у једном гробу, поред пута за Дафну, желећи да сазнаду шта ће бити са Теклом; и постећи они се усрдно мољаху за њу, да је Господ укрепи и излије милост Своју на њу, што и би.

Кнез је дуго приморавао Теклу да се са пређашњом љубављу понаша према своме веренику, па пошто у томе ни најмање не успе, он је на молбу њене мајке Теоклије осуди на спаљење. Ради тога донесоше много сувих дрва, сена и грања, сложише их и начинише огромну ватру; онда слуге узеше свету Теклу да је воде на ломачу; али она недаде да је воде, већ сама хитро приђе к спремљеној ломачи, и прекрстивши се узиђе и стаде на врх ломаче, готова да изгори, - њој не беше страшан вештаствени огањ, јер сама гораше невештаственим огњем љубави божанске. Стојећи на ломачи она гледаше народ, и угледа у обличју Павла Господа где стоји и налаже јој да буде храбра Стога свети Кипријан у својој беседи о мученицима овако се у молитви обраћа Господу: Предстани нам као Павлу у оковима и Текли у огњу.

Када потпалише ломачу са свих страна, и пламен који се високо дизаше опколи свету Теклу, изненада наиђе облак из кога се сручи огромна киша са градом, и потцуно угаси огањ. Кнез пак и сав народ побегоше кућама својим од силне кише и страшнога града. Међутим Текла остаде неповређена, јер је огањ не дотаче. А л и она не оде кући своје матере нити се задржа у Иконији, већ одмах отпутова из града да тражи свог духовног оца - апостола Павла. Путем она срете једног ученика Павловог из дома Онисифорова који је ишао у град да купи хлеба. Текла га познаде и упита га: Где се налази Павле, апостол Исуса Христа? - Он је онда одведе гробу у коме се Павле кријаше, и постећи усрдно се мољаше Богу за њу. Када угледаше Теклу живу и здраву, сви се обрадоваше великом радошћу, и подигавши очи и руке своје к небу, заблагодарише Богу што слушкињу Своју сачува неповређеном. Затим се сви прихватише хлеба и окрепише. Одатле Павле и Варнава прођоше кроз Листру и Дерву благовестећи Еванђеље и исцељујући болесне; њих праћаше и Текла све до Антиохије. А када они улажаху у овај град, случајно их срете неки Александар, старешина тога града. Он беше млад и нашироко живљаше у сластима и иечистотама, као што то беше обичај код незнабожаца. Угледавши свету девојку Теклу, њега запањи њена лепота и захвати нечиста пожуда. Држећи да је Текла Павлова жена, он прво понуди Павлу много злата да му допусти бити са њом. А кад потом дознаде да Текла није жена већ неудата девојка, он се још више запали пожудом и зажеле је узети себи за жену због њене изванредне лепоте. Зато поче наговарати свету Теклу да му по клони своју љубав, али она бегаше од њега као од лава који риче и иште да прогута лепоту душе њене. Но Александар се на све могуће начине труђаше да је улови. Тако једном, сревши на путу свету Теклу која је ишла са многим људима, он не могаде обуздати сладострасни огањ који је буктао у његовом срцу, заборави на сваки стид, насилу је зграби и обисну јој о врат. А она стаде кукати и са сузама му говорити: Не приморавај мене странкињу, не присиљавај мене слушкињу Божју; ја сам се одрекла вереника, и како могу пристати на твоју жељу?

Говорећи тако, Текла се свом снагом отимаше из његових руку; најзад се оте подеравши му одећу, те га на тај начин силно посрами. То сраховито разљути Александра, па кад још сазнаде да је Текла хришћанка, он је приведе на суд пред кнеза. На његово питање, зашто се она гнуша брака, Текла одговори: Женик је мој - Христос Син Божји; с Њим сам венчана духовним браком. - Кнез је онда стаде приморавати да се одрекне Христа и уда. А када то она одлучно одби, кнез је осуди на поједење зверима, и то због два разлога: због побожности и због целомудрија, јер у Христа верује, и јер се гнуша брака, будући млада и лепа. Но извршење казне би одложено за сутрадан, а за ту ноћ да је чува узе је к себи у дом свој нека жена по имену Трифена. Трифена беше из царског рода, веома угледна; доцније и она поверова у Христа; њу спомиње свети апостол Павле у Посланици Римљанима када каже: Поздравите Трифену и Трифосу, које се труде у Господу (Рм. 16, 12).

Одвевши својој кући Теклу, Трифена проведе са њом сву ноћ у духовном разговору. А сутрадан се слеже народ да види припремани призор: дође и кнез, и све старешине градске. Света Текла би изведена као јагње на заклање и стаде на месту где су је имали зверови појести. А када пустише на њу зверове, сви они стадоше ходати око ње, али је се ни један не дотаче, јер Бог затвори уста зверовима, као некада у Даниловој јами. Сви гледаоци се са чуђењем дивљаху овом необичном призору, јер зверови променише своју свирепост у овчију кротост; и једни од гледалаца прослављаху Бога исповеданог Теклом, а други хуљаху и говораху: Она има мађије у својој одећи, и зато је се зверови не дотичу.

Такође и сам кнез са градским старешинама говораше да је она мађионичарка, па је омађијала зверове да јој не нашкоде. Зато они решише да идућег дана предаду Теклу многобројним и гладнијим зверовима, па је послаше к честитој Трифени. Угледавши Теклу потпуно здраву, Трифена се веома обрадова. У то време док Текла борављаше у дому Трифене до наредног дана, кнез нареди да се никаква храна не даје зверовима, еда би што више изгладнели и халапљивије јурнули на Теклу. И тако, сутрадан света Текла би поново изведена на губилиште; за њом иђаше и Трифена плачући што тако добру и свету девојку предау на смрт без икакве кривице. Теклу поставише на видном месту, и бестидни кнез нареди да је скину голу, говорећи: У хаљинама њеним налазе се мађије, па је зато зверови и не дирају: свуците ову мађионичарку, па ћемо видети да ли ће остати читава.

Тада свукоше свету девојку и поставише је нагу тако да је сав народ види; једино јој стид беше покривач, и она понављаше речи пророка Давида: Стид лица мога покри ме (Пс. 43, 16).

И пуштени беше на њу гладни и разјарени зверови, лавови и медведи; изишавши из својих затвора и угледавши нагу девојку, они приклонише главе своје к земљи и оборише очи, као да се стиде девојачке наготе, па одступише од ње. Заиста диван призор! звери осећаху стид: оне окретаху очи своје од девојачке наготе, а људи бсстидним очима гледаху на њу. Тако се на овоме гледалишту бесловесне животиње појавише као изобличитељи и судије људима: крволочне по природи, звери узеше на себе нарав целомудрена човека, а људи, разумни по природи, уподобише се дивљим зверовима. Но шта тиме они постпгоше? Обнаживши на гледалишту целомудрену девојку, они су желели да је осрамоте, а уствари су јој подигли углед. Лепо каже свети Златоуст, спомињући обнажење двеју жена: Пентефријеве жене у спаваоници и Текле у присуству многобројног народа: "Какву корист постиже сладострасна жена Египћанка што се обнажи у спаваоници? какву штету доживе Првомученица Текла што на гледалишту би обнажена? Будући обнажена, Текло не сагреши, као што сагреши Египћанка, нити би осрамоћена, него би узвеличана као светитељка; нагота ове у присуству многих би награђена, а нагота оне у затвореној спаваоници би посрамљена".

Док света Текла стајаше нага на гледалишту, њој приђе једна лавица, леже пред њом и лизаше јој ноге, као указујући поштовање њеној девичанској чедности. То спомиње свети Амвросије, говорећи: "Могао се видети звер који лежаше на земљи и ноге светитељкине лизаше; тиме он безгласно сведочаше да не може нашкодити девственом телу светитељкином; клањаше се звер оној која му беше дата да је растргне, и заборавивши своја природна својства, он узе на себе нарав коју људи изгубише".

Међутим народ, видећи овакво држање зверова према светој Текли, стаде громко викати: Велики је Бог кога Текла исповеда! - Но мучитељ, не познавши силу Божју, смисли да на други начин погуби Теклу: ископа дубоку јаму, напуни је различним гмизавцима, змијама и гујама, и у њу баци светитељку. Али Онај који некада затвори уста лавовима, Он и сада отупи жаоке змијама, укроти бес њихов и уништи отров њихов, те светитељка изађе из јаме неповређена, на запрепашћење и удивљење свима.

Не знајући шта даље да предузима, зли мучитељ измисли овакво мучење: нареди те доведоше два силовита бика, везаше Теклу између њих за ноге, па усијаним железним бодилима бодоше бикове, да би је они растргли појуривши на разне стране. Но и после тога света Текла остаде читава: јер када је јаким конопцима чврсто привезаше за бикове и стадоше усијаним бодилима бости бикове, конопци се покидаше као паучина, бикови побегоше, а светитељка остаде на истом месту без икакве повреде. Тада и сам кнез, запањен овим, увиде да је са овом девојком сила Божија, па призвавши Теклу упита је: Ко си ти? И каква је то сила са тобом, те ти ништа не може нашкодити? -А она ништа више не одговори сем ово: Слушкиња сам Бога живога. - Побојавши се Бога који чува Теклу од сваке повреде, кнез нареди да је с чешћу обуку у њене хаљине, па је отпусти изрекавши овакву пресуду: "Теклу, слушкињу Божју, пуштам на слободу".

Света Текла оде код Трифене, и велика радост би у целом дому Трифенином због Теклина ослобођења. Боравећи неко време код Трифене, света Текла проповедаше реч Божју, и многе научи вери у Христа. Затим силно зажеле да види свога оца и учитеља - апостола Павла. Нашавши га, она хтеде да остане у његовој пратњи, али јој он не допусти, рекавши: Нико не иде у рат са невестом.

Тада она, узевши благослов од светог апостола, отпутова у Селевкију, и настани се у пустом месту на једној гори у околини Селевкије, и тамо живљаше у посту и молитвама и богоразмишљању. А чињаше она и многа чудеса, исцељујући сваковрсне болести. Јер људи, сазнавши за њу, долажаху к њој доносећи своје болеснике, које она научавајући вери у Господа нашег Исуса Христа исцељиваше. Једном приликом мимо тог места где живљаше светитељка пролажаше на коњу из Селевкије незнабожачки жрец. Угледавши свету Теклу која у то време браше траву за храну себи, жрец се саблазни о њену лепоту и запали нечистом жељом, па мамузну коња и јурну према њој са жељом да задовољи своју пожуду. Међутим светитељка, укрепљена силом Божјом, дохвати жреца и тресну га о земљу тако силно, да он три дана лежаше нем и непокретан . људи пак који пролажаху тим путем, видећи где жрец лежи као мртав, не знађаху шта му се догодило. Трећега дана чу се о томе и у граду, и мноштво људи дође из града да виде шта се то десило жрецу и да га однесу његовом дому. А жрец, чим дође к себи, стаде на ноге и рече: Видех неку богињу, и од тога ме снађе ова несрећа. - И он са великом муком, трпећи силне болове, једва се довуче до свога дома. Онда дозва живописца и поручи му да на дасци намала осамнаестогодишњу девојку. Када живописац поче радити, њему по промислу Божјем, пође за руком да врло добро изобрачи лик свете Текле, те изгледаше као жива. Пошто заврши слику он је однесе жрецу. А овај, видећи тако верну слику, рече: Такву управо девојку ја видех. - И узевши слику пољуби је, и одмах оздрави. И после тога он са великом чешћу чуваше у своме дому ову слику свете Текле. Након извесног времена он под утицајем проповеди свете Текле верова у Христа са целим домом својим.

Живећи много година на тој гори у околини Селевкије, равноапостолна Текла упути многе на пут спасења, и многе поможе у невољама, и сваковрсне болеснике исцели. А врачеви и чаробњаци у Селевкији, гледајући како сваки болесник иде код Текле за исцељење, осетише да је дошао крај њиховом уносном пословању. Лишени прихода они осиромашише, па стадоше негодовати против красне исцелитељке Текле, која бесплатно исцељиваше све који јој долажаху. Подстакнути завишћу и гњевом, они смислише да наговоре неке бестидне младиће, да Теклу силом обешчасте. И ови ненавидници говораху међу собом овако: Текла је чедна девојка, и зато је у вољи великој богињи Артемиди; богиња слуша њене молбе и даје јој силу да исцељује болесне. А ако она буде обешчашћена, Артемида ће одступити од ње, и целебна сила узеће се од ње; и тада ће опет скочити цена нашој лекарској вештини.

Говорећи тако и радећи на томе, они нађоше бестидне младиће за такав потхват, напојише их вином и замолише их да иду и обешчасте Теклу. При томе дадоше им много злата, и обећаше дати још више, ако изврше налог. Безумни и незнабожни, они нису знали да Текла не Артемидином силом него благодаћу Христовом исцељује сваки недуг и сваку болест.

Бесрамни младићи, напивши се вина, послушаше врачеве и чаробњаке, па хитно одоше к Текли, распаљени похотом и пуно нечистих мисли и зле намере. Угледавши их, чесна старица Текла их упита: Децо, шта желите? - А они јој у одговор стадоше говорити безобразне речи. Чувши то и прозревши њихову намеру, света Текла побеже од њих. Она која се некада не уплаши дивљих зверова, побеже од бестидних људи. Но они појурише за њом и гоњаху је као вуци овцу; и када стигоше близу ње, она се помоли Богу да је избави из руку ових бестидника, и одмах се стена што беше пред њом раступи, по Божјем наређењу, и прими у себе ову свету девицу. И би јој та стена и скровиште и у гроб: јер тамо предаде душу своју у руке Божје. Беше тада светој Текли деведесет година. А сада она у бесконачном животу прославља Животодавца Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели свети Златоуст: "Чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal