Велики гонитељ Цркве Христове незнабожни цар Максимијан, гонећи и убијајући свуда мноштво хришћана, дође у град Никомидију. Ушавши прво у идолиште, цар се поклони поганим боговима својим павши ничице пред идолима на земљу, и уз учешће свих грађана принесе им гнусне жртве. Одмах затим он нареди да се проналазе хришћани и стављају на муке. При томе страховитим казнама цар запрети онима који би скривали хришћане, а обећа награде и одликовања онима који доставе где се који хришћанин скрива, или пронашавши хришћанина приведу га суду. Тада стадоше један другог предавати на смрт: сусед суседа и ближњи ближњега; чинећи то, или из страха од цареве претње или ради награде.

Неки од незнабожаца приступише војеначалнику и рекошс: Ено, хришћани се крију у једној пећини, јер их слушасмо тамо сву прошлу ноћ где певају и моле се своме Богу. - Туда одмах бише упућени војници, који уђоше у пећину, ухватише све хришћане што се тамо налажаху, њих двадесет три на броју, оковаше их у ланце и поведоше у град да их изведу пред цара. У то време цар на колима иђаше у идолиште ради приношења жртава. Сревши га на путу, војници што вођаху оковане хришћане повикаше к њему: Царе! ево противника твоје наредбе и хулитеља наших великих богова.

Наредивши да кола стану и да му сужње приведу ближе, цар их упита одакле су. Они му одговорише: Овде смо рођени, а по вери смо хришћани. - Зар нисте чули, продужи цар, какве муке очекују оне који себе називају хришћанима? - Чули смо, одговорише свети, и смејали смо се безумљу твоме и самоме Сатани који дела у синовима неверја, којима си ти поглавица.

Разљутивши се, цар викну: О бедници! како се усуђујете да ме називате безумним и да ми се смејете? Тако ми великих богова, најљућим мукама смрскаћу тела ваша! - И нареди цар војницима: Растегните их и бијте штаповима без икакве милости, па ћемо видети да ли ће им Бог њихов доћи у помоћ и ослободити их из мојих руку.

И војници бездушно бише мученике. Затим доведоше три мучитеља који сировим жилама тукоше свете по нагоме телу. Тучени тако, мученици говораху цару: Непријатељу Божји! доведи још тројицу других мучитеља да нас муче; јер уколико нам умножаваш мучитеље и муке, утолико нам умножаваш венце. - О најбеднији од свих људи! викну цар, ја ћу вам главе поскидати, а ви ли венце очекујете на њих? Одбаците бесмислену веру своју и не погубљујте себе у безумљу свом! - На то мученици одговорише: Тебе ће Бог погубити што мучиш невине слуге Његове, који никакво зло нису учинили.

Тада цар нареди слугама: Бијте их камењем по устима! - Слуге одмах дохватише камење и стадоше мученике бити по устима; при томе они више јада наношаху себи него мученицима, јер, распамећени, они тим истим камењем разбијаху вилице један другоме. А свети мученици говораху мучитељу Максимијану: Безакониче и богоненавидниче! ти без милости бијеш нас који ти ништа згрешили нисмо; стога нека тебе убије Анђео Божји и нека погуби сав твој незнабожни дом. Ти не можеш да се заситиш мукама којима нас тако бесно мучиш већ толико часова, али тебе сама очекују несравњено веће муке од ових. Очевидно, ти ни помислио ниси да ми имамо такво тело као и ти, само са том разликом што је твоје тело погано и нечисто, а наше је светим крштењем очишћено и освећено.

Ове речи још више разјарише насилника Максимијана и он викну: Кунем се великим боговима, да ћу наредити да вам се језици одрежу, да би се и други који вас посматрају научили не противречити господарима својим. - На то мученици Христови рекоше: Чуј, безбожни мучитељу! ако ти ненавидиш и мучиш оне слуге који се противе својим земаљским господарима, ради чега онда примораваш нас да се противимо Господу Богу нашем? Или ти хоћеш да и нас постигну оне исте муке које су припремљене теби? - Мучитељ упита: А какве су то муке припремљене мени? реците. - Свети мученици одговорише: Оно што Бог припреми ђаволу и анђелима његовим, то припреми и вама, сасудима ђавољим; а то је: огањ неугасиви, црв неуспављиви, мучење непрекидно, умирање вечито, гроб адске погибли, тама најкрајња где је плач и шкргут зуба и многе друге безбројне муке. - Кунем се, одрезаћу вам језике! викну мучитељ. - Безумниче! одговорише свети, ако нам одрежеш органе којима славимо Бога, онда ће наши уздаси још лакше узићи к Њему, и срца наша још громкије завапити к Њему, а проливена тобом крв наша, као труба ће јекнути ка Господу да невини страдамо.

Чувши овакав одговор, безбожни цар нареди да свете мученике окују у ланце и вргну у тамницу а њихова имена и речи запишу у судске књиге. И када свете мученике уведоше у судницу да им се имена и речи запишу, један од старешина, човек знатан, по имену Адријан, по вери идолопоклоник, који је посматрао трпељиво и јуначко страдање ових светих мученика, приступивши им упита их: Заклињем вас Богом вашим, кога ради тако страдате, кажите ми истину, какву награду очекујете од Бога вашег за такве муке? Држим да се надате добити од Њега нешто велико и дивно. - Свети мученици му одговорише: Нити уста наша могу исказати, нити слух твој може сместити и ум твој постићи оне радости и преславне почасти, које очекујемо примити од Господа нашег, Праведног Наградитеља. - Адријан упита: А није ли вам што познато о томе из ваших законодавних, пророчких и других књига? - Свети одговорише: И сами пророци не бише у стању потпуно постићи умом та вечна блага, пошто и они беху људи који одаваху поштовање Богу добром вером и добрим делима и говораху оно што од Духа Светога примаху; а о оној слави и наградама, којима се надамо, каже се у Светом Писму: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који га љубе (1 Кор. 2, 9).

Чувши ове речи, Адријан ступи на средину, и писарима који записиваху имена мученика рече: Запишите и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин, и радујући се умрећу с њима за Христа Бога.

Писари одмах отидоше к цару и обавестише га о томе, говорећи: Адријан поста хришћанин и тражи да се и његово име запише у број осуђених. - Када то чу, цар се зачуди и у исто време страховито наљути, и одмах дозвавши Адријана к себи упита га: Да ниси с ума сишао, Адријане? - Адријан одговори: Нисам с ума сишао него сам од великог безумља к здравом уму пришао. - Не говори много, викну цар, него тражи опроштај, и пред свима изјави да си погрешио, и избриши своје име из списка осуђених. - Адријан одговори: Од сада почећу молити истинитога Бога, да ми опрости грехе које починих живећи у идолопоклоничкој заблуди.

Разгневљен оваквим речима Адријановим, цар Максимијан нареди да Адријана окују у ланце и баце у тамницу код оних мученика, одредивши дан у који ће их све извести на мучење.

Један од Адријанових слугу брзо отрча његовој кући и извести госпођу Наталију, жену Адријанову, говорећи: Господина нашег оковаше у ланце и одведоше у тамницу. - Чувши то, Наталија се веома потресе, горко закука, раздра хаљине на себи и упита слугу: А због какве кривице метнуше у тамницу господара мога? - Слуга одговори: Видех како муче неке због имена некаквог Христа и зато што се не хтеше одрећи њега и принети боговима жртву; а господин наш рече писарима да и његово име запишу у броју осуђених на смрт, јер хоће да умре с њима. - Наталија опет упита слугу: Не знаш ли тачно због чега су мучили те људе? - Рекох ти, одговори слуга, да их мучаху за некаквог Христа и зато што не послушаше цареву наредбу да се поклоне боговима.

Тада се Наталија веома обрадова духом, престаде плакати, скиде са себе раздеране хаљине, обуче се у најлепше, па крену у тамницу. Кћи верујућих и светих родитеља, Наталија се бојаше раније да некоме открије своју веру у Христа, коју је тајно држала, пошто гледаше љуто гоњење и мучење хришћана од стране незнабожаца; а сада, чувши да је муж њен поверовао у Христа и да је унесен у списак осуђених на мучење, она и сама доби храбрости да објави да је и она хришћанка.

Ушавши у тамницу блажена Наталија припаде к ногама свога мужа, целива му окове и рече: Блажен си, господару мој Адријане, јер си нашао ризницу коју ти не оставише твоји родитељи; јер ће се тако благословити човек који се Бога боји. Сада си, господине мој, поверовавши у Христа у младости својој, заиста сабрао такво богатство, какво не би ни у старости нашао да си остао у јелинском незнабожју. Сада несумњиво без туге одлазиш у онај будући, вечни живот, сачувавши ризницу која ће ти требати, какву ризницу неће тамо наћи они који сада сабирају себи на земљи велика богатства и теку имања; јер тамо они неће онда имати времена нити што да теку, нити да дају у зајам, нити сами да позајмљују, када нико не може да избави од вечне смрти у аду, и од мука паклених; тамо неће један другоме помагати, ни отац сину, ни мајка кћери, ни велико земаљско богатство ономе који га је стекао, ни слуге господару своме, него ће сваки понети своје бреме. А све твоје, господару мој, поћи ће с тобом ка Христу, да примиш од Њега обећана блага, која је Он спремио онима који Га љубе. Стога иди к Њему слободно, ни најмање се не бојећи будућих мука, јер си ти већ згазио и неугасиви огањ и остале муке. А ја те молим, господине мој, остани у овоме звању у које си милосрђем Божјим призван. Нека те не врати са овог доброг пута ни жал за твоју младалачку лепоту, ни љубав према сродницима, ни пријатељи, ни богатсгво, ни робови, ни робиње. Нити ишта земно: јер ће све то овештати и иструлети; а ти имај пред очима само опо што је вечно, и не гледај на временска варљива и трулежна блага. Нека те не заведу ласкаве речи сродника и пријатеља твојих, и нека лукавим саветима својим не украду веру твоју од тебе. Омрзнм њихова ласкања, одбаци њихове савете и не слушај варљиве речи њихове; гледај само на свете мученике што су с тобом: њихове речи слушај, њихово трпљење подражавај без икаквог колебања. Нека те не уплаши бес мучитеља, и нека те не устраши разноврсиост љутих мука: јер све то траје кратко, а вечна је слава на небу од Христа Бога слугама Његовим који страдају за Њега.

Рекавши то Наталија ућута. Ноћ се већ беше спустила. Адријан јој рече: Иди сада кући, сестро моја, и вечерај, а када дознам време у које ће нас извести на мучење, ја ћу те известити да дођеш и видиш нашу кончину. - А Наталија, уставши од ногу Адријанових, приступаше свакоме од двадесет и три света сужња и, припадајући к њима, целиваше окове њихове, и говораше: Молим вас, слуге Христове, утврђујте ову овцу Христову; саветујте му да претрпи до краја; причајте му о будућим наградама за верне који крв своју приносе на жртву Христу Богу, као што Му и ви крв своју принесосте, и имате плод страдања ваших - вечно спасење. Присаједините и његову душу душама својим, и бићете му оци уместо телесних родитеља његових који беху незнабошци; укрепите душу његову светим саветима својим, да би он, верујући непоколебљиво, добро извршио страдалачки подвиг свој.

Рекавши то, Наталија се поново обрати Адријану, који се налажаше у самом дну тамнице, овим речима: Пази, господару мој, да се не сажалиш на младост своју и на лепоту тела свога, јер земљано тело ово је храна црвима. Не помишљај на имање своје, на злато и сребро, јер све то ништа користити неће на дан Страшнога Суда. Тамо нико никаквим даровима не може искупити душу своју од вечне погибли, пошто нико неће примити дарове. Једино ће Бог примити као дарове веру и добра дела светих душа.

Пошто прођоше неколико дана, Адријан чу да цар већ хоће да га са осталим сужњима изведе на суд и мучење, па се обрати светим мученицима оваквим питањем: Господо моја, јели ми слободно да са вашим благословом отидем својој кући и позовем слушкињу вашу, а моју сестру Наталију, да види страдање наше, пошто сам јој обећао позвати је за час страдања?

- Свети му дадоше свој благослов, и јемчише за њега. Адријан даде даре тамничким стражарима и изиђе. А неко од грађана, видевши Адријана где иде кући, отрча к Наталији и извести је да јој је муж ослобођен тамнице и долази кући. Чувши то, Наталија не поверова и рече: Ко је могао ослободити њега? Не може бити да се мој муж одвојио од светих мученика.

Док она то говораше, дотрча један од слугу и рече: Знаш ли, госпођо, да је господин наш пуштен, и ево га већ је близу?

- А Наталија, мислећи да се Адријан одрекао Христа, па је зато ослобођен тамнице, силно се ожалости и горко заплака. А угледавши кроз прозор где Адријан већ прилази кући, она баци рад из својих руку, па отрча, затвори пред њим врата, и стаде викати говорећи: Одлази од мене, одступниче Божји! слагао си Господу своме! Нећу да разговарам са оним који се одрекао Бога, нити хоћу да слушам речи лажљива језика. О, безбожниче и најбеднији човече! ко те побуди на дело, које не би у стању довести до краја? ко те одвоји од светих? ко те превари да напустиш њихово друштво? шта те натера у бекство пре но што систупио у борбу? Још непријатеља ни видео ниси, а већ си бацио оружје? На тебе још није пуштена стрела, а ти си већ рањен! Чуђах се, помишљајући у себи: може ли бити што добро од рода безбожна и од града незнабожна? може ли бити принесена чиста жртва Богу од потомка мучитељева? еда ли ће Вишњему бити пријатан кад од оних који проливају крв невину? И шта да радим ја кукавна, удавши се за оваког незнабошца? Не доживех ту част да се назовем жена мученика; напротив, постадох жена богоодступника. Кратка би радост моја, и преметну се у вечни стид; краткотрајна би хвала моја међу женама, и од сада ћу стално бити постиђена међу њима!

Блажени Адријан, стојећи пред затвореним вратима и слушајући речи Наталијине, радоваше се душом и укрепљаваше се на подвиг, и ватреније жељаше да испуни оно што је обећао Христу Богу. Он се дивљаше оваквим речима младе жене која недавно беше ступила у брак са њим, пошто је било тек тринаест месеци откако су се венчали. Видећи велику тугу своје жене, Адријан јој стаде, куцајући на врата, говорити: Отвори ми, госпођо моја, Наталија! јер нисам побегао од мучења, као што ти мислиш; тако што ја нисам могао учинити, него сам дошао, као што сам ти обећао, да те водим да видиш нашу кончину. - Али Наталија, не верујући његовим речима, продужи говорити му: Гле, како ме обмањује преступник! погледај како лаже други Јуда! Одлази од мене, да не бих убила сама себе! ...

И тако она не отвараше врата. Тада јој Адријан рече: Отвори што пре, јер ћу отићи не видевши те, па ћеш туговати због тога, пошто морам брзо да се вратим. За мене су јемчили свети мученици, па ако се не вратим у одређено време, а старешине ме потраже и мене не буде тамо, онда ће свети страдалци поред својих мука морати примити муке и за мене. Но могу ли они поднети мучења и за мене, када су и без тога једва живи?

Чувши то, Наталија одмах с радошћу отвори врата, и они падоше један другоме у наручје. И рече јој Адријан: Блажена си ти жена! јер си ти познала Бога, да би спасла мужа свога. Заиста си ти супруга која воли свога мужа. Бићеш увенчана блаженством, пошто, иако сама не подносиш мучења, срцем учествујеш у страдању мученика.

И узевши је, отиде с њом. И путем је упита: А шта да урадимо са имањем својим? - Наталија му одговори: Не спомињи ништа земно, господине мој, да то не би свратило ум твој на себе, него пази на себе и мисли само на то како ћеш извршити подвиг на који си позван. Нека ишчезне из ума твог све што је светско, трулежно и душешкодљиво, а постарај се видети и добити вечна блага, припремљена од Господа теби и оним свецима, са којима идеш путем Господњим.

Ушавши у тамницу, слушкиња Божија Наталија припаде к светим мученицима, и целивајући им окове виде да су им ране већ загнојиле и из њих падају црви, а од тежине окова у које су били оковани отпадаху им читави делови тела. И она сагнувши сс отнрашс нм гној са рана. А хитно посла слушкиње своје да јој од куће донесу доброга платна и завоје. И кад јој то донесоше, она сама превијаше ране страдалцима, и колико могаше олакшаваше патње светима, служећи им у тамници седам дана, док их не изведоше на суд.

Када наста дан суда, цар Максимијан седе на судишту и нареди да сужње доведу преда њ. Слуге одмах похиташе у тамницу да изврше наређење. Но видевши сужње изнемогле телом од тешких рана и да не могу ногама ићи, слуге их вукоше као мрцине марвене, све везане једним ланцем, а Адријана вођаху позади свих, са рукама везаним наопако. Када се приближише к судишту, цар би извештен да су сужњи доведени. Цар нареди: Уведите их овамо све заједно, да гледају мучење један другога; и то их уведите наге, спремљене за мучење. - На то старешина тамнице рече цару: Они што раније беху мучени, не могу се сада увести овамо на испитивање, него нека уведу само Адријана, пошто је нов и здрав телом, те може поднети свакојака мучења; тела пак оних других су много сатрулила, кости им се виде кроз ране, и стану ли их поново мучити, одмах ће умрети, не могући поднети многе муке које су им припремљене. Међутим, ми нећемо да они умру од кратког мучења, као да су мало сагрешили, него им дај неко време да оздраве и ојачају телом, да би потом могли поднети многобројне муке за своја безакоња.

Цар онда нареди да уведу самог Адријана, и то нагог. Када слуге свукоше Адријана и дадоше му у руке справе за мучење да их сам носи, рекоше му свети мученици: Благо теби, Адријане, што се удостоји понети крст свој и последовати Христу! Гледај да се не уплашиш и удариш назад, и тако изгубиш награду своју. Пази да ти ђаво не покраде ризницу! Не бој се видљивих мука, него упери поглед на будућу награду! Смело приступи и посрами мучитеља! Знај да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18), коју славу надамо се добити по милости Господњој. - Такође и блажена Наталија рече Адријану: Удуби се умом својим једино у Богу, господине мој, и нека се ничега не уплаши срце твоје! Мали је труд, али је покој бесконачан; кратко је страдање, али је слава мученика вечна; за кратко време трпећеш болове, али ћеш се ускоро радовати с анђелима. И када ти, служећи земаљског цара за малу плату, ниси штедео своје здравље и био си готов погинути у рату, у толико пре сада треба да поднесеш сваковрсне муке и да умреш за Небеског Цара, са којим ћеш и сам царовати.

Кад Адријана уведоше код безбожног мучитеља, цара Максимијана, мучитељ погледа на њега и упита га: Да ли се још држиш безумља свог и хоћеш да на страшан начин изгубиш живот свој? - Адријан одговори: Ја ти још раније рекох, да нисам с ума сишао него сам к уму пришао, и готов сам у овом животу умрети. - Цар га упита: Нећеш ли принети жртве и нећеш ли се поклонити боговима, као што се ја и сви који су са мном клањамо њима и жртве им приносимо. - Адријан одговори: Безумниче, живећи сам у заблуди, зашто и друге уводиш у исту заблуду? И ти не само себе самога бацаш у погибао, него и сав народ који те слуша увлачиш у исту погибао, саветујући и приморавајући да се клањају мртвим идолима, оставивши Бога истинога који је створио небо и земљу. - Цар упита: Тако ли ти сматраш да су велики богови наши мали? - Адријан одговори: Ја их не називам ни малима ни великима, пошто су они нема сумње ништа.

Разгневљени мучитељ нареди тада да Адријана немилице бију штаповима. А када блажена Наталија чу да њенога мужа почеше бити, она одмах обавести о томе свете мученике, рекавши: Господин мој поче страдати. - Свети одмах прилегоше на молитву к Богу за њега, да га Он укрепи у мукама. А цар нареди џелатима да говоре Адријану: Не хули богове! - Мученик пак бијен, говораше цару: Када сам ја овако мучен што хулим богове који нису богови, какво ли тек мучење очекује тебе који хулиш Бога живог и истинитог? - Цар му на то рече: Тако дрско говорити ти си се научио од оних варалица. - Мученик одговори: Зашто варалицама називаш наставнике спасења и вође ка вечном животу? Напротив, ви сте варалице, јер заводите људе у погибао.

Разјаривши се, Максимијан нареди четворици најснажнијих слугу да мученика жестоко туку моткама. Тако бијен, Адријан говораше: Уколико више мука измишљаш за мене, мучитељу, утолико ћеш ми најдивније венце издејствовати. - А блажена Наталија преношаше светим мученицима сва питања која цар постављаше и све одговоре које Адријан даваше. - Поштеди бар младост своју, настави говорити цар мученику, и признај богове! Зашто добровољно тако узалуд гинеш? Тако ми великих богова, ја много патим гледајући те како се мучиш и како пропада твоја лепота. - Мученик одговори: Штедим себе, да не бих потпуно погинуо. - Мучитељ на то рече: Хајде, призови богове, да те помилују, па ћу ти ја вратити твој пређашњи чин. Не треба тебе изједначавати са онима што с тобом беху у оковима, јер си ти високог рода, син знаменитих родитеља, па, иако си млад, заслужујеш велике почасти; а они сужњи су сиромашни, ниског порекла и глупе незналице. - Ја знам, одговори мученик, да је теби познат мој род и порекло; но када би ти знао род оних светих и богато наследство које они очекују, ти би међу првима припао к ногама њиховим и молио их да се помоле за тебе, и ти би својим рукама уништио своје бездахне богове.

Разјаривши се још више, мучитељ нареди оној четворици снажних слугу, да мученика бију по стомаку. И они бише светитеља дотле док му се стомак не провали и утроба поче испадати. Видевши то мучитељ нареди да престану са бијењем. А блажени Адријан беше млад и нежан телом, јер имађаше двадесет осам година од рођења. - Видиш ли, рече цар Адријану, како те штедим! Стога ти бар једном речју призови богове, и они ће се одмах смиловати на тебе; а ја ћу позвати лекаре да излече твоје ране, па ћеш ти данас бити у мојој царској палати. - Мученик одговори: Ти ми обећаваш негу лекара, и почасти у твојој палати, и милост богова твојих, но ја хоћу да богови твоји устима кажу мени шта ће ми дати и какво ми добро обећавају! И када чујем реч из уста њихових, онда ћу им принети жртву и поклонити им се, као што ти желиш. - Они не могу говорити, одговори цар. - Ако не могу говорити, одврати мученик, зашто им се онда клањати када су неми и мртви?

Бесан од гњева мучитељ нареди да мученика са осталим сужњима поново вежу и одведу у тамницу, означивши дан у ко ји ће их извести на суд. Тада војници узеше свете мученике, и једне вукоше, а оне изнемогле од телесних страдања и неспособне да ногама иду носише на рукама; светог пак Адријана вођаху, - и тако поново стрпаше Христове сужње у тамницу.

Блажена Наталија бодраше и тешаше Адријана, и обавивши му руку око врата говораше: Благо теби, господине мој, што се удостоји удела светих мученика! Благо теби, светлости очију мојих, што страдаш за Пострадалог тебе ради! Ево, ти идеш да видиш славу Његову и да будеш заједничар њен, јер ко заједничари у страдањима Његовим, заједничариће и у слави Његовој. - Говорећи то, Наталија отираше крв његову и помазиваше њоме тело своје. А свети мученици се веома радоваху јуначком трпљењу Адријановом, и приступивши целиваху га, говорећи: Мир ти, брате! - Они пак који од тешких рана не беху у стању ходити и лежаху на земљи, пузећи по земљи приближаваху се к њему да га целивају, и сви му говораху: Радуј се о Господу, возљубљени брате, јер је име твоје написано са савршеним слугама Божјим! - Радујте се и ви, слуге Христове, одговори свети Адријан, јер ваш труд око мене јесте венац ваш! Молите се за мене ка Господу, да укрепи мене, веома изнемогла телом, и да ми ништа не узмогне учинити непријатељ ђаво који устаје на ме. - Уздај се у Господа! рекоше му свети. Сатана те неће савладати: далеко га одагна твоје страдање. И ми се спочетка бојасмо за тебе, помишљајући на немоћ људску у теби; а сада, када си јаким трпљењем својим превазишао природу људску, ми више не сумњамо односно тебе и верујемо да ти, помоћу Божјом, враг ништа неће моћи учинити. Не бој се, дакле, с тобом је Христос - Победитељ ђавола!

Са светом Наталијом беху и друге побожне жене које служаху светима, лечећи им ране и превијајући их; при чему оне поделише међу собом свете мученике, да би свака могла указати потпуну услугу своме болеснику. Дознавши да многе благочестиве жене долазе у тамницу и дворе сужње лечећи им ране, нечестиви цар забрани то, и нареди да жене не пуштају у тамницу к сужњима. Видећи да је женама немогуће долазити к мученицима, света Наталија остриже своју косу, преобуче се у мушко одело, и тако ушавши у тамницу, сама служаше не само своме мужу, светоме Адријану, него и осталим светим мученицима.

Пошто свима указа потребне услуге, света Наталија седе крај ногу Адријанових, и говораше: Молим те, господине мој, сећај се нашег брака и мога борављења поред тебе за време твога страдања и жељења теби венаца, па се помоли Господу нашем Исусу Христу, да и мене узме са тобом, да, као што заједно бисмо у овом многомучном и испуњеном гресима животу, тако нераздвојни будемо и у оном блаженом безболном животу. Молим те, господине, када предстанеш Христу Господу, ти му прво принеси молитву за мене; верујем да све што будеш заискао од Њега, даће ти Господ, јер воли Он молитву твоју и пријатно Му је искање твоје. Ти знаш незнабожје ових грађана и безбожје царево, па се бојим да ме некако не принуде на брак са другим мужем, незнабожним идолопоклоником, те ће се оскврнити постеља моја и раскинути свето јединство наше. Молим те, сачувај супругу своју, као што учи апостол; дај ми као награду за моје целомудрије - да умрем с тобом!

Рекавши то она устаде и продужи служити светима, хранећи их и појећи их, чистећи им и превијајући им ране. А благочестиве жене, сазнавши да Наталија у мушком оделу служи светима, угледаше се на њу: остригоше косу своју и обукоше се у мушка одела, па као раније улажаху у тамницу и служаху светима.

Но од безбожног цара се не могаде сакрити то што чињаху жене. Поред тога он дознаде и то, да су сужњи веома изнемогли од сатрулелих рана и да су близу смрти. Зато нареди да се однесе к њима у тамницу наковањ и гвоздени чекић, и да им се чекићем пребију и ноге и руке; при томе рече: Нека они не умру обичном смрћу људском, него нека насилно буду уморени!

Када мучитељеве и убичеве слуге унеше у тамницу железни наковањ и чекић, Наталија, угледавши то и дознавши разлог њиховог доласка, срете их и замоли да почну од Адријана, пошто се бојала да се муж њен не уплаши, гледајући љуто мучење и кончину других мученика. Мучитељи послушаше Наталију и приступише најпре Адријану. А Наталија, подигавши ноге овога мужа, положи их на наковањ; мучитељи силно ударајући чекићем размрскаше мученику голени и одвалише му ноге. Блажена Наталија рече мученику: Молим те, господине мој, док још дишеш, пружи руку своју да је одвале од тебе, да би раван био осталим светим мученицима који више пострадаше него ти. - Свети Адријан пружи к њој своју руку, а она је узе и положи на наковањ. Мучитељ снажно ударивши чекићем руку одсече је, и свети Адријан од великог бола тога часа предаде душу своју у руке Божје.

Умртвивши светог Адријана, мучитељи идоше с наковањем и чекићем к осталим мученицима, а они сами стављаху своје ноге и руке на наковањ, и говораху: Господе Исусе Христе, прими душе наше! - И тако док им ломљаху удове, они предаваху душе своје у руке Божје.

После тога погани цар нареди да се тела мученика сажегу, да их хришћани, не би могли узети. А блажена Наталија, чувши за ово царево наређење, кришом узе руку свога мужа, па је сакри у недрима, да је не би огњем сажегли. Када слуге цара мучитеља ужарише пећ и изношаху тела светих мученика из тамнице ка ужареној пећи, света Наталија и остале благочестиве жене иђаху за њима и крв која капаше од мученичких тела скупљаху у своје скупоцене хаљине и убрусе, и чувајући је мазаху њоме тела своја. Осим тога оне златом и сребром купише од тих царевих слугу њихова одела, окрвављена крвљу мученика. А када тела светих мученика бише бачена у пећ, жене са сузама повикаше: Помените нас, господо наша, у вечном покоју свом! - Света пак Наталија полети ка пећи да се баци у огањ, желећи да заједно са мужем принесе себе на жртву Богу, али би спречена у томе. И одједном загрмеше страшни громови, да се сав град тресијаше, и бише страховита севања муња, и удари силна киша која сва места напуни водом и угаси ужарену пећ, јер се и она напуни воде. А и сав град изгледаше као да је у потопу. Слуге пак цареве од ужаса се разбежаше; многи од њих путем изгибоше од громова. А кад се слуге разбегоше, хришћани који се тамо налажаху са светом Наталијом и осталим женама извадише из пећи тела светих мученика читава, ни најмање од огња неповређена, јер се огањ не беше коснуо чак ни длаке на њима. Неки пак благочестиви човек са женом својом, припадајући к Наталији, стаде молити њу и осталу братију, говорећи: Ми живимо на крају града у завученом месту. Ми се гнушамо безбожја и не можемо више да гледамо проливање крви које у граду чини нечестиви цар, па стога хоћемо да се преселимо одавде у Византију. Дајте нам дакле тела светих мученика да их пренесемо на лађу, однесемо одавде са собом, и тамо их сачувамо до смрти поганог мучитеља Максимијана; а после његове смрти, ако будемо живи, ми ћемо се вратити и донети тела светих, да би им овде сви одавали поштовање. Ако пак тела светих мученика остану сада овде, цар ће поново наредити да се она сажегу, и ви ћете испасти издајице светих тела, која Бог кишом сачува од огња.

На овај предлог пристадоше сви, и пренесоше тела светих мученика на лађу, да их отпреме у Византију; а ветар беше повољан за пловидбу.

Међутим, света Наталија остаде у својој кући, имајући код себе руку свог драгог супруга, светог Адријана, коју она помазавши скупоценим миром и обавивши скерлетом положи у узглавље постеље своје, што нико од њених домаћих није знао. Након неког времена један знатан човек, по чину трибун, намисли да се ожени Наталијом, пошто она беше високог рода, млада, веома лепа и богата. Он оде к цару и замоли га за дозволу да се ожени Адријановом женом; и цар му даде свој пристанак. Трибун одмах посла угледне жене к Наталији, просећи њену руку. Но света Наталија одговори тим женама: Ја сам рада вести, да такав човек жели да се ожени мноме; само вас молим да ми дате три дана времена да се припремим, пошто нисам очекивала да ће ми брак тако брзо бити предложен.

Ово блажена Наталија говораше устима, а умом смишљаше да бежи онамо куда беху однесена тела светих мученика. И отпустивши к трибуну послане жене, она уђе у своју спаваоницу, где беше рука светог Адријана, паде ничице на земљу и с плачем говораше ка Господу: Господе Боже наш, Боже тужних, Ти си близу скрушених срцем, погледај на мене, слушкињу Твоју, и не допусти да буде оскврнављена постеља мученика Твог Адријана. Не заборави, Владатељу, страдања слуге Твога, која он претрпе ради светог имена Твог. Милосрдни Господе, опомени се преломљења голеница и одсечења руку његових и осталих слугу Твојих који Тебе ради претрпеше, и нека не буду узалуд страдања њихова, него њих ради помилуј ме и избави ме од брака са непријатељима Твојим; Ти си избавио од огња оне свете, избави и мене од намере поганог човека.

Молећи се тако, света Наталија задрема од велике муке и заспа лаким сном, и гле, у саном виђењу јави јој се један од оних светих мученика и рече: Мир теби, Наталијо, слушкињо Христова! Буди одважна, Бог те није презрео, нити смо ми заборавили труде твоје које си поднела служећи нам у тамници, него представши лицу Христову ми Га одмах молисмо да Он и теби нареди да што пре дођеш к нама. - Блажена Наталија га упита: Реци ми, свети мучениче, предстаде ли с вама Господу Христу и господин мој Адријан? - Мученик одговори: Он пре нас предстаде Господу. А ти устани и одмах иди на лађу и отплови онамо где се налазе тела наша; тамо ће ти се јавити Господ и довести те к нама.

Пробудивши се од сна, света Наталија остави све, само узе руку светог Адријана, па изиђе из куће и оде на морску обалу; тамо нађе лађу, која као да је њу чекала, а пловила је у Византију. Ушавши у лађу, она угледа у њој људе оба пола, све саме хришћане, који су бежали од насиља незнабожног цара Максимијана; и узнесе хвалу Богу. И лађа крену.

Међутим, трибун, сазнавши да је Наталија отпутовала, измоли од цара војнике као помоћ, седе на другу лађу, па појури за њом. Када лађа отплови од обале за хиљаду стадија, на мору дуну супротан ветар и трибунову лађу потера натраг ка обали на оно место одакле беше испловила, и притера је не без велике штете, јер се многи са лаће подавише за време буре. А хришћанска лаћа, на којој беше света Наталија, пловљаше својим путем без икакве опасности. У поноћи јави им се ђаво, тобож пловећи на лађи са истока, имајући поред себе људе сличне морнарима, и као гласом крманоша упита хришћанске лађаре: Откуда ви, и куда идете? - Ови одговорише: Из Никомидије идемо у Византију. - Враг им на то рече: Залутали сте с правога пута; окрените лађу на леву страну. - Говорећи тако, зли дух је хтео да их обмане и потопи. Хришћани повероваше лажном савету, сматрајући да су то заиста морнари са истока, и стадоше окретати једрила и лађу на лево; но изненада јави им се свети мученик Адријан сав у светлости и викну громким гласом: Пловите правцем којим сте пловили! не слушајте речи врага, који вам лукаво припрема погибију.

Рекавши то, мученик крену испред лађе по води, а ђаво ишчезе са привидном лађом својом. Блажена Наталија, уставши, угледа светог Адријана где иде испред лађе, и сва радосна кликну: Ено господина мог! - И тог часа свети Адријан постаде невидљив. Тада дуну погодан ветар и они стигоше у Византију пред зору, и пристадоше уз обалу близу које се налажаше храм, у коме беху положена тела светих мученика, и искрцаше се радосни.

Дошавши у храм к телима светих мученика, света Наталија с неисказаном радошћу припаде к њима, целивајући их и од радости сузе лијући. И приложивши руку светог Адријана к телу његовом, она преклони колена и дуго се мољаше. Затим, подигавши се после дуге молитве, она целива браћу и сестре који се нађоше ту, пошто се тамо сабраше многи хришћани, који је с радошћу примише, и увевши је унутра у дом молише је да се мало одмори, јер видеше да је веома уморна од морске пловидбе. А када она заспа, њој се у сну јави свети Адријан и рече јој: Добро је што си дошла овамо, слушкињо Христова и кћери мученичка, ходи у покој свој, припремљен ти од Господа, ходи и прими доличну ти награду!

Пренувши се из сна од овог виђења, света Наталија исприча браћи и сестрама свој сан, и моли их да се помоле за њу. Затим је опет спопаде дремеж и она заспа. А после једног сата дођоше браћа и сестре да је пробуде, и нађоше је већ преминулу: јер света душа њена отиде ка Господу у вечни покој.

Тако ускоро после страдања светих мученика и света Наталија оконча свој мученички подвиг, мученица мада без проливања крви: јер много састрадања показа према светим мученицима, служећи им у тамници и гледајући њихове патње; поред тога она ради целомудрија побеже и од куће и из постојбине; и у лику мученика предстаде Христу, Спаситељу нашем, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal