За царовања злочестивог цара Ликинија када од стране Агрилоле, кнеза Севастије, бише ухваћени и бачени у тамницу Свети Четрдесет Мученика, у тој области живљаше неки муж по имену Севиријан, знатнога порекла. Севиријан беше хришћанин. Често посећујући свете мученике у тамници он их сокољаше на страдалачки подвиг за Христа; и они се као огњем разгореше љубављу према своме Господу, да ни хладно Севастијско Језеро не узможе угасити у њима тај пламен: једнодушно исповедајући име Исуса Христа пред мучитељем, они сви скончаше мученичком смрћу у језеру.

После страдања Севастијских мученика, када место Агриколе незнабожни цар Ликиније постави за кнеза Лисија, човека опака и бездушна, који као дивља звер хваташе хришћане и крв њихову проливаше, дође време и светом Севиријану да изађе на исти подвиг и на исту борбу, на које он друге речима подстицаше. Кнезу приступише клеветници и рекоше: Част великих богова наших умањује се у овом граду преко Севиријана, који их не само сам не поштује и не поклања им се, него и многе друге наговара да их бешчесте и унижавају. Верујући сам у Распетога, он и друге учи тој истој вери, и већ је не мало људи повукао за собом Стога, ако га не погубиш, цео ће град ускоро поћи за њим: и разгневиће се богови на наш град и напустиће га, а и цар када чује о томе неће нас поштедети.

Саслушавши то, кнез Лисије посла своје слуге да ухвате Севиријана и доведу к њему. А војник Христов, не чекајући послане да дођу и узму га, предухитри их те сам оде, и ступивши пред кнеза стаде му неустрашиво говорити: Није ли теби, кнеже, доста твоја погибао, него хоћеш да и наше душе погубиш, и као неку добит предаш их твојим белима? Али знај, ти овде имаш посла са људима храбрим, а не са малодушним и бојажљивим, јер мени је, као што мој божанствени учитељ Павле каже, живот Христос а смрт добитак (Флб. 1, 21).

Саслушавши ове смеле речи, кнез Лисије поћута мало; затим погледа на слуге што стајаху пред њим и указавши руком на Севиријана рече им с јарошћу: Узмите га и сировим жилама бијте, да се научи смерно говорити пред влашћу А кад светитеља бијаху, он се весељаше што се удостоји примити ране за Христа, и певаше псаламске речи које му беху неко олакшање у мукама: На леђима мојим ораше грешници, продужише безакоње своје (Пс. 128, 3).

Мучитељ, видећи да се слуге његове већ заморише а да је лице мучениково и надаље веома светло и јуначко, нареди да га престану бити. Затим му рече: Ето, сада по ранама које си добио можеш познати да ти твој Христос не доноси никакву утеху нити икакво добро. - Мученик одговори: Када душевне очи твоје не би биле помрачене тамом безбожја, ја бих ти показао како ми многа блага измољују у Христа моја страдања. Но сада при твоме безбожју шта ја могу постићи палећи слепоме свећу и певајући глувоме песму? О, судијо! када ти не би био слеп и глув, ти би познао благодат Христову и силу која ме укрепљује.

Ове и многе друге речи светога још више разгневише м учитеља и он нареди те мученика обесише на дрвету и стругаху му тело железним ноктима. Усред тих љутих мука светитељ се мољаше Богу, говорећи: Исусе Христе! Ти који си некада био обешен на крсту и срушио гордост вражију, и све до сада си слављен за сва дивна дела Своја, дођи и помози ми и сатри силу свезлобног мучитеља, растргане удове моје исцели, и дај ми да добро завршим подвиг мученички!

И мењаху се слуге који мучаху светитеља; и после дугог мучења они га, по заповести кнеза, одрешише са дрвета и поведоше у тамницу. Идући ка тамници свети мученик се показа красноречив говорник, и као не осећајући болове он се хваљаше ранама, задобијеним за Христа. И кад иђаше средином града кроз мноштво народа који га посматраше, он светла лица указиваше на своје ране и говораше народу ове медне речи: Гле дајте ме, о људи, и схватите у каквом се блаженству ја сада налазим! Ви, ја држим, сматрате да сам ја најнесрећнији и најбеднији човек, пошто сам лишен не само временог чина свог и богатства, него и самог здравља. Међутим, ја сам сада блаженији од свију вас. Јер ове ране моје за Христа Исуса Господа мог мени су слађе од сваке сласти земаљске; ово течење крви и обагрење, драгоценије ми је од сваке царске порфире; а ово страдање моје за Господа мог, пријатније ми је него сва уживања ваша која ви тако волите. А пређашњи високи чин мој и богатство, шта су ако не таштина и прашина и варка овога света, које ја отресам као блато с ногу својих, узлазећи на превисоко мученичко достојанство и примајући непотрошиво богатетво? Назвати се мучеником Христовим - за мене је славније од сваког царског достојанства; а лишити се мојих богатстава ради Христа - за мене је драгоценије и богатије од свих царских ризница на земљи. Та и само телесно здравље моје, снага, и лепота лица, које сам раније поседовао, шта су друго ако не - једноставна патња, слабост и ругоба? А да удови тела мога нису сада изранављени за Христа и крвљу обагрени, они не би били моји удови, него би били окови и тамница за душу моју; али сада, када их растржу за Христа, они су ваистину моји удови. Сада је тело моје здраво и снажно, када га за Христа убијају; сада је лепота моја са мном, када немам изгледа човека, него сам сав једна једноставна рана, као што и Господ мој Исус Христос беше изранављен од главе до ногу. Радујем се у страдањима својим, јер довршујем недостатак невоља Христових у телу свом (ср. Кол. 1, 24). Ви који видите ране моје, помишљајте о уздарјима за њих: немогуће је ни умом постићи, ни речју исказати она блага, која Бесмртни Цар и сада даје онима који страдају за Њега, а која им на небу чува занавек. Већ и само то, страдати за Христа - слатко је; а умрети за Њега - још је слађе. О, пријатељи! ако овде има кога од наших, ако се ко од верних слугу Христових налази усред овог народа неверног, онда, гледајући ме како страдам за Господа, укрепљујте срце своје, јуначки се држите, и будите неустрашиве душе. Нека вас од преслатког Исуса Господа нашег не отргне никаква мука: нека вас не устраши оштар мач уперен на вас, ни ужарене пећи, ни бес зверова! Нека вас не заведе ни ласкање од стране мучитеља, ни обећање дарова и чинова. Све то изгазите ногама као ђубре, да бисте се са Христом зацарили.

Док Севиријан тако говораше, за њим иђаше много народа. Слушајући корисне речи његове народ га допрати до саме тамнице. Бачен у њу, војник Христов ликоваше као у светлој палати, и целиваше оно место где Свети Четрдесет Мученика беху за Христа затворени, код којих он пре често долажаше и разговараше. У тамници мученик проведе пет дана, па поново би изведен на суд. А Лисије, вук у овчијој кожи, прављаше се као да сажаљева светог мученика, и стаде му лукаво говорити: Виде сви богови, Севиријане, да ми те је жао, и веома се чудим како ти, човек добар и наочит и угледан, добровољно лишаваш себе овог слатког света. Дивим се твојој снази и јунаштву, - само када би их ти употребио против непријатеља; али борити се са железом и огњем, са зверима и камењем, и тако траћити своју силу, то је заиста безумље. И ето, твоја је снага већ сломљена и тело искидано.

Говорећи тако, безакони мучитељ је хтео да лукавством превари истинског слугу Христовог, али му овај јуначки одговори: Не штеди тело моје покривено ранама, него дометни ми још веће муке. Не само биј мене и стружи тело моје, него ме и камењем засипај, и огњем жези, и чини све што хоћеш и можеш; али ме никад нећеш одвратити од Господа мога. И пре ћеш се ти уморити мучећи ме, него ја трпећи муке за Христа мога.

Тада се мучитељ остави лукавства, па се предаде својој обичној јарости и нареди да светог Севиријана бију камењем по устима, говорећи: Не носи Христа на језику свом и не досађуј ушима кнежевим спомињањем тога имена. - А свети му ченик, устима већ разбијеним од ударања камењем, одговори мучитељу: Бедниче! ти си у души својој начинио обиталиште ђаволима, па зато и не може слух твој да поднесе име Христово.

Мучитељ поново нареди да мученика обесе на дрвету и железним ноктима стружу тело његово. Жестоко стружен, свети Севиријан говораше: Једну само рану ја сматрам тешком, ону која одваја од Христа; а све ове ране за мене су пре наслада неголи патња, јер, одвајајући ме од свега земаљског, оне ме сједињују са Христом. - И рече му кнез: Севиријане, принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођен мучења. - На то му свети мученик не одговори ништа, него тихо за себе говораше: "Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити" (Рм. 8, 18).

Лисије, сматрајући за личну увреду и то што му мученик ништа не одговори на његове речи, измисли ново мучење за њега: скиде светог мученика са дрвета, одведе га на градски бедем, привеза му један тежак камен за врат а други за ноге, а тело му опаса конопцем, па га тако обеси да високо виси са бедема. Тако висећи, свети мученик предаде своју свету душу у руке Подвигололожника - Христа Господа свог. Неки од хришћана скинуше ноћу свето тело мучениково и понесоше у постојбину његову. Када се они, носећи га побожно са појањем псалама и молитава, приближаваху селу у коме беше кућа светог Севиријана, скоро сви житељи изиђоше у сусрет светим моштима: стари и млади хитаху, претичући један другога, да би што пре добили благослов од многострадалног угодника Божјег. Само жена једнога од слугу Севиријанових остаде дома, плачући .над телом свога мужа који тек што беше умро и лежаше још не погребен. И ридаше она над њим, говорећи му као живоме: Ево, господин наш се приближава дому, и сви изиђоше да га сретну, само ти ниси изишао, и ја због тебе. Зато устани и иди у сретање господину своме.

Тек што она изговори то с плачем, мртвац тог часа устаде као од сна и пође у сусрет чесним моштима светог мученика Севиријана, и сусревши их припаде к њима с радошћу целивајући свето тело господина свога. А сви људи, видећи да је мртвац васкрсао доласком светог тела мученикова у њихово село, поражени овим чудом прославише Бога и стадоше са још већим усрђем целивати свете мошти.

Но односно погребења светог тела мученикова настаде спор међу житељима тога села: једни су хтели да га погребу на једном, други на другом месту. На моштима пак светог Севиријана лежаше венац, исплетен од дивног цвећа. И гле, изненада долете орао, узе тај венац, полако узлете, и лагано летећи спусти се недалеко на земљу. Видевши то, сви људи пођоше за орлом, и кад му се приближише, он полако полете са венцем даље; а народ опет крену за њим. И тако их орао доведе до близу тамошње пустиње, и ту, спустивши се на високу, дивну гору, остави венац и одлете са очију њихових. А народ, нашавши венац на гори, увиде да је Божја воља да ту почива свето тело мученика Севиријана, па узевши свете мошти чесно их погребе на тој гори. И на гробу мученика Христова биваху многа исцељења.

Гореспоменути пак слуга, који васкрсе при сусрету светих моштију светог Севиријана, поживе по васкрсењу свом још петнаест година, стално се налазећи крај гроба господина свога, па онда сконча у миру.

За све ово нека је слава Једноме у Тројици Богу, О ц у и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal