Један благочестив свештеник и један богобојажљив ђакон љубљаху један другог божанском љубављу. Али по дејству ђавоље силе њих захвати мржња и непријатељство, и они дуго времена остадоше у таком непријатељском расположењу Утом се догоди те свештеник умре у тој мржњи То веома смути и ожалости ђакона, коме беше име Созонт, и он неутешно туговаше што се не помири са свештеником док беше у животу и што гњев не уклонише опроштењем. Мучен савешћу ђакон исповеди своју муку неколицини утледних отаца, и они му саветоваше да иде у пустињу и тамо нађе монахе пустињаке, исповеди свој грех и добије лек. Са великом готовошћу ђакон послуша овај савет и крену проходећи пустињска места и тражећи лекара за рану срца овог. И нашавши једнога старца великог у врлинама и светог, он му исповеди свој грех гњева и непријатељства, које је гајио према свештенику, и мољаше га да му отпусти овај грех а старац му рече: Брате сваки који са вером иште, добија; и који усрдно куца, томе се и отварају врата, по нелажној речи Господњој. Стога ће Господ и тебе мили, разрешити те муке, само ако то будеш искао од Њега истрајно и са болом срца Зато иди сада откуда си дошао, у Цариград. И тамо отиди ноћу к Великој Цркви, код Красних Врата храма, и кога прво видиш да дође пред та врата, поклони му се, поздрави га од мене и предај му ово запечаћено писмо, и тај човек ће те несумњиво ослободити од греха твог.

Извршујући наређење овог светог старца, свога духовног оца, ђакон се врати у Цариград, и ноћу око поноћи стаде код врата цркве Свете Софије, и очекиваше долазак непознатог лица. И убрзо се појави означени од старца божанствени човек. Ђакон му се поклони, поздрави га и предаде му старчево писмо. У исто време ђакон му исповеди грех свој, муку своју. А божанствени муж тај, слушајући ђаконово казивање, и читајући старчево писмо, и размишљајући о томе, сузама заливаше себе и говораше: Ко сам ја ништавни да се дрзнем на тако велико дело? Али уздајући се у молитве светог старца који те посла ја ћу се осмелити на оно што је изнад мојих сила.

Рекавши то он, како стајаше пред закључаним вратима, подиже руке своје к небу и мољаше се шапћући. Затим клече, положи главу на земљу и тихо се мољаше Богу. И после мало времена он устаде и рече: "Отвори нам врата милости Своје, Господе!" - И одмах се спољна врата припрате храма отворише сама. Тада он узе ђакона, уђе у припрату; и приступивши к самим црквеним дверима овај свети човек рече ђакону: "Стој ту и не мичи се!" а сам начини уобичајени поклон на прагу црквеном, и двери се отворише, и он уђе унутра. А кад уђе, показа се диван призор: одозго са свода храма спусти се над главу овог чудесног човека упаљени светњак и осветли цркву, и куда он иђаше светњак га праћаше; а кад дође к светом олтару, и тамо се двери саме отворише; и преклонивши и тамо главу и помоливши се, он затим тихо изађе к ђакону, и одмах се сва врата сама од себе затворише.

Видећи све то, ђакон се препаде и не смејаше се приближити к тако чудесном човеку, и сав цептијаше од страха; осим тога ђакон виде где лице овога човека блиста у слави, као лице анђела. И помисли у себи ђакон: "Није ли ово анђео, а не човек?" - Међутим тај чудесни човек, видећи помисли ђаконове, рече ђакону: Зашто те смућују помисли о мени, човече? Веруј, и ја сам човек земљан, састављен од душе и тела, као и остали људи; по занимању сам хартуларије у једној благочестивој кући, и од тог рада се издржавам. А л и благодат Божја која све мудро управља, има често обичај да кроз ништавне чини велика чудеса. Него, брате, хајдмо даље путем који нам ваља прећи.

И он са ђаконом крену ка тргу. Када стигоше тамо пред цркву Пресвете Богородице, он се ту опет помоли Богу, и молитвом својом отвори врата, уђе у храм, оде до светог олтара, сатвори уобичајену молитву, па се врати к ђакону који удивљен говораше: Господе, помилуј! - И врата се опет сама затворише. Затим се упутише к Влахернској цркви. Доцније пак ђакон казиваше, да је ово њихово идење по црквама било тако брзо, да је личило на птичије летење. А кад стигоше к Влахернској цркви, свети хартуларије се пред вратима њеним помоли Богу, и одмах се и ова врата сама отворише. Поставивши ђакона на вратима и наредивши му да пажљиво посматра унутра, овај свети муж уђе у цркву, клече на колена и топло се мољаше. А ђакон стојећи на вратима цркве и посматрајући виде сву цркву обасјану светлошћу; затим јасно виде једног лучезарног ђакона који с кадионицом изиђе из светог олтара и окади сву цркву; а после мало времена виде лик свештеника, обучених у веома блистава одјејања, па још један лик свештеника, обучених у дивна пурпурна одјејања, сви они изађоше из олтара, стадоше у два хора, и певаху веома слатке и чудесне песме, од којих ђакон ништа не могаше запамтити сем "Алилуја".

А када чудесни хартуларије заврши своју молитву, изиђе к ђакону и рече му: Уђи у цркву без икаквог страха и разгледајући леви хор свештеника, види да није међу њима свештеник са којим си био у непријатељству. - Ђакон уђе у цркву са страхом и трепетом, разгледа леви хор, па оде к Божјем човеку и рече: Не могох да нађем свештеника са којим бејах у непријатељству. - Тада онај земаљски анђео рече ђакону да поново уђе у цркву и разгледа десни хор. Ђакон поступи по наређењу и угледа тамо траженог свештеника, онда изиђе к божанственом хартуларију и каза му то. Овај онда рече ђакону: Ако си сигуран да је то свештеник кога ти тражиш, иди к њему и реци му: Никита хартуларије стоји напољу и зове те.

Ђакон поступи по наређењу, узе свештеника за десну руку и доведе га к Божјем човеку. А овај погледа благо на свештеника и кротко му рече: Господине презвитере, помири се са братом ђаконом, пошто за живота на земљи ниси стигао да се помириш. - И одмах свештеник и ћакан, направивши један другоме метаније, помирише се, и тако уништише непријатељство. После тога свештеник уђе у цркву и стаде на своје место у хору; а човек Божји Никита сатвори на прагу цркве молитву, и Божја сила одмах затвори врата. Затим узевши ђакона крену натраг путем којим беху дошли. Пошто прођоше један део пута, блажени Никита стаде и рече ђакону: Брате, спасавајући снаси душу своју; а светоме старцу који те посла мојој ништавности, кажи: Чистота молитава твојих.и слобода коју имаш к Богу, могу и мртве васкрсавати, а камоли браћу измирити.

Рекавши то, блажени Никита нестаде испред ђаконових очију. А ђакон, поклонивши се месту на коме стајаху свете ноге Божјега човека, сав узбуђен и радостан оде к светом старцу пустињаку, свом духовном оцу, и исприча му све, славећи и благодарећи Бога што га удостоји да се на диван и чудесан начин помири са преминулим свештеником, молитвама тајног слуге Божјег Никите хартуларија, који толико угоди Богу усред народа и вреве.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal