Свети Александар бејаше хороепископ при светом Митрофану, првом патријарху цариградском, украшен свима врлинама. Када се у Никеји сабра Први Васељенски Сабор светих отаца, патријарх Митрофан, пошто због престарелости и болести не могаше сам ићи, посла овог поборника благочешћа Александра. Као заменик и представник патријарха у Сабору, Александар се са великом ревношћу бораше за православну веру против злочестивог Арија. Када се заседање Сабора заврши, и Александар беше на повратном путу из Никеје у Цариград, блаженом Митрофану јави се анђео Господњи, јављајући му да му је крај близу и наређујући му да за патријарха после себе одреди Александра. Анђео рече Митрофану: Кроз десет дана ти ћеш добити венац од Бога, а престо патријаршијски нека после тебе прими твој саслужитељ Александар.

Благочестиви цар Константин Велики, са многим оцима дође у посету свјатјејшем патријарху Митрофану, који болестан лежаше на самртничком одру. И када га Константин упита, коме би он благословио предати патријаршиски престо после свога престављења, свети Митрофан одговори: Господ ми откри да после мене престо прими мој саслужитељ Александар, ваистину достојан избрања и дара Духа Светога.

Тако и би. Јер када свети Митрофан отиде ка Господу, Александар би постављен за патријарха цариградског. Он ревносно пасијаше словесно стадо Христово, одгонећи вукове - јеретике и јелине, јер он имађаше велику борбу не само са аријанцима него и са јелинским философима.

Једном неки од јелинских философа приступивши к цару, усудише се изобличавати патријарха Александра што је одбацио древну веру отаца, и законе римске и грчке, а примио неку нову веру и нове законе, што ће бити, говораху они, не на утврђење него на разорење царства. И философи мољаху цара да им допусти имати препирку о вери са епископом Александром. Цар допусти да буде препирка. А светитељ Божји Александар, ма да не беше обучен јелинској философији, ипак, пун Духа Светога, не одби препирку. Философи се скупише у великом броју и изјавише жељу да сви воде препирку са хришћанским епископом, онда их светитељ замоли да из своје средине изаберу најмудријег и најречитијег философа који ће водити препирку, а да остали слушају. Јер је немогуће, говораше свети Александар; да један човек одговара свима вама када будете викали и грајали. - Философи онда изабраше између себе једнога, кога сматраху за најмудријег, и представише га светитељу, а сами се припремише да слушају пажљиво. Отпочињући препирку, свјатјејши патријарх Александар рече томе философу: У име Господа мога Исуса Христа наређујем ти да умукнеш! - И одмах се философу одузе језик и он постаде нем, те не могаше проговорити ни речи. Видећи то, сав скуп философа се препаде и постиде, те једни од њих са стидом побегоше, а други у Христа повероваше. Онемели пак философ помоћу знакова објасни да признаје како своју заблуду тако и истинитост хришћанске вере; онда припаде к ногама светитељу; и одреши му се језик од немила; и он стаде громко славити Христа; и би крштен са осталим пријатељима својим. - Томе се обрадова цар и сви верни, и сви прославише Бога који дарова тако чудесну силу угоднику Своме.

Овај свети Александар потом молитвом својом умртви и злочестивог Арија. Јер јеретик Арије, неколико година после Првог Васељенског Сабора, позван у Цариград, препредено превари благочестивог цара Константина, када га овај упита, да ли верује онако како утврдише веровати свети оци на Сабору у Никеји? А Арије, имајући у недрима својим хартију на којој беше исписано јеретичко зловерје његово, ударајући себе по прсима рече: Тако верујем! - На тај начин овај јеретик привидно и преварно изрази сагласност са вером утврђеном у Никеји, док у уму свом он говораше да верује онако како је руком својом написао на хартији што је у недрима његовим. И кунијаше се пред царем да "тако верује".

Не знајући какво је лукавство посреди, цар поверова Аријевим речима, и посла Арија к свјатјејшему патријарху Александру, наређујући му да прими у црквену заједницу Арија као православног. При томе би одређена и недеља, као дан у који је Арије имао бити уведен у храм ради општења са вернима. Но свети Александар одбијаше да Арија прими у црквену заједницу, као оснивача јереси. Међутим субота пролажаше и недеља се примицаше. И те ноћи уочи недеље архијереј Божји баци се у олтару пред престолом на молитву, са сузама молећи Бога да му одмах узме душу из тела, да не би дочекао дан у који ће Арије приступити црквеној заједници и причешћу Светим Тајнама; или да сажаливши се на Цркву Своју, истреби Арија са земље живих.

Тако се свети Александар сву ноћ мољаше Богу. А кад свану и приближи се време свете литургије, Арије са великом гордошћу крену из царских палата, окружен царским великодостојницима, присталицама његове јереси, и мноштвом оружника. А кад се Арије приближи месту званом "Константинов трг", где стајаше стуб са царевим кипом, Арија обузе страх од гриже савести, и од тог страха потера га нужда, и он стаде тражити неко заклоњено место. Недалеко одатле налазио се народни нужник; Арије уђе у њега, али га изненада спопадоше силни болови у стомаку, и препуче му утроба, као у Јуде, те му сва црева испадоше. И тако бедно издахну јеретик, изригнувши горко душу своју. А они што стајаху споља и чекаху да Арије изађе, видећи да га дуго нема, уђоше код њега и нађоше га мртва где лежи у гноју и крви. И одмах се пронесе по целоме граду вест о ужасној изненадној смрти јеретика Арија. И јеретици се силно постидеше, а православни се радоваху што Христос, истинити Бог, одмазди Своме непријатељу и хулнику. Нарочито свјатјејши патријарх Александар узношаше благодарност Христу Богу што се сажали на Цркву Своју и спасе је од оног опаког вука. И благочестиви цар Константин, дознавши за такву смрт Аријеву, веома се учврсти у благочестивој вери, и све до смрти своје штићаше догмате Никејског сабора.

Такву силу пред Богом имађаше праведна молитва великог архијереја Божјег Александра. Као оштар мач она умртви непријатеља Божјег и достави славље Цркви православној. То касније спомену и свети Григорије Богослов у својој речи Цариграђанима, похвално се изражавајући о Александру, говорећи овако: Истину ћу вам рећи, јер сте ученици славног Александра, великог поборника и проповедника Свете Тројице, који и речју и делом одагна јеретичку заблуду. Ви се сећате његове равноапостолске молитве, којом он оснивача и руководиоца безбожја уништи на месту, које заслуживаше најбезбожнији језик, да срамоту срамотом освети, и да срамном смрћу, потпуно заслуженом, вечито буде изобличено смртоносно зло јеретиштва, које погуби многе душе.

Ову реч свети Григорије говори у похвалу светог Александра а на посрамљење злочестивог Арија, споменувши Александровом молитвом изазвану срамну смрт Аријеву у нечистом месту: јер као што Арије срамоћаше Сина Божија, хулећи Његово Божанство, равномоћно и савечно Богу Оцу, тако и сам доживе срамоту - бешчесну смрт; на тај начин срамотом би одмаждена срамота.

Пасући Цркву Христову много година, свети Александар достиже дубоку старост. И када беше на самрти, словесне овце окружише одар свога пастира и питаху га: Оче, коме остављаш нас, децу своју? Кога нам постављаш место себе, који би, идући твојим стопама, управљао Црквом мудро? - А он, указавши на два чесна мужа, на Павла презвитера и на Македонија ђакона, рече: Ако хоћете да имате пастира мудрог и украшеног врлинама, онда изаберите себи Павла; а ако желите да имате пастира само благообразног и спољашњом лепотом украшеног, онда изаберите Македонија. - Рекавши то свјатјејши патријарх Александар се престави ка Господу, имајући деведесет и осам година од свога рођења. После њега престо прими свети Павле, први патријарх цариградски са овим именом; његов спомен празнује се шестога новембра.

Свети Јован, прозван Кападокс, јер беше родом из Кападокије, прими престо цариградског патријарштва после неправоверног Тимотеја, при крају царовања Анастасија јеретика. Он би изабран против своје воље, јер није желео тако високи чин, и би узведен на патријаршиски престо више правоверним народом него царском влашћу. И неимађаше мира од злочестивога цара Анастасија до дана смрти његове, јер га Анастасије ненавиђаше и гоњаше. Јер овај цар припадаше јереси псевдопатријарха антиохијског Севера, противника Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону. Овај јеретик Север, следећи учење Диоскора и Евтихија, одлучених на том Сабору и преданих анатеми, признаваше само једну природу у Лицу Господа нашег Исуса Христа; он тврђаше да су се Бог Слово и тело при оваплоћењу слили у једну природу, а не признаваше да у једном Лицу Христовом постоје две природе, као што свети оци научише веровати и као што и сада догматујући Црква пева: Будући Бог по природи, и нас ради поставши човек по природи, Он се не раздељује у два лица, него се познаје у двема природама које су несливене. Овај злоумни противник православља лудост тврђаше, као да је Божанство Свете Тројице страдало на крсту заједно са човечанством Христовим; и због тога се усуђиваше Трисветоме додавати речи: "распнијсја за ни, помилуј нас".

Од овог бедног Севера поникла је јерес акефалита, тојест безглавих, тако названих зато што нису признавали власт епископа православних који старешинују над црквама, као што глава старешинује над осталим удовима, него је сваки од њих сматрао себе за старешину и учитеља, по умовању своје безумне главе. Када изумреше неправоверни епископи и презвитери који се држаху овог лажног учења, међу овим јеретицима није се вршило по прописаном црквеном чину ни крштење, ни божанствена литургија; а причешћиваху се они издавна спремљеним и чуваним агнецом Тсла Христова, сабирајући се у дане свете Пасхе и ломећи агнец на најситније делиће. И тада сваки од ових јеретика измишљаше себи веру какву је хтео; и самовољно присвајајући себи власт учитељства, они учаху и друге своме лажном учењу. Стога се од ових јеретика расплодише многе друге јереси, једна другој супротне. О овим јеретицима грчки црквени историчар Никифор Калист, у осамнаестој књизи, у глави четрдесет петој, пише: У такве јеретике спадаше злочестиви цар Анастасије и смућиваше много Цркву Божју, прогонећи православне архијереје са њихових престола. Овај цар намисли да на сваки начин прогна и новопостављеног патријарха цариградског, овог светог Јована, али казна Божја постиже јеретика и прекину му живот грозном смрћу.

Није излишно споменути овде и о смрти овог злог цара, која се догоди на следећи начин. Овај цар, на неколико дана пред своју погибију, виде у сну неког страшног човека који као Судија сеђаше на високом престолу у слави, коме многи предстојаху. Тај Судија држаше у руци Својој књигу, коју отворивши нађе у њој име цара Анастасија, и показавши то цару Анастасију рече: "Ја сам хтео да ти дозволим да поживиш још доста времена, али због зловерја твог ја ћу избрисати из живота твог четрнаест година". Рекавши то Судија избриса записано у књизи. А цар, тргнувши се из сна сав цептећи, дозва једног од највернијих саветника својих, по имену Аманта, свог једномишљеника у јереси и у свима залима, и с тугом му исприча своје сновиђење. Чувши то, Амант се препаде и рече: Ове ноћи и ја имађах страшно виђење: учини ми се као да стојим пред царским лицем твојим и служим ти; и гле, нека огромна свиња притрча, дохвати ме за горњу хаљину, обори ме на земљу и поједе.

Испричавши један другоме тако страшне снове, и због тога обузети ужасом, они позваше неког врача, по имену Прокла и изложише му своје снове, да би их протумачио. Он им рече да ће обојица ускоро умрети. И стварно, после не много дана у царев дворац удари гром и уби цара. И тако зли цар погибе злом смрћу.

По погибији цара Анастасија на престо царски би изабран Јустин, човек благочестив и праведан. А Амант и с њим други покварени људи, сарадници Анастасијеви у његовим злим делима и гонитељи Цркве, по праведном суду бише предани смрти. И тако се на Анастасију и на Аманту збише њихова сновиђења. После погибије ових непријатеља Цркве, наступише мир и спокојство у Цркви Христовој и међу њеним пастирима. Свјатјејши патријарх заједно са новоизабраним благочестивим царем Јустином и са свим правоверним народом, радосни због ослобођења Цркве свете из ропства насилничког, узнеше благодарне молитве. Ускоро после тога патријарх сазва четрдесет најближих епископа на помесни сабор, који предаде анатеми Севера, лжепатријарха антиохијског, и све његове једномишљенике, а потврди и прослави Четврти Васељенски Сабор, Халкидонски. Остале дане живота свог свети Јован проведе у миру црквеном, ревносно пасући поверено му стадо и угађајући Богу. Провевши на престолу три године, свети патријарх Јован отиде ка Господу.

Свети Павле, данас празновани, четврти цариградски патријарх тог имена, беше родом са Кипра. Патријаршиски престо он прими после Никите, јеретика иконоборца, за царовања Лава сина Копронимова. О овом светом Павлу пише се у Житију светог Тарасија. Павле бејаше муж врлински и благочестив, али бојажљив: јер, видећи велика насиља која злочестиви цар чињаше многим правовернима због светих икона, он тајаше своје благочешће и општаше с јеретицима, иако против своје воље. По смрти пак овог зловерног цара он хтеде васпоставити побожно клањање светим иконама, али не могаде, пошто не имађаше помоћника; међутим иконоборство се силно учврсти у целоме граду, и у околним покрајинама. Због тога Павле беше веома ожалошћен; и видећи да се не може надати успеху, он намисли да остави патријаршиски престо, на коме проведе не више од четири године; и разболевши се, он тајно отиде из патријарашког дома у манастир светога Флора, где прими на себе свету схиму.

О томе се убрзо свуда сазнаде, и сви се веома чуђаху. Царица Ирина се ожалости што је патријарх учинио то не обавестивши никога. И она оде к њему са сином, царем Константином, и упита га: Оче, што си то урадио и са ког разлога? - Павле јој одговори: Да примим овај свети схимнички образ побуди ме моја болест и очекивање блиске смрти; а да оставим патријаршиски престо највише ме побуди црквена смутња и неред; јер Црква страда од иконоборачке јереси; од дугог злог умовања јеретика Црква доби страховиту рану, и ја бедник већ сам трипут руком својом и потписом одобравао ту јерес; ја не само нисам избегао замке зловерја, него сам се и језиком и руком уплео у њих, због чега се сада силно кајем; но више свега ми неизмерно тишти и мучи душу то, што све земље, потчињене вашој власти, држећи православно исповедање вере, пребивајући и веселећи се у православном учењу, туђе се наше Цркве и нас као туђе овце одгоне од себе као од Христова стада. Ето, због тога не желим да будем пастир јеретичком скупу, и више волим боравити у гробу него подлежати анатеми светих четири престола апостолских. Али пошто Бог даде власт скиптра у руке ваше, да царску бригу водите о хришћанском стаду у поднебесју, немојте превидети тугу Матере ваше - Цркве, нити је оставити и надаље у неутешној тузи, него се на све могуће начине постарајте, да она опет добије своје пређашње благољепије. Не допуштајте више одвратној јереси да попут свиње која је изашла из шуме пустоши и уништава виноград Христов у време вашег благоверног царовања, и да га загађује безбожним умовањем. Ви имате искусног радника који може обрадити грозд истинског исповедања; изгњечивши грозд у божанственој каци једине Цркве, овај ће радник напунити чашу премудрости и спремити побожном народу пиће православног умовања. - Упиташе га: Оче, о коме то говориш? - Он одговори: Говорим о Тарасију, првом саветнику вашем царском; знам да је достојан бити управитељем Цркве, јер је моћан жезлом разума свог одагнати лажно учење јеретичко, и мудро напасати словесно стадо Христово и сабрати га у један тор правоверја.

Чувши такве речи од патријарха Павла, благочестива Ирина и њен син цар Константин, отидоше тужни. А Павле, обраћајући се неким великашима који остадоше код њега, рече: О, да нисам никада седео на том престолу када Црква насиљем би сметена и од васељенских престола проклета! Ако се не сазове Седми Васељенски Сабор и иконоборачка јерес не буде осуђена, ви не можете бити спасени. - Великаши га упиташе: А зашто ти при постављењу свом за патријарха даде писмено одобрење иконоборству? - Павле одговори: Зато сада примих на себе покајање што тада дадох то одобрење, и бојим се да ме Бог не казни што тада из страха ћутах и не говорах вам истину. Сада пак кајем се, и кажем да вам нема наде на спасење, ако у тој јереси останете.

Након не много дана после тога патријарх Павле упокоји се у миру. Од тада грађани у Цариграду почеше слободно и без страха разговарати и препирати се са јеретицима о светим иконама, у чију заштиту нико није смео отворити уста од времена Лава Исавријанца па све до тада.

Дознавши све ово о сада празнованим трима светитељима: Александру, Јовану и Павлу, прославимо Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal