Свети Емилијан се роди у азијској земљи Јерменији. Родитељи његови беху хришћани, људи високога рода и богати. Они га дадоше једном врлинском човеку, неком свештеномонаху Илариону, да се у њега учи књизи и књижној науци. Темељно изучивши књижну науку и поставши пунолетан, Емилијан вођаше целомудрен, богоугодан и свети жевот, у усрдном посту, молитви и читању књига, чувајући своју девствену чистоту беспрекорно. А када до Јерменије допреше гласови да су незнабожни цареви римски Диоклецијан и Максимијан дигли у Европи велико гоњење на хришћане, Емилијаи се запали силном ревношћу за веру, па горећи љубављу ка Христу и желећи умрети за Њега, он намисли да иде у европске земље, да тамо незнабошцима проповеда име Христово и да положи душу своју за Господа свога. Емилијан имађаше два брата, Дионисија и Ермипа. Својим богонадахнутим разлозима он и њих одушеви да поћу са њим. Тада браћа, - родитељи им већ беху отишли ка Господу, - једнодушни и сложни: из љубави према Христу оставише кућу, отаџбину, наследство и сва блага овога света, па кренуше из Азије у Европу. Они поведоше са собом и учитеља свог, свештеноинока Илариона, и стигоше у Италију у град Сполитон. У томе граду међу незнабошцима они нађоше много хришћана који вођаху побожни и богоугодни живот, и на њихову молбу они остадоше код њих. Блажени Емилијан бејаше свима пример светости, јер дан и ноћ он провођаше у молитви и проповедању речи Божије.
После извесног времена у суседном граду, званом Требија умре епископ. Тада хришћани тога града, који живљаху усред идолопоклоника као пшеница усред кукоља и крин усред трња, дознавши за живот и мудрост светог Емилијана, изабраше га за свог епископа, иако беше млад по годинама, али разумом и врлинама превазилажаше старце. И узевши Емилијана они га одведоше у Рим к свјатјејшем папи Маркелину ради посвећења. Добивши од папе архијерејско посвећење, свети Емилијан са својим учитељем Иларионом и браћом Дионисијем и Ермипом пресели се у Требију, престони град своје епархије. Ступивши на управу, он изврсно управљаше својом паством, руководећи стадо Христово делом и речју; притом чудесно исцељујући болести, и благодаћу Христовом лечећи тела и душе људске, он многе незнабошце привођаше у свету веру Христову.
У то време намесник у тим покрајинама беше Максимијан, човек сурове нарави, постављен од нечестивих царева над Етруријом и Умбријом. Чувши за хришћанског епископа Емилијана да он многе обраћа од идолослужења ка Христу и испражњује незнабожачке храмове, Максимијан хитно дође у Требију, нареди те светитеља Божјег доведоше пред њега на суд, и рече му: Шта то чујем о теби, Емилијане? Зашто безумљем својим хоћеш да добровољно гурнеш себе у смрт? Ако се боговима нашим не поклониш, бићеш љуто мучен па предан горкој смрти. - Свети епископ одговори потпуно неустрашиво: Нећу се поклонити демонима, јер су сви богови незнабожаца демони, као што се каже у Светим Књигама, и ко им се клања, тај ће наследити вечне муке у паклу.
Ове речи разјарише намесника и он нареди да светитеља бију без милости. Пошто светитеља бише, намесник га стаде исмевати, хулећи Христа Бога и говорећи да хришћански Бог нема силе, а да су богови које он поштује свемоћни. Тада му светитељ Божји рече: Испитај, ако хоћеш, и познај чија је сила већа, Христова или твојих богова? Нареди да овде донесу неког раслабљеног или ма каквог болесника, па наложи жречевима вашим нека се помоле боговима за исцељење болесника; а и ја ћу се помолити Богу моме, па чији Бог силом својом исцели болесника, нека тај Бог буде признат од свих за истинитог Бога и нека се сви поклоне Њему.
Овај се предлог допаде намеснику Максимијану и он одмах посла да нађу болесника. И убрзо донеше једног узетог човека који одавно лежаше непомичан на одру, пошто му сви делови тела беху одузети. На овај призор стече се мноштво народа, желећи да види чудо које се имало догодити. И стадоше се жреци, по наређењу намесниковом, молити боговима својим и призивати Аполона, Зевса, Меркурија и остале ништавне и лажне богове своје, да исцеле раслабљенога. Они се врло дуго молише, али без икаквог успеха. Свети пак Емилијан, стојећи и посматрајући их, подсмеваше се и њима и боговима њиховим. Најзад намесник нареди жречевима својим да престану са молитвом, па се обрати хришћанском епископу Емилијану и рече му: Сада се ти помоли Богу своме, ако очекујеш добити што од Њега.
Тада архијереј преклони колена на молитву, полиже руке и очи к небу, па се стаде молити говорећи: Господе, услиши молитву моју, и вапај мој нека изађе преда те. Немој одвратити лица свога од мене; у дан кад те призивам, похитај, услиши ме (Пс. 101, 1.2). Покажи, Господе, свима што овде стоје да си Ти једини истинити Бог, и спаси оне који верују у Тебе. - Помоливши се тако, светитељ приђе раслабљеноме и, узевши га за руку, рече: У име Господа нашега Исуса Христа устани и буди здрав. - Раслабљени уста, здрав целим телом, и на очиглед свију стаде ходити, радујући се и славећи Бога, и показујући себе свима да је потпуно исцељен, па весео оде кући својој.
Ово чудо удиви све који су га посматрали, и многи повероваше у Христа, па и сам намесник Максимијан стаде у души нагињати ка вери, но нечестиви жреци га одвраћаху од тога, говорећи да то чудо није учињено силом Божијом него мађионичком вештином Емилијановом, и викаху к намеснику: Истреби тога мађионичара са земље, да се не би потпуно уништило поштовање богова.
Слушајући нечестиве жреце и више верујући лажним речима њиховим него очигледној сили Божијој, Максимијан поче поново наговарати светог Емилијана да се поклони идолима, и говораше: Принеси боговима жртву, јер ти је познато да многи, који не послушаше мој савет, изгинуше прошлих дана у љутим мукама. - Одговори светитељ: Они који не принеше жртве поганим боговима твојим него волеше умрети за Христа сада се наслађују с Њим вечног блаженства. - На то намесник рече: Не спомињи више име Христово, већ поштеди младост своју, јер те очекују страшне муке. - Светитељ одговори: Ја сам слуга Христов, и нећу престати јавно исповедати и прослављати име Исуса Христа; за Њега сам готов поднети све муке и саму смрт.
Тада намесник нареди да светитеља нага обесе на мучилишту и да му буктињама жегу тело. Јуначки подносећи то, мученик се мољаше Господу да га укрепи у страдању. И јави му се Христос говорећи: "Не бој се, Емилијане, ја сам с тобом!" - И тог тренутка се буктиње угасише и џелатима се руке згрчише. Видећи то, намесник нареди да мученика скину са мучилишта и рече му: Каквом вештином ти то дејствујеш, те буктиње погаси и руке слугу мојих унакази? Али ја имам на расположењу још страшније муке за тебе, које нећеш моћи савладати. - Мученик одговори: Вештина је моја Христос мој; и ако ме подвргнеш већим мукама, Он ће ми дати и веће трпљење, и показаће на мени још већу силу Своју.
Тада намесник нареди да се у казану растопи олово и у њега баци мученик. Но Христос се опет јави слузи Своме, узе га за руку и заједно с њим уђе у казан, и одмах се угаси огањ, и казан се распуче, и олово истече, а светитељ остаде неповређен. Ово чудо запрепасти намесника и оне са њим, али ипак они не признаше у њему силу Божију. Намесник онда нареди да се велики камен привеже о врату мученика, па да га баце у оближњу реку Клитумну, и потопе. Али и тамо се јави Христос светом Емилијану, и као некада апостола Петра ухвати за руку и изведе из дубине водне и постави на обалу. Војници опет узеше светог епископа и одведоше к намеснику, и испричаше му догодивше се чудо. Тада намесник баци светог мученика зверовима да га поједу. Али ни зверови му не нашкодише, јер сам Господ, јавивши се поново угоднику Своме, беше тамо, и рече му: "Буди храбар, Емилијане, добри и верни мој слуго!" - И зверови се укротише: лавови и леопарди постадоше као јагањци, и једни му лизаху ноге а други руке.
Видећи таква чудеса, народ повика: Велики је хришћанскм Бог! Нека слуга Његов буде пуштен на слободу! - И тог дана верова у Христа хиљаду душа. То страховито разјари намесника против народа, те он изведе наоружане војнике и нареди им да убијају оне који прослављаху Христа. На тај начин бише убијени хиљаду њих који беху поверовали у Христа, мушкиње и женскиње разнога узраста. Поред тога, разјарени намесник нареди те побише и зверове који не нашкодише мученику. Видећи погибију зверова, свети Емилијан узвикну: Слава Ти, Христе Боже, јер за Тебе умиру не само људи него и зверови!
Тада мучитељ Максимијан, не знајући шта више да ради мученику, баци га у тамницу. После тога, по савету својих слугу, Максимијан нареди те се начини точак за мучење, сав начичкан оштрим гвозденим зупцима. Но када, по наређењу намесниковом, изведоше мученика из тамнице и за тај точак привезаше, па отиснуше точак низбрдо, светом мученику се јави Господ, одвеза га и скиде са точка, а точак се откотрља и израњави и поби многе од незнабожаца који се налажаху под брдом.
После тога свети мученик би поново бачен у тамницу. А намесник Максимијан, дознавши за два брата светог Емилијана, Дионисија и Ермипа, и за учитеља њиховог Илариона, посла војнике да их пронађу, пошто се они кријаху од страха. Када их војници пронађоше и доведоше к намеснику, он их врже у тамницу код Емилијана. Угледавши свога учитеља и браћу, светитељ се Божји веома обрадова. И сви се заједно радоваху што се удостојише страдати за име Христово. Те ноћи би блаженом старцу Илариону откривено од Бога, да ће они ускоро примити мученичке венце. И убрзо после тога изведени бише на суд пред намесника старац Иларион, Дионисије и Ермип. А када им намесник, приморавајући их да се поклоне идолима, прећаше мукама, њима се јави Христос Господ крепећи их, и би земљотрес, од кога попадаше идоли са својих места и разбише се у прах. Због тога свети мученици, по наређењу намесника, бише љуто мучени и најзад им главе одсече. И тако они примише венце мученичке, обећане им од Господа.
Сутрадан изјутра намесник Максимијан изведе преда се на суд светитеља Божјег Емилијана и рече му: Браћа твоја и учитељ твој одрекоше се Христа, и ја их послах у други град да тамо приме почасти. - Али свети Емилијан, знајући по откривењу од Бога за мученичку кончину светих, одговори намеснику: Лажеш, мучитељу, они се не одрекоше Христа, него душе своје положише за Њега; а истину говориш, рекавши да си их послао у други град, јер убивши их ти си их стварно послао у небески град да приме почасти од Цара славе, Христа, за кога пострадаше.
Ове речи још више разјарише намесника Максимијана и он осуди светог Емилијана на посечење мачем. После ове пресуде светитељ, праћен огромном гомилом народа, би ради погубљења изведен из града на место звано Карпианово, удаљено од града једно потркалиште. Идући на губилиште, мученик певаше славећи Бога и мољаше се за људе. Када џелат мачем удари светитеља по врату, мач се сави као восак и не начини му никакву рану на врату. Тада војници, припавши к ногама светитељу, мољаху га за опроштај, и исповедише да је Христос једини истинити Бог, и мољаху светог мученика да се помоли Христу Богу за њих. И када се мученик, преклонивши колена, стаде молити не само за њих него и за све људе, к њему дође глас с неба који га обавештаваше да му је молитва примљена, а њега самог позиваше у небеске обитељи. Чувши тај глас, свети мученик се испуни неисказане радости. Но иако жељаше да се што пре разреши од тела и са Христом живи, ипак он жељаше да се разреши од тела не просто него кроз мученичку смрт. Стога се он помоли Господу, да му допусти умрети од мача. И дође неки други џелат, и одсече му чесну главу. И тако се свети епископ Емилијан увенча венцем мучеништва. Из рана његових уместо крви истече млеко, и многи од незнабожаца, видевши таква чудеса, повероваше у Христа. И они чесно тело светог мученика увише у чисте плаштанице, умирисане мирисима, и на томе месту погребоше.
Касније, када гоњење на хришћане преста, верни веома свечано пренеше чесне мошти светог мученика у град и положише их у свештеном месту, славећи Христа Бога, коме и од нас нека је слава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.