ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЕПИФАНИЈА, ЕПИСКОПА КИПАРСКОГ



Постојбина светог Епифанија, пореклом Јеврејина, бејаше Феникија, покрајина поред реке Елевтере која извире из Ливанских Гора и улива се у Феничанско Море. У селу Висандуку, недалеко од града Никеје, живљаху родитељи светог Епифанија, бавећи се земљорадњом. Они имађаху двоје деце: Епифанија и кћер Калитропију. Када Епифанију беше десет година, умре му отац; мати удовица беше у великој невољи како да у својој сиротињи исхрани децу своју. И она их прехрањиваше трудом руку својих. Тако прође неколико година. Магаре које удовица имађаше беше врло лудо и љуто. Једном рече мати Епифанију: Чедо, узми магаре, одведи у град на тржиште и продај, да купимо хране. Епифаније одговори матери: Ти знаш, мати, да је магаре лудо, и кад га купци на тржишту буду видели како лудује и бесни, они ће ме тући. Мати му на то рече: Иди, чедо, а Бог отаца наших нека укроти магаре.

Дечко послуша мајку, узе магаре и одведе у град на продају. Тамо на тржишту као први купац појави се неки Јеврејин. Распознавши у дечку продавцу свога сународника, Јеврејин рече Епифанију: Синко, ја и ти верујемо у једног праведног Бога, и не треба да учинимо неправду један другоме, да не бисмо разгневили Бога нашег, и онда проклињали један другог. Зато хајде да одредимо магарцу правичну цену. Епифаније му на то одговори: Не желим да ово магаре продам теби, пошто је још необучено, бесно и лудо; само због глади, и немајући чиме да купимо храну, моја мати одлучи да га продамо. Но пошто чујем од тебе да је грех учинити ближњему неправду због добити, бојим се да ме не казни Бог и ти не прокунеш. - Задивљен разумношћу и добротом дечаковом, Јеврејин му даде три динара, са речима: Синко, узми ово, те купи мајци хлеба, и врати се кући својој са магаретом; па ако се магаре укроти, ви га задржите код себе; у противном, отерајте га од куће, да не би некога убило.

Епифаније крену онда својој кући. Но испред његовог села срете га неки хришћанин Клеовије и изјави жељу да купи магаре. Али му честити дечко не хтедијаше продати. И док они разговараху о томе, магаре се разбесне, стаде рикати и ритати се, и збацивши са себе Епифанија оно одјури. Павши са магарета, Епифаније се разби, и лежаше плачући и немајући снаге да устане, пошто беше угрувао бедро које га много бољаше. Клеовије му приђе, опипа му бедро и, прекрстивши га три пута, оздрави га, и Епифаније тог тренутка устаде са земље. А према разбеснелом магарету Клеовије повика, говорећи: У име распетог Господа нашег Исуса Христа наређујем ти да станеш и, пошто си хтело убити господара свог, да се не макнеш са тог места. Чим он то рече, магаре паде на земљу и црче.

Запањен овим, дечак упита Клеовија: Оче, ко је тај распети Христос, чијим се именом чине таква чудеса? Клеовије му одговори: Исус Христос је Син Божји кога Јевреји распеше. - Епифаније се побоја да му каже да је Јеврејин, и крену својој кући са мишљу о Христу распетом и са жељом да поверује у Њега. Дошавши код своје мајке, он јој исприча све што се догоди. Мати његова, немајући чиме да храни децу, продаде своју њиву, а Епифанију нареди да иде у град и изучи неки занат, да би касније могао хранити и себе и њу са сестром Калитропијом. Но пред сам Епифанијев одлазак у град, дође из града у село Висандук неки богат законоучитељ јеврејски, Трифон, који је у том селу имао неко имање, и који се још израније добро познавао са родитељима Епифанијевим. Дознавши да је мати Епифанијева обудовела и да у великој беди мукује, он јој рече: Дај ми твога сина да га усиним, те да отсада буде мој син, а тебе и твоју кћер издржаваће моја кућа.


Удовица са великом радошћу даде Трифону сина Епифанија. И Епифаније живљаше у Трифоновој кући као син, и учаху га јеврејским књигама. Због његове бистрине, памети и доброте Трифон га љубљаше веома. И жељаше да му да за жену своју кћер јединицу, али она, - тако би воља Божја, - убрзо умре. Но не прође много, умре и сам Трифон и жена његова, а умре и Епифанијева мајка. Епифаније остаде сам, као једини наследник целокупног имања Трифоновог. Он онда доведе код себе своју сестру Калитропију, и васпитаваше је упућујући је на врлински живот по науци коју му беше предао поотац и учитељ Трифон.

Једном Епифаније крену у своје родно место Висандук да обиђе имање које му беше остало после Трифона. По промислу Божјем, на путу га срете неки честан монах Лукијан, који је писао књиге и продавао, и на тај начин трудом својим хранио себе и сиротињу. Баш при сусрету Епифанијевом са монахом Лукијаном један просјак, павши пред ноге Лукијану, вапијаше: Смилуј се на мене, човече Божји! већ је три дана како нисам јео хлеба, и немам чиме да се окрепим. - А блажени Лукијан, немајући шта да му да, скину одећу са себе и даде просјаку, говорећи: Иди у град, продај ову одећу и купи себи хлеб.

Посматрајући то, Епифаније се дивљаше милосрђу Лукијановом и, дошавши као у неко усхићење, он угледа белу и пресветлу одећу где силази с неба на Лукијана и покрива га. Ужаснут од тога, Епифаније скочи са свога коња, паде ничице пред Лукијаном, клањајући му се, и говорећи: Молим те, човече, кажи ми, ко си ти? Блажени Лукијан му одговори: Кажи ми најпре ти које си вере, па ћу ти онда ја испричати о себи. Епифаније му каза: Ја сам Јеврејин.

Тада монах Лукијан, који беше и прозорљив старац, приметивши да благодат Божја сиђе на Епифанија, рече Епифанију: Како ти, Јеврејин, питаш мене хришћанина, ко сам? Јер су хришћани мрски Јеврејима, и Јевреји хришћанима. Ето, ти си дознао да сам ја хришћанин, и не треба више да разговараш са мном. Епифаније упита: А шта, оче, смета мени да постанем хришћанин? Лукијан одговори: Једино ти смета то што не желиш, пошто сваком добром делу претходи слободно хтење. Када би ти истински зажелео, ти би постао хришћанин.

Ове Лукијанове речи тронуше Епифанија, и он напусти намеру да обиђе своје имање у родном месту, већ навали многим молбама на старог монаха да пођу његовој кући. Одвевши га својој кући, Епифаније показа старцу сву своју имовину, па му рече: Ето моје имовине, оче; и ја желим да постанем хришћанин, и да се замонашим. Но имам младу сестру, шта ми саветујеш за њу? Блажени Лукијан му одговори: Чедо, ти можеш стварно бити хришћанин, имајући и земаљска богатства и сестру, јер то не смета светој вери хришћанској. Али монаштво не можеш примити. Пре свега заједно са сестром прими свето крштење; затим удај сестру са довољно мираза за хришћанина. После тога раздај сиромасима све своје имање, и онда ћеш моћи да будеш добар монах. - Епифаније на то рече: Све ћу то, оче, по заповести твојој спровести у дело, само не одлажи да нас преведеш у хришћанску веру. Лукијан одговори: О томе треба обавестити епископа, јер је без њега немогуће извршити тајну крштења. Ја ћу дакле отићи код епископа, а ти остани у непоколебљивој намери и усрђу ка Христу Богу нашем. Ја ћу се брзо вратити к теби.

Лукијан оде код месног епископа, а Епифаније уђе у собу код своје сестре, и рече јој: Хоћу да постанем хришћанин и да примим монашки чин. Сестра му одговори: Што ти хоћеш, хоћу и ја; што ти будеш учинио, учинићу и ја.

Када Лукијан обавести епископа подробно о Епифанију, епископ се силно обрадова, и рече Лукијану: Иди и поучи јуношу и сестру његову светој вери, и упути их на закон Христов. А кад дође недеља, ти их доведи у цркву к милосрдном човекољупцу Богу, да их светим крштењем присајединимо Њему.

Када се блажени Лукијан врати Епифанијевој кући, Епифаније и сестра његова падоше ничице пред старцем, плачући и говорећи: Молимо те, оче, учини нас што пре хришћанима. - Лукијан их подиже са земље, и стаде их учити много хришћанској вери и упућивати у хришћанску побожност. И тако проведе с њима до недеље: непрестано их и дању и ноћу поучавајући и молећи се с њима Богу. А кад дође недеља, Лукијан их одведе код епископа, и они падоше пред њим ничице као пред самим Христом, просећи свето просвећење. Епископ их подиже и, поразговоривши с њима љубазно, он их огласи. Затим епископ пође у цркву; за њим иђаше Лукијан, а за Лукијаном Епифаније и Калитропија. Када Епифаније ступи на прву степеницу при улазу у цркву, спаде му сандала са леве ноге. А када левом босом ногом ступи на праг, спаде му сандала и са десне ноге. Али Епифаније не обрати пажњу на то и не поврати се за сандале, него бос уђе у цркву, - са тако великим усрђем ишао је он к Богу. А када стајаху у цркви Епифаније и сестра његова и слушаху реч Божју, епископ погледа на Епифанија и виде венац на глави његовој и лице његово прослављеним. Затим их епископ и Лукијан уведоше обоје у купељ и крстише их у име Оца и Сина и Светога Духа. При крштењу Лукијан би кум Епифанију, а света девица Вероника би кума Калитропији. На божанственој литургији новокрштени се причестише светим Тајнама Христовим. Затим их епископ позва на ручак код себе; и остадоше у епископији осам дана.

После тога Епифаније одведе својој кући блаженог Лукијана и свету девицу Веронику; и даде Вероники хиљаду златника, а предаде јој и своју сестру Калитропију, пошто Вероника беше старешина Христових девица монахиња, и испрати их обадве. Распродавши онда све своје имање, Епифаније раздаде новац невољнима, а себи остави само 400 златника за куповину божанствених књига. И Епифаније отпутова из града са Лукијаном у манастир који блажени Лукијан беше саградио. У том манастиру се подвизаваху десет монаха који се усрдно бављаху писањем књига, и тиме се издржаваху.


У том манастиру Епифаније прими монаштво. Тада му беше двадесет и шест година. Епифаније би предат под руководство првоме после Лукијана монаху Илариону, иако младоме по годинама, но савршеноме у врлинама и украшеноме великим даровима чудотворства. Посматрајући њега, Епифаније се стаде угледати на његове испосничке трудове. Преподобни Лукијан стави у дужност Илариону да научи Епифанија читати и писати грчке књиге. Но трудољубиви Епифаније учаше се не само књигама, него се од Илариона учаше и подвижничком и богоугодном животу у монаштву. И благодаћу Христовом он напредоваше из силе у силу. А када се преподобни Лукијан престави од овог живота, блажени Иларион доби игуманство. И беше милина видети тај манастир: у њему као да не живљаху људи него анђели који свагда служе Богу. На трпези блаженог Илариона беше сув хлеб, со и вода, и то под меру. Он је јео сваки други дан, а понекад сваки трећи или сваки четврти дан, а некад и по читаву седмицу није јео ништа. Видећи све то, Епифаније подражаваше такво испосништво и вежбаше се у њему, и потом се целог живота свог држаше тог устава пошћења, коме се научи од блаженог Илариона.

Господ стаде угодника свог Епифанија награђивати даром чудотворства због чистоте срца његовог. Почетак тог чудотворства би на овај начин. Место на коме се налазио манастир било је безводно; братија су морали ићи по воду пет попришта далеко, и то ноћу, пошто је дању било немогуће због страшне сунчане жеге. Догоди се једном да страни путници, пролазећи поред манастира, свратише у манастир по воду, јер их је морила страшна жеђ на силној сунчаној жеги. Они замолише монахе за воду, да утоле своју жеђ, али их они не могаху услужити, пошто у манастиру не беше ни капи воде. А путници просто умираху од превелике жеђи и несносне врућине. Истина, путници су имали један суд вина, али се вином не гаси већ још више распаљује жеђ. Епифаније се сажали на путнике, додирну руком тај суд и рече братији: Верујте, братијо, Онај који је некада воду у вино претворио, може и сада вино у воду претворити.

И тог тренутка се на ову Епифанијеву реч вино претвори у воду. Обрадовани путници се не само до миле воље напише, него и стоку своју напојише. После тога остала вода поново постаде вино. Овоме чуду сви се удивише, и од тога времена стадоше веома много уважавати Епифанија због светости живота. А он, не подносећи такво уважавање од стране братије, тајно напусти манастир, и кријаше се у пустињи Спанидрион, хранећи се пустињским зељем.

После извесног времена четрдесет Сарацена, који су харали по пустињи, пронађоше светог Епифанија, па видевши га у монашком оделу, стадоше га исмевати. Један од њих, слеп на једно око, човек зверске нарави и нечовечан, потеже свој мач да удари црноризца. Но кад замахну мачем, тог тренутка му се отвори слепо око и он прогледа. У чуду - он баци мач на земљу, и показа својим друговима своје исцељено око. Тада они, очевици таквог чуда, силом поведоше са собом светог Епифанија, говорећи му: Ти си бог наш, хајде с нама да нас штитиш од опасности које нас сналазе. - И свети монах, три месеца ходећи с њима, обуздаваше их од свих злих дела и не допушташе им да на његове очи чине што не ваља. За све то време он их учаше познању истинитог Бога и засађиваше страх Божји у душама њиховим. И говораше им: Ако не оставите зла дела своја, нећете благовати на земљи и изгинућете од праведног гнева Божјег.

Сарацени, не могући више да подносе обуздавање и савете кроткога монаха, мољаху га да се врати на своје пређашње место. И они га сами одведоше тамо, одакле га беху силом повели. И начинише му својим рукама кућицу. Онда се опростише са њим и отидоше. Само један од њих познаде пут истине и, поверовавши у Христа, остаде поред светог Епифанија као његов ученик. Годину ипо дана свети Епифаније учаше покајаног разбојника Божанственим Књигама и упућиваше у подвижнички живот. Онда га одведе у манастир код блаженог Илариона, који беше презвитер, да крсти ученика његовог. Велики игуман га крсти и даде му име Јован. И Јован се до смрти своје не одвајаше од учитеља свог, преподобног Епифанија, и описа његов живот све док бејаше међу живима, јер се Јован престави пре Епифанија.

Када се свети Епифаније са новокрштеним учеником својим враћаше из манастира у своју пустињску келију, срете их неки бесомучни младић, кога нечисти дух нагог гоњаше по пустињи и сатираше. Сажаливши се на овога младића, свети Епифаније се помоли Богу и истера демона из њега. А демон, излазећи из младића, повика говорећи: О Епифаније, ти ме изгониш из мога места у коме живљах двадесет и две године, а ја ћу тебе одвући у Персију, где ћеш ти и против своје воље предстати цару. - Тако вичући, нечисти дух побеже, а младић оздрави, и припадајући к ногама преподобног благодараше му. А светитељ, поучивши исцељенога да благодарност узноси Богу, отпусти га његовој кући.

Међутим, изагнани демон оде у Персију и уђе у цареву кћер. И силно је мучећи, он викаше говорећи: Ако овамо не дође Епифаније, ја нећу изаћи из ове девојке. Епифаније, по рођењу Феничанине, дођи овамо да ја изађем из цареве кћери! - Цар, чувши за Феничанску земљу, посла тамо своје слуге да потраже Епифанија и доведу га к њему. Дошавши у Феникију, слуге распитиваху за Епифанија по свима градовима и селима Феникије, али нигде ништа не могоше чути о њему, па чак и многе муке видеше. Јер Феничани, сматрајући их за уходе, хтедоше да их побију, те они једва утекоше и дођоше своме цару без добрих вести. По повратку слугу ђаво, који беше у девојци, викаше громким гласом: Епифаније живи у пустињи, званој Спанидрион, доведите га овамо.


Тада цар позва тридесеторицу својих оданих људи и рече им: Скините са себе феничанско одело и обуците се у грчко, па идите у Феникију и тражите пустињу, звану Спанидрион. Тамо ћете наћи неког човека Епифанија; узмите га и доведите к мени. - Тридесеторица поступише по царевом наређењу: променише одело и отпутоваше у Феникију. Тамо у пустињи Спанидрион дуго искаху Епифанија, и напослетку једва нађоше човека од кога дознадоше где се налази келија Епифанијева. Они стигоше до келије ноћу, када преподобни са својим учеником узношаше Богу своје уобичајене ноћне молитве. Дошавши, они стадоше лупати на врата да им Епифаније отвори. Али Христов подвижник не обраћаше пажњу на то, нити се уплаши, већ остаде на молитви све док не заврши своје молитвено правило. Разгневљени, Персијанци се договорише да разбију врата. И када један од њих подиже руку са оружјем да њиме удари у врата, рука му се тог тренутка сва сасуши и укочи. Остали се уплашише, и удаљише се мало од келије, очекујући да сване.

А блажени Епифаније, завршивши своје ноћне и јутарње молитве, отвори врата од келије и изиђе, и већ је свитало. Пострадали пак Персијанац, угледавши преподобног, паде пред њим ничице на земљу, говорећи: Смилуј се на мене, слуго бесмртног Бога. - А преподобни га упита: Шта иштеш од грешнога човека? Персијанац му одговори: Здрав дођох на ово место, и ево сасуши ми се рука. Преподобни му на то рече: Пошто си дошао здрав, онда и буди здрав. - Рекавши то, преподобни се дотаче сасушене руке његове, и она одмах постаде здрава, као и друга. Када то видеше остали Персијанци који подаље стајаху, приђоше и поклонише се светитељу, па му казаше због чега су дошли, и преклињаху га да отиде к њиховом цару и исцели његову кћер. А преподобни, разумевши да је зли дух кога он нзагна из младића ушао у кћер персијског цара, наоружа се молитвама против њега, и уздајући се у Бога, крену са својим учеником на камилама персијских изасланика. После путовања од тридесет и пет дана они стигоше у Персију и зауставише се у граду Уриону. Тројица од персијских изасланика отидоше цару и обавестише га о Епифанијевом доласку. Цар одмах нареди да га уведу код њега. Преподобни уђе код њега као код обичног човека а не као код цара. Цар устаде са престола свог, поздрави човека Божјег и указа му поштовање. Светитељ говори цару о истинитом Богу, Спаситељу нашем Христу, о непобедивој сили његовој којом се изгони сваки демонски род. После тога светитељу приведоше бесомучну кћер цареву. Помоливши се Богу за њу, свети Епифаније је трипут осени крсним знаком. Чим он то учини, бес одмах изиђе из девојке, и она постаде здрава.

Када то цар виде, веома се обрадова, и поклони се преподобноме. А један персијски волхв, видевши чудо, повика к преподобноме: О љубљени волхвше, ти си дошао овде да исправиш наше учење, - остани с нама, и учи нас, и сви ми персијски волхвси слушаћемо те. - Светитељ љутито погледа на њега и с гневом му рече: О непријатељу истине! нека умукну лажљива уста твоја, која називају волхвом мене, слугу Господа мог Исуса Христа! - И тог часа волхв онеме, и сви се препадоше. Но онемели волхв паде пред ноге светитељу, поклоном га молећи да се смилује на њега и одреши му језик. Светитељ му даде многе поуке, па му поврати моћ говора. А исцељени викаше: Сагреших према теби, слуго Божји, опрости ми.

Међутим, благодарни цар нареди да се светом чудотворцу донесе на поклон много злата и сребра и драгог камења. Али светитељ не узе ништа од тога, и говораше цару: Нама не требају ова привремена богатства, јер се надамо на боља, вечна богатства у будућем животу, која нам је обећао Господ наш Исус Христос. А ти ово своје задржи код себе, јер ти волиш ова богатства, и ради њих губиш душу своју. Пошто си златољубац, ти отимаш туђе, и не дајеш невољнима. - Цар га позва и на ручак код себе, али светитељ одби, говорећи: Мени је доста само хлеба од мекиња и мало соли за окрепљење немоћног тела мог. А када цар, не обзирући се на светитељево одбијање, нареди да га са учеником његовим одведу у засебну царску собу за трпезу, раскошно постављену, строги подвижник не окуси ништа осим хлеба.

Светитељ проведе десет дана у царевом двору, сваки дан разговарајући са царем и поучавајући га светој хришћанској вери, али без икаквог успеха. Јер царево срце беше окамењено и ум ослепљен персијским зловерјем. При последњем састанку са неверујућим царем, светитељ изговори цару поуку о праведним судовима, о милосрђу, о волхвсима као демонским слугама, и о томе како не треба да ратује против хришћанских царева. Притом рече: Ако кренеш у рат против њих, самом Христу распетоме бићеш непријатељ, и погинућеш на страшан начин.

При одласку из царевог двора, сам цар испраћаше светитеља. А кад изиђоше из двора кроз дворску капију срете их једна пратња. Свети Епифаније нареди онима што ношаху мртваца да стану, па погледавши на небо рече: Сине Божји, Ти си четвородневног Лазара подигао из мртвих, подигни и овог мртваца у славу пресветог имена твог. - Пошто се тако помоли Богу, светитељ се дотаче мртваца, и мртвац одмах оживе и устаде. И све присутне спопаде ужас и дивљење, и мишљаху да је преподобни Епифаније неки бог. А свети смирени монах, рекавши им да је он слуга Божји, поучи их истинитом Богу, у Тројици Светој слављеном. Но пошто ови не беху од Христових оваца, светитељ се не задржа међу њима већ пожури у своју постојбину. Цар хтеде да му да своје војнике да га прате до његове отаџбине, али он не пристаде, изјављујући: Ја имам Бога који ме чува, и његове војнике - свете Анђеле. Тада се цар опрости са пустињаком, и отпусти га рекавши: Иди с миром, Епифаније, славо Грка, а сећај се и нас који смо у Персији. - И отпутова светитељ, чуван Богом, и стигавши у своју постојбину и пустињу, настани се опет у келији коју му беху подигли Сарацени, и провођаше свој живот у безмолвију, у молитвеном тиховању.

Место где се налазила келија светог Епифанија беше безводно. Сатворивши усрдну молитву Богу, угодник Божји изведе извор воде из суве земље, као некада Мојсије из камена у пустињи (4 Мојс. 20, 11). Затим са учеником својим он начини малу градину, у којој сађаху зеље које заливаху водом са извора. Тим зељем се они храњаху. Али у градину стадоше долазити дивље звери и правити штету једући зеље. Но једном приликом изишавши из келије, светитељ затече зверове у градини, и корећи их, стаде им као људима говорити: Немојте правити штету мени, човеку убогом и грешном, који сам се настанио овде да оплакујем грехе своје, јер и тако мало имам зеља које ми Бог даје да се прехрањујем. - Тада се зверови, као нека разумна бића, застидеше од светитељевих речи, и отидоше, и више не прављаху штету.

Сарацени који светом Епифанију беху направили келију, чувши да се он вратио из Персије, дођоше к њему за благослов, па му направише још три келије за многе ученике који се већ стадоше сабирати око светитеља. Јер се слава о светом подвижнику ширила по целој Феникији. И убрзо се у тој Спанидриској пустињи образова манастир, у коме беше педесеторо братије. Међу њима беше син римског епарха Аетија Калист, који би замонашен од светог Епифанија са следећег разлога: Калист беше бесомучан као дечак; једном виде у сну преподобног Епифанија који му говораше: Хоћеш ли, Калисте, да истерам из тебе духа нечистог? А дечак га упита: Ко си ти, господине мој, те можеш да истераш из мене љутог мучитеља? Овај му одговори: Ја сам Епифаније, који живи у Феникији Палестинској, у пустињском манастиру званом Спанидрион. Ако ја истерам злог духа из тебе, онда хоћеш ли доћи к мени и живети са мном у манастиру мом? Калист одговори: Господине, истерај само мучитеља из мене, и одмах ћу доћи да живим код тебе. Епифаније онда рече: Пази, чедо, да не нарушиш своје обећање.


Пробудивши се из сна, Калист се осети потпуно здрав и слободан од ђавољег мучитељства, и исприча о томе својим родитељима. И од тога дана ђавоља пакост му не учини никаква зла. А кад прође три месеца, Калист рече родитељима: Пустите ме у Феникију Палестинску да пронађем господина Епифанија, да бих остао код њега, јер се бојим да се к мени не врати мучитељ ђаво. - Родитељи одмах пустише к преподобном Епифанију свога сина са робовима и са много злата и сребра. Чим Калист дође к преподобноме, одмах прими на се иночки чин, робове посла натраг к родитељима, а злато и сребро даде на устројење манастира.

У то време славио се по целој Палестини други подвижник Христов - преподобни Иларион Велики који имађаше обитељ своју у пустињи близу Газе. Једнога дана блажени Епифаније узе свог ученика Јована и оде у посету светом Илариону. Овај и сва братија примише госте с великом радошћу и љубављу, и задржаше их неколико дана. За то време, узевши на себе обличје Епифанијево, ђаво пође у његов манастир Спанидрион, као враћајући се од Илариона Великог. А један неопрезни и нерадни брат, који беше без потребе изашао из манастира, видевши путника у обличју Епифанијевом и мислећи да је то Епифаније, пође к њему и поклони му се. И тог тренутка полуде, ођаволи се, јер ђаво уђе у њега и стаде га мучити. А братија, видевши бесомучног монаха, беху у недоумици како га то снађе, и сажаљеваху га много. Преподобни пак Епифаније, провидевши то Духом, рече Илариону Великом: Оче, вук уђе у моје стадо и узнемири моје овце; идем дакле да га отерам. - Рекавши то он устаде, поздрави се са великим старцем и братијом, и хитно отпутова у свој манастир. И кад ступи у манастир, чим га ђаво угледа, побеже из онога брата. Тада исцељени брат исприча како га снађе бесомучност. А светитељ поучи братију да се опрезно чувају од ђаволових замки.

Недалеко од Епифанијевог манастира живљаше опаки лав у пустињи поред пута и тамањаше многе пролазнике. Стога су путници, бојећи се лава, пролазили туда у великим групама. Једном приликом таква једна група сврати у манастир код преподобног Епифанија и пожали му се на крвожедног звера који толике путнике погуби. Пошто их саслуша, преподобни им рече: Хајдемо, децо, у име Господње, да видимо тог лава. - И пођоше сви. А кад се приближише лавовом легалу, страх их спопаде све, и хтедоше да беже натраг. Но светитељ им рече: Покажите ми лавово легало. И они му показаше, стојећи далеко. Тада светитељ пође ка зверу вичући: Где је лавово обиталиште? Чувши глас човечји, лав одмах искочи из свога легала, али кад угледа лице светитељево, он паде мртав на земљу. Путници пак који стајаху далеко, кад угледаше лава где искочи из шипражја, од страха ударише у бекство, и очекиваху да лав растргне преподобнога. А угодник Божји громким гласом викаше према њима: Не бојте се, децо! ходите и погледајте леш лавов. - После дугог колебања они се једва одважише да се врате к светитељу. И кад угледаше где крај његових ногу лежи мртав звер, они се веома зачудише, и прославише Бога.

Уједно са даром чудотворства и многим другим даровима Господ награди свог верног слугу и великим даром изврсног познавања и правилног тумачења Светога Писма. Читајући Свето Писмо братији, он га је тумачио јасно и за све схватљиво. Чувши за велику памет и начитаност преподобног Епифанија један грчки философ из Едесе дође к светитељу у манастир. И препираше се философ с њим на основу књига јелинских мудраца, и хваљаше грчко многобоштво, а Епифаније доказиваше на основу Светога Писма истинитост хришћанске вере у Једнога Бога, слављеног у Светој Тројици. Целу годину проведе грчки философ у манастиру хришћанског мудраца, пажљиво посматрајући равноангелни монашки живот преподобнога и његових ученика и често расправљајући с њим разна питања. Гледајући усто и чудеса која Епифаније чињаше, философ мало долажаше к познању Христове истине. Но нарочито га је поразило и коначно у хришћанство обратило следеће чудо. Шездесеторо људи доведоше у манастир једног лудака, бесомучника, окованог у вериге, који беше веома опак. Преподобни Епифаније рече философу: Чуј философе који се препиреш са грешним Епифанијем: или ти истерај из овог човека опаког ђавола призвавши своје богове, па ћу и ја поверовати у њих; или ћу ја призвати мога Бога, распетог Исуса Христа, и истерати ђавола, и ти ћеш онда пристати уз нашу хришћанску веру.

Философ је ћутао, немајући шта да одговори. Тада блажени Епифаније, призивајући име Господа нашег Исуса Христа, запрети ђаволу и истера га из створења Божјег, и учини човека тог здравим и паметним. Видевши то, философ припаде к ногама преподобнога, и прошаше свето крштење, исповедајући да је распети Христос једини истинити Бог. Преподобни онда посла новообраћеног философа к блаженом Илариону. Овај га крсти и даде му име Епифаније. Новокрштени философ затим постаде монах, па презвитер, па и настојатељ монашког братства.

Преподобном Епифанију су свакодневно долазили у манастир многобројна братија и мирјани. То је реметило његову свету усамљеност. Да би то избегао, он намисли да напусти манастир и отпутује у Египатске крајеве. Но знајући да га братија неће пустити од себе, он их сазва, и рече им: Хоћу да идем у посету великом старцу Илариону. - Осетивши његову намеру, братија падоше ничице на земљу пред њим, молећи га са великим плачем да их не оставља. Старац им обећа да неће отићи од њих, и остаде у својој келији. Али после десетак дана он са првим учеником Јованом ноћу изађе тајно из манастира и отпутова у Јерусалим. Тамо се поклони Животворном дрвету Крста Господњег. Он обиђе и све остале светиње јерусалимске, клањајући им се, и молећи се. Затим оде у Јопу, и у тамошњем морском пристаништу укрца се у лађу која је пловила за Александрију. Када стиже у Александрију, при улазу у град срете га неки јеврејски законоучитељ Аквила, и заустави га, желећи да разговара са њим о вери на основу Светог Писма. Разговор се водио два дана. Најзад, побеђен Епифанијем, Аквила изјави да жели да се крсти. Свети Епифаније га онда одведе код свјатјејшег архиепископа Атанасија. Архиепископ их обојицу прими с радошћу. Јеврејина као обраћенога Христу, а Епифанија као наставника који га је обратио од рђавога пута на пут истине.


После кратког времена преподобни Епифаније крену са својим учеником из Александрије у Тиваиду. Њих срете бивши ученик Антонија Великог Пафнутије. И рече Епифаније Пафнутију: Благослови нас, оче! Пафнутије одговори: Господ нека вас благослови! - После молитве они седоше и стадоше разговарати: Епифаније је распитивао о целокупном животу Антонијевом, а Пафнутије је причао. Затим Епифаније рече Пафнутију: Хоћу, оче, да живим у Нитријској пустињи. Пафнутије му одговори: Иди у здрављу, и наслађуј се разговорима светих отаца што живе у Нитрији, и накупи у њих духовну храну, којом ћеш хранити духовне овце на острву Кипру.

Овим речима Пафнутије пророчки претсказа да ће Епифаније бити епископ на острву Кипру. И пошто поново сатворише молитву, они се опростише, и сваки отиде својим путем. А кад се Епифаније приближи граду Леонтопољу, чу да се близу града налази манастир, у коме живи неки црноризац Јеракс, човек по изгледу благочестив, али уствари јеретик, јер је неправославно учио о нашем телу. Учио је дакле да наше тело неће васкрснути, него ће место њега Бог дати друго тело у будућем животу, а ово ће се распасти и претворити у земљу као што је писано: Земља си, и у земљу ћеш се вратити (1 Мојс. 3, 19). Још је говорио, да ће деца бити несавршена у оном веку. Епифаније се упути у тај манастир, желећи да види Јеракса. А кад стиже у манастир, он тамо затече много народа где слуша Јераксову науку, јер га сви сматраху за добродетељног, пошто је водио строг испоснички живот, јер откако се одрече света, он нити уља окуси нити вина пи. Угледавши два страна инока, Јеракс их упита: Одакле сте? Они му одговорише: Из Палестине. Распитујући се затим за њихова имена, Јеракс се сневесели када сазнаде да је то Епифаније, јер му Епифаније не беше драг, пошто Епифаније беше чувен у Египту због своје светости и мудрости. Не обраћајући више никакву пажњу на Епифанија, Јеракс продужи да учи народ. А кад у проповеди својој дође до васкрсења мртвих и стаде учити да тела људска неће васкрснути, свети Епифаније, не подносећи његову заблуду, повика к њему: Нека умукну твоја уста, да се научиш не хулити на нашу наду! - И тог тренутка Јеракс онеме, и не могаше се макнути са свога места. Видевши такво чудо, сви се присутни удивише и препадоше. А преподобни Епифаније стаде им говорити о васкрсењу мртвих и доказивати им да ће васкрснути у истом, само измењеном, телу, у коме живе на овом свету. После неколико часова своје проповеди светитељ рече Јераксу: Научи се истинитој вери, и учи друге њој.

И одмах проговори неми Јеракс, признаде јавно своју заблуду и обећа да ће се покајати. Преподобни га онда довољно поучи истинитој вери, па затим отпутова у Горњу Тиваиду. И тамо се настани у једном пустом месту, званом Вувулије. И проведе ту седам година. Али му и ту не даваху мира посетиоци. Међу њима бејаше и неки тамошњи многобожачки философ Евдемон, који беше дошао да се са светитељем препире о вери; философа је пратио његов син, ћорав на једно око. После дуге препирке свети Епифаније погледа на Евдемоновог сина, па упита Евдемона: Зашто се не постараш да свог сина спасеш од телесног недостатка? Философ му кроз смех одговори: Када би у целом свету само Евдемонов син био једноок, онда би заиста требало да се паштим око њега. Али пошто је на земљи много једнооких људи, онда нека и он остане такав. Епифаније га на то упита: Када би стварно само твој син у целоме свету био слеп на једно око, а сви остали људи на земљи гледали са два ока, шта би ти у том случају предузео да га исцелиш? Философ одговори: Ништа друго сем што бих говорио себи, да у свету нема несрећнијег човека од мог сина. Свети Епифаније му на то рече: Евдемоне, немој сматрати за шалу ово што ти говорим, јер је Бог међу нама; него допусти ми да исцелим сина твог, и видећеш славу Божју. - Затим узевши дечка, он три пута осени крсним знаком његово слепо око, и оно се тог часа отвори, и дечко прогледа јасно. Када философ Евдемон виде ово чудо, поверова у Христа заједно са својим сином. И пошто га свети Епифаније довољно поучи светој вери, Евдемон оде у град к месноме епископу и прими свето крштење са целим домом својим.

Слава светог Епифанија која је брујала по целом Египту, створи код египатских епископа жељу да га силом посвете за епископа некога града. Но прозревши то Духом, смирени Епифаније рече своме ученику: Хајде, чедо, да се вратимо у нашу отаџбину. - И кренуше у Феникију. Успут они свратише у манастир великог Илариона, али не затекоше преподобног старца, јер многобројни посетиоци му нарушаваху мир, те се он уклони одатле и отплови на Кипар, где се настани у једном пустом месту у околини града Пафа. Братија Иларионовог манастира плакаху што их свети старац остави. Но када угледаше да им је свети Епифаније дошао, они се утешише у тузи. И проведе код њих блажени Епифаније четрдесет дана, тешећи их. Затим отпутова у свој манастир Спанидрион, где се сви обрадоваше његовом повратку.

Те године беше глад у Феникији због суше. Сазнавши за повратак великог чудотворца, мноштво народа се сабра и дође к њему у манастир, усрдно га молећи да измоли од Бога кишу сасушеној земљи, да би земља могла родити. Преподобни им рече: Што ме узнемиравате? Ја сам човек грешан. - Али они га дуго мољаху и преклињаху. Напослетку, светитељ се затвори у својој келији, стаде на молитву, и одједном се замрачи небо, које дотле беше потпуно ведро, и настаде севање муња и грмљавина, и проли се силна киша на земљу, и напоји сву Феничанску земљу. Три дана киша је непрестано лила тако, да народ стаде сада молити светог Епифанија да заустави кишу. Светитељ је заустави молитвом. И та година би веома родна.


Но преподобног стаде опет тамо брига морити, пошто га посетиоци свакодневно узнемираваху. И помишљаше да се опет уклони одатле. У то време, у напред споменутом граду Ликији, где свети Епифаније би крштен, престави се епископ. И сабраше се из околних градова епископи ради избора новог епископа у граду Ликији. Притом они се сетише светог Епифанија. Међу присутнима на сабору бејаше неки, млад по годинама но савршен по целомудрију, монах Полувије, који познаваше преподобног Епифанија. Њему епископи наредише да што пре одјури на коњу у манастир Спанидрион и тачно се обавести, да ли се Епифаније заиста вратио из Египта и је ли у свом манастиру. Још оци сабора заповедише Полувију: Никоме не откривај ову поруку, ни самом Епифанију.

Дошавши у манастир, Полувије виде светог Епифанија и поздрави га. Светитељ га упита: Ради чега си, чедо Полувије, дошао овамо? Полувије одговори: Дошао сам да посетим вашу светост. На то му прозорљивац одврати: Дошао си, чедо, послат од светих епископа, да тајно извидиш моју ништавост, јесам ли овде. Не скривај од мене оно што ти је наређено, јер је грех говорити лаж; реци истину, јер је Бог међу нама; буди и стога користан служитељ истине, а грешни Епифаније прелази из места у место, уздишући и дршћући због мноштва грехова својих. Него слушај, чедо Полувије: остани овде, а коња отправи епископима. Нека они траже човека достојна за то епископство, а мене неће приволети на то.

Послушавши светог прозорљивца, Полувије отправи коња и слугу, а сам остаде поред преподобног Епифанија. А кад настаде ноћ, Епифаније узе свог сталног ученика Јована и Полувија, па изађе тајом из манастира. Најпре оде у Јерусалим и поклони се Животворном дрвету Крста Господњег и осталим светињама у Јерусалиму и околини. После тродневног боравка у Јерусалиму свети Епифаније рече својим ученицима: Чуо сам, децо, да велики отац наш Иларион обитава сада на Кипру, недалеко од града Пафа; стога хајдемо к њему и добићемо благослов од њега.

Рекавши то, он са ученицима својим крену у Кесарију Филипову, која се налази у Палестини. Дошавши тамо, он се укрца на лађу која је пловила за острво Кипар. Када лађа пристаде уз Кипарску обалу, он са ученицима оде у Пафску пустињу, где обрете великог подвижника Илариона. При сусрету после тако дугог времена оба се подвижника веома обрадоваше. Видећи тугу Иларионову због многобројних посетилаца који му нарушаваху мир и његову намеру да се пресели на друго место, Епифаније одлучи после два месеца да отиде од великог оца. Преподобни Иларион га упита: Куда хоћеш да идеш, чедо Епифаније? Епифаније одговори: Ићи ћу у Аскалон и Газу, и даље, док не пронађем негде у пустињи безмолвно, повучено место. Но прозорљиви Иларион, провидећи оно што ће се десити с Епифанијем, рече му: Иди, чедо, у град Саламину, који се налази на овом острву Кипру. У том граду теби ће бити добар боравак. - Епифаније не хте ни да слуша ове пророчке речи Иларионове, које су садржале претсказање о томе да ће бити архиепископ у споменутом граду. Тада му свети Иларион поново рече: Кажем ти, чедо, да треба да идеш у тај град и да живиш у њему. Не противи се, дакле, мојим речима, да те не би снашла беда на мору.

Пошто целива преподобног Илариона, преподобни Епифаније оде са својим ученицима на морско пристаниште. Тамо стајаху две лађе: једна за Аскалон, а друга за Саламину. Преподобни се укрца на прву, и отплови. Али кроз неколико сати неочекивано се диже велика бура на мору. Огромни таласи бацаху и витлаху лађу тако, да је сваког часа могла потонути. Сви на лађи беху у самртном страху. Та беда трајаше три дана и три ноћи. Најзад, четвртога дана таласи притераше лађу ка граду Саламини. Изишавши из лађе, изнемогли од дугог страха и силне глади, путници полегаше по земљи као мртви. Потребно је било три дана, да се уморни путници одморе и оштећена лађа поправи. Тек четвртога дана лађа би готова за пловидбу. И свети Епифаније имађаше намеру да продужи пут лађом.

У то време, по престављењу архиепископа саламинског, у граду се вршио избор архиепископа. Сабрани епископи мољаху се Богу неколико дана да им укаже мужа достојног тог сана. Међу њима беше престари епископ Китерски Папије, човек свет и прозорљив, који је педесет година епископовао и био удостојен да страда за Христа, јер је заједно са епископом саламинским Геласијем био ухапшен од незнабожаца, много мучен, и затим жив пуштен. Сви епископи острва Кипра сматраху Папија као свог оца, и указиваху му велико поштовање као исповеднику и мученику Христовом. Овоме исповеднику би од Бога откривено да је у Саламину допутовао свети Епифаније, и наређено да га поставе за архиепископа града Саламине.


Како у то доба беше јесен и берба грожђа отпочела, преподобни Епифаније рече својим ученицима: Хајдемо, децо, у град, да купимо грожђе за пут. - И кад дођоше на трг и приђоше једноме продавцу грожђа, Епифаније узе у руке два изврсна грозда и упити продавца: Шта стаје ово? - Утом изненада примети где му прилазе четири епископа; престарели епископ Папије, изнемогао од старости, ишао је подржаван од два ђакона. Изненађен, и са гроздовима у рукама, Епифаније се зачуди гледајући где епископи иду право к њему. Угледавши преподобног Епифанија, блажени Папије га познаде Духом Светим и рече му: Аво Епифаније, остави гроздове, па хајде с нама у свету цркву. - Епифаније, сетивши се Давидових речи: обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1), остави грожђе и пође са епископима. А кад уђоше у цркву, преподобни угледа сабор епископа који га дочекаше овим речима: Бог те посла к нама, ево, да будеш архиепископ овоме граду и целом острву Кипру. - Но он, изјављујући да је грешан и недостојан, одбијаше да се прими тако великог звања. Али епископи, не обраћајући пажњу на његове изговоре, стадоше га поступно производити у степен свештенства. Посвећиван, преподобни Епифаније плакаше горко, сматрајући себе неспособним да носи тешко бреме епископства. Видећи сузе посвећиваног изабраника, свети епископ Папије му рече:

Требало би, о чедо, да ћутимо о откривењу које имадосмо о теби, али пошто видим да тугујеш и плачеш, ја сам приморан да ти обелоданим оно што нам Бог благоволи открити. Ево ови овде свети оци епископи наложише мојој ништавности избор архиепископа, говорећи мени грешном: "Помоли се усрдно Богу, и ми верујемо да ће ти Бог указати на човека, достојног архиепископства". Ја се онда затворих у својој одаји, и молих се о томе Господу Спаситељу. И изненада ме обасја светлост као муња, и ја чух глас где говори мени грешноме: Папије, Папије, слушај! А ја преплашен упитах: Шта наређујеш, Господе мој? И глас ми рече тихо: Устани и иди на трг, и тамо ћеш видети монаха где купује грожђе; он лицем и главом личи на пророка Јелисеја, и има поред себе два ученика. Њега узми, и посветите га за архиепископа. Име томе монаху је Епифаније. - И ето, ја учиних како ми је наређено. А ти, чедо, немој се противити вољи Божјој, него пази на стадо, у коме те Дух Свети поставља за епископа.

Епифаније онда паде ничице, поклони се светом епископу Папију и, покоривши се вољи Господњој, прими посвећење за архиепископа у граду Саламини. После посвећења, епископи се радосни разиђоше по својим епархијама. А свети Епифаније стаде пасти поверено му духовно стадо Христово духовном пашом: не само поучном речју него и примером свог врлинског живота.

У почетку архиепископствовања светог Епифанија, један благородни Римљанин по имену Евгномон би бачен у тамницу због сто златника дуга саламинском грађанину Дракону. И не беше никога да се заузме за затвореника. И пошто беше далеко од своје отаџбине Рима, нико није хтео да јамчи за њега. Чу за то светитељ Божји Епифаније, сажали се на Римљанина, па оде богатоме незнабошцу Дракону да га моли да Евгномона пусти из тамнице. Светитељева молба силно разгневи Дракона, и он злобно одговори архиепископу: Дошљаче у наш град! ако хоћеш да пустим дужника, онда иди и донеси ми за њега сто златника. - А Дракон беше веома богат, одан идолопоклонству и рђав по нарави.

Блажени Епифаније узе од црквеног злата сто златника, даде их Дракону, и тако избави дужника Евгномона и од уза и од дуга. Због тог црквеног злата ропташе на светитеља горди и непокорни и злобни и завидљиви ђакон Карин, па и друге клирике потстаче на роптање, говорећи им: Видите ли овог дошљака? Он хоће сву црквену имовину да истраћи, а ми ћемо бити криви због расипања црквеног иметка. - А тај Карин беше богат, и тражаше повода да светог Епифанија отера са архиепископског престола, да би сам сео на њега. И сви клирици устадоше против Епифанија, и говораху му: Није ли ти доста што си добио епископско звање? Дошао си овамо ништ и наг, па још као странац и дошљак расипаш црквено имање које није твоје. Стога, или врати цркви сто златника или одлази откуда си дошао.

Свети Епифаније трпљаше ћутећи. А ослобођени дужник Евгномон отпутова у Рим, продаде све своје имање, и врати се к светитељу са мноштвом злата. Давши све злато Епифанију у руке, он и себе сама предаде на службу Богу и његовом архијереју, и све до смрти своје живљаше крај светог Епифанија. А светитељ, узевши од даденог му злата сто златника, предаде их Карину говорећи: Ево црквено злато, позајмљено за ослобођење дужника.

Карин узе златнике. Међутим, све остало злато светитељ раздаде невољнима. А Карин сазва клирике и хваљаше се, гордећи се и говорећи: Ево злата, истраћеног Епифанијем, које ја искамчих од њега. - Но клирици стадоше грдити Карина што их је навео на грех, те су роптали и вређали епископа, па му са гневом наредише да епископу врати златнике. Јер, говораху они, епископ има право да по своме нахођењу троши црквено богатство на дела милосрђа.

Но ђакон Карин чињаше угоднику Божјем још и много других тешких пакости и зала, али он све то с кротошћу подношаше. Тако једном, када сви клирици беху код епископа Христовог на обеду, и он им тумачаше неке тајне Светога Писма, долете гавран пред прозор и стаде грактати. А Карин, подсмевајући се епископовом поучењу, рече осталим клирицима: Ко од вас зна, шта овај гавран прича гракћући? Но нико не одговори Карину, пошто сви пажљиво слушаху архијерејеве речи. Карин пак понови то још двапут, питајући: Ко је толико паметан, да би разумео гавраново причање? И опет нико не обрати пажњу на сујетне речи Каринове, продужујући пажљиво слушати богонадахнуту беседу светог Епифанија. Најзад, дрски ђакон рече самом епископу: Ако си мудар, онда ми кажи шта то прича овај гавран својим гласом; и ако ми кажеш, онда узми све моје имање. - Погледавши у њега, светитељ му рече: Знам шта каже гавран: он каже да ти отсада нећеш ђаконовати.


Од ових светитељевих речи тог тренутка наиђе на Карина неки ужас, и упоредо са ужасом тело његово захвати нека болест, те не могаде више седети за трпезом, и његове га слуге одведоше његовој кући. Сутрадан изјутра умре у постељи својој. И све клирике спопаде страх и трепет; и од тог часа они се са страхопоштовањем покораваху светитељу Христовом Епифанију, и поштоваху га. Богобојажљива пак и бездетна супруга Каринова донесе епископу за цркву сав иметак што беше остао после смрти њенога мужа, да се разда сиротињи, и сама се посвети на службу Богу. Једна рука њена беше већ десет година потпуно парализована, и њоме се она уопште није могла служити. Свети Епифаније сатвори крсни знак над болесном руком и учини је потпуно здравом. Затим он постави ову удовицу за ђаконису, као целомудрену и достојну црквеног служења.

Овај велики архијереј Божји имађаше од Господа и ту благодат, да у време приношења Бескрвне Жртве види силазак Светога Духа на предложене Свете Дарове, и обично није завршавао молитве узношења док не би био удостојен видети силазак Светога Духа. Једном кад је произносио молитву узношења, не би знамења о силаску Светога Духа. Он онда стаде поново читати молитву од почетка, али ни тада не сиђе Дух Свети. То исто учини и трећи пут, и не видевши Светога Духа зачуди се, и стаде плакати и умом се Богу молити, да му открије због каквог се разлога предложени Дарови лишавају Духа Светога. Затим погледавши у ђакона који је стајао с леве стране и држао рипиду, примети да му је лице црно, а чело покривено губом. Узевши онда од њега рипиду, светитељ му благо рече: Чедо, немој сада примати причешће Божанским Даровима, него иди кући својој. - По одласку ђакона из светог олтара, преподобни Епифаније одмах виде где на предложене Дарове сиђе благодат Светога Духа. А по завршетку божанствене литургије светитељ позва к себи ђакона и упита га, какав је то грех његов који би сметња да Дух Свети сиђе на Чесне Дарове. Ђакон каза истину, да се прошле ноћи телесно сјединио са својом супругом. Тада свети Епифаније, сазвавши све презвитере и ђаконе и сав клир, рече им: О децо, која сте се удостојила служити олтару, одрешите обућу телесних страсти неразумних, нити приступајте божанственом олтару свезани сластољубивим пожудама; послушајте светог апостола који каже: Они који имају жене биће као они који немају (1 Кор. 7, 29).

Од тога времена епископ Христов Епифаније је постављао за ђаконе и презвитере побожне људе који не служе телесним страстима, особито побожне монахе и честите и беспорочне удовице. И милина беше видети његову цркву, украшену чистим служитељима, као дивну невесту.

Довде је написао житије преподобног Епифанија ученик његов Јован, који се у презвитерском чину упокоји у Господу. А остало о животу светитељевом написао је други ученик његов - горе споменути Полувије. Он почиње овако:

Слава Богу који даје живот и прославља оне који Њега прослављају, као што благодаћу чудотворства прослави угодника свог Епифанија, чијег светог живота и чудесних дела и ја се удостојих бити делимично описатељ. Блажени Јован презвитер, ученик светог оца нашег Епифанија, разболевши се тешко, дозва ме к себи и рече: Чедо Полувије! А ја га упитах: Шта ми заповедаш, оче? Он ми одговори: Пошто отац наш Епифаније забрањује да се записују чудеса, која Бог чини кроз његову светост, то узми ове хартије, на којима сам ја до данашњег дана тајно записивао оно што сам видео да он чини; пиши и ти што од сада будеш видео, јер ће ти Бог додати године животу и ти ћеш све време свога живота провести поред његовог архијерејства. А ја одлазим на пут којим морају ићи сви земнородни. Ти пази да се не разлениш писати, јер и ја потстакнут од Бога написах ово. - Затим додаде: Иди, замоли оца да дође до мене. - Ја одох и позвах архијереја Божјег. Дошавши, он рече болеснику: Ти си, Јоване, постао лен да молиш Бога за грешног Епифанија. На то му Јован одговори: Теби, оче, више приличи да сада сатвориш молитву за мене, слугу твога. - Светитељ сатвори молитву Богу за болесника. По завршетку молитве болесни Јован рече светом Епифанију: Приђи ми ближе, оче. Светитељ приђе. Онда му Јован рече: Оче, стави руке своје на очи моје и целивај ме последњим целивом, јер ја већ одлазим. - И само што светитељ стави руке своје на очи његове и целива га, Јован предаде дух свој Господу. И паде светитељ на груди Јовану, и плака за њим грлећи га, и великом жалошћу ожали љубљеног ученика свог, и чесно га погребе.

После тога преподобни Епифаније загреја се намером да сазида нову цркву наместо пређашње, која беше врло мала и веома стара. Стога мољаше Бога да му ради славе имена свог помогне у намераваном потхвату. И кад стајаше на молитви он чу глас одозго, који му обећаваше помоћ и наређиваше да без колебања приступи послу. Реч Господња се убрзо испуни. У гореспоменутог незнабошца Дракона син беше дуго болестан. Родитељ се много труђаше око исцелења свога сина, призиваше најчувеније лекаре, али не би никакве помоћи. Штавише, и он се сам разболе. Свети Епифаније, дошавши у његову кућу, исцели молитвама најпре његовог сина, па затим и њега самог. Тада Дракон верова у Христа са целим домом својим, прими свето крштење, и даде на зидање цркве пет хиљада златника. И би подигнута у славу Божју велика и дивна црква од камена.

Саламинском грађанину Синисију, богатом незнабошцу, умре тринаестогодишњи син јединац Евсторгије: нека болест нападе на њега, искриви му врат, и тако умори. У дому богаташевом настаде плач и кукњава. Чувши то, сусед њихов, хришћанин Ермије, рече матери умрлог дечака: Госпођо, када би овде дошао велики Епифаније, он би васкрсао вашег сина. - Она, поверовавши одмах речима свога суседа, замоли га да иде и умоли Епифанија да дође к њима у дом њихов. Ермије оде и позва архијереја Божјег. И када светитељ уђе у дом Синисијев, жена Синисијева паде пред ноге светом Епифанију, говорећи: Велики исцелитељу Христов, покажи своју лекарску вештину на детету нашем и подигни га из мртвих. Учиниш ли то, ми ћемо одмах са целим домом нашим прићи Христу твоме. Свети Епифаније јој рече на то: Ако верујеш Распетоме, видећеш сина свог живим. Жена одговори: Ништа друго немам у уму мом осим да верујем у Њега: да ли ћу угледати дете своје живим? - Тада светитељ приђе одру на коме лежаше умрли дечак, протрља му десном руком врат, и светлим лицем гледајући у њега, тихим гласом изговори: Евсторгије! - И тог часа дечко отвори очи своје и седе на одру. Видевши ово чудо, сви се у Синисијевом дому препадоше и веома удивише. И одмах Синисије, и жена његова, и сав дом њихов, повероваше у Христа, и крстише се заједно са васкрслим дечаком. И донесе Синисије светом Епифанију три хиљаде златника, али светитељ му рече: Мени то не треба, него однеси то и дај градитељима цркве. - И за Синисијево злато би велелепно украшена новоподигнута црква. И у њој би посвећен за презвитера ученик светога Епифанија Полувије.


Једном приликом дође на Кипар неки ђакон из Јерусалима, и исприча светом Епифанију како је епископ јерусалимски Јован среброљубац, чува паре, а не даје их невољнима. Тај пак Јован бејаше некада сажитељ Епифанијев у манастиру великог Илариона. И свети Епифаније написа пријатељско писмо епископу Јовану, у коме му благо и дружељубиво препоручиваше да буде милостив према сиротињи. Али Јован не послуша Епифанијев савет. Међутим, после неколико година свети Епифаније рече своме ученику Полувију: Хајдемо, чедо, у Јерусалим, да се поклонимо Часноме Крсту и Гробу Господњем, па ћемо се вратити. - Они отпловише са Кипра у Кесарију Филипову, а одатле отидоше у Јерусалим. Пошто се поклонише тамошњим светињама, они се пријавише епископу јерусалимском Јовану. Епископ Јован се веома обрадова видевши блаженог Епифанија. Тада му свети Епифаније рече: Брате, дај ми кућу за починак, јер хоћу да останем неко време овде. - И епископ Јован му даде дивну кућу. И сваки дан позиваше Епифанија к себи на трпезу. Видећи, с једне стране, мноштво сребрног посуђа за трпезом Јовановом, а с друге, слушајући роптање многих сиромаха против тврдичлука Јовановог, блажени Епифаније размишљаше како би Јована приволео на милосрђе. И тако, једнога дана он рече епископу Јовану: Оче Јоване, дај ми неко време ово сребрно посуђе, јер ми са Кипра дођоше угледни људи, па хоћу да их угостим, да бих се похвалио пред њима твојом љубављу и твојим сребром у твојој кући, коју си ми ставио на расположење. А то ће бити на твоју славу, јер ће ти људи, када се врате у своју постојбину, причати осталим угледним људима колику љубав показујеш ти према мени, и колика је слава, углед и богатство твога дома. Зато ми дај на кратко време све ово сребро, па ћу ти га брзо вратити са захвалношћу.

Јован му донесе мноштво разноврсног сребрног посуђа. Епифаније га упита: Имаш ли, оче, још? Јован му одговори: Доста ти је, оче, ово. Епифаније рече на то: Не, него дај ми све што имаш најскупоценије и најлепше, да би се гости дивили, и твоја слава била превелика. - Тада му Јован донесе најодабраније посуђе, говорећи: Оче Епифаније, узми све што ти се допада.

И свети Епифаније узе од епископа Јована око хиљаду и пет стотина литри сребра; и оно би однесено за њим у кућу у којој он становаше. У то време налажаше се у Јерусалиму неки Астерије, трговац сребром из Рима. Свети Епифаније позва Астерија код себе, показа му сребро, па се погодише, и трговац купи све сребро за добре паре, покупи га и однесе. Свети Епифаније пак и дању и ноћу раздаваше сиромасима новац што доби за сребро, док не даде и последњу пару. Пошто прође неколико дана, епископ Јован рече светом Епифанију: Оче, дај ми сребро које ти дадох на послугу. Светитељ му одговори: Стрпи се, оче, вратићу ти све, јер хоћу да још једном угостим моје госте. - После неколико дана, када свети Епифаније беше у цркви где се чува спасоносно дрво Крста Господњег, епископ Јован му приђе и понова рече: Врати ми сребро које си узео од мене. Блажени Епифаније му тихо одговори: Ја сам ти рекао, оче, вратићу ти све, само се стрпи мало.

Овакав одговор разјари Јована, и он дохвати за мантију светог Епифанија, па држећи га чврсто, прећаше му много и говораше: Нећеш изаћи одавде, нити ћеш сести, нити ћеш отпочинути, док ми не вратиш сребро моје. О, зли и подмукли човече! дај ми што си узео! врати црквено цркви! - Али све то не узнемири Епифанија, и он се као и увек држаше кротко и благо. Епископ Јован је читава два сата викао на Епифанија и грдио га. И сви присутни у храму беху запрепашћени Јовановом јарошћу и виком на угодника Божјег. А свети Епифаније, видећи неукротиви гнев Јованов и јарост, дуну му у лице, и Јован тог часа ослепе. Од тога силан страх спопаде и Јована и све присутне. И Јован паде ничице пред ноге светитељу, и мољаше га да се помоли Богу за њега, да би прогледао. Светитељ му у одговор рече: Иди, поклони се часном дрвету Крста Господњег, па ћеш прогледати. - Но Јован не отступи од светог Епифанија молећи га да прогледа. Тада велики архијереј Епифаније отвори своја богомудра уста и изговори дуге поуке Јовану о милостињи и љубави према сиротињи. Затим се помоли Богу и метну руке своје на њега, и одмах му се отвори десно око. А Јован га мољаше и за лево око своје, но светитељ му одговори: Чедо, то није моја ствар него Божја, јер Бог затвори то око, Бог ће га и отворити. Бог учини како је хтео, да би се ти уразумио. - Тако кажњен, епископ Јован се после тога поправи, и постаде милостив према ништима, и праведан у свима делима.

При повратку свом из Јерусалима у своју епископију, свети Епифаније срете на путу два комедијаша, којима се прохте да га исмеју на следећи начин. Угледавши издалека епископа, један се од њих направи мртав. А кад се свети епископ приближи, онај други рече епископу: Оче, приђи мртвацу и каквом било одећом покриј његово наго тело. - Погледавши на претворника, светитељ се окрете према истоку и, сатворивши молитву за преминулог, скиде одећу са себе, покри њоме мртваца, па продужи свој пут. Пошто светитељ оде, живи другар рече претворном мртвацу: Устани, брате, јер онај простак већ оде. - Али мртвац не одговори. Но када га он по други пут зовну, и гурну, онда виде да је овај заиста умро. Избезумљен од страха комедијаш потрча за архијерејем Божјим. И кад га сустиже, он паде пред ноге његове, и исповеди свој грех, просећи од њега опроштај, и молећи га да се врати, узме одећу своју и оживи мртваца. Светитељ му одговори: Иди, чедо, укопај свога мртваца, јер он умре пре но што си ти тражио од мене одећу да га покријем.

По повратку светог Епифанија на Кипар у епископски град, дођоше к њему људи из Рима, молећи га да отпутује с њима у Рим да исцели од неке дуге и неизлечиве болести Проклисију, ћерку цара Теодосија Великог а сестру Аркадија и Хонорија, удату за једног знаменитог патриција. Пошто они беху чули у Риму за светог Епифанија, да Бог рукама његовим даје многа чудесна исцељења, послаше изасланика са молбом. позивајући га к себи у Рим. Вест о доласку царевих изасланика у Саламину дође до ушију тамошњег угледног и веома богатог незнабошца Фаустинијана, који је силно мрзео светог Епифанија. Фаустинијан позва цареве изасланике своме дому, и свакодневно их гошћаше. За све то време он је пред њима грдио светог Епифанија. Зашто томе варалици верујете као Богу, - говорио је он изасланицима, - зашто слушате његове сујетне речи? Он ништа друго не говори осим лажи, и држи се врло рђавих обичаја.

Једнога дана свети Епифаније изађе из своје келије да види како напредује зидање цркве; са њим беху и изасланици из Рима. Деси се ту и Фаустинијан. Док су они стајали у цркви, један се радник на њихове очи омаче и паде одозго доле. При паду он ногама закачи Фаустинијана, од чега Фаустинијан паде мртав, а радник се ни најмање не повреди већ одмах устаде здрав и читав. Свети Епифаније приђе мртвоме Фаустинијану и, узевши га за руку, рече: Чедо, устани у име Господње, и иди здрав дому свом. - И тог часа мртвац оживе, и устаде, и оде дому свом. А Фаустинијанова жена, сазнавши за смрт и за неочекивано оживљење свога мужа, донесе светом Епифанију хиљаду златника. Светитељ јој рече: Немој то давати мени, него дај на зидање цркве, и имаћеш благо на небу.


Затим, угодник Божји отпутова у Рим. Тамо он молитвом и крсним знамењем исцели цареву кћер Проклисију и подиже је здраву са болесничког одра. Потом васкрсе њеног новорођеног сина који убрзо по порођају беше умро, и крсти га. А крсти и оба царева сина, Аркадија и Хонорија. Затим би позван у Цариград од самог цара Теодосија Великог, који је патио од неке неподношљиве и неизлечиве болести у ногама. Свети Епифаније га за један тренутак потпуно исцели крсним знамењем, због чега је био у великој милости код цара.

Једне године би глад велика на острву Кипру, и многи просјаци и сиромаси умираху од глади. Гореспоменути богаташ Фаустинијан имађаше многе житнице, пуне пшенице, јечма и друге хране, али продаваше то по врло скупој цени, јер беше тврдица и немилостив. Њему блажени Епифаније рече једном: Добри пријатељу, дај ми из твојих житница пшеницу, да прехраним сиротињу, а ја ћу ти бити дужник. На то бездушни Фаустинијан, потсмевајући се светитељу, одговори: Моли твог Исуса, коме верујеш, да ти да пшеницу, да би прехранио своје пријатеље - ниште и убоге.

Свети Епифаније имађаше обичај да сваке ноћи посећује гробницу светих Мученика и да тамо моли Бога за оно што му је било потребно; а свете Мученике призиваше да посредују пред Господом, и увек добијаше оно за шта се молио. Тако и сада он по обичају свом оде гробници светих Мученика, и са многим сузама помоли се милосрдном Богу о прехрањењу оних што умираху од глади. У време своје молитве он чу глас који му говораше: Епифаније, иди без страха у Зевсово идолиште, и отвориће се врата пред тобом, и ти ћеш унутра наћи злато и сребро; узми то, па купи од Фаустинијана пшеницу, јечам и другу храну, те храни сиротињу.

Треба приметити да је то оближње идолиште, које се називало Зевсова тврђава, било затворено од оног времена откад хришћански владари завладаше овим крајем, који својом царском влашћу позатвараше и запечатише сва идолишта, да се у њима не би приносиле богомрске жртве демонске. У народу се проносио глас, а међу незнабошцима постојало чврсто веровање, да нико од људи не може приступити и коснути се споменутог Зевсовог идолишта, јер ако се ко косне тог идолишта, одмах изненада умире на том месту. Због тога су сви надалеко обилазили ово идолиште; утолико више, што су демони плашили људе својим страшилним привиђењима, па чак и убијали оне хришћане, над којима су, по попуштењу Божјем, задобијали онакву власт какву су имали над својим поклоницима - незнабошцима.

Послушан заповести Божјој, свети Епифаније се одмах упути Зевсовом идолишту. Кад стиже тамо, врата му се отворише, и он нађе унутра мноштво злата и сребра; покупи га, и стаде куповати од Фаустинијана храну. Златољубиви и среброљубиви богаташ с радошћу продаваше Епифанију све, те тако светитељ покупова од њега сву пшеницу, и сав јечам, и сву храну, и раздаваше их невољнима. И тако ништи и убоги испунише своје домове храном, и сви се прехрањиваху добро, док богати дом Фаустинијанов остаде без хране и у њему настаде глад. Али пошто га беше стид да од преподобног Епифанија тражи храну за свој дом Фаустинијан посла у Калабрију за храну пријатеља свог Лонгина са златом и сребром и са једанаест лађа. Али при повратку, лађе пуне хране неочекивано потопи силна бура на сто стадија од града. Када сазнаде за то, Фаустинијан се веома ожалости, и у великој муци хуљаше на Бога вишњега и на његовог угодника светог Епифанија. И говораше: Погледајте какве ми пакости чини овај хришћански мађионичар: он ми не само на суву узе преваром храну из мога дома, него ми и на мору уништи жито, пославши демоне који ми лађе потопише.

Међутим, узбуркано море избациваше на саламинску обалу потопљено жито, које сиротиња скупљајући обогаћиваше храном домове своје. Тако се збише речи псалма: Богаташи осиротише и огладнеше, а који траже Господа неће оскудевати ни у каквом добру (Пс. 33, 11). Жена пак Фаустинијанова кришом од свога мужа посла светом Епифанију злата са молбом да јој прода жита за њен дом. Светитељ јој врати злато натраг са поруком: Сада узимајте бесплатно од мене жита колико вам треба, па ћете ми вратити када стигне жетва.

Фаустинијан, обузет силном мржњом према светом Епифанију, подговори небогобојажљивог и поквареног ђакона Руфина, да убије архиепископа, обећавши му да ће својим богатством и везама помоћи да он дође на архијерејски престо. Несрећни ђакон Руфин, или тачније ђаво Руфин, пристаде на овај пагубни предлог Фаустинијанов. Он припреми оштар нож, учврсти га са врхом угоре на архијерејском горњем месту у олтару, па прекри покривачем којим се архијерејско седиште прекрива. Руфин учини то, да би се архијереј, севши на горње место у одређено време при богослужењу, набо и задобио смртоносну рану. А када за време богослужења дође тренутак да архијереј седне на горње место, свети Епифаније, пришавши горњем месту, рече ђакону Руфину: Чедо, скини са седишта овај прекривач. - Али Руфин не послуша. Светитељ му рече по други пут, па и по трећи пут. Видевши да га ђакон не слуша, свети Епифаније сам скиде прекривач са седишта, при чему нож паде и забоде се у десну ногу Руфинову. Разумевши подмуклу замисао ђаконову, светитељ му рече: Чедо, окани се те своје зле намере, да те још већа несрећа не снађе. А сада изађи из храма, пошто ниси достојан да се причестиш Божјим Тајнама.


Дошавши из храма својој кући, ђакон Руфин се разболе и трећег дана умре. Фаустинијан пак би ускоро по наредби царевој одведен у Цариград и бачен у тамницу, јер је био оптужен да је вређао цара и грдио његове власти. А свети Епифаније, жалећи Фаустинијана, жељаше да се заузме за њега код цара, али Фаустинијан увредљиво одговори Епифанију да не жели његово посредовање за њега код цара. Светитељ одустаде. Фаустинијан пак умре изненада у тамници, и светитељ га оплака. А жена Фаустинијанова, после смрти свога мужа, прими свету хришћанску веру, поклони светој цркви све своје богатство, и сама се посвети на службу Богу. И би од светог Епифанија постављена за ђаконису.

У свом архиепископском дому свети Епифаније имађаше осамдесет монаха, међу којима беше и ђакон Савин. Савин се одликовао врлинским животом, умом и изврсним писањем књига. Поред осталог он је, као и Полувије, описао живот светог Епифанија. Ту он казује о његовим свеноћним стајањима на молитви, о лежању на земљи, и о чудесима која Бог чињаше преко њега. Због ретке памети и чистоте живота архиепископ Епифаније постави овог јерођакона за судију над духовним стварима. Једном се пред Савином јавише на суд два човека: богаташ који је говорио истину, и сиромах који је говорио неистину. Али Савин, сажаљевајући сиромаха, штићаше га и оглашаваше за невиног. За време суђења свети Епифаније уђе потајно у судницу, сакри се у скривеном месту, и слушаше ток суђења. Али кад чу где Савин штити сиромаха на суду и оглашава га невиним, а невиног богаташа окривљује, изађе из скривеног места, и ставши усред суднице рече тихим гласом Савину: Чедо, иди пиши књиге, и размишљај о божанским речима Светог Писма, јер тамо пише: Не чините неправде на суду, не гледај што је неко сиромах, нити презри лице силнога, него право суди ближњем свом (3 Мојс. 19, 15). Од тога времена свети Епифаније сам пресуђиваше свима који му долажаху; и сеђаше од јутра па све до три сата по подне судећи; а од три сата па све до јутра њега нико није могао видети.

Имајући велико старање о својој пастви, свети Епифаније побеђиваше јеретике речима и чудесима. Он учини да онеми јеретик Леције епископ, јер је говорио хулу на правоверје. И овај Леције после шест дана умре. Када његове присталице видеше ово чудо, одрекоше се свог зловерја и пређоше у Православље, припадајући к ногама чудотворца Епифанија. О осталим пак јеретицима који се не покајаше, овај ревнитељ праве вере писа цару. Цар му посла овлашћење да их протера са острва Кипра. Благодарећи свему томе, духовно стадо доброга пастира беше обезбеђено од вукова грабљивих.

Пошто свети Епифаније као епископ проведе много година у тешким трудовима, он зађе у дубоку старост и приближи се блаженој кончини својој. Но пред кончину своју он је морао да путује у Цариград са следећег разлога. Евдоксија, супруга цара Аркадија који цароваше на Истоку посла оца свог Теодосија Великог, сложивши се са патријархом александријским Теофилом на прогонство невиног патријарха цариградског Јована Златоуста, побудише блаженог старца Епифанија својим лукавим писмима да иде у Цариград на сабор. У својим писмима Теофил је клеветао Златоуста како је он тобож јеретик, Оригенових схватања. У простоти својој незлобиви старац Епифаније поверова лажи и отпутова у Цариград. При сусрету са царем, цар узе благослов од њега и упита га колико му је година. Светитељ одговори: У својој шездесетој години постадох архијереј, а архијереј сам ево педесет и пет година и три месеца; свега ми је дакле сто петнаест година и три месеца. - Цар одаде хвалу чесној седини његовој и указа велико поштовање светом лицу његовом.

Позвавши светог Епифанија к себи, царица Евдоксија му рече: Оче Епифаније, ти знаш да је цело Римско царство у нашим рукама. И ево данас ћу сву црквену власт дати теби, ако ме послушаш, и излечиш тугу срца мога, и урадиш оно што ја мислим. Светитељ одговори: Кажи, чедо, и ми ћемо се према својој моћи постарати да учинимо оно што је на спасење душе твоје.

Тада царица, сматрајући да ће својим лукавством придобити Епифанија за своју замисао, стаде му говорити о светом Златоусту овако: Ето тај Јован постао је недостојан да управља црквом и да носи тако велико звање, јер устаје на цара и не указује нам долично поштовање. Осим тога, многи говоре о њему да је одавна јеретик. Ради тога смо хтели да сазовемо сабор, и да, лишивши га чина, на његово место буде постављен други, који ће моћи добро управљати Црквом, да би наше царство од сада било на миру.

Говорећи то Епифанију, царица је дрхтала сва од силнога гнева. Није потребно, настави она, оптерећивати многе оце, доводећи их овде на сабор; најбоље је, оче, нека га твоја светост избаци из Цркве и место њега постави другог, кога ти Бог буде указао. А ја ћу удесити да те сви послушају.


Чедо, одговори јој свети Епифаније, саслушај без гнева оца свога. Ако је Јован јеретик, као што кажете, и ако се не покаје, због те јереси, онда ће бити недостојан патријаршког чина, и ми ћемо поступити с њим као што наређујеш. Ако пак хоћете да га прогнате само са тог разлога што је похулио тебе, онда Епифаније неће пристати на то. Јер царевима доликује да буду не злопамтиви, него добри, кротки и да праштају хуле на себе, пошто и ви имате над собом Цара на небу. И као што хоћете да вам Он опрости грехе ваше, тако и ви опраштајте другима. Будите дакле милостиви као што је и Отац ваш небески милостив (Лк. 6, 36).

Ове светитељеве речи још више појачаше гнев самољубиве царице. Сва у сузама од силног једа, она с гневом рече Епифанију: Оче, ако ти будеш омео Јованово прогонство, ја ћу онда отворити идолске храмове и учинити да многи, који су отступили од Бога, стану се клањати идолима, и биће последње горе од првог.

Зачуђен безумним гневом царичиним, он јој рече: Ја сам чист од тог суда. - Рекавши то, он напусти царску палату. А по целом граду се беше пронео глас о саветовању царичином са Епифанијем поводом збацивања Јовановог, и да је велики Епифаније пристао на то. Тај глас допре и до светог Јована Златоуста. И он одмах написа светом Епифанију овако: "Брате Епифаније, чух да си дао пристанак на моје прогонство; знај да и ти више нећеш видети престола твога". На то му Епифаније отписа: "Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне". - И збише се убрзо оба ова светитељска пророчанства.

Видећи да желе да неправедно осуде праведног Јована Златоуста, свети Епифаније не хте да буде учесник у том разбојничком суду. Он тајом седе у лађу са својим пратиоцима и пође за Кипар. За време пловидбе по мору, осећајући старачку изнемоглост тела и предвиђајући свој настали одлазак к Богу, он стаде говорити ученицима својим овако: Ако ме љубите, децо моја, држите заповести моје, и љубав Божја боравиће у вама. Ви знате кроз колике је невоље прошао мој живот, и ја их нисам сматрао за невоље, већ сам им се увек радовао у Богу, и Бог ме није оставио, него ме је чувао од сваке напасти вражје: јер онима који љубе Бога све сарађује на добро. Једном, децо моја мила, за време мога живљења у пустињи, ја се мољах Христу Богу да ме избави од замки вражјих. Но, по попуштењу Божјем, на мене изненада навали мноштво демона: они ме удараху о земљу, хватаху за ноге и вуцијаху по земљи, а неки ме од њих бијаху. То они рађаху са мном десет дана, затим ишчезоше. И ја их од тога часа нисам више виђао у току целог живота мог; само су ми преко злих људи, јеретика, причињавали непријатности. Пазите, о чеда моја, и послушајте речи грешнога Епифанија: не желите имања, и даће вам се велико имање; не мрзите никога, и Бог ће вас љубити; не клеветајте брата, и завист ђаволска неће овладати вама; као змије отровнице избегавајте јереси, о којима вам писах у књизи Панариону; склањајте се и чувајте себе од сласти овога света, које увек распаљују и тело и ум. Знајте да су оне Сатанина замка. Јер код неопрезних, иако се тело не распаљује, ипак ум њихов често пута машта о ономе што је рђаво. Ако је пак ум наш трезвен и мисли о Богу, онда тако можемо победити врага.

После ових и врло многих других духовних поука својим ученицима, свети Епифаније прорече Полувију да ће ускоро постати епископ града Ринокирска у Горњој Тиваиди, у Египту. Морнарима пак претсказа да ће врло брзо настати бура на мору, али им рече да се не плаше већ у Бога уздају. А једноме морнару рече: Не кушај, да не би био искушан.

Све ово светитељ говораше у једанаест сати. А при заласку сунца настаде страховита бура, која трајаше два дана и две ноћи, и сви беху у великом страху. Свети Епифаније, лежаше болестан, мољаше се Богу да сачува лађу и све на њој. Трећег дана он нареди својим ученицима да спреме жар, метну тамјан на њега и помоле се Богу. Затим и сам, сатворивши молитву, он их изгрли све и целива, и изговори им ове последње речи: Спасавајте се, чеда, јер Епифаније више неће бити с вама у овом животу.

Рекавши то, он предаде дух свој у руке Божје. И горко плакаху за њим ученици његови и морнари. Утом изненада престаде бура и настаде велика тишина на мору. То их обрадова и они благодараху Бога, док их с друге стране мораше туга за преминулим светитељем. А онај морнар, коме светитељ рече: "Не кушај, да не би био искушан", понесен радозналошћу, пожеле да сазна да ли је свети Епифаније обрезан или не. И пришавши, он стаде откривати чесно тело светитељево почеши од ногу. Утом умрли светитељ подиже своју десну ногу, и тако силно удари њоме по лицу радозналог морнара да он одлете далеко од светитељевог тела и умре. Због тога страх обузе све. Међутим морнареви другови, жалећи за својим умрлим другом, узеше га и положише крај светитељевих ногу. И чим се тело његово дотаче светитељевих ногу, морнар оживе. Тада још већи страх и чуђење обузе све.

Када стигоше у Саламину, ученици светитељеви објавише у граду да се свети Епифаније преставио. И одмах се са свих страна слеже много света, и сви плакаху и ридаху. И узевши са лађе тело свога оца, однесоше га у цркву коју он беше подигао. И догодише се многа чудеса од светих моштију његових: три слепца прогледаше, и болесници од најразноврснијих болести добијаху исцелење. А десетога дана сабраше се са целог острва Кипра епископи, свештеници, игумани и непрегледно мноштво народа, и са чешћу погребоше у истој цркви свето тело светога Епифанија, спомињући његове подвиге, чудеса и богонадахнуто учење, и славећи Оца и Сина, и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава кроза све векове, амин.


Свети Епифаније се упокојио 403 године.





НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal