После погубљења светих мученика Евтропија и Клеоника, са којима много пострада и свети Василиск, који остаде жив и нахођаше се у тамници; и после погибије обласног управитеља Асклипиодота, у области Понта дође други управитељ, Агрипа, послат од мучитеља Максимијана и Максимина. Агрипа дође са наређењем да продужи гонити и убијати оне који верују у Христа. Још пре његовог доласка у град Амасију свети Василиск, који тамо беше у тамници, са сузама се мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, опомени се и мене, и не заборави ме до последњег тренутка страдања, него ми помози да што пре добијем мученички венац, да не бих био одвојен од оних светих мужева, који заједно са мном бише ухапшени, али пре мене пострадаше и добише венце мученичке.

И у поноћи јави му се Господ у сну, и рече му: Имам ја тебе на уму, и нећу те заборавити; име твоје је записано са онима који с тобом беху ухапшени. Не тугуј дакле што ћеш пострадати после њих, јер ћеш многе претећи, и спомен твој учинићу славним на свој земљи. А сада иди, опрости се са својом мајком, браћом и сродницима; па кад се вратиш, одмах ћеш добити венац мученички и бићеш сахрањен у Коману. Не бој се мука на које ћеш бити стављен, јер сам ја с тобом, и неће ти нашкодити злоба људска.

Пробудивши се, свети Василиск се испуни радости, и узнесе благодарност Господу. И виде врата од тамнице отворена. Када стаде свитати, он замоли тамничке, стражаре и њиховог старешину, говорећи: Пустите ме на слободу за четири дана, да идем да се опростим са мојом мајком и браћом, који живе у селу Кумиаљсту, па ћу се вратити, и онда отићи к истинитом Оцу мом - Исусу Христу. А војници и тамнички старешина му одговорише: Сведок је Господ Бог твој, коме ти непрестано служиш, да бисмо те ми сасвим пустили, када се не бисмо бојали обласног управитеља, чији долазак очекујемо за кратко време. Светитељ им на то рече: Ја нипошто не желим да будем пуштен, него, као што вам рекох, ишао бих само да се опростим са мајком, браћом и сродницима, јер ми Господ мој заповеди да то учиним. Војници му одговорише: Бојимо се да те убрзо по твом одласку не затраже од нас, јер као што чусмо, данас треба да стигне у град обласни управитељ, а сви су сужњи записани у судску књигу. Свети Василиск им онда рече: Воља Бога мог је да идем у моје село; стога, ако се слажете, нека неколико од вас пођу са мном, па ћемо се заједно вратити.

Војници пристадоше на његов предлог, и неколико од њих одоше са њим у његово село. Тамо га његова три брата и мати дочекаше са великом радошћу. И војници бише одлично угошћени у њиховом дому. А сутрадан светитељ сазва све своје сроднике, и много им говори о стварима корисним по душу, и о истинама хришћанске вере, и како им кроз многе невоље ваља ући у царство Христово. Тако, тешећи их, и дајући последњи целив свима, светитељ им рече: Возљубљена браћо, оци и децо по Христу! останите у вери Господа нашег Исуса Христа, и од Њега нипошто не отступајте, јер ништа није овај свет и што је у њему, - све је то као сенка која брзо пролази, а Господ остаје вавек. Вас пак молим, помолите се за мене Господару свију нас - Богу, да ми подари силу да завршим подвиг мученички, као што га завршише свети Теодор Тирон, Евтропије и Клеоник, који заједно са мном беху ухапшени. Спасавајте се, слатки оци, и мајке, и браћо, и сестре, и децо, а ја одлазим од вас, и више ме нећете видети у овом привременом животу.

Када светитељ изговори ове речи, настаде силан плач и ридање, и сви га стадоше молити: Када добро завршиш страдање своје, помоли се за нас и за све хришћане Госггоду, да престане гоњење на православну веру и да се уништи идолослужење, а да благодат Христова засија по целој земљи.

После тога свети Василиск крену с војницима на пут, враћајући се својим тамничким оковима. У то време стиже у град Амасију управитељ Агрипа, сазва све најугледније грађане, па са њима уђе у идолски храм, звани Петасон, и у други, звани Серапион, и принесе жртву својим поганим боговима.

Сутрадан, севши на судишту, Агрипа се стаде распитивати за сужње, нарочито за Василиска, јер је слушао за њега, па је хтео да прво изведе њега преда се на суд. Градоначелник оде у тамницу, желећи да судији доведе Василиска, али га не нађе тамо. Стога он веза тамничког стражара, и доведе пред судију. Истјазавајући га, судија га питаше: Како си из тамнице пустио сужња, непријатеља богова наших и противника наредаба царских? Тамнички стражар одговори: Ово је већ други дан, откако Василиск са војницима оде у своје село. - Судија се силно разјари и повика: Главу ћу ти мачем отсећи, ако ми не доведеш тога хулитеља и ружитеља богова наших. - Стражар одговори: Четвртог дана ја ћу га довести пред тебе.

И судија Агрипа одмах посла са тим стражарем свога магистријана, човека љута и свирепа, и војнике са њим, и рече магистријану: Само ћу онда поверовати да си човек који ревнује за наше богове, ако тог богохулника ухватиш и везаног приведеш к мени. Води га у Коман, јер ја одавде идем тамо.

Отишавши од управитеља, магистријан припреми гвоздене чизме са врло много оштрих гвоздених клинаца изнутра, па узе тамничког стражара и војнике, и упути се у Василисково село, носећи на магарцу тешке железне окове. Кренух и ја за њима, вели описивач ових догађаја свети мученик Евсигније, желећи да видим страдање и кончину светог Василиска. Дошавши у село, они сретоше мученика који већ беше кренуо из куће у град Амасију, одмах га оковаше у двоструке окове, и око врата му ставише железан ланац, и на ноге му обуше гвоздене чизме са клинцима изнутра који му се зарише у ноге до самих костију и крв лину из изранављених ногу. И бијући силно Христова мученика, они га вођаху путем ка граду Коману. А мученика праћаху плачући мајка, браћа и сродници. На растанку, мати му рече: Чедо моје слатко, нека ти Христос, кога си заволео, буде помоћник у овом мученичком подвигу! Твој живот овде неће бити дуг, али ће у будућем веку твој живот бити вечит; сада подносиш горке муке, али ћеш од Христа Бога добити венац славе; зли људи муче те на земљи, али ће те Анђели мира примити на небу; као разбојника суде те, али ће те онај разбојник што с Христом би распет примити у рај; цареви трулежни и смртни мучењем те убијају, али ће те Вечни Бог оживети и уврстити међу Анђеле. Чедо моје слатко, на овом путу Господњем којим идеш, сећај се и нас! - Рекавши то, мати се врну своме дому, молећи се Господу за сина свог, да га Он укрепи у мукама.

А свети Василиск, окренувши се и видевши где за њим иду његова три брата, и сродници, и многи од народа, и плачу за њим и ридају, мољаше их да се врате својим домовима, и говораше им: Не плачите за мном, него боље молите се Господу, да ми да снаге да победим ђавола и посрамим слуге његове. - Затим целива свакога, и саветоваше им да се врате, говорећи: Опет ћемо се видети у дан васкрсења и у вечном животу. - Али они не хтедоше да се врате, него иђаху за њим плачући. Тада им свети Василиск поново рече: Зашто ми својим плачем и сузама, смућујете срце? О, кад би ми дано било да много пута умрем за Господа нашег Исуса Христа! Молим вас, вратите се и молите се Богу за мене!

Но пошто се они ни после тога не хтедоше вратити, магистријан им рече: Тако ми здравља царева мојих, ако се не вратите, све ћу вас повезати и одвести к управитељу. - Али пошто они не послушаше ни њега, магистријан их онда са војницима стаде бити и једва успе да их одагна.

Вођен тако, свети мученик јуначки ношаше тешке окове и храбро трпљаше болове у ногама, које беху избушене од оштрих клинаца у гвозденим чизмама, и пут се заливаше крвљу његовом. А он певаше: Ако ме опколи војска, неће се уплашити срце моје, Христе Господе мој, јер си Ти са мном. - И много друго говораше светитељ ка Господу у певању и молитви. А магистријан и они с њим, видећи мученика како лако иде са клинцима у ногама, чуђаху се. Но са светим мучеником беше Господ, који му ублажаваше болове.

Када стигоше до села, званог Дакозарије, магистријан и војници зажелеше да се одморе, пошто беше врућина, и усто подне. А господарица тога села, удовица Тројана, видевши магистријана са војницима, замоли их да сврате у њен дам на залогај хлеба; беше их четрдесет људи. Они свратише, и она их угости. И они јеђаху и пијаху веселећи се, а свети мученик Василиск, са рукама везаним позади, стајаше пред капијом њенога дома привезан за један суви храст. И око њега се слеже много народа: људи, жена и деце. Видећи га у тешким оковима, и на онакој жеги везаног за дрво, док му је крв текла из ногу, они беху потресени и сажаљеваху га. А свети мученик се мољаше Богу, говорећи: Господе, посети ме као што си посетио Јосифа у тамници, Јеремију у блату, Данила у рову лављем, Три Младића у пећи Халдејској. И као што си показао милост Сусани, напаствованој од злих стараца, и извео Петра из тамнице, и заштитио Теклу од поруге, - тако и на мени, недостојном и смиреном слузи Твом, покажи чудесну милост Твоју и јави чудеса Твоја у славу пресветог имена Твог!

Када свети мученик заврши молитву своју, изненада се затресе земља и чу се одозго глас који говораше: Не бој се, ја сам с тобом! - И одједном гвоздене чизме што беху на мучениковим ногама истопише се као восак од огња; и окови спадоше с њега; и суви храст постаде зелен, раширивши многолиснате гране и правећи велики хлад око светитеља; а на месту где стајаху ноге светитељеве и земља беше обагрена његовом крвљу - протече извор воде.

И стаде светитељ благодарити Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Предвечна Речи, и Сине непостижног и неисказаног Оца, Ти си благоволео сићи на земљу и постати човек, да би нас искупио од древног мучитеља - ђавола, и избавио од свих злих дела његових; Ти си нас узвисио и узнео, а њега понизио и сатро и на бездан осудио; Ти си нас оживотворио; - каким ћу Те устима прославити? каким ћу се речима исповедити Теби и опевати Тебе? како ћу објавити велика дела Твоја и силу Твоју, које си сада јавио на мени слузи Твоме, као раније на светима Твојим: Евтропију и Клеонику, када бејасмо мучени пред управитељем Асклипиодотом? Уствари, ко сам, Господе, ја недостојни, те си излио на мене тако велику и чудесну милост Твоју? Сама земља, видевши Тебе, затресе се.

А Магистријан и војници, уплашени од земљотреса, излетеше из куће, па видевши чудеса која су се догодила, забезекнуше се; и једни од њих говораху да су то привиди, а други сматраху да су то мађије. Но народ који стајаше око светитеља, запрепашћен дивљаше се томе и прослављаше силу Христа Бога. И многи повероваше у Христа, и говораху: Овај Божји човек послан је овамо Богом, да освети наше место.

Донесоше к светитељу раслабљеног који лежаше на одру; кад га се мученик Христов дотаче, раслабљени тог тренутка устаде здрав, и узевши одар свој оде кући својој славећи Бога. Доведоше к светитељу и губавце; он и њих исцели додиром. Исто тако он речју исцели све болеснике од најразличитијих болести, и оне који паћаху од нечистих духова. И сви слављаху Бога истинитога и вероваху у Њега; и велика радост би у народу онога места. Поверова у Христа исто тако и господарица тога села Тројана са сином својим Тројаном, и мољаше да се крсти. А ја грешни Евсигније, вели описивач, гледајући све што се збива, од срца се радовах и прослављах Господа. Тог истог дана предвече, стадо волова и друга стока, враћајући се са паше у село путем где свети мученик стајаше, дошавши до њега, падоше пред њим на колена и поклонише се праведнику, својим гласовима славећи Бога.

Тада се магистријан и војници покајаше за муке које нанесоше светитељу, јер их ужас обузимаше гледајући преславна чудеса што их светитељ чињаше. Идућег дана изјутра магистријан кротко предложи мученику: Ако ти је по вољи, господине Василишче, можемо да кренемо на пут, да нас због тебе не би снашла нека беда од управитеља. Светитељ одговори: Хајдемо, јер хоћу да умрем за Господа мог.

Кад изиђоше из села, сав народ, са госпођом Тројаном, праћаше светитеља. А свети мученик их мољаше да се врате кућама својим; једни се вратише, а други продужише за њим. Када ступише на велики мост преко реке Иреос, затресе се мост од присуства Христова, јер Господ наш Христос невидљиво иђаше са слугом својим, као што сам свети мученик Василиск каза после мени недостојном Евсигнију. Када се мост затресе, свети мученик застаде и, узневши хвалу Богу, моли народ да се врати натраг. И једва их наговори те се вратише.

За време пута светитељ је на свакој узвишици и лепшем месту преклањао колена и молио се Богу, говорећи: На сваком месту владавине Његове благосиљај, душо моја Господа (Пс. 102, 22). А када стигоше у село Саон, седоше војници с магистријаном да једу, и нуђаху светитеља да се прихвати с њима. Али он не хтеде, говорећи: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати (Пс. 22, 1); мене храни Господ мој, Исус Христос. А они наваљиваху на њега: Једи, човече, да не би умро од глади, јер ћемо због тебе бити у великој невољи, ако те не приведемо управитељу. Ево, већ је трећи дан како ништа окусио ниси. Светитељ им одговори: Ја сам препун бесмртне хране, стога нећу да узимам смртну храну. Вас храни земаљски хлеб, а мене - небеска реч Божја; вас весели вино, а мене - благодат светога Духа; вас насићује месо, а мене - пост; вас окрепљује снага телесна, а мене - крст Христов; вас обогаћује злато, а мене - љубав Христова; вас украшавају хаљине, а мене - врлина; ви се веселите у смеху, а ја се тешим духом у молитви; ви волите временског, смртног, трулежног цара вашег, и жудите да га видите, и испуњујете законе његове, а ја волим Небеског Цара и Бога мог, и законе његове грлим, и желим да се храним гледањем лица Његова; ви очекујете почасти на земљи, а ја - на небу; ви тражите славу од људи, а ја се надам добити славу при васкрсењу праведних на Страшном суду, када ће Господ мој рећи: Ходите благословени Оца мога, примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34).

Када ово светитељ изрече, магистријан нареди да се стока оседла, и предложи светитељу да седне на једног магарца, рекавши: Три дана пешачиш гладан; уседни бар на магарца, да не би потпуно изнемогао. Светитељ не пристаде на то, рекавши: Мене крепи Господ мој Исус Христос, а сваки одмор и утеху даје ми Дух Свети.

Затим кренуше на пут. Предвече стигоше у једно село, и ту се зауставише да преноће. И кад војници стадоше вечерати, моли магистријан блаженог Василиска да што поједе. Али он не хте. И сву ноћ проведе у молитви и појању, при чему сами свети Анђели певаху заједно са угодником Христовим.

А када се раздани, кренуше на пут, и у десет сати стигоше пред град Коман. А приближавајући се Коману, они путем чуше од многих да управитељ ставља на муке оне који неће да се поклоне идолима. Но Господ се јави светом Василиску и рече му: Буди храбар, не бој се претњи безаконика, јер сам ја с тобом.

Кад уђоше у град, војници питаху грађане: Где је управитељ? Они им рекоше да је у Аполоновом храму, и тамо са народом приноси боговима жртву. Магистријан оде к њему и извести га да је довео Василиска. Управитељ се веома обрадова томе. Магистријан му исто тако исприча и о чудесима која се догодише на путу. Али управитељ не поверова у то, и рече: То су хришћанске мађије. - И нареди да Василиска доведу к њему у Аполонов храм, хотећи да га принуди на жртвоприношење. Војници управитељеви отрчаше одмах, и стадоше тући мученика, говорећи: Хајде у храм к управитељу и поклони се боговима, ако хоћеш да останеш жив. - А магистријан и војници који с њим беху дошли с пута стадоше причати управитељевим војницима о чудесима које сами видеше, и додадоше: Заиста чудесна знамења и силу Божју видесмо ми. То не беху ни привиђења ни мађије већ сушта стварност. - Затим, обраћајући се светом мученику, рекоше: Опрости нам, господине Василишче, сва зла која ти у незнању свом учинисмо, и помоли се за нас твоме Богу.

Док они то говораху дотрчаше други војници од управитеља, зграбише мученика и у храм одведоше. Светитељ уђе у храм светла лица, радујући се у Господу Богу свом. Угледавши га, управитељ га упита: Јеси ти Василиск? Светитељ одговори: Да, ја сам. Управитељ продужи: Шта дакле велиш, хоћеш ли принети боговима жртву? Светитељ га упита: А ко ти то рече за мене да не приносим жртву Богу? Ја сваког тренутка приносим жртву хвале Богу моме. Не схвативши ове речи, управитељ се обрадова и рече мученику: Благо боговима! Хајде, љубимче, принеси жртву коме хоћеш од наших богова.

Свети Василиск онда, приближивши се идолу, упита присутне: Како се зове овај ваш бог? Одговорише му: Аполон. Светитељ им на то рече: Добро рекосте да се зове Аполон, јер Аполон значи губитељ. И заиста, у погибао вуче оне који верују у њега и клањају се као Богу њему који није Бог. Управитељ упита онда мученика: А како се зове бог коме ти хоћеш да принесеш жртву? Светитељ одговори: Мој Бог је неисказан, непостижан, невидљив и несазнајан. Управитељ га упита: Шта дакле, нема ли имена бог твој? Светитељ одговори: Имена Бога мог написана су у Светим Књигама, и ако хоћеш да чујеш, ја ћу ти их казати. Управитељ рече: Кажи их. Светитељ тада рече: Бог мој назива се Отац и Сведржитељ, Господ Саваот, Цар свих, Спаситељ милостиви, милосрдни и дуготрпељиви. Њему ћу ја принети жртву хвале. Управитељ на то рече: Коме год хоћеш богу принеси жртву, - то је за мене свеједно, - само принеси, јер те нисам позвао да ми мудрујеш, него да жртву принесеш.

Светитељ одговори управитељу: Онда обрати пажњу на моју жртву. И подигавши руке к небу, он се стаде молити, говорећи: Боже вечни, Творче неба и земље, Ти слушаш све који Ти истински служе, - услиши сада и мене, слугу Твога, и разбиј у овај час овог глувог и слепог и безчувственог идола, да увиде незнабошци каквог бога поштују, и да се постиде, и да познаду да си Ти једини свемоћни Бог.

Чим светитељ заврши молитву, затресе се земља и храм, и паде идол на земљу и разби се у прах. А управитељ и народ што беху у храму, побегоше из страха напоље, само свети Василиск остаде унутра, певајући и говорећи: Нека устане Бог, и нека се распу иепријатељи његови, и нека беже од лица његова који мрзе на њ! Нека ишчезну као што ишчезава дим; као што се восак топи од огња, тако нека изгину сви идолопоклоници од лица истинитог Бога нашег (Пс. 67, 2-3).

После неког времена управитељ нареди да мученика изведу из храма, и шкргућући зубима на њега, рече му: Непријатељу богова наших, зашто си једно обећао а друго учинио? Обећао си принети богу жртву, а мађијама си својим учинио да падне и разбије се бог наш Аполон. Светитељ одговори: Онај који разби вашег бога, тај ће и храм његов спалити.

Тек што светитељ изговори ове речи, огањ спаде с неба на храм Аполонов и спали га до темеља. А управитељ и сав народ од силног страха побегоше далеко. Затим управитељ призва светог Василиска, и рече му: О, како су велике твоје мађије! бога си сакрушио и храм његов спалио. Светитељ му на то рече: Ако је бог твој заиста бог, као што ти кажеш, онда нека ми се освети! Управитељ одговори: Наши богови су добри и никакво зло не чине својим противницима. Светитељ онда узвикну: О, слепила људског! како демони могу бити добри, или што добро чинити, када су зли по природи; они ће и вас, своје љубитеље и поклонике, одвући са собом у пакао.

Тада управитељ рече: Бедни мађионичару, принеси боговима жртву, да те не бих предао на горку смрт. Светитељ му на то одговори: Зверу шумски, псу који крв лочеш, развратни Агрипо, лику демонски, слико ђавоља, мучитељу безакони, зашто ме још задржаваш? Ја се журим да завршим течење своје.

Управитељ се силно разгневи на мученика, и нареди да га мачем посеку. Војници онда узеше светитеља, и поведоше ван града на посечење, на место звано Диоскорија. Притом много народа праћаше светитеља. А управитељ нареди војницима да по посечењу тело мучениково баце у реку. И кад мученик Христов би посечен, ми видесмо, вели свети Евсигније, којима дано би да видимо, страшно тајанство: мноштво светих Анђела дође и, узевши светитељеву душу, узношаху је ка небу. А Господ наш Исус Христос би виђен где стоји на небу и говори: Ходи, мој добри и верни слуго Василишче, уђи у Небеско Царство међу праведнике, где се налазе слуге моје који заједно с тобом беху узети на мучење Мене ради.

Ми који све то видесмо и чусмо, наставља свети Евсигније, падосмо ничице на земљу и поклонисмо се Господу благодарећи Му што нас удостоји таквог виђења. А тело мучениково џелат Приск дохвати и стаде вући ка реци. Ми му приступисмо, вели свети Евсигније, и молисмо га да причека мало док се народ разиђе, и кришом му дадосмо тридесет златника. Он нам препусти мучениково тело и главу, говорећи: Пазите само да ко не сазна и обавести управитеља; тада ће снаћи беда и мене и вас.

Ми онда узесмо чесно тело и сакрисмо, па га ноћу однесосмо на једну поорану њиву, ту сахранисмо и одозго посејасмо жито. Те исте ноћи жито проклија и узрасте, а сутрадан укласа и даде род. Док смо копали мученику гроб, неки од нас ожеднеше, и ми се помолисмо Господу призивајући светог Василиска, чијим молитвама одмах изби извор воде близу његовог гроба. Ми се написмо и прослависмо Бога. Тај извор постоји и до данашњег дана, и болесници који пију од те воде добијају исцељење.

После свега дух нечисти нападе на обласног управитеља Агрипу, и он стаде тражити тело мучениково, говорећи: Када бих се дотакао тела Василискова, ја бих се избавио од ове беде. - И нико му не смејаше рећи да је мучениково тело сахрањено у земљу. А неки га питаху: Ти си наредио да тело баце у реку, зашто га сада тражиш? - Агрипа пак оде на место где мученик Христов би посечен, нађе тамо неколико капи крви његове, сабра их рукама заједно са прашином, саши их у свој појас, и чим се опаса, одмах се ослободи од нечистог духа, и поверова у Господа нашег Исуса Христа.

Затим, после извесног времена, грађанин Комана Марин, човек побожан, сагради цркву у име светог мученика Василиска, па извади из земље свете мошти његове и пренесе их у њу. И од најразноврснијих болести бивају многа чудесна исцељења од моштију светитељевих молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светом Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal