Крајем трећег и почетком четвртог века, када се незнабожачки свет одлучно спремао да огњем и мачем збрише са земље хришћанство, Промисао Божји припремао је међу самим царевима - гонитељима хришћанства покровитеља Цркве Христове у лицу цара Константина Великог, који још за живота доби назив: Равноапостолни. Рођен 274. године, од родитеља, иако не хришћана, али упознатих са хришћанством и благонаклоњених хришћанству. Константин се измлада туђио незнабожачких сујеверица и приближавао ка Христу, истинитом Богу. Десница Господња га је постепено на разне начине припремала за изабрани сасуд славе Божје.

Константинов отац, Констанције Хлор, цар у западној половини Римске царевине иако по спољашњости и званичној дужности идолопоклоник, у души је био далеко од незнабожачког сујеверја: срцем се одрекао служења лажним боговима и признавао једног истинитог Бога, Њему се јединоме клањао он и сав дом његов. Колико је Констанције био далеко од служења идолима, показује овај случај из његовог живота. Одрекавши се служења идолима, Констанције једном намисли да дозна стварно расположење у том погледу својих дворјана. Он их сазва све и рече им: Ко хоће да ужива моје поверење и љубав и остане где је, тај се мора поклонити боговима мојим и заједно са мном принети им жртве; ко пак не пристаје да то учини, тај нека иде из мога двора куда хоће, јер не могу да будем заједно са неједновернима.

Када то цар рече, дворјани се поделише у две групе: једну сачињаваху они који љубљаху овај свет и славу његову више него Христа Бога; они пристадоше на царев предлог; а другу сачињаваху истинске слуге Христове: они не пристадоше на царев предлог, и стадоше напуштати своја висока звања и почасти, и одлазити из царевог двора. Видећи то, Констанције врати истинске хришћане који напуштаху двор, и рече им: Пошто видим да верно служите Богу своме, ја желим да вас имам за своје слуге и пријатеље и саветнике, јер се надам да ћете и мени бити верни као што сте верни своме Богу. - А онима који пристадоше да се одрекну Христа и поклоне идолима рече: Вас не желим да имам у своме двору, јер када не остадосте верни своме Богу, како ћете бити верни мени!

И тако постиђене, он их удаљи од себе, а верне слуге Божје он приближи себи и постави их за управитеље у својој области. На тај начин, док је Диоклецијаново гоњење пламтело по свима покрајинама огромне Римске царевине, у области Констанцијевој хришћани су живели на миру и благодети. Али да се не би оглушио о вољу Диоклецијана, најглавнијег од царева, Констанције допусти да се поруше неке хришћанске цркве.

Таква благонаклоност Константиновог оца према хришћанима, па обраћење ка Христу његове матере, свете Јелене, и његове сестре Констанције, посејали су у младу душу Константинову љубав према истинитом Богу и његовом закону и положили темељ за његово будуће делање. Године своје младости Константин је морао проводити на Диоклецијановом двору у Никомидији, где је био узет као залога верности његовог оца Констанција према најглавнијем цару, Диоклецијану. На Диоклецијановом двору Константин је добио праву слику незнабожачког начина живота и мишљења: ташту надувеност, раскош, пијанство, необуздани разврат мисли и живота, сплетке, лицемерно поштовање тобожњих богова, пакост према поштоваоцима истинитог Бога. С друге стране он је био у могућности да упозна живот другога друштва - хришћанских верника: ту су и старци и старице, и младићи и девојке, и простаци и учени мудраци, па чак и деца, доказивали истину, чистоту и узвишеност своје вере својим делима, својим врлинским животом, својим исповедништвом, па и својом смрћу. Јер у то време буктало је најужасније гоњење на Цркву Христову, у коме се на свима странама показивало јунаштво хришћана и њихово непобедиво трпљење.

Када Константин отпутова из Никомидије у Галију к своме оцу, затече га тешко болесна. Констанције Хлор предаде Константину своју царску власт, пошто га је највише волео од све деце, и убрзо умре. А и сва војска беше за Константина. И тако после смрти Констанција Хлора Константин би проглашен, 306. године, за цара Галије и Британије. Константин тада имађаше тридесет и две године.

Цареви Диоклецијан и Максимијан, заморени својом злобом против непоколебљивих страдалника за свету истину - хришћана, решише да се повуку са царских престола. Али то би повод за многе нереде. Галерије, који се на истоку зацари место Диоклецијана, беше незадовољан зацарењем Константина на северозападу, и не хте га признати за цара, већ признаде Севера који је управљао Италијом и Африком. Међутим у Италији би проглашен за цара Максенције, син Максимијанов. Подржавајући Севера, Галерије пође са војском против Максенција; Максенције затражи помоћ од свога оца Максимијана, који понова узе власт у своје руке. Север се предаде Максимијану и би погубљен. Тада Галерије прогласи за цара свога пуководца Ликинија, а војска - цезара Максимина. На тај начин догоди се да у Римској царевини у исти мах цароваху шест царева, и сви беху у међусобној завади. Само Константинови поданици уживаху мир и благодат, јер Константин беше задовољан облашћу наслеђеном од оца и није желео да се меша у међусобну борбу других сацарева. Он је говорио: Ја сам се отуђио од осталих сацарева, јер сам видео дивљачност њихових нарави.

Према хришћанима Константин се, по угледу на свога оца, држао политике мира, јер их је ценио као марљиве и верне поданике.

После Галерија који умре 311. године од страшне болести, и Максимина, управитеља Сирије, који 313. изврши самоубиство, у источној половини Римске царевине остаде као једини владар Ликиније, који се потом ожени Константиновом сестром. У западној пак половини, у Италији, после поновног царовања Максимијановог, зацари се изнова Максенције, насупрот жељи римског народа. Константин га признаде за цара у Риму, па му упути и миротворно изасланство. Али Максенције не хоћаше мир са Константином, нити га називаше царем, пошто је желео да буде једини господар у свима земљама и областима Римске царевине. Учврстивши се у Риму, Максенције стаде чинити неправду људима: не само гоњаше хришћане, него и своје незнабошце мучаше; убијаше угледне сенаторе и одузимаше њихова имања; насрташе на честите домове; отимаше сенаторима жене и кћери; страсно се бављаше мађијама и гатањем. Због своје свирепе тираније и страшне покварености он беше целоме Риму врло тежак и одвратан. Стога Рамљани тајно упутише молбу цару Константину, који са својом мајком Јеленом живљаше у Британији, да дође и избави их од овог тиранина. Константин најпре упути Максенцију писмо, пријатељски му саветујући да престане са тиранијом. Али Максенције га не само не послуша, и не поправи се, него се још више озлоједи, па се стаде припремати за рат против самог Константина.

Сазнавши за све то, Константин одлучи 312. године да крене у војни поход против Максенција. Али је тај поход представљао огромне тешкоће. И сам Константин није могао бити слободан од невољнога страха. Притом, Константину је било познато да је војска његовог противника многобројнија од његове, и да се Максенције чврсто узда у своје богове, које се старао умилостивити приносећи им на жртву многу децу, девојке и трудне жене; па је још мађијама и чинима оградио себе и своју војску; и тако имао на својој страни велику силу демонску. При таквом стању ствари, Константину је било јасно да није доста уздати се само у људске силе и средства, него треба имати неку вишу помоћ, помоћ одозго. Размишљајући о несрећном стању царевине, која узалуд иште заштиту од бездахних идола; о помоћи Божјој, указаној много пута и оцу његовом и њему; о политичким превратима који су се збили на његове очи; о срамној погибији трију лица која су заједно с њим делили врховну власт у империји, - он увиде да је безумље узалуд се држати непостојећих богова и остајати у заблуди после толиких доказа.

Усред таквих узбудљивих размишљања, Константин стаде узносити молитву Богу оца свога, да му Он сам открије истину о Себи, да му да храбрости и пружи десницу Своју у претстојећем потхвату. И ова молитва његова би услишена: Господ му се ускоро сам јави, утеши га и упути шта треба да ради. Јевсевије, савременик догађаја, казује оно што је сам лично чуо од цара Константина: "Једном после подне, причао је цар, када се сунце већ поче клонити западу, ја својим очима видех на небу Крст Господњи, направљен од звезда, који је сијао јаче од сунца, и на крсту написано: Овим побеђуј!"

То видеше и сви војннци, и војвода Артемије, који беху поред цара, и чуђаху се; али их и страх поче хватати, јер су незнабошци сматрали крст као рђав предзнак, као знак несреће и смрти, пошто су на крсну смрт били осуђивани разбојници и злочинци. И сам цар Константин беше у недоумици, и питаше се: Шта значи ова појава? Но наредне ноћи цару се у сну јави сам Господ Христос, и опет показа знамење чесног крста, и рече му: Начини овакав крст, и нареди да се носи пред твојом војском, и ти ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље твоје.

Уставши од сна, цар исприча својим велможама своје сновиђење. Затим позва веште мајсторе и нареди им да на заставама израде чесни крст од злата, бисера и драгог камења, описавши им облик и изглед јављеног му знамења; усто нареди својим војницима да направе крсни знак на свима својим оружјима, на шлемовима и на штитовима. Поражен дивним виђењем, Константин одлучи у души да не поштује другог Бога осим Христа који му се јави. И позва к себи хришћанске свештенике, и упита их: Ко је тај Бог и какав је смисао знамења које виде? Саслушавши њихов одговор: о једином Богу, о тајни оваплоћења Његовог Сина Јединородног ради спасења људи, о крсној смрти Господа Исуса Који победи силу смрти, о крсном знамењу које му се јавило као о победном знаку, - Константин свесно и потпуно постаде хришћанин у души. Од тога времена он стаде усрдно читати Свето Писмо, и стално је поред себе имао свештенике, ма да још не беше примио свето крштење.

Призвавши Христа Бога као помоћника и заштитника, Константин са свом својом војском, пред којом је ношен чесни крст, крену из Галије у Италију против Максенција. А Максенције, пошто боговима принесе раскошне жртве и саслуша гатаре, осионо пође са великом војском у сусрет Константину. Штићен спасоносним знамењем крста, Константин, после три судара са противником, дође до пред сам Рим. Ту му нанесе одлучан ударац и коначан пораз. Сам Максенције даде се у бекство, али кад би на мосту преко реке Тибра, мост се по дејству силе Божје сруши, и он се удави са одабраним коњаницима својим, као некада Фараон са војском својом. Константин уђе у Рим свечано као победилац, дочекан од народа са великом радошћу. Свестан да је победу однео Божјом помоћу, Константин узношаше велику благодарност Богу што је силом часног и животворног крста победио тиранина, и нареди да се у средини града истакне застава са крстом. А потом, када захвални Римљани поставише статуу у част новога цара, Константин нареди да се у руке те његове статуе стави и учврсти високо копље у виду крста са следећим натписом на њему: "Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од јарма тирановог и повратих Римскоме народу пређашњи сјај и славу".

Пошто на тај начин постаде управитељ целе западне половине Римске царевине, Константин први од царева издаде закон 313. године, којим објави потпуну слободу вере за све народе у царевини: многобошцима остави да обављају обреде свога богопоштовања, а хришћанима одобри да се слободно клањају јединоме истинитоме Богу. За овим законом дошао је читав низ закона, благопријатних по Цркву Христову: забрана крсне смрти, укидање крвавих игара у циркусу, престанак многобожачких жртвоприношења и кађење у свечане дане; заведено је празновање недеље, и забрањено вршити у недељу судске расправе, и уопште радити; сирочад и безпризорна деца, бедни и убоги, примљени су под царско покровитељство. По свима градовима настали су празници обновљења и освећења цркава; свуда су се слободно узносиле песме и захвалне молитве Богу; епископи су се несметано састајали и већали о потребама Цркве. Понекад је и сам цар Константин присуствовао тим скуповима, уносио се у питања вере, и радо чинио све за добро хришћанског друштва. Он је свештенослужитеље ослободио од свих несвештеничких дужности и од данка, - као што су и незнабожачки жреци били слободни од данка, - да би се могли потпуно посветити служби Богу. Он је не само вратио Цркви гробља и сва места, одузета од стране гонитеља, него је још поклонио неколико великих здања, звана базилике, које су употребљаване као суднице, а које је било лако преобратити у цркве. Он је препустио право пастирима да решавају спорове и несугласице међу хришћанима. Цар Константин је на своме шлему носио монограм "Христос", као очигледан за све знак његовог побожног поштовања Христа Бога. Он је својим војницима прописао молитву, коју су они били дужни читати сваке недеље, јер је она била исповедање срдачне вере самога цара, и стварала је расположење према Свемогућем Даваоцу добара и Помоћника у свима пословима.

Овако држање цара изазва међу хришћанима одушевљење. Савременик Јевсевије овако описује то време: "Сада је светао и ведар дан, без икаквог облака, обасјао Цркву Христову зрацима небеске светлости. Ми треба да смо свесни, да наша срећа премаша наше заслуге. Ми смо веома запрепашћени благодаћу Виновника тако великих дарова; ми се како треба дивимо Њему и говоримо с пророком: Ходите и видите дела Бога, који учини чудеса на земљи (Пс. 45, 9). Људи сваког узраста, мушког и женског пола, радујући се свом душом, умом и срцем узносе молитве и благодарења Богу".

Док је на Западу било хришћанима тако добро под владавином Константиновом, дотле је ствар сасвим друкчије стајала на Истоку, где је царовао Ликиније. Васпитан на двору Диоклецијана, пуководац под Галеријем, Ликиније је, поставши цар, у души ненавидео хришћане. Оженивши се Константиновом сестром 313. године, он у прво време није се усуђивао да се противи своме моћном шураку, него је чак потписао Милански закон о слободи вере. Али ускоро, пошто после смрти цара Максимина, постаде пуновласни господар целога Истока, он поче притешњавати и унижавати хришћане. Бојећи се да не изгуби своју царску власт и подајући се клеветама претставника идолопоклонства, он је затварао и рушио хришћанске храмове под изговором, да се у њима моле за Константина а против њега; и захтевао је од свих, нарочито од своје војске, незнабожачку заклетву и приношење жртава идолима. Оне који га не би послушали, он је слао у прогонство, стављао на ужасне муке, па и убијао. Колико је био подозрив и свиреп, не само према хришћанима, него и према другима, показује и ово: он је предао на смрт жену и кћер свога бившег покровитеља, Диоклецијана, и побио сву децу цара Максимина, цара Севера и цара Галерија.

Ликинијеви односи према Константину нису могли бити, и нису били пријатељски. Ту је било у Ликинија и лукавства и двоумљења: уверавао је Константина у своје пријатељство, а потајно га је мрзео и радио му о глави. Но његова лукавства нису успевала, и међу њима је не једанпут долазило до раздора, који су се завршавали ратом. Константин је остајао победилац, али је, обмањиван лажним уверавањима зета, закључивао са њим мир. Но ипак су се односи међу њима у току времена заоштравали све више и више. Најзад је Ликиније престао да скрива своје замисли против Константина и ступи у отворену борбу. Године 323. међу њима се распламти жесток рат. Тај рат је имао коначно решити судбину хришћанства у Римској царевини, која је обухватала "сву васељену".

Оба цара скупише велике војске, и спремаху се за решавајућу битку. Изгледало је да је изумируће незнабоштво кренуло у рат против хришћанства, које се јавило у свету да обнови човечанство. Уочи битке, окружен жрецима и гатарима, Ликиније сабра одабране војнике и своје најбоље пријатеље у хладовиту шумицу, где су стајали идоли, обави свечано жртвоприношење, и обраћајући се присутнима рече: "Пријатељи, ево наших богова, које треба обожавати, као што су нас томе учили наши преци. А старешина непријатељске нам војске, одбацивши отачке обичаје, примио је лажна схватања и прославља некаквог туђег, непознатог Бога. Срамним знамењем његовим, крстом, он срамоти своју војску; уздајући се у њега, он је подигао оружје не толико противу нас колико противу богова. Сам ће исход показати ко је у праву а ко у заблуди; ако ми победимо, онда је јасно да су нашн богови - истинити богови; а ако однесе победу Константинов Бог, кога ми ниушта не сматрамо, туђиначки Бог, онда нека га обожава. Али је ван сваке сумње да ће наши богови победити. Зато полетимо смело са оружјем у рукама на безбожнике!"

Напротив, Константин се пред битку удаљавао у свој шатор и тамо се молитвом и постом припремао за борбу. У тим судбоносним тренуцима он је вршио смотру своје прошлости: сећао се многобројних опасности у којима се налазио и које је срећно пребродио; сећао се срамних погибија гонитеља хришћанства, и јуначког и спокојног умирања следбеника Христових; и видећи у свему томе промишљање Свевишњега, он је и себе и свој потхват поверавао небеском руководству и заштити. Хришћани пак усрдно су се молили за цара, свога покровитеља; свето знамење вило се међу пуковима Константиновим и одушевљавало надом на небеску помоћ. Са побожношћу је војска Константинова гледала у то победно знамење, а непријатељи су га са страхом посматрали. Ликаније је сам уверавао своје војнике да не треба да обраћају пажњу на непријатељске заставе, "јер су оне, - говорио је он, - страшне својом силом и непријатељске нама".

Незнабожачки жреци и гатари прорицали су Ликанију победу, али ју је Бог подарио Константину. Ликиније је многократно вршио нападе на противника који је напредовао, али је увек доживљавао поразе и спасавао се бекством. И онда се притворно кајао, молио за мир, па је опет тајно прикупљао нову војску, и тражио помоћ од варвара. Најзад, победа на мору коју у близини Византије однесе Константинов син Крисп, и битка код Адријанопоља коначно решише исход рата. Ликиније положи оружје, а кроз кратко време би погубљен у Солуну, јер је и после тога био склопио заверу против Константина. Тако 323. године Константин постаде једини господар целе Римске царевине.

Победа над Ликинијем још једанпут, и тако очигледно и опипљиво, убеди Константина, да се земаљска блага и успеси дају поштоваоцима истинитога Бога. И сматрајући себе за смирено оруђе у рукама Свевишњега, Константин ево какву хвалу смирено одаје Богу за све своје успехе. "Неће бити никаква гордост, вели он у једном од својих указа, ако се хвали онај који је свестан да је доброчинства добио од Свевишњег Бића. Моју службу Бог је нашао и оценио као подесну за испуњење Његове воље. Почевши од Британског мора, ја сам уз помоћ неке свевишње силе гонио пред собом све страхоте које су ме сретале, да бих род људски, васпитаван под мојим утицајем, призвао на служење свештеном закону и под руководством Највишег Бића узрастао преблажену веру... Ја сам чврсто веровао, да сам обавезан принети великоме Богу сву душу своју, све чиме дишем, све што постоји у дубини мога ума".

Тако настројен у души, Константин после победе прошири и на хришћане Источне царевине она права која су имали хришћани на Западу. Он и на Истоку забрани да се у име цара приносе жртве идолима. За управитеље области бирао је првенствено хришћане; старао се о обновљењу и подизању цркава; враћао хришћанима имања, која су им била одузета у време гоњења. У једном указу његовом стајало је: "Наређујемо да се имања врате свима онима, који су изгубили имање пролазећи неустрашиво и јуначки славно и божанствено поприште мучеништва, или постали исповедници и стекли себи вечну наду; и који су лишени били имања, приморани да се селе, пошто нису пристали пред гонитељима да се одрекну своје вере". - У случајевима где није било блиских сродника, одузета хришћанима имања предавана су месним црквама; приватна пак лица, од којих су узимана мученичка имања, добијала су накнаду из државне касе.

Константинова хришћанска осећања изражена су нарочито и потпуно у једном његовом распису обласним управитељима. "Сада, обраћа се он у том распису Богу, молим Тебе, велики Боже! буди милостив и благонаклоњен према Твојим источним народима; и преко мене, слуге Твога, даруј исцељење свима обласним управитељима... Под Твојим руководством ја сам започео и довршио дело спасења; увек носећи напред Твоје знамење, ја сам водио победоносну војску; и где год ме је позивала нека друштвена неопходност, ја зам следовао том знамењу Твоје силе и ишао на непријатеље. Зато сам Ти ја и предао своју душу, добро окушану у љубави и страху, јер искрено љубим име Твоје и с побожним поштовањем стојим пред силом, коју си Ти много пута очигледно показао и којом си веру моју укрепио... Хоћу, да народ Твој ужива спокојство и мир; хоћу, да слично вернима и заблудели уживају пријатности мира и тишине, јер такво васпостављање општења може и заблуделе извести на пут истине. Нека нико не узнемирава другога... Људи паметни треба да знају, да ће само они живети свето и чисто које Ти сам призовеш да почивају под светим законима Твојим; а који се одвраћају, нека, ако им је воља, владају уделом свога лажног учења... Нека нико не наноси штету другоме; што је један сазнао и схватио, то нека употреби, ако је могуће, на корист ближњега; а када је то немогуће, онда треба да га остави, јер једна је ствар - добровољно примити на себе борбу за бесмртност, а друга - бити приморан на то силом... Удаљујући савест од свега рђавог, користимо се сви дарованим нам благом, тојест благом мира".

О крштењу цара Константина казује се ово: по промислу Божјем, који све уређује на корист људима, цар Константин се разболе од врло опасне и неизлечиве губе, и беше у ранама сав од главе до пете. И довођаху к цару многе врло мудре лекаре и врачаре, не само из римскога царства него и из Персије. Али му све то нимало не поможе. Затим дођоше к цару Јупитерови жреци са Капитола и рекоше: Ако се не окупаш у крви мале деце и не умијеш док је још топла, не можеш се излечити; а учиниш ли то, одмах ћеш оздравити. И нема ти другог лека осим овога.

Цар посла на све стране да покупе малу децу ради потребне крви. И донесоше на Капитол много деце, одојчади. А кад дође дан у који је требало да се деца покољу, цар крену на Капитол где су жреци имали да му спреме купање у крви. И гле, стече се мноштво жена које чупаху косе своје и ноктима кидаху лица своја, кукајући и горко наричући. Цар упита, због чега оне толико плачу. А када сазнаде да су то мајке деце која су имала бити поклана, сажали се на њихово горко ридање и сузе, и рече: О, како огромне нечовечности у оних што ми саветоваше да пролијем невину крв! Није сигурно да ћу оздравити и ако се окупам у невиној крви. Па и кад бих насигурно знао да ћу се излечити, боље је да ја један трпим болест, него да пролијем крв толике дечице која ми никакво зло нису учинила, и да њихове мајке у неисказану жалост и тугу вргнем. - Рекавши то, врати се у двор, и нареди да мајкама врате дечицу читаву, и још да свакој даду злата из царских ризница, и да их отпусте с миром.

Видећи такво милосрђе царево, преблаги Бог узврати му двоструким здрављем: телесним и душевним. Јер посла к њему своје врховне свете апостоле Петра и Павла, који му се, кад он спаваше, јавише у виђењу стојећи крај постеље његове. И упита их цар, ко су и откуда су. А они му рекоше: Ми смо Петар и Павле, апостоли Исуса Христа; Он нас посла к теби да те упутимо на пут спасења; и да ти покажемо бању у којој ћеш добити здравље и тела и душе; и да ти обећамо од Бога живот вечни што си поштедео децу и поклонио им привремени живот. Позови дакле епископа Цркве, који се из страха од тебе скрива у гори Сорактес, и послушај његово учење: он ће ти показати купатило, у коме ћеш се очистити од сваке нечистоте, и изићи из њега здрав и душом и телом. - Рекавши то, свети апостоли отидоше од њега.

Цар се трже иза сна. Утом уђе к њему лекар по обичају. И он рече лекару: Није ми више потребно ваше лечење, јер се надам божанској помоћи. - И рече му да иде. Затим нареди да свуда траже епископа Цркве, и да га чесно доведу к њему А када нађоше епископа и доведоше к цару, он га прими с поштовањем и љубављу, јер сам устаде, срете га и пријатељски загрли. Затим упита епископа: Има ли у вас неких богова који се зову Петар и Павле? - Епископ одговори: Царе, у нас је један Бог, који створи небо и земљу и све што је на њима. А Петар и Павле о којима говориш нису богови, него слуге Божје, који проповедаше по васељени име Христово, па најпосле и крв своју пролише за Господа свог, јер их Нерон погуби.

Чувши то, цар се обрадова и рече: Молим те, епископе, покажи ми њихове ликове, ако их имаш изображене на слици, да бих сигурније сазнао, да ли су то они који ми се у сну јавише. - Епископ одмах посла ђакона да донесе икону светих апостола Петра и Павла. И када цар виде ликове апостола на икони, рече: Заиста, то су они које видех. - И подробно исприча епископу своје виђење, и моли га да му покаже такво купатило, у коме би се могао очистити од душевне и телесне губе, као што му у виђењу рекоше апостоли. Свети епископ Цркве рече цару: Царе, у то купатило не можеш ући док најпре не поверујеш чврсто у оног Бога кога су проповедали апостоли што ти се јавише. Цар одговори: Када не бих веровао да је Исус Христос једини Бог, никада не бих позвао к себи твоју светињу. На то му светитељ рече: Најпре треба да постиш, и да молитвом и сузама и исповедањем грехова својих умилостивиш Бога. Стога скини са себе порфиру и круну за смирење; и нареди да се затворе идолски храмови, и да престану приносити им жртве; дај слободу хришћанима који су у прогонству, и пусти оне који су у оковима, буди добар према онима који ти се обраћају молбама, и свакој праведној молби изићи у сусрет; и дај од имања свог обилну милостињу сиротињи. - И обећај да ћеш све то стварно учинити. Епископ метну руку на њега, помоли се Богу, поучи га, и отиде.

Сазвавши све верне, епископ Силвестар нареди им да и они посте и моле се, еда би престало гоњење на цркву Божју, и развејала се тама идолопоклонства, и засијала свима спасоносна светлост. А крштење Константиново би одложено за касније.

И одмах издаде цар заповест да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу говорећи: Бог наш не жели да Му ико приступа насилу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај Му је по вољи, и Он га милостиво прима. Стога нека сваки слободно верује како хоће; и нека један другога не гони. - Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.

И не само у Риму настаде радост међу вернима, него и у целом свету: јер свуда стадоше ослобађати окова и пуштати из тамнице верне, мучене за Христа; исповедници Христови се враћаху из прогонства; они који су се из страха од мучитеља крили по планинама и пустињама, слободно се враћаху својим домовима. И свуда гоњење умуче, и насиље престаде.

Поставши јединим владарем целе Римске царевине, и објавивши слободу вере у целом свету, Константин није остао "млак" (Откр. 3, 15), у своме царском животу. Одрекав се незнабоштва и ставив се на чело хришћанског друштва, он је у хришћанству гледао најважнији ослонац царевине, основно јемство моћи и напретка државе, која је, по његовом мишљењу, дужна крчити пут ка слободном, непринудном, завлађивању Царства Божјег на земљи и указивати и давати средства за васпитавање и усавршавање рода људског у духу Христовом. Као отворени покровитељ хришћана, Константин је био мало вољен у Риму, где је било још много незнабожачких обичаја и нарави. И сам он није волео Рим са његовим Пантеоном, где су, такорећи механички, били сабрани незнабожачки богови свих покорених народа те је ретко и нерадо посећивао стару престоницу. И Римљани, благодарни ослободиоцу за избављење од тиранина Максенција, нису схватали и нису могли како треба да оцене делатност цареву; у њему су они гледали нарушиоца својих стародревних поредака, непријатеља своје вере, тесно везане са политичком величином Рима. Њихово незадовољство и роптање, чак завере и покаткад отворене побуне, потстакли су Константина на мисао да сагради себи нову престоницу, град хришћански, који ничим не би био везан са незнабоштвом. Констанину се допадао положај древног маленог града Византије на обалама Босфора, обележеног усто поморском победом над Ликинијем. И он га изабра, и начини од њега нову престоницу империје. Он је сам у свечаној процесији одредио крајње границе новоме граду и стао градити велелепне грађевине. Пространи дворци, водоводи, купатила, позоришта, украсише престоницу. Она би испуњена ризницама уметности, довезеним из Грчке, Италије и Азије. Али се у њој нису градили храмови, посвећени незнабожачким боговима. Главни украс новога града били су храмови, посвећени истинитоме Богу, у зидању којих је узимао живо учешће сам цар, покровитељ хришћана. Он се чак лично старао и о снабдевању тих храмова богослужбеним књигама.

Прожет дубоким религиозним осећањем, Константин је у новој престоници удесио и свој свакодневни живот према захтевима побожности и светости. Сам његов дворац био је очигледни одражај његовог хришћанског настројења. "У царским дворанама било је устројено подобије цркве Божје, и цар је својим усрђем према побожним упражњавањима давао пример другима. Он се свакодневно у одређене сате затварао у неприступачне одаје и насамо разговарао с Богом, и у молитвама просио оно што му је потребно; а понекад је и своје дворјане звао да узму учешћа у тим молитвама. Он је са нарочитом побожношћу проводио недељу и петак: у те дане прекидао је обичне послове и сав се посвећивао служби Богу. Саговорници његови били су "тајници Речи Божје" - епископи и свештеници; његови службеници и стражари одликовали су се чистотом живота и врлинама. Хришћанин - домаћин двора стављао је на све хришћански печат. У главној дворани на позлаћеном своду био је изображен Крст од драгог камења и злата. Над главним улазом у царске палате, на највиднијем месту, стајала је оваква слика: лик царев, изнад његове главе крст, а под ногама његовим змај, ринут у бездан. Смисао слике је овај: змаја, непријатеља рода људског Константин је у лицу гонитеља хришћанства - незнабожачких царева, ринуо у бездан погибли спасоносном силом Крста.

Нова престоница би названа по имену свога оснивача: Константинопољ = Константиноград (= Цариград). Настанивши се у дивној престоници, цар Константин није могао остати равнодушан према поруганој колевци хришћанства - Светој Земљи, у којој је Господ Исус живео, срадао, умро и васкрсао. Имајући изузетно побожно поштовање за знамење Крста, он је веома желео да прослави само Живонооно Дрво, на коме беше распет Цар и Господ. Али као војник који је пролио много крви, он је сматрао себе недостојним да то учини сам лично. Ту благочестиву намеру његову оствари његова чесна мати, царица Јелена, коју он посла у Јерусалим, снабдевши је пуномоћијем и богатим даровима.

Царица Јелена, како казује Јевсевије, та старица упути се на Исток са младалачком брзином, да би се поклонила месту где су стајале ноге Господње. Дошавши тамо, она затече у Светој Земљи велику пустош, пошто су незнабошци, из мржње према хришћанству, многе светиње порушили, неке наружили, неке затрпали. Сам гроб Господњи био је затрпан ђубретом; а на брежуљку до самог гроба било је подигнуто идолиште "сладострасном демону љубави" - Венери. Тада благочестива царица Јелена из својих средстава подиже прекрасне цркве: над пећином Рождества Христова, на Гори Маслинској - на месту Вазнесења Господња, у Гетсиманији - на месту Успења Пресвете Богородице, поред дуба Мавријског на месту где се Бог јавио Аврааму.

Но главна брига благочестиве царице била је да испуни жељу свога сина: пронађе само Крсно Дрво, на коме је био распет Спас света. Али место где је био сакривен Крст Господњи било је непознато. Стога блажена Јелена сазва све Јевреје у Јерусалиму и распитиваше их где је, на ком месту сакривен Крст Господњи. Они одрицаху да ишта знају о томе. Али кад им царица запрети мукама и смрћу, они указаше на неког врло старог Јеврејина, Јуду, да он можда зна што о томе. Али и Јуда одрицаше да ишта зна о томе. Но када га царица баци у један дубок ров, где он остаде неко време, он обећа да ће казати. Извађен из рова, он каза да се Крст Господњи налази испод Венериног храма на брежуљку. Царица Јелена нареди да се храм Венерин сруши, да се сав материјал уклони, и онда копа. Пошто идолиште Венерино би срушено, свети патријарх јерусалимски Макарије одржа молепствије на поруганом месту, и онда стадоше копати. И убрзо из земље се стаде разливати диван мирис, и би откопан гроб Господњи и Голгота, и у њиховој близини пронађена три крста, и поред њих таблица са натписом и чесни клинци. Али настаде недоумица око тога који је од три крста Господњи. Но по промислу Божјем догоди се да тада изношаху једног мртваца на сахрану; патријарх Макарије нареди да пратња стане, и да се крстови један за другим мећу на мртваца. И када Крст Христов би положен на мртваца, мртвац тог часа васкрсе. Видећи то чудо, сви се обрадоваше и прославише силу Животворног Крста Господњег. Царица се с радошћу поклони Крсту и целива, а са њом и сва њена свита. Но пошто због мноштва народа многи не могаху прићи, видети и целивати Крст, то молише да га макар издалека виде. Тада патријарх Макарије, ставши на узвишицу, сатвори воздвижење (= уздизање, подизање) Часнога Крста, показујући га свему народу, а сав народ викаше: Господе, помилуј! То прво Воздвижење Крста Господњег би 326. године. Од тада Православна Црква празнује тај догађај сваке године 14 септембра - Крстовдан. Том приликом се многи незнабошци и Јевреји обратише ка Христу, међу њима и Јуда који показа место. Он при крштењу доби име Киријак; потом постаде патријарх јерусалимски, а за време Јулијана Отступника би мучен за Христа, и тако пострада као мученик.

Чесни Крст би затим стављен у сребрни ковчег на чување и ради поклоњења. А света Јелена узе честицу Животворног Крста да носи своме сину као дар. И сагради блажена царица у Светој Земљи још осамнаест цркава, поред гореспоменутих; све их веома украси и снабде свима потребама, па се врати у Цариград, носећи са собом честицу Дрвета Животворног Крста и свете клинце, којима беше приковано Тело Христово. После тога блажена царица поживе још неко време, па се 327. године, у својој осамдесетој години, престави Господу, коме својим животом добро угоди, и би чесно погребена.

Добивши од матере, блажене Јелене, скупоцену ризницу - честицу Часног Крста, цар Константин одлучи да украси гроб Господњи и подигне храм, који би био "велељепнији од свих храмова". И заиста, кад је био подигнут, храм је представљао чудо од лепоте, да је све савременике доводио у усхићење. Историчар Јевсевије најпохвалнијим речима описује неисказану лепоту тога храма.

Своју бригу о Христовој Цркви благочестиви цар је распростирао и на њен унутрашњи живот. У јединству Цркве он је гледао најсигурнији залог за напредак државе. Али у његово време Црква је била узнемиравана од неких унутрашњих несугласица и нереда. Тек што се зацари у Риму, Константин с тугом сазнаде за сукобе међу хришћанима у Африци. Тамо је планула борба због постављења за епископа картагенског Цецилијана - "издајника"; а његови су противници изабрали себи за епископа Мајорина, који убрзо умре, и на његово место би доведен коловођа побуне против Цецилијана Донат, презвитер картагенски. Присталице Донатове - "донатисти", зближивши се са новацијанима, стадоше тврдити да они сачињавају Цркву Христову, и у своме лудом фанатизму нису се устручавали да отимају храмове од својих противника. Због тога цар Константин посла у Картагену свог љубљеног и уваженог епископа Осију, да ту ствар извиди и противнике измири, и да у исто време разда новчану помоћ тамошњим сиромашним хришћанима. Потом по царевом наређењу бише одржана два сабора против донатиста: један у Риму, други у Арелату. Осуда, изречена против расколника донатиста на ова два сабора, би потврђена сабором у Милану 316. године, на коме је Константин лично претседавао. После победе над Ликинијем 323. године, Константин затече на Истоку силне спорове поводом Аријеве јереси. Историчар Јевсевије овако описује то стање: "Спорове су водили не само претставници Цркве, него се и народ беше поделио; ствари су узеле тако недоличан обрт, да је божанско учење подвргавано увредљивим потсмесима чак и у незнабожачким позориштима". Дошав у Никомидију, Константин би веома изненађен раздорима, изазваним аријанством. Но у почетку он није схватио важност тих догађаја. Али је ипак обратио пажњу на то. У прво време он упути опширну посланицу епископу Александру и Арију, молећи их да престану са међусобним раздором. По царевом мишљењу, неоправдана је епископова неопрезност и оштро постављање питања, а крив је Арије што је прекинуо општење, не покоравајући се епископу. Са том посланицом, Константин упути у Александрију епископа Осију, да на лицу места извиди ту ствар и поради на умирењу Александријаца. Осија изврши царев налог. Истина, он не успе да измири противнике, али из ислеђења спора он изнесе убеђење: да Аријева јерес није пусто празнословље, већ озбиљна претња самом темељу хришћанске вере, јер води одрицању целокупног хришћанства.

Епископ Осија се врати к цару 324. године и изложи му озбиљну опасност коју претставља аријански покрет. Тада се Константин реши да сазове Васељенски Сабор, као једино средство за умирење Цркве. Цар одреди да се Сабор састане у граду Никеји, и учини све да се епископима олакша пут до Никеје. У Никеју онда допутоваше епископи из Египта, Палестине, Сирије, Месопотамије, Мале Азије, Грчке, Персије, Јерменије; из Рима, уместо престарелог епископа, дођоше два презвитера. Међу сакупљеним епископима беху: престарели Александар александријски, први изобличитељ Арија, који са собом беше довео архиђакона Атанасија, храброг даровитог борца против аријанаца, који касније би архиепископ александријски и доби назив: Велики; затим свети Николај, епископ града Мира Ликијског; па свети Спиридон Чудотворац. На Сабор су дошли епископи са презвитерима и ђаконима, те их је било преко 2000 душа, од којих 318 епископа.

Сабор би отворен месеца јуна 325. године у огромној палати царског дворца. Када се сви сабраше, у дворану уђе цар Константин, обучен у своју сјајну царску одору. Он ћутке приђе својој златној столици, и не седе док му епископи не предложише да седне. Затим, саслушавши поздравно-захвалне говоре Евстатија антиохијског и историчара Јевсевија кесаријског, Константин се сам обрати Сабору речју, у којој изрази своју радост што види тако велики скуп отаца, и мољаше их да мирољубиво реше спорна питања. "Бог ми је помогао, говораше он тада, да свргнем нечестиву власт гонитеља, али је за мене несравњено болнија од сваког рата, и несравњено пагубнија од сваке крваве битке унутрашња међусобна борба у Цркви Божјој".

Аријанци су се на Сабору држали смело и самоуверено; на њиховој је страни било до 17 епископа, на челу са престоничким архијерејем, који је имао веза у царском двору. Арије је упорно бранио своје учење, употребљавајући сву своју красноречивост. Али непоколебљива, убеђена приврженост саборских отаца црквеном учењу посрами лажну мудрост богохулника. Дубоко и свестрано познавајући истине хришћанске вере, оци Сабора су снажно и успешно оповргавали аријанску јерес. У томе се нарочито одликовао александријски ђакон Атанасије. Он је својом богонадахнутом речитошћу кидао као паучину лукаво красноречје јеретика. Спорови су били ватрени и дуги. Али је на крају било јасно, да је аријанско учење далеко од истине, лажно и безбожно.

Осудивши аријанство потпуно и одлучно, оци Сабора одлучише да вернима даду тачно исповедање православног учења - Символ вере. И свети оци Сабора саставише Никејски символ вере, општеобавезан за целу Васељенеку Цркву.

Завршна свечана седница Никејског Васељенског сабора одржана је у Никеји у царском дворцу 25. августа 325. године. Праштајући се са оцима Сабора, цар их је у својој опроштајној речи молио да имају мир међу собом. "Чувајте се, говораше им он, горких спорова између себе. Нека нико нема зависти према онима који показују нарочиту мудрост: вредност свакога сматрајте заједничком сопственошћу целе Цркве. Они виши и одлучнији нека не гледају осионо на оне ниже: Бог једини зна ко је одличнији. Савршенства ретко где има, и треба бити снисходљив према слабијој браћи; мирна слога скупоценија је од свега. Спасавајући неверујуће, имајте на уму да није могуће убедити свакога ученим расуђивањем; поуке треба саображавати према различним расположењима свакога по угледу на лекаре који своје лекове употребљавају према разним болестима".

После тога цар Константин је живео још десет година и увек се верно држао Никејског исповедања вере, и ревносно се старао да у своме царству утврди дух хришћанске побожности. Поседујући опште образовање, а посебно и богословско, он је водио разгранату преписку са претставницима Цркве по питањима вере, побожности и устројства хришћанског живота, а неретко је и у своме двору иступао пред скуп дворјана и народа с поукама о вери и побожности. Необично трудољубив, цар није трпео нерад. Великодушан и врло скроман, он није волео овације. Стојећи сам на великој моралној висини, Константин је желео да све који су долазили с њим у додир подигне до те висине. Тако, једном приликом он уразуми једног велможу - зеленаша на следећи начин. Позва га к себи, па га ухвати за руку и упита: До каквих размера ћемо пружати своју похлепност? Затим, обележивши копљем на земљи простор у величини човекова раста, рече му: Када би ти стекао сва богатства овога света и загосподарио свима стихијама земље, и тада се нећеш користити ничим већим од оваквог парчета земље; но и то је питање, да ли би се удостојио добити то!

Другом једном приликом, саслушавши ласкаву реч једног лица од положаја, које називаше цара блаженим и говораше да ће он, "удостојен у овом животу да влада над свима, и у оном животу управљати заједно са Сином Божјим", Константин му одговори нежно: "Боље је, помолити се за цара да се он у оном свету удостоји бити слуга Божји".

Дарежљивост царева текла је као велика река; он је, по сведочанству својих савременика, "од јутра до мрака тражио коме да учини неко добро"; убоге, и уопште људе избачене на улицу, он је снабдевао и новцем, и храном, и одећом; о сирочади он се бринуо место оца; девојке, које су остале без родитеља, он је удомљавао. Нарочито је многа добра чинио на Ускрс. У својој новој престоници он је завео обичај, да се на Ускршњу ноћ по свима улицама пале високи стубови од воска, као неке пламене буктиње, те је та тајанствена ноћ постајала светлија од дана, а изјутра је цар свима невољнима обилно раздавао поклоне. Тако је радио и о другим празницима и свечаностима.

Последње године, а нарочито последњи дани земнога живота цара Константина, и његова кончина, били су достојни завршетак његове побожне настројености. Још док је смрт била далеко од њега, он се почео припремати за њу. У својој новој престоници он подиже храм у име светих Апостола, и у средини - би удешена гробница. У почетку није било јасно ради чега је то учињено, а потом се испоставило да је благочестиви цар спремио гробницу за себе. Мисао о смрти постаде за цара предмет напрегнутог размишљања, чим он стаде осећати опадање својих физичких сила. Године 337. он последњи пут свечано отпразнова у Цариграду Ускрс и убрзо занеможе. Предосећајући блиску кончину, он се сав предаде светим упражњавањима: често је клечећи ревносно изливао своје пламене молитве пред Богом. По савету лекара он у то време пређе у град Елеонопољ да се тамо лечи у топлим водама. Но пошто му од купања у топлим водама не би ништа боље, он пређе у Никомидију. Ту остави завештањем царство тројици синова својих. Своју последњу захвалну молитву Богу цар заврши овим речима: "Сада се осећам истински блажен, јер имам чврсту веру да сам се причестио Божанском светлошћу и удостојио бесмртног живота".

Велики и равноапостолни цар Константин предаде своју свету душу у руке Небеског Цара - Христа Бога на сам дан Педесетнице 337. године, у својој 65 години. Тело његово би свечано пренесено у Цариград, и сахрањено, по његовом завештању, у цркви светих Апостола. И сада свети равноапостолни цар живи бесконачним животом у вечном царству Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин.



Тропар, гл. 8.

Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле, примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама Пресвете Богородице, Једини Човекољубче.


Кондак, гл. 3.

Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно Дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла.


Тропарь, глас 8.

Креста Твоего образ на небеси видев / и, якоже Павел, звание не от человек прием, / во царех апостол Твой, Господи, / царствующий град в руце Твоей положи, / егоже спасай всегда в мире / молитвами Богородицы, Едине Человеколюбче.

Кондак, глас 3.

Константин днесь, с материю Еленою, крест являют, всечестное древо, всех убо иудеов посрамление суще, оружие же на противныя верных царей: нас бо ради явися знамение велие, и во бранех грозное.





НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal