У време гоњења на Цркву Божју, устројених од незнабожаца, војници Христови полагаху душе своје за Господа свог, и сва се васељена обагри крвљу светих мученика. У то време у хелеспонтском граду Лампсаку би ухваћен и изведен пред царског намесника Опитима на суд Петар, младић диван и снажан телом, а храбар духом у светој вери хришћанској. Намесник га упита: Јеси ли хришћанин? Петар одговори: Да, хришћанин сам. Намесник му онда рече: Ето, имаш пред очима наредбе наших непобедивих царева, стога принеси жртву великој богињи нашој Венери. Младић одговори: Ја ти се чудим, намесниче, што хоћеш да ме наговориш да се поклоним поквареној и развратној жени, која је починила тако одвратна дела, да је стидно и говорити о њима. Зар ви данас не кажњавате оне који се усуђују да чине онака блудочинства, каква је чинила богиња ваша? И када ви своју богињу називате јавном блудницом, како се онда могу ја поклонити и принети жртву тако гнусној блудочиници? Нема сумње ја треба да се клањам Богу живоме и истинитоме, Цару свих векова, Христу Господу моме, и да Њему приносим жртву мољења, умилења и хвале.

Чувши то, намесник нареди да младића растегну и привежу за точкове, па да му дрвеним и железним оруђима муче тело, ломећи му кости. Но слуга Божји, уколико га свирепије мучаху, утолико се показиваше чвршћи и неустрашивији, благодарећи сили Христовој која га крепљаше, и потсмеваше се безумљу намесниковом. Потом, подигавши очи к небу, Петар се мољаше: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ми дао толику снагу у трпљењу: удостој ме да до краја доведем подвиг свој и победим врага нечастивог. - Када намесник потом увиде да неустрашивом младићу хришћанском Петру не може мукама одолети, нареди да му мачем отсеку главу.

У то време би ухваћен и у тамницу затворен Дионисије, човек хришћанин. Затим, када намесник хтеде да крене из Лампсака у Троаду, град у близини хелеспонтске области, к њему приведоше два војника, хришћана по вери, Андреја и Павла, родом из Месопотамије. Заједно с њим би приведен и хришћанин Никомах, који громко и непрестано викаше: Хришћанин сам! - Намесник, видећи где Никомах јавно исповеда да је хришћанин, упита Андреја и Павла: А ви шта велите? Они му одговорише: И ми смо хришћани. Тада намесник рече Никомаху: По царевом наређењу принеси боговима жртву. Никомах му одговори: Зар не знаш да хришћани не приносе жртве демонима?

Намесник одмах нареди да Никомаха обесе нагог о мучилишно дрво, и да му тело муче бијењем и стругањем железним ноктима. Мучен тако, Никомах када беше близу своје кончине, и имађаше добити мученички венац, који као да му већ беше у рукама, изненада га изгуби, јер оставивши добро исповедање, он се одрече Христа, и повика говорећи: Ја никада нисам био хришћанин, и готов сам принети боговима жртву.

Војници одмах престадоше да га муче и скинуше га са мучилишног дрвета. И када тај несрећни отпадник принесе идолима жртву и поклони им се, тог часа спопаде га демон, и тресну га о земљу, и Никомах у беснилу гризаше језик свој и бацаше крваву пену, док зло не изврже бедну душу своју.

Док се то збивало, једна шеснаестогодишња девојчица, хришћанка Христина, викну из народа према полуделом Никомаху: О, бедни и пропали човече! зашто ради једног тренутка ти стече себи вечну и неисказану муку?

Чувши то, намесник нареди да одмах ухвате девојчицу и доведу преда њ. Кад је доведоше, он је упита: Јеси ли хришћанка? Девојчица одговори: Да, хришћанка сам, и плачем због погибије овог несрећног човека, који не хте поднети краткотрајне муке, да би добио вечни покој. Намесник јој рече: Ето, он је сада добио покој, приневши боговима жртву; но да му се ви хришћани не би ругали, зато га велика богиња наша Дијана и Венера изволеше узети одавде. Али ја хоћу да и ти принесеш овим богињама жртву, ако не желиш да будеш осрамоћена и жива на огњу спаљена. Светитељка му одговори: Бог мој је већи од тебе, и зато се ја не бојим твојих претњи. Ја се уздам у Бога мог да ће ме Он заштитити и дати ми трпљење у свему.

Тада намесник нареди да је предаду двојици развратних младића да је обешчасте и оскврне. А за Андреја и Павла нареди да их одведу у тамницу код Дионисија. Она пак два бестидна младића узеше чисту и свету девојчицу Божју, па је с радошћу одведоше у свој стан да пожуду своју задовоље. Али кад је доведоше у свој стан, тог часа се у телима њиховим угаси огањ пожуде и они је до саме поноћи покушаваху обешчастити, но никако не могаху. А у поноћи појави се поред Христине пресветли младић који сав стан испуни неисказаном светлошћу. Она два младића падоше од страха на земљу као мртви. И кад једва дођоше к себи, они припадоше к ногама свете Христине, молећи је да се помоли своме Богу за њих да их не постигне каква казна. А она, подигавши их, рече им: Не бојте се, него знајте да је младић кога видесте - свети Анђео, послат од Христа Бога мог да чува моје девичанство, свагда готов да одмах убије свакога ко се усуди да ме се дотакне. - И тако, штићена Богом, света девојчица остаде чиста.

Сутрадан сви грађани, потстакнути од стране жречева идолских, дођоше к намеснику са захтевом да њима преда хришћане који се налазе у тамници. Намесник изведе из тамнице сужње: Дионисија, Андреја и Павла, па им рече: Треба да принесете жртву великој богињи Дијани. А светитељи му одговорише: Ми не знамо ни за Дијану ни за каквог другог демона које ви почитујете, нити смо ми икада почитовали другога Бога сем Бога нашег - Исуса Христа.

Народ, чувши овакав одговор светих мученика, стаде громким гласом захтевати од намесника да им преда у руке ове хулитеље богова њихових. Но намесник нареди да најпре бију мученике, па их онда предаде народу. Народ, везавши конопцима мученике за ноге, одвукоше их уз страшну дерњаву изван града, са намером да их тамо камењем побију. И кад их стадоше бити камењем, света девојчица Христина сазнаде за то, па отрча тамо кукајући и плачући, и припавши к светитељима каменованим, она говораше: Хоћу да заједно с вама умрем на земљи, да бих могла заједно с вама живети на небу.

Међутим, намеснику би јављено да је девојчица, коју он даде на оскврњење, избављена из руку развратника неким светлим младићем, и да је дотрчала код каменованих хришћана и припала к њима. Намесник онда нареди да је одвуку одатле и засебно посеку мачем. И тако ови свети мученици, који се заједно подвизаваху противу ђавола, света и намесника Опитима, помоћју Христовом удостојише се постати победиоци: свети Петар би уморен разним мукама; свети Дионисије, Андреј и Павле бише камењем побијени, а света девојчица Христина - мачем погубљена. Све се то зби у граду Лампсаку, за царовања Декија.

Свети пак мученици: Ираклије, Павлин и Венедим, беху Атињани. Они у Атини неустрашиво проповедаху Христа јавно, и саветоваху све идолопоклонике да напусте бесмислено идолослужење и да се крсте у име Оца и Сина и Светога Духа. Због тога бише ухваћени и изведени на суд пред градоначелника атинског. При ислеђењу они исповедише истинитог Бога, Творца целокупне творевине, а идоле назваше безосећајним камењем, и дрвећем, и делом руку људских. Зато их ставише на разне муке, па их најзад заједно са ученицима њиховим бацише у пећ ужарену, где скончаше, и примише венце нераспадљиве од Христа Бога нашег, коме слава вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal