Свети Ксенофонт беше један од најугледнијих великодостојника у Цариграду, богат спољашњим богатством, но још богатији унутрашњим: вером и побожношћу, и усрдним држањем свих заповести Божјих. Славан због великог положаја и високог порекла, он беше још славнији због племените нарави и добрих дела. Јер колико беше висок чашћу, толико умом смиреноумоваше, не гордећи се срцем и не превазносећи се због привремене славе овога света. А гомилаше себи благо на небу, шаљући тамо своја богатства преко руку убогих. Супруга му се зваше Марија. Она беше подражатељка свију добрих дела његових, и у свему беше слична њему. Живећи с њом чесно, Ксенофонт чињаше што је угодно Богу, ходећи беспрекорно у свима заповестима и наредбама Господњим. А родише им се два сина, Јован и Аркадије. И васпитаваху их у сваком добру, учећи их не само књижном знању, него и страху Божјем, који је почетак мудрости, и упућујући их на сваку врлину. Јер је желео да му синови буду не само наследници имања, него више свега подражаваоци богоугодног живота његовог. А када синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут), јер у то време у Вириту беше чувена школа.

Док се они школоваху тамо, после неког времена Ксенофонт се тешко разболе, и очекиваше да ће умрети. Супруга му Марија, не надајући се више да ће он остати у животу, написа синовима писмо у Вирит о тешкој болести очевој и нареди им да одмах дођу дома док им отац није отишао из овог света, како би се удостојили последњег очева благослова, и нашли се око његове сахране. И они хитно допутоваше. Видевши их, отац се обрадова, и од радости му би лакше. Наредивши им да седну крај његове постеље, он их стаде саветовати, говорећи: Децо моја, сматрам да сам при крају живота. А ви, ако ме волите, живите по моме завештању. А мог завештања ево: Пре свега, бојте се Бога, и живите по светим заповестима Његовим. А остало шта вам будем рекао, рећи ћу вам не из сујете, већ да бих вас побудио на врлину. Јер ако живот мој будете имали себи за пример, неће вам бити потребни други учитељи. Јер је домаће васпитање и образовање, вршено речима и делима, далеко корисније од сваке спољне науке. Познато вам је: да сам досада живео у свакој побожности и простоти срца; да сам био поштован и вољен од свију, не због великог звања, већ због кротости и добре нарави. Никада никог нисам увредио, ни наружио, ни оклеветао; нити сам коме позавидео, нити се низашта разгневио, нити против кога непријатељствовао; све сам волео, са свима у миру живео. Нисам пропустио у цркви ни вечерње ни јутарње богослужење; нисам презрео ни убогог, ни странца, ни ожалошћеног, него сам сваког речју и делом тешио; по тамницама сам сужње посећивао; многе сам из ропства откупио и на слободу пустио. И као што сам чувао уста своја да не говоре ништа што је зло и рђаво, тако сам заветовао и очи своје да не ногледају на туђу лепоту, нити да је пожеле. И хвала Богу који ме је чувао, ја не познах друге жене осим матере ваше. Али сам и с њом имао телесне везе само док се ви не родисте. После вашег рођења ми се договорисмо да престанемо имати телесне везе, и досада се сачувасмо у чистоти телесној ради Господа. Угледајте се, децо, на живот родитеља својих; подражавајте веру, трпљење и кротост нашу; и тако живите, да бисте угодили Богу. И Бог ће вас благословити, и дати вам дуг живот. Убогима милостињу делите, удовице и сирочад штитите, болеснике и сужње обилазите, понижене и неправедно осуђене спасавајте, са свима мир имајте; пријатељима својим верни будите, а непријатељима добро чините, не враћајући зло за зло. Према свима будите добри, кротки, љубавни, смирени. Своју душевну и телесну чистоту чувајте беспрекорном и сада; а ако Бог да да ступите у брак, нека брачна постеља ваша буде чиста. Црквама Божјим и манастирима добро чините, свештенике и монахе поштујте, јер због њих Бог излива своју милост на цео свет. Нарочито пак не заборављајте оне који се Бога ради потуцају по пустињама, по горама, по пећинама и по гудурама земаљским, дајте им оно што им је потребно; ниште дарежљиво храните, и нећете оскудевати. Јер познато вам је, да мој дом никад није оскудевао што је толике трпезе убогима постављао. Често се молите, поука се Светих држите! Мајци својој указујте дужно поштовање и слушајте је са страхом Господњим, свагда творећи вољу њену и не оглушујући се никако о заповести њене. Према робовима будите милостиви, љубећи их као удове своје и децу своју; старе пуштајте на слободу, дајући им доживотно издржавање. Кратко речено: Што видесте мене да чиним, то и ви чините, и удостојиће те се почасти и славе Светих. Сећајте се стално и тога, да ће овај свет убрзо проћи, и слава његова неће вредети ништа. Децо, заповести Господње и моје држите, и нека Бог мира буде с вама!

Чувши ово, Јован и Аркадије плакаху, и говораху: He остављај нас, оче, већ умоли Бога да ти да да још мало останеш с нама. Знамо да ћеш га умолити ако хоћеш, јер ће те Бог послушати. Ми смо још врло млади, и ти треба још да поживиш на земљи, да би нас потпуно упутио на добра дела, и сам уредио живот наш како треба. - А отац, уздахнувши и заплакавши, рече: Откако ме Бог посети овом болешћу, и легох у постељу, много сам молио, и молим Бога, да ми због тога што сте још млади да да још мало поживим на земљи, док вас не видим у свему савршене.

Идуће ноћи би Ксенофонт у сну извештен, да Бог наређује да он још остане у овом животу. И он обавести о томе супругу и децу. И сви се радоваху и слављаху Бога. И стаде се болесник полако опорављати, и рече синовима: Децо, идите и довршите своје школовање, па кад завршите, вратите се, да вас по закону оженим. И укрцавши их на лађу са свим оним што је потребно, он их опет испрати у Вирит.

У почетку пута пловидба им је била врло пријатна, јер је ветрић ћарлијао. Затим изненада дуну супротан ветар, и неочекивано се подиже силна бура на мору. Морнари одмах спустише једра, и бура се стаде титрати лађом, бацајући је тамо амо, и валови је запљускиваху. И сви на лађи плакаху и ридаху од очајања, страха и смртне опасности. Плакаху и обадва брата, Јован и Аркадије, молећи се Богу и говорећи: Господе преблаги, Саздатељу сваке твари, не презри створења Своја! Сети се добрих дела родитеља наших, и ради њих немој нас оставити! и не допусти да умремо пре времена, у цвету младости наше! Нека нас не подави ова бура! нека нас не прогута морска дубина! Опомени се милости Своје и доброте Своје! погледај с висина свете славе Своје, и види муку нашу! Чуј јецање и вапај наш! Срца скрушена и духа смирена ми се молимо: пружи нам свемоћну десницу и извуци нас из понора смрти! не дај нас смрти имена Твога ради, него учини с нама по милости Својој и по неизмерном милосрђу Свом! Избави нас од дављења, да бисмо Те славили! Јер Те мртви неће славити, ни они што силазе у ад, већ ћемо ми живи прославити страшно име Твоје!

Када морнари видеше да бура бива све јача и јача, и да се лађа не може спасти од потопљења, уђоше у спремљени, одозго покривени и тиме од потопљења осигурани, мали чамац, као да хоће тобож да на лађи поправе нешто споља, отиснуше се од лађе, и таласи их понеше, а они очекиваху да ће их избацити негде на обалу. На лађи остадоше два млада брата, Јован и Аркадије, са својом послугом. Видећи бекство морнара и опасност у којој се налази лађа, јер су је таласи већ прелетали и пунили водом, и она је већ почела да тоне, они се обретоше у смртној опасности. Поскидаше са себе одело ради лакшег пливања, и да се не би одмах подавили на пучини. Очекујући последњи растанак и смрт, браћа дирљивим гласом и ридањем дозиваху родитеље своје, и говораху: Здраво да си, премили оче! здраво била и ти, премила мајко! Нећете нас више видети, ни ми вас! Нећемо више уживати земаљска добра у дому заједно са вама! - Затим говораху један другоме: Авај, мили брате! авај, светлости очију мојих! О, како је горко растати се! Где су сада молитве наших родитеља? где су њихова доброчинства ништима? где су њихови поклони монасима и поштовање? Зар ниједна молитва њихова за нас не узиђе к Богу? или ако је и узишла, не може нам помоћи због мноштва грехова наших, због чега смо и недостојни да останемо у животу. Авај нама! недавно смо плакали за оцем који беше на самрти, а сада ћемо бити разлог да наши родитељи неутешно плачу и неућутио наричу за нама! О оче, који си се тако свесрдно старао о нашем васпитању и нашем живљењу, ни мртве нас видети нећеш! О мајко, надала си се да видиш свадбе синова својих и израна си припремала брачне одаје, а ти ни гроб деце своје, видети нећеш! Заиста је бол за родитеље гледати децу своју где умиру, и сахрањивати их! А колико је већи ваш бол, о слатки родитељи наши, јер се не само лишавате деце своје, него ни смрт њихову не видите, нити ће вам икада стићи вест о изненадној и горкој кончини нашој! Ви сте се надали да ћемо вас у дубокој старости ми сахранити, а сада ми се нећемо ни тога удостојити да нас ви сахраните.

Затим загрлише један другога и последњи целив дадоше један другоме, говорећи: Спасавај се, брате, и опрости ми! - А к Богу опет завапише, и рекоше: О, Царе и Господару свих, какву си смрт попустио на нас! Ако је, по неисказаном промислу Твом, немогуће да се избавимо од ње, онда нас немој раздвојити на самртном часу, већ нека нас један талас обојицу покрије, и нека нам једна утроба морске животиње неке обојици буде гроб! - А слугама својим говораху: Спасавајте се, добра браћо и пријатељи! спасавајте се и опростите нам!

Пошто се лађа потпуно разби, сваки од њих дохвати се најближе даске, и таласи их разнеше на разне стране. Но благодаћу Божјом сви бише сачувани од дављења и смрти, само у разне крајеве однесени и избачени на обалу: слуге беху избачене у Тир на обалу; Јован у неко место, звано Малмефетан, а Аркадије у Тетрагафгију. И сваки од њих, не знајући о спасењу брата свог од дављења, не радоваше се толико своме животу, колико туговаше над погибијом свога брата.

Изишавши из мора, Јован размишљаше у себи: Куда сада да идем? Стид ме да наг изађем људима пред очи. Идем у манастир, где побожни иноци живе, и тамо ћу Богу, који ме је спасао од смрти, служити у сиромаштву и смирењу више него ли у богатству овога света. Сматрам да нас због тога Бог и није услишио када смо My ce на лађи молили, пошто су родитељи наши желели да нас ожене, и да нам оставе своја огромна имања и богатства, те бисмо тако изгинули у сујети овога света страшније него на мору. Но Свевидац нам је припремио нешто боље, зато је и попустио на нас буру; и како је Он хтео, тако и би. Јер Он, добар, зна све штa je на нашу корист. Ми ништа не знамо од онога што ће нам се у будућности десити, а Он све зна, и ради по Својој вољи, припремајући свакој души спасење. - Затим, подигавши руке к Богу, мољаше се говорећи: Господе мој, Господе, Ти си мене спасао од морских валова и смртне опасности, спаси и слугу твога, брата мога Аркадија! избави га од горке смрти, као што си милошћу Својом и мене избавио. И ако си га сачувао у животу, и извео на копно, онда му отвори ум да и он мисли и жели монашки живот, и удостоји га да твори оно што је угодно Теби! Спаси и слуге наше што су били с нама, да ниједан од њих не погине у мору, него да се поводом спасења свију њих прослави пресвето име Твоје!

И продужи пут, молећи се: Господе Исусе Христе, јединородна Речи Очева, погледај на молитву слуге Твога, и управи стопе моје к творењу заповести Твојих! научи ме светој вољи Твојој! Јер Ти знаш, Господе, да у овом тренутку ја немам другог помоћника осим Тебе. - Пошто је дуго путовао, он наиђе на један манастир, и закуца на врата. Вратар му отвори. И кад га виде нага, он скиде своју одећу, и даде му је те се обуче. И уведе га у своју келију, и предложи му хлеб и сочиво. И када устаде са трпезе, упита га црноризац вратар: Одакле си, брате? Он одговори: Странац сам, господине, и убог. Спасен сам од потопљења, јер се на мору разби лађа, и ја се дочепах једне даске, и таласи ме ношаху, али молитвама вашим Бог ме сачува жива, и вода ме избаци у ове крајеве. - Чувши то, црноризац вратар би дирнут тиме, и прослави Бога који спасава оне што се у Њега надају. И упита Јована: Куда желиш ићи, брате? Одговори му Јован: Куда Бог хоће. Хтео бих да будем монах, ако би ме милосрдни Господ, превидевши грехе моје, удостојио да на себе узмем његов благи јарам. - Рече му црноризац: Заиста, чедо, добру ствар желиш, и бићеш блажен, ако свим срцем послужиш Богу. Упита га Јован: Молим те, оче, реци ми, могу ли овде код вас остати? Одговори инок: Почекај мало, док известим о теби нашег оца игумана. И како му буде откривено од Бога за тебе, и што ти он нареди, то учини, и спашћеш се. - И оде вратар код игумана, и исприча му подробно све о младићу. Игуман нареди да му га доведе. И погледавши младића, познаде у њему Божје призвање, и провиде његово добро живљење, и рече: Благословен Бог оца твог и мајке, који те је спасао од мора, и довео те овамо. - И пошто га довољно поучи о монашком животу, осени га крсним знаком, и нареди му да остане у манастиру. И ускоро га постриже у монашки анђелски лик. И блажени Јован подвизаваше се молитвом и постом, и свима трудовима манастирским у послушањима. Али непрестано туговаше за братом својим Аркадијем, јер држаше да се у мору удавио.

А Аркадије, такође би Божјим промислом сачуван у животу, и у Тетрапиргији, ступи на земљу из мора, и павши ничице мољаше се Богу, говорећи: Господе Боже Аврамов, Боже Исаков, Боже Јаковљев, Боже оца мога, благодарим ти што си ме избавио од буре, и извео из смрти у неочекивани живот, и на суву земљу ставио моје ноге. Но као што си мене спасао од дављења, Свемилостиви, тако спаси и слугу твог, брата мог Јована. Молим Ти се, Господе мој, Господе, сачувај га милосрђем Својим, да га не однесу таласи и бура, и не прогута бездан морски! Услиши ме, Господе, јер је блага милост Твоја, и удостоји ме да видим лице брата свога. Опомени се дела оца нашег, и не сведи Јована у дубине морске, нити њега младог предај привременој и неочекиваној смрти. Дај ми да га видим и умрем!

Говорећи тако, он је толико плакао, да је малаксао од плача: Затим устаде и оде у оближње село. Тамо га срете неки христољубив човек, који му даде старо одело, те се он обуче. Замоли и мало хлеба, те поткрепи изнурено тело. Онда оде у тамошњу цркву, и помоливши се опет са сузама за брата, прилеже на један стуб поред цркве, и заспа. И одмах у сну виде свога брата Јована где му говори: Брате Аркадије, зашто ме тако горко оплакујеш, и кидаш срце своје? Ево, благодаћу Христовом, ја сам жив, стога немој плакати за мном. - Аркадије се трже из сна и поверова у истинитост сна, и веома се обрадова, и заблагодари Богу. И размишљаше у себи шта да ради. Да идем родитељима без брата, говораше себи, мој би их долазак ожалостио. Да опет идем у школу, да довршим своје философске студије, па да онда отидем родитељима, ипак их нећу обрадовати, јер чим ме буду видели самог удариће у горко ридање. Просто не знам шта да радим. Сећам се да је мој отац свагда величао монашки живот, као живот који приближава Богу. Најбоље ће бити да идем у манастир, и да будем монах.

После таквог размишљања, Аркадије сатвори молитву и отпутова у Јерусалим. Тамо се поклони светим местима, на којима Господ изврши спасење света, па крену путем да сврати у први манастир на који успут наиђе, и да у њему остане. И идући тако, срете једног чесног монаха, украшеног седим власима, светог по животу, и прозорљивог. Приђе му, и припаде к ногама његовим, и целивавши их, рече му: моли Господа за мене, свети оче, јер сам у великој невољи и тузи. А светац му одговори: Чедо, не тугуј, јер је брат твој, због кога ти тугујеш жив, као и ти, и сви што су с вама били на лађи. Бог их је сачувао, те се сви спасоше од удављења. И ступише у манастир ради монашења. И брат твој Јован већ се налази у манастиру, и почео је са монашким подвизима. И иде време када ћеш ти својим очима видети брата, јер је услишена молитва твоја.

Чувши то од великог старца, Аркадије стајаше запрепашћен, дивећи се прозорљивости светога. Онда опет припаде к ногама његовим, молећи га: Као што Бог ништа не сакри од тебе што се односи на мене, тако ме и ти не одбаци од лица твог, молим те. Но како знаш, спаси убогу душу моју, и замонаши ме. Старац му одговори: Благословен Бог! хајде за мном, чедо! - И одведе га у лавру светог Харитона, која се по сиријски зове Сукијска, и постриже га у њој, и даде му келију, у којој се пре њега педесет година подвизавао један од великих отаца. A ca Аркадијем остаде годину дана и сам тај прозорљиви старац, упућујући га у монашки живот, и учећи га војевању и ратовању са невидљивим непријатељима. После годину дана старац се удаљи у пустињу, и остави Аркадија сама у келији, обећавши му да ће се после три године видети са њим. А Аркадије, примивши правило од старца, без лености га извршаваше, служећи Богу дању и ноћу.

Пошто прођоше две године од бродолома, Ксенофонт, не знајући шта се на мору десило са његовом децом, посла једног службеника свог у Вирит да види како су Јован и Аркадије, јесу ли здрави, и хоће ли скоро завршити своје науке. Јер се чуђаху и отац и мајка што им се деца толико времена ни једанпут писмом не јавише. Дошавши у Вирит, службеник се распита и дознаде да деца господара његовог Ксенофонта нису ни дошла у овај град. Размишљајући о томе, он дође на мисао, да су се можда договорили и отишли у Атину. Зато и отпутова у Атину да их потражи. Али их ни тамо не нађе, нити игде чу што о њима. И враћаше се забринут у Византију. И кад се једном одмараше у једној друмској гостионици, један монах путник наврати у гостионицу да се одмори. И онима што га питаху казиваше како путује у Јерусалим да се поклони светим местима. А службеник Ксенофонтов пажљиво посматраше тог монаха, и учини му се да је то његов друг, један од оних што су са синовима господара његовог били отпутовали за Вирит. И упита монаха: Ниси ли ти онај (и каза му име), слуга господара Ксенофонта, који је са господом Јованом и Аркадијем отпутовао за Вирит? Црноризац одговори: Ја сам зацело, и ти си ми друг, пошто смо слуге једнога господара. Службеник га упита: Шта те побуди да се замонашиш? И где су господа наша, Јован и Аркадије, молим те, причај ми. Јер сам много труда уложио тражећи их, али их не нађох. - Инок тешко уздахну, очи му се напунише сузама, и он стаде причати: Знај, друже, да су се господа наша удавила у мору, и сви они што беху са њима. И пошто се ја једини спасох, нисам желео да се вратим дома и донесем нашем господару и господарици црну вест, већ се реших и одох у манастир, и постадох монах. Сада сам на путу за Јерусалим, да се поклоним тамошњим светињама.

Када ово чу службеник подиже глас свој и стаде горко плакати и тужно нарицати, бијући се у груди и говорећи: Јао мени, млади господари моји, шта се то догодило с вама? шта чујем о вама? како пострадасте? како вас тако љута смрт постиже? ко да саопшти оцу и мајци вест о горкој смрти вашој! које очи могу гледати очеве сузе, материно јецање, и слушати плач и кукање и нарицање страшно! Авај мени, господари моји добри, погибосте, надо наша! А ми се надасмо да ћете, идући стопама родитеља својих, обрадовати браћу нашу, доброчинствима својим збринути незбринуте, одморити странце, нахранити убоге, украсити храмове Божје, и манастирима дати што им је потребно. А сада, о тешко мени! нема ништа од те наде. He знам шта да радим. Ако се вратим дома, господару мом, нећу му смети саопштити тако страшну вест. Јер како бих могао саопштити оцу и мајци вест да су им се синови удавили у мору? Неће ли они, кад то чују, тог часа пасти мртви од силног срчаног потреса? Боље је да се не враћам, да не би због црне вести, коју им будем донео, умрли пре времена, и тако ја био крив за смрт господара мог и госпође.

Док је службеник Ксенофонтов тако плакао, и изјављивао да се неће вратити господару свом, присутни људи мољаху га да више не плаче. И саветоваху му да иде и извести господаре своје, да га они на неки начин не би проклели. И говораху му: He известиш ли их, и изненада умреш, нема ти спасења. Службеник послуша савет њихов, и врати се у Византију. И ушавши у дом господара свог, сеђаше утучен и тужан, и ћуташе ојађен.

А госпођа Марија, чувши да се вратио службеник њихов, кога су били послали код деце своје, одмах га дозва к себи, и упита: Како су деца наша? Он одговори: Здрава су. Госпођа упита: Где су писма од њих? Он одговори: На путу их изгубих. A cpце њено се узнемири, и она рече службенику: Тако ти страха Божјег, реци ми истину, јер се силно помете душа у мени, и снага ме издаде. И он, подигавши глас свој, заплака горко, и стаде јој казивати истину: Авај мени, госпођо моја! обадва се светилника ваша у мору угасише, јер се лађа разби, и они се сви подавише.

Чувши то, госпођа се, преко очекивања, показа веома јака, чврсто се уздајући у Бога. Јер уместо да се од туге одмах сруши на земљу, и закука горко, она поћута мало, па прозбори: Нека је благословен Бог који је уредио да тако буде! Како је Господу било угодно, тако је и урадио: Нека је благословено име Господње од сада и довека! - А службенику рече: ћути, и никоме то не причај. Јер Господ даде, Господ и узе. Он зна шта је нама на корист.

После три сата, кад се дан већ клонио к вечеру, дође из царског дворца господин Ксенофонт са славом великом: многи су ишли пред њим и за њим. Пошто отпусти људе што га допратише, он уђе у кућу, и седе да једе хлеб. Јер је само једанпут на дан јео, и то увече. А кад седе за трпезу рече му супруга његова, госпођа Марија: Знаш ли, господару, да је слуга твој дошао из Вирита. А господин Ксенофонт рече: Благословен Бог! - Онда упита: А где је он? Она одговори: Болестан је и одмара се. Ксенофонт упита: Је ли нам донео писмо од деце? Она одговори: Остави то сада, господару. Хајде да једемо, па ћеш сутра читати писмо. А има он много шта и усмено од њих да нам каже. Ксенофонт јој рече: Нека ми се писмо одмах донесе, да га прочитам и видим да ли су нам деца здрава. А што има усмено да нам каже, то ће учинити сутра.

Тада госпођа Марија, не могући да задржи бол срца свог, бризну у плач, и не могаше од јецања да проговори. А Ксенофонт, видевши такав њен плач и јецање, зачуди се, и питаше je: Шта је то, госпођо моја Маријо? Зашто тако плачеш? Да нам нису деца болесна? - А она једва промуца: камо лепе среће да су болесна, него се у мору подавише мила деца наша. - Ксенофонт силно јаукну, и заплакавши рече: Нека је благословено име Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин. He тугуј, госпођо моја, јер верујем да Бог неће допустити да деца наша потпуно нестану, и надам се да Његов милосрдни промисао неће хтети ожалостити седину моју, пошто се ни ја никада нисам усудио да ожалостим доброту Његову. Него хајде да се целе ове ноћи молимо милосрђу Његовом, и надам се да ће нам Бог открити за децу нашу јесу ли жива или нису.

И одмах устадоше, и затворивши се у молитвеној одаји, сву ноћ проведоше молећи се Богу са многим сузама и вером несумњивом. А кад стаде свитати, легоше одвојено да се одморе сваки на својој власеници. И обоје у сну имађаху исто виђење: Обадва сина њихова стајаху пред Господом Христом у великој слави: Јован имађаше спремљен за њега престо, и скиптар, и царску круну, украшену скупоценим бисерјем и драгим камењем; а Аркадије имађаше венац од звезда, и крст у десној руци, и светла постеља беше му намештена за одмор.

Пренувши се од сна, они испричаше један другоме то што видеше у сну, и разумеше да су им синови живи, и да их чува милост Божја. И веома се утешише. И господин Ксенофонт рече својој супрузи: Госпођо Маријо, држим да су деца наша у Јерусалиму. Стога хајдемо тамо да се поклонимо светим местима. Можда ћемо тамо и децу нашу наћи.

Пошто се господин Ксенофонт и госпођа Марија договорише, спремише се за пут. И издадоше потребна наређења управитељима дома и имања. И сатворише многе милостиње, и понеше са собом много злата, да би могли делити милостињу и даривати света места. И кренуше за Јерусалим. И када тамо стигоше, обиђоше света места молећи се и творећи милостињу. Затим стадоше обилазити све манастире у околини Јерусалима, тражећи децу, и нигде их не нађоше. А догоди се да негде успут наиђоше на једног од оних својих слугу који су са децом њиховом били на лађи. И овај већ беше монах. И грљаху га, и падајући пред ноге његове, клањаху му се. А монах опет паде пред ноге њихове, клањајући им се и говорећи: Молим вас Господа ради, немојте ми се клањати, јер не доликује вама, мојим господарима, да се клањате мени, робу своме. А Ксенофонт му рече: Свети лик монашки поштујемо и клањамо му се. Но нека те то не смућује, него нам испричај, молимо те, где су синови наши. Кажи нам, кажи Господа ради! - А инок заплака, и одговори: Када нам се лађа разби, сваки се од нас дохвати понеке даске, и валови нас однеше на разне стране. И не знам да ли се ко спасао од дављења или не. Мене вода избаци на обалу у околини Тира.

Чувши то, Ксенофонт и Марија обдарише инока, и опростише се са њим, замоливши га да се моли Богу за њих и за децу њихову. И затим кренуше у околину Јордана, желећи да се тамо помоле и раздаду остатак злата. И идући путем, они, по Божјем промислу, сретоше оног светог прозорљивог старца који сина њиховог Аркадија замонаши. И припадоше к ногама светога оца, молећи га да се моли Богу за њих. А светоме старцу би од Бога откривено све што се односи на њих и, сатворивши молитву, рече им: Ко доведе у Јерусалим господина Ксенофонта и госпођу Марију? Нико, осим љубав према деци. Али, не тугујте, јер су деца ваша жива, и Бог вам откри у сну славу која им је спремљена на небу. Идите дакле, делатељи винограда Господњег, идите куда сте сада пошли, и када тамо обавите своју молитву, ви се вратите у Свети Град, и видећете децу своју...

Рекавши то, они се растадоше: Ксенофонт и Марија одоше на Јордан, а прозорљиви старац оде у Свети Град, и пошто посети цркву Васкрсења Христова, задржа се близу свете Голготе да се одмори. И док свети старац сеђаше тамо, гле, млади монах Јован, син Ксенофонтов, допутова из Малмефетанског манастира у Јерусалим ради поклоњења, и видевши светога старца поклони се до земље. Старац га с љубављу отпоздрави и, благословивши га, рече: Где Си до сада био, господине Јоване? Јер отац твој и мати твоја траже те, и ти си дошао тражећи брата свог. - Јован се чуђаше како овај велики старац зна све; и схвативши да је прозорљив, припаде к ногама његовим и рече: Молим те, аво, кажи ми Господа ради где је брат мој. Јер душа моја силно малаксава од чежње да га види. Ја сам се веома трудио молећи се Богу да ми открије да ли је брат мој жив или не. И не хтеде Господ да ми отрије све до сада. Сада ми то открива преко тебе, свети оче. - Рече му старац: Седи поред мене, и ускоро ћеш видети брата свог. - Пошто мало поседеше, гле, наиђе други млади монах, Аркадије, уморан телом, сув у лицу, и са очима које једва могаху да гледају од неизмерног поста и уздржања. Клањајући се светим местима, он угледа свога старца где седи и, пришавши брзо, паде пред ноге његове говорећи: О оче, оставио си њиву своју, и већ је трећа година како је не обилазиш, те је много трња и корова никло по њој без тебе. И доста ћеш се намучити док је очистиш. А старац му одговори: Знај, чедо, да сам је сваки дан обилазио, и верујем Господу да на њој нема ни трња ни корова већ зрела пшеница, достојна трпезе Цара над царевима. Седи до мене. - И Аркадије седе.

Пошто поћута мало, старац упита Јована: Из ког си места, господине брате? Јован одговори: Ја сам убог човек, оче, и странац. Само за једну жељу срца свог молим милост Господњу и твоје свете молитве. А старац му рече: Да, тако је. Но кажи ми порекло своје, и град, и отаџбину своју, и житије, да се прослави имс Господње. И стаде Јован причати све по реду, како је родом из Цариграда, како је син једнога великодостојника, како је имао брата Аркадија, с којим је био послат у Вирит на школовање, и како је на мору настала бура, те се разбила лађа, и сви се подавили осим њега. А Аркадије, који је слушао његово казивање и пажљиво га посматрао, познаде брата свога, и сав узбуђен узвикну: Оче, заиста је ово мој брат Јован. Старац одговори: Знам и ја, али сам ћутао, да бисте сами познали један другог. - И скочише браћа, и загрлише се, плачући од радости. Затим захвалише Богу што их је удостојио да се виде живи, и у светом монашком чину, и у тако добром животу по Богу.

После два дана дођоше Ксенофонт и Марија са Јордана. И пошто се помолише на Голготи, и поклонише живоносном гробу Господа нашег, они много злата поклонише том светом месту у славу Божју. А угледавши тамо и оног светог прозорљивог старца, познаше га, и припадоше к ногама његовим просећи молитве. И по молитви рекоше старцу: Господа ради, оче, испуни своје обећање, и покажи нам децу нашу. - А поред старца стајаху обадва њихова сина, Јован и Аркадије, али им старац беше наредио да не говоре ништа, и да гледају у земљу, да их родитељи не би познали. Но деца познадоше своје родитеље, и радоваху се срцем. Родитељи пак не познадоше децу своју, једно што беху у монашком чину, а друго што лепота лица њихових беше свенула од великог уздржања. И свети старац рече светом Ксенофонту и Марији: Идите у своју гостионицу, и спремите нам трпезу, јер ћу доћи са својим ученицима да заједно с вама једемо, па ћу вам после тога казати где су деца ваша.

Родитељи се веома обрадоваше што им свети отац обећа да им покаже децу њихову, па одоше у гостионицу и брзо спремише добру трпезу. А старац рече ученицима: Хајдемо код ваших родитеља, само се уздржите да ишта говорите док вам не наредим. - И обадва брата одговорише: Нека буде, оче, како ти кажеш. Опет рече старац: Јешћемо с њима и разговараћемо, јер неће бити од штете по ваше спасење већ на корист. Верујте ми, ма какав труд узели на себе врлине ради, нећете достићи вашег оца и мајку.

И дошавши у гостионицу код Ксенофонта седоше, и заједно јеђаху за спремљеном трпезом, разговарајући корисне ствари. И упиташе блажени Ксенофонт и Марија старца: Оче свети, како живе наша деца? Старац одговори: Добро се труде на своме спасењу. И рекоше родитељи: Бог који устројава спасење свих, нека им да да буду истински делатељи винограда Христова. И опет господин Ксеонфонт рече старцу: О, како су добри ови твоји ученици, оче! О, када би и деца наша била таква, јер душа наша веома заволе ове младе монахе. И када их угледасмо, обрадова се срце наше, као да смо своју рођену децу видели. - Тада се старац обрати Аркадију: Сине, испричај нам где си се родио, како си одгајен, и одакле си дошао у ове крајеве. И Аркадије стаде причати, говорећи: Оче, ја и овај мој брат родом смо из Византије; синови смо једног од првих великодостојника на царском двору; родитељи нас послаше у Вирит да изучимо јелинску мудрост, но пловећи морем наша се лађа разби од буре, и сваки од нас дохвати се по једне даске од разбијеног брода, и валови нас ношаху куда су хтели, али Божје милосрђе нас сачува живе, и море нас избаци на обалу.

Док он то још говораше, познаше родитељи да су то њихови синови, и одмах повикаше: Ово су чеда наша! ово је плод утробе наше! ово је светлост очију наших! - И притрчавши загрлише их, и љубљаху их и плакаху од радости. Расплака се и старац. И сви устадоше, те узнесоше хвалу и благодарност Богу. И весељаху се, величајући велико и чудесно промишљање Божје о њима. Онда господин Ксенофонт са супругом својом молише светог старца, да и њих постриже у монашки чин. И бише Ксенофонт и Марија пострижени руком прозорљивог оца, и поучени монашком правилу. А нареди им старац да не остану заједно, него да живе одвојено. И после кратког времена сви се растадоше: госпођа Марија оде у манастир монахујућих жена; Јован и Аркадије се опростише са родитељима, и отидоше са старцем у пустињу; а господин Ксенофонт посла у Византију, продаде дом свој и сва имања, и раздаде сиротињи, и робове отпусти. Затим се удаљи у пустињу, нађе келију, и ту живљаше у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању.

И сви на крају угодише Богу: Јован и Аркадије засијаше међу пустињожитељима као светила; и пошто поживеше много година, предвидеше кончину своју, и ка Господу пређоше. Преподобна Марија чудеса многа сатвори: слепима вид даваше, ђаволе изгоњаше; и блаженом кончином пређе са земље на небо. Преподобни Ксенофонт такође доби од Бога дар чудотворства и прозорљивости; и провиђаше у будућност, и претсказиваше будуће догађаје; и беше видилац великих тајни; и пређе у онај свет да гледа што око не виде, и да се наслађује гледањем лица Божјег. - Живели и упокојили се у петом веку.

Тако преподобни Ксенофонт и блажена Марија и света деца њихова, Јован и Аркадије, заволевши Бога свим срцем, добро послужише Господу житијем праведним и богоугодним, и увршћени су у лик Светих од свесветог Господа Христа, Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава, част и поклоњење, вавек, амин.

За овога светог Јована, сина Ксенофонтовог и Маријиног a брата Аркадијевог, неки мисле да је Јован Лествичник, као што се то у почетку Лествичникове књиге види. Јер онај који житије светог Јована Лествичника, написано од раитског инока Данила, тумачи, каже о њему ово: Овде писац скрива порекло и град светога; а неки веле да је он син Ксенофонтов, а брат Георгија Арселата, који се од рођења звао Аркадије. Овај пак није променио име, него се звао Јован. Ксенофонт је био у Цариграду, итд.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal