Ко је стекао трпљење, вели богонадахнути Јефрем Сирин, додирује сваку врлину, радује се у невољама, издржљив је у опасностима, весео је у напастима". Такав беше овај преподобни отац наш Стефан, који много пострада од своје манастирске братије. Но ако се и измучи, али Бог му дарова велику радост. Сећајући се речи пророка и цара Давида: "у многим напастима Ти си ме утешио и обрадовао" (Пс. 93, 19), преподобни с радошћу примаше све невоље као од Бога послане. Он изврсно пролажаше упражњавање сваке врлине, јер од детињства свог налажаше се под руководством славног игумана, преподобног оца нашег Теодосија Печерског, и беше његов присни ученик, свагда се наслађујући и хранећи богонадахнутим речима из медоточивих уста његових, као одојче из мајчиних груди. Он се у свакој врлини уподоби њему, као добар син оцу. Због тога га сва братија искрено заволеше, и изабраше за редитеља црквеног правила. Тада и он, заједно са самим игуманом преподобним Теодосијем, достојно поучаваше у цркви братију својим духовним поукама.

Када се преподобни Теодосије приближи крају овог временског живота, сва га братија молише, једногласно говорећи: "Стефан је достојан да после тебе прими игуманство; нека нам он буде игуман". Преподобни Теодосије испуни молбу братији, позва свог љубљеног ученика, блаженог Стефана, повери му стадо богонадахнутих словесних оваца, и замоли га да доврши цркву, започету при чудесним знамењима. Затим му изговори многе поуке: да држи манастирски устав, да љуби братију од чиста срца, да му очи душе неуспављиво буду уперене к Богу, и да не заборавља гостољубље. И тако преподобни оде у вечне обитељи небеске, обећавши да ће увек помагати своју Печерску обитељ, поверену овом блаженом Стефану.

По престављењу преподобног Теодосија примивши игуманство свете чудотворне Лавре Печерске, блажени Стефан се веома подвизаваше, и нарочито приону на зидање цркве, отпочете преподобним Теодосијем и већ прослављене Божјим благоволењем. А зидаше и друге манастирске зграде. И благодаћу Божјом, и молитвама преподобних отаца наших Антонија и Теодосија, игуман Стефан и цркву заврши, и нови манастир сагради, и у њега пресели братију из старог манастира. У старом пак манастиру остави неколико монаха, пошто је био обичај да тамо сахрањују преминулу братију. Преподобни отац наш Стефан заведе правило: да се у манастиру свакодневно врши света литургија за преминулу братију и блажене осниваче. А све што је потребно Бог изобилно даваше, и благодат се Божија све више на том месту показиваше. Али ненавидник сваког добра и непријатељ слугу Божјих, ђаво, омрзну блаженог игумана због толиког старања његовог о светој обитељи, и својим злим сплеткама учини те неки од братије подигоше буну, и Преподобног Стефана не само са игуманства свргоше, кога раније сами једногласно изабраше, него га без икакве кривице из манастира отераше.

Незлобив, преподобни Стефан све то од братије јуначки поднесе, и љубављу се својом никако не удаљаваше од њих, иако беше удаљен од њих телом. И свесрдно се мољаше за њих, угледајући се у томе на свог истоименог светог првомученика Стефана, и говорећи: "Господе, не стави им ово у грех!" Као железо ка магнету, тако преподобни Стефан љубављу стремљаше ка светом Теодосију у његовој обитељи. А када дознадоше за ову невољу преподобног Стефана многи бољари и велможе, духовна деца његова, поверена му преподобним Теодосијем, веома се ожалостише што њихов духовни отац невино пострада, и с љубављу му доношаху све потребно. У то време преподобни Стефан се опомену оних преславних чудеса, чији очевидац беше он сам: како мајстори из Цариграда дођоше к преподобним оцима нашим Антонију и Теодосију Печерскима, донеше икону Пресвете Богородице, и испричаше о виђењу Царице Небеске које се догоди у цркви Влахерни. И помоћу Божјом, и молитвама преподобних отаца Антонија и Теодосија, блажени Стефан подиже манастир недалеко од Печерске Лавре на Клови: сагради у њему и цркву у име Пресвете Богородице, у спомен полагања чесне ризе Њене, по угледу на Влахернску цркву у Цариграду. И сваке године преподобни свечано прослављаше другога јула празник Полагања ризе Пресвете Богородице. И сабравши много братије у манастир преподобни вођаше богоугодни живот. А црквени устав и целокупни манастирски ред, како прими од преподобног Теодосија у Печерском манастиру, тако и у свом манастиру заведе, и нареди да се држи.

Трудећи се много на свом духовном усавршавању, блажени Стефан иђаше из силе у силу, те надалеко постаде чувен и славан због врлинског живота свог. Стога, када се престави епископ славнога града Владимира, основаног великим кнезом Владимиром, тада преподобни Стефан би изабран на архијерејски престо тога града, и хиротонисан за епископа кијевским митрополитом Јованом. И свети Стефан би добри пастир поверених му Богом оваца, показујући пример својој пастви речју, животом, љубављу, духом, вером, чистотом.

Када по благоволењу Божјем и по замисли блаженог Јована игумана печерског, имађаху да се пренесу чесне мошти преподобног оца нашег Теодосија из пештере у цркву подигнуту по указању Божјем, тада достојни хвале епископ Стефан дође из Владимира у свој Кловски манастир. И ноћу он виде за пољем велику светлост где сија над пештером, па помисли да преносе чесне мошти преподобног Теодосија (а знао је за ту намеру), и би му веома жао што их преносе без њега. И он одмах уседе на коња и одјури ка пештери заједно са Климентом, кога постави после себе за игумана у Кловској обитељи. Јурећи тако он издалека опет виде ону светлост над пештером, но кад се приближи пештери он угледа тамо многе свеће, а кад стиже до пештере, од свега тога не виде ништа. И разумеде да се стварно удостоји видети светлост божанствене славе која је излазила из чесних моштију преподобног Теодосија. А већ беху откопали земљу над чесним моштима преподобнога и изнели их до излаза из пештере. Другога дана после овог виђења, са осталим епископима узе учешћа и блажени Стефан у преношењу чесних моштију свога оца и учитеља, преподобног Теодосија.

Затим, вративши се на свој владимирски престо, преподобни Стефан својим великим врлинама сатвори много духовне користи својој пастви, и тиме заслужи неувенљиви венац славе. И да би примио тај венац, ознамењен његовим именом и заслужен његовим добрим делима, он оде ка Христу, Начелнику свих пастира, двадесет и седмог априла 1094 године. Молитвама преподобног венценосца Стефана удостоји, Христе Боже, и нас венца славе, на славу Теби самоме, са беспочетним Твојим Оцем и једносушним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal