Незнабожни цар Ликиније, примљен од Константина Великог као сацар, владајући источним земљама, издаде заповест у целом царству свом: да предају на разне муке и смрти хришћане који неће да се поклоне идолима, и да им се одузимају имања за подизање идолских храмова, купатила и обнављање градова. Када ова заповест стиже у Никопољ Јерменски, незнабошци стадоше припремати различита оруђа за мучење хришћана и почеше многе верне хватати и одводити на мучење. Тада се четрдесет и нешто више слугу Христових састадоше и решише да не чекају да их незнабошци похватају, него да сами добровољно изађу пред суд, исповеде име Христово и даду себе на мучење. Међу њима најглавнији беху: Леонтије, Маврикије, Данило, Антоније, Александар, људи знаменити и пореклом и ученошћу и врлинским животом. Они сви заједно изађоше пред поглавара Јерменске области Лисија и изјавише да су хришћани. Зачудивши се једнодушној слози толиких људи и њиховом јуначком добровољном идењу на муке, поглавар их упита: Откуда сте? и ко вас научи не поклањати се боговима нашим? Одговори свети Александар: Овдашњи смо, неки из града, неки са села, ова земља је наша отаџбина, а отац нам је Христос небески; Он нас научи не клањати се лажним боговима, глувим и слепим, делу руку људских. - Поглавар упита: А где је ваш Христос? Не би ли Он распет, и не умре ли? - Свети Леонтије одговори: Кад знаш да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо. Јер Он добровољно умре за нас, и опет устаде као Син Божји. - Поглавар упита: Је ли Христос сада жив?

- Леонтије одговори: Поглавару, ваши богови не живе после смрти, а Господ наш живи вечито, мада и умре на кратко време ради спасења нашег. Смрћу Својом Он нас избави од вечне смрти, оживотвори нас и научи нас да умиремо ради Њега, да бисмо живели с Њим у бесконачном животу.

Тада поглавар стаде хвалити своје богове: Зевса, Аполона, Асклипија и друге. На то свети Леонтије рече: Зар је ваш Зевс бог? - Поглавар одговори: Он влада небом; отац је свију богова. - Леонтије узврати: Богу доликује да је праведан, чист, безгрешан; а ти шта велиш за твога бога Зевса? - Поглавар одговори: Ја га називам праведним, чистим и безгрешним. - На то свети Леонтије рече: Како је Зевс праведан, када оца свог Крона одагна с престола? како је он чист и безгрешан, када он своју рођену сестру Иру узе себи за жену и оскврни многе туђе жене? Па не само жене него и људе оскврни и почини најодвратније гадости. Како је дакле толики грешник могао бити богом? А када је бог ваш грешник, онда је њему потребан други бог, безгрешан, који би га поправио.

Испунивши се гнева, поглавар Лисије бесно рече: Ко ти даде право да судиш богове наше, о зла главо? Они су мени богови, нећу вас поштедети, већ ћу вас све страхотно погубити!

- На то му свети Леонтије рече: Не гневи се, поглавару, слушајући истину. Нису ли људима прописани закони, да нико не може имати тућу жену, нити сестру узимати за жену, нити неправдовати, нити убијати? И ако се неко усуди да поступа противно законима, назива се преступником закона, и подлеже суду и смртној казни. А ваши богови, будући људима, препуни свих зала и безакоња, беху блудници, прељубници, човекоубице и, као законопреступници они у највећој мери заслужују грозан суд и многе смртне казне. Стога треба да се ваши безакони богови потчине људским законима и да подражавају људе који се строго држе закона, а ви да будете боговима вашим судије, богови и васпитачи док их не поправите. - Поглавар узврати: О, прелуди! не ваш ли Бог би распет као зликовац? а ко од богова наших би распет? - Одговори свети Леонтије: Распе се за нас Христос Бог наш, и ми се хвалимо крстом Његовим, а ваши богови трепте, боје се распетог Бога нашег, и беже далеко од крсне силе. Бог наш драговољно пострада на крсту, а ваши богови и не хотећи изгибоше од горких смрти. Бог наш је Спаситељ рода људског, а ваши богови су погубитељи људи. Бог наш је истинит, а ваши богови су лажни, и нису богови, већ су беси и пагубне варалице; јер и сами изгибоше, и поклонике своје воде у вечну погибао.

Разјарен овим речима светог Леонтија, поглавар нареди да камењем бију по устима све исповеднике Христове, говорећи: Нека буду бијена уста, из којих излази хула на богове наше. - Светитељи пак бијени, говораху: Нека тебе Бог бије, слуго Сатанин! јер чувши истину, ти неправедно судиш, пошто си пијан безбожјем!

Потом мучитељ нареди да их све окују у железне ланце и баце у тамницу. Свети се у тамници, као у палати, весељаху о Богу Спасу свом и певаху Давидове псалме, јер неки између њих још од детињства беху вични књизи. А свети Леонтије их сокољаше све оваквим речима: Чесна браћо, и слуге Христове! с трпљењем поднесимо све! Ви знате из Светога Писма колико претрпе праведни Јов и каково би страдање Господа нашег, и како скончаше и друге свете слуге Његове. Јован Претеча би обезглављен, Стефан камењем убијен, Петар главачке распет, Тома копљем прободен, други умреше за Господа свог разним мученичким смртима. Колико светих пострада за царовања Адријана, Декија, Максимијана и других ранијих незнабожних царева, не само људи него и жена, као што слушамо о светој Текли, Ефимији, Капитолини, Јулити и о другим светим мученицама, чија су имена записана у књизи живота на небу. Како се оне јуначки борише, и ђавола победише! И када жене бише тако храбре, онда утолико више ми људи треба да будемо храбри и непобедиви и да душе своје положимо за Христа Бога нашег, који душу Своју положи за нас на крсту.

Таквим речима свети Леонтије бодраше браћу, и сви усрдно жељаху да свакојаке муке претрпе за Христа. Жега беше притисла и жеђ велика мораше свете; утом дође к тамници да их посети једна благородна и побожна жена по имену Власијана; она несметано донесе хладне воде са оближњег извора и напоји их. Насталу ноћ проведоше свети у молитвама и појању псалмова. Не спаваше те ноћи ни поглавар Лисије, јер размишљаше на какве муке да стави утамничене слуге Христове. А кад пред зору заспа, њему се у саном виђењу јави ђаво и рече: Буди чврст, Лисије; ја сам бог Асклипије, мучи непоштедно хришћане који хуле на нас, јер они многе ружне ствари изговорише у тамници о нама; ти их најразноврснијим мукама погуби што пре.

Пробудивши се од сна, поглавар чим се раздани седе на судишту, изведе преда се свете сужње оковане, и рече им: Поклоните се боговима, па ћете постати пријатељи самодршцима и нама, и сваки ће од вас добити по двеста златника, нове лепе хаљине, појасе, принећемо жртву, приредићемо гозбу и провеселићемо се заједно. Не послушате ли ме, бићете жестоко мучени. Ипак вас молим: не лишавајте себе овог слатког живота; не растајте се од својих жена, деце и пријатеља; принесите жртву бар једноме од наших богова. - Свети одговорише као једним устима: Нека си проклет, мучитељу, са боговима твојим! ми нећемо принети жртве нечистим бесима; нама није потребно ни ваше злато, ни одело, ни гозбе, ни пријатељство, јер је Господ Христос наше богатство, и одело, и храна, и пиће; Он нам је и Отац, и најмилији пријатељ, и ми смо готови за Њега све поднети и умрети.

Тада мучитељ нареди да их све наге обесе на мучилишту и железним ноктима стружу њихова тела. И свети мученици бише стругани дуго, све до подне, када сунце страховито упече, те поглавар оде дома; а свети мученици, остругани до костију, по наређењу мучитеља бише опет закључани у тамницу. А гореспоменута благочестива жена Власијана опет их обиђе и кроз прозорче их напоји водом, изнемогле од рана и од жеђи. Расхладивши се, свети благословише ту жену, помолише се за њу и за децу њену, и благодараху Бога што их удостоји да страдају за Њега.

Када свети сеђаху у тамници, виде свети Леонтије да неки између браће имају силне болове од рана, и бојаше се да неко од њих због тога не отпадне од вере; стога се мољаше Богу да им да да што пре заврше свој подвиг. У граду пак беше угледни грађанин по имену Ирод, који се потчињаваше јелинима и који уживаше поштовање код поглавара као саветник. Тај грађанин имађаше писара Филина, кога свети Леонтије вољаше због његове добре нарави. Свети посла по њега, и када Филин дође к тамничком прозорчету свети Леонтије му рече: Брате Филине, реци господину Ироду, ако буде каквим послом ишао код поглавара, нека га подсети на нас и нека му посаветује да нам сутра изрекне смртну пресуду.

Филин оде и пренесе поруку Ироду. У то време поглавар позва к себи Ирода на вечеру, но он не оде одмах, а поглавар га је чекао. Онда поглавар посла поново по њега, али Ирод дође касно и рече: Ја не могу да једем, јер сам посматрао како су стругали осуђенике из којих истече толико крви, па ми се згадило, и мука ми је у стомаку, и мој стомак не може да прима храну; повраћа ми се. - Поглавар упита: Шта ми ти онда саветујеш, шта да радим с њима? - Ирод одговори: Нека умру сутра. Они су нарушиоци цареве заповести и заслужују смрт, зашто их онда не погубити одмах? - Тада поглавар обећа са заклетвом да ђе их сутра предати на смрт.

Чувши то, Филин похита к тамници и извести светог Леонтија о томе. Сазнавши то, сва се браћа обрадоваше што ће сутра умрети за Христа, и благословише Филина за његов труд. И они сву ноћ проведоше у молитви, припремајући се за смрт. У молитви говораху: Господе Боже отаца наших, прослави Своје свето име у нама, скрушене душе и смирена духа молимо се Теби. Нас, који сами приносимо себе на жртву живу Теби, прими као жртвене овце и јагњад, и нека ова жртва наша буде пријатна Теби! Нема стида онима који се уздају у Тебе. Ти знаш, Господе, да Те ми заволесмо, и Тебе ради предадосмо себе на смрт. Стога нас Ти укрепи све, да нико из ове дружине не изостане, да се због њега непријатељ наш не би насмејао и обрадовао.

Тако се мољаху свети, и сокољаху један другога. А у поноћи они запеваше велики псалам погребу своме, псалам: Блажени непорочниј в пут... (Пс. 118, 1...). Када отпојаше псалам, дође анђео Господњи, испуни тамницу светлошћу и рече им: "Радујте се, слуге Христове, близу је крај ваш, имена су ваша записана на небу; имајте поуздања, Господ је с вама." - Рекавши то, анђео отиде. А они поклонивши се, благодарише Бога.

У то време два тамничка стражара, Менеј и Вирилад, пореклом Египћани, пошто не спаваху, видеше светлост која сијаше у тамници и чуше глас анђела, али самог анђела не видеше. И рече Менеј Вириладу: Видиш ли, брате, каквог су цара то војници? Ја сам од почетка пријатељ хришћанима, јер они иду не безаконим путем него праведним и држе веру у Бога свог, клањају Му се дању и ноћу; и у животу никоме не чине неправду, никога не вређају, не траже туђу имовину него и своју раздају, све љубе, свима добро чине, као што и сам знаш. И какав је живот оних што по египатским пустињама скитају? Није ли необичан и чудесан? јер они и чудеса чине. Ја ево помишљам да уђем к њима у тамницу и да их молим да ме при ме код себе; а ти, брате, шта мислиш? - Вирилад одговори: Исто што и ти. Ето и ми недостојни удостојисмо се видети светлост којом их обасја њихов Бог, за кога они умиру с радошћу. Када би неко стао приморавати поглавара да умре за Зевса, или за Аполона, или за Асклипија, или за ма кога од богова, да ли би он зажелео да умре? Нипошто, јер воли овај живот. А хришћани не штеде себе и неустрашиво иду на смрт за Бога свог, и удостојавају се од Њега такве славе, какву богови никоме од својих поклоника никада не јавише. Зашто дакле да не приступимо овим праведним људима и истинитоме Богу?

Пошто се тако посаветоваше, оба стражара уђоше унутар тамнице и припадоше к светима говорећи: Господо наша, слуге истинитога Бога Христа, примите и нас међу вас, јер и ми верујемо у Господа Исуса Христа, возљубившег вас, и молимо вас, помолите се Њему за нас, да нас удостоји удела с вама. - Свети се обрадоваше њиховом обраћењу к Богу и целиваше их, говорећи: Ви сте браћа наша, јер вас Господ наш призва к исповедању пресветог имена Свог, и даће вам подједнаку награду с нама, као и онима који у једанаести сат дођоше у Његов виноград (ср. Мт. 20, 1-16).

Сутрадан изјутра поглавар Лисије изиђе са војницима ван града на место где је намеравао погубити свете мученике, недалеко од реке зване Ликос. Устројивши тамо судиште, он нареди да свете мученике доведу из тамнице пред њега. Видевши да су се два тамничка стражара придружила светим сужњима, поглавар рече првом саветнику свом Апиану: Гле, и ови безумници зажелели да умру! Зар живот није бољи од смрти? - Апиан му на то рече: Нареди да их ставе на најљуће муке! - Не, одговори поглавар, јер ће се поплашити мука, па ће се опет обратити к боговима, и тако остати живи; а ја не желим да они остану у животу, него да умру. Стога ћу за све издати једну смртну пресуду.

И када свете мученике поставише пред њим на суд, он им не постави питање о вери и не одреди им никакво мучење, него их одмах осуди на смрт и написа овакву пресуду: "Ови четрдесет пет људи хришћанске вере што преда мном стоје на суду, који не послушаше царево наређење и похулише богове предака својих, наређујем да буду подвргнути казни коју заслужују по делима својим: прво им секиром отсећи руке и ноге, затим их предати огњу на сажежење, и преостале од огња кости њихове бацити у реку."

Слуге одмах посадише мученике на земљу и стадоше им сећи руке и ноге. Бејаше пак страшна сунчана жега, и свети мученици нешто од болова нешто од неподношљиве врућине страховито ожеднеше, те неки у тим патњама умреше, неки једва дисаху, а неки јуначки се држаху трпећи. Један од њих по имену Јаникит, посматрајући своје одсечене руке и ноге, осмехиваше се и говораше: Гледајте како жетвени срп пожње удове моје као класје! - А свети Сисиније, ваљајући се у својој крви, доваља се до једног блиског камена, и отворивши уста своја овако се помоли Богу: Господе, даваоче свих блага, Ти си некада у пустињи источио воду из камена и напојио жедни Израиљ, Ти и сада отвори овај камен и изведи воду, те ме напој мало, јер видиш нашу жеђ у којој се губимо.

Пошто се он тако помоли Богу, камен се изненада покрену, и распукну, и источи из себе извор воде питке. Напивши се воде, свети Сисиније благослови Господа говорећи: Славим Те, Боже мој, што ме напоји жедног, као мајка дете млеком! хвала Ти, Царе мој, што ниси презрео мене, слугу Свога! Но молим Те, не презри и милу браћу моју, слуге Твоје, и расхлади их морене жеђу, невидљиво изливајући на њих росу благодати Своје, и учврсти нас све да заједно скончамо у нади Твојој; а овом извору, силом Твојом изведеном, којим Ти обнови древно чудо, нареди да тече до свршетка света и дај овој води целебну благодат и силу у славу Твоју, Христе, и Твога Оца и Светога Духа, а у спомен нас слугу Твојих четрдесет и пет мученика, пострадалих за Тебе.

У то време слуге запалише спремљену огромну камару дрва, и стадоше узимати свете мученике и бацати их у огањ; неки од њих беху још живи, неки већ умрли; но слуге заједно са живима предаваху и мртве сажежењу. Бацајући мученике у огањ слуге их бројаху, али им један беше мање; и они зачуђени, стадоше га тражити. Тада свети Сисиније, лежећи крај камена источившег воду, одазва се говорећи: Ево ме овде! узмите ме и носите у огањ! - Слуге га узеше и однеше у огањ.

Пошто свети мученици сагореше и огањ се угаси, стадоше тражити по пепелу преостале кости мученика, и што нађоше, сабраше у вреће, па однеше и у реку Ликос изручише. Река прими у себе кости светих као скупоцено благо, и сачува их на једном недубоком месту близу обале, струјама својим сабравши их све заједно. Потом дођоше побожни људи и нађоше их без муке; покупише их све до једне, и чуваху их на чесном месту, док не погибе незнабожни цар Ликиније, савладар цара Константина, који владаше источном половином царства, и не зацари се сам Константин, и не би дата слобода Цркви Христовој у целој васељени. Тада и кости ових светих мученика бише показане свима, и црква би подигнута у име њихово. А даваху се исцељења од светих костију њихових и од онога извора, који свети Сисиније изведе молитвом својом.

Пострадаше свети четрдесет пет мученика десетога јула у Никопољу Јерменском од игемона Лисија, за Ликинијева царовања на истоку, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal